Piše: Rade BERAK
U svom poluvekovnom novinarskom zanatu, sretao sam razne ljude, raznih profesija i mentaliteta. Posedujem i određeni broj fotografija koje me nostalgično vraćaju na te susrete u kojima je bilo mnogo anegdota, ali i (ne)prijatnih momenata.
Pokušaću u ovom serijalu, kroz nekolikoi nastavaka, da se setim tih momenata i da ih podelim sa čitaocima. Redosled neće biti hronološki, već onako, đuture, kako me sećanje bude navodilo. Voleo bih da i vi u svojim komentarima napišete vaša iskustva sa određenim ljudima i događajima.
Krajem 80-tih prošlog veka, Melburn je imao veći broj kafana sa muzikom i sve njih su zvali “naša kafana” što je bilo i logično s obzirom na šaroliku narodnu pripadnost posetilaca.
Jedna od tih kultnih kafana bila je “Duga” koji su držali dva brata Crnogorca Nikola i Predrag Radunović – nažalost, Predrag je, nakon što su se 90-tih vratili u Crnu Goru, poginuo u saobraćajnoj nesreći. Smeštena u prestižnoj četvrti Prahran bila je nekako “zlatna sredina” sa bilo koje strane Melburna da ste dolazili.
Bile su to godine mog početka života u Australiji pa me je nostalgija još uvek “drmala”, ali i oskudno znanje engleskog prosto vukla da idem tamo gde se “naš” svet okupljao. A kafana k’o kafana, mesto gde te niko ne pita ni ko si ni šta si, već prosto “zemo, šta ćeš popiti”?
Ja sam već tada pisao za grandioznu kuću kakva je bila “TV Novosti”, pogotovo za njihovo najpopularnije izdanje “Sabor”.
Doznam iz lokalnog etničkog lista “Novosti” da će u pomenutoj “Dugi” mesec-dva nastupati popularna Beba Tošić. Pevačica koja je ime stekla u čuvenom ansamblu “Đerdan” pokojne Mire Vasiljević, ali i koja je snimila nekoliko svojih albuma. Već tada su dominirali njeni hitovi “Zar sam kriva što sam lepa”, “Oprosti”, “Šatre, vatre, violine”, “Sećaš li se ti nevero”… i mnogi drugi.
Dogovorim se sa gazdama da dođem jedno veče par sati pre nastupa u kafanu da uradim intervju sa Bebom.
Ulazim u polutanju prostoriju i sa desne strane za stolom u svetlo plavom džins kompletu, sedela je plavokosa dama. Čak i u tako mističnoj atmosferi izgledala je božanstveno. Iako sam za sebe tvrdio da sam “tvrd orah voćka čudnovata” i da me nije bilo lako pokolebati, osetio sam u momentu da mi u kolenima nešto krcka.
Beba ustade sa stolice i samouvereno mi priđe te se izgrlismo i izljubismo kao da se poznajemo sto godina.
Naručismo piće i meze i uradismo intervju za “Sabor” koji je potom bio objavljen posle dve nedelje jer nije bilo čuda tehnologije kao danas, sam faks je bio u razvoju pa je sve išlo avionom i poštom.
Beba nije bila puno pričljiva. Na pitanja je odgovarala kratko i jasno a ja sam opijen tom lepotom koja je sedela nasuprot meni zamišljao kao da sedim sa nekom holivudskom divom. Ili nekom od fatalnih italijanskih glumica iz “Ćinećita”. Toliko je bilo lepote i šarma u njenom licu da sam se osećao kao prvačić pred učiteljicom. Dve naiskap popijene šljivovice, pa prelazak na pivce, pomogle su mi da se vratim u normalu i da uhvatim ritam.
Naravno, posle intervjua koji sam snimio na mali diktafon, ostao sam u kafani do duboko posle ponoći. Uživao sam u performansu ove prelepe žene čija je harizma bila toliko jaka da nije bilo muškaraca koji su imali petlju da joj se udvaraju, što je inače bio trend u kafanama.
Beba je kasnije otišla za Srbiji i nije više dolazila u Australiju. Njen muzički opus kao da je negde nestao jer se od tada jako malo o njoj znalo. Pre par godina je sa njom intervju uradila urednica ovog portala Slavica Momaković koja je bila njena koleginica u “Đerdanu” i to je sve što sam o Bebi Tošić imao prilike da čujem i pročitam posle davne 1987.
Iskreno se nadam da je zdravlje i vedar duh i danas krase te da još uvek muzici nije rekla – zbogom!
