Dejan Petrović je proslavljeni srpski umetnik na trubi, koji postavlja u svetu muzike, veće standarde izvodjackog umeća; vrhunskog sviranja, produkcije, aranžmana, koncerata narodne muzike, često sa modernim elementima zvuka.
Trubi pristupa iskreno i sa velikom ljubavlju, duša je i svaka nota, njegovog “Big Banda”. Gde god da nastupaju donose neverovatnu energiju, radost i ushićenje!
Iz muzičke je porodice, četvrta generacija. Naslednik je njegovog oca Miće Petrovića koji je bio izuzetno poštovan muzičar.
Da li ste Dejane zbog oca Miće zavoleli trubu; jel’ on bio Vaš učitelj?
- Pa da, otkako znam za sebe, truba je bila tu u mojoj porodici i u mom okruženju, tako da je sve išlo nekako prirodno. Odrastao sam na probama očevog orkestra, obožavao sam da sednem negde u ćošak i posmatram šta oni to rade, a otac je naravno bio tu da me usmeri – kako u muzici tako i u životu.
Kada zapravo počinje Vaša profesionalna muzička karijera?
- Orkestar postoji od 1996. godine ali tek 2001. ulazi u konkurenciju starijih orkestara i mogao bih reći da od tada kreće profesionalna karijera, iako je i do tada bilo dosta nagrada u konkurenciji mladih orkestara.
Koliko puta ste pobedili na “Guči”, da li bi neku nagradu ili priznanje izdvojili?
- Bilo je dosta nagrada i priznanja da ni sam nisam siguran da li bih mogao sve da nabrojim ali izdvojiću neke od glavnih nagrada: “Najbolji orkestar” 1998./2000./2003./2010. Zatim, “Zlatna truba”, 2005./2009./2010…, Prva truba”, 1999./2009. Majstorsko pismo “2006. i “Prva truba Međunarodnog takmičenja trubača” 2010. Stvarno su mi sve drage, svaka me veže za nešto ali možda je jedna od dražih nagrada iz 2010. godine. Tada je po prvi put u “Guči” organizovano “Svetsko takmičenje” a ja sam već bio odlučio da ta godina bude poslednja što se tiče mog učešća na takmičenju. Takmičili smo se u “domaćoj” konkurenciji i drugi dan u konkurenciji stranih orkestara, a osvojili “Najbolji orkestar” i “Prvu trubu sveta”, tako da su mi te nagrade nekako posebno drage, jer su došle baš tada kad sam rešio da prekinem sa takmičenjima.
Koje godine ste osnovali “Big Band”? Ko su Vaši stalni članovi? Da li u inostranstvo putujete svi ili u manjem sastavu?
- “Big Band” je osnovan 2006. godine i sa manjim izmenama većina članova je stalna od tada. Bend čine 12 muzičara, tonac, organizator, vozači i uvek nastupamo svi, nema manjeg sastava. Funkcionišemo kao jedan mehanizam, gde svako od nas ima svoje mesto i svoj zadatak.
Obožavam vaše orkerstarsko sviranje, sve vaše numere, posebno New Chachak, Andđeo sreće, Otpisane, Vrtlog itd…, šta sve može Vaša čarobna truba, koje stilove najčešće izvodite?
- Moram priznati da ni tu nema pravila. Publika ovde je već navikla da su naši nastupi veoma dinamični i da je uvek u pitanju neki mix različitih melosa. Repertoar uvek prilagođavam na licu mesta, u skladu sa manifestacijom gde nastupamo i u skladu sa onim šta poblika želi. A truba podjednako dobro iznosi sve – kako setne melodije, tako i mnogo tvrđi zvuk.
Kako posmatrate muzički svet u ovoj tački života, da li bi ste nešto menjali u narodnoj muzici?
- U našoj pravoj narodnoj muzici ne bih ništa menjao, niti ima potrebe za tim, jer je naša izvorna muzika prelepa. E, sad… što se tiče neke novokomponovane, modifikovane folk muzike, tu ima dosta stvari koje mi se ne sviđaju, ali to je ipak neka druga priča. Ima dosta ljudi koji to vole i slušaju, a ono što je na nama kao muzičarima je da damo slušaocima izbor, odnosno da stvaramo novu muziku i da negujemo onu traradicionlanu pa nek’ svako izabere šta mu se dopada.
Koliko ste snimili albuma? Radili ste mnoge solističke koncerte; da li znate približno broj i koji Vam je ostao u posebnom sećanju?
- Što se tiče albuma, do sada imamo 3 izdanja. To su: “Ruža vetrova” iz 2001. još uvek kao “Orkestar Dejana Petrovića”, a sa Big Bandom, “Udahni duboko” iz 2010. i “Truba Libre” iz 2014. godine. Pored toga je bilo još singlova ali sve u elektronskom izdanju. Što se tiče koncerata, stvarno ne bih znao broj koliko ih je bilo, ali neki koji su mi među dražima su sigurno prvi solistički koncert u Sava Centru 2010. i prošlogodišnji koncert “Trubom kroz Srbiju” takođe u Sava Centru.
Umetnik ste koji može sebi da priušti da živi gde god poželi, zašto ste baš izabrali Beograd?
- Ja u stvari živim na relaciji Užice – Beograd, najviše na točkovima (smeh). Šta ja znam, volim našu zemlju, svoj rodni grad, ljude koji tu žive i uvek ću se tu vraćati. Nigde se ne osećam tako kao kod svoje kuće.
Koji su Vaši planovi za ovu godinu?
- Pa sad je sve malo zbrkano, zahvaljujući situaciji u kojoj se ceo svet nalazi. Dosta planova je poremećeno, ali nadam se, da će se sve brzo vratiti u svoj kolosek i onda nastavljamo sa onim što najbolje znamo. Leto je pred nama, sezona koncerata je blizu i planiramo samo da svi ostanemo zdravi pa će mo za drugo lako.
U Americi vas obožavaju da li bi ste volili da je posetite?
- Kako da ne! Bilo je dosta poziva i pokušaja organizacije naših nastupa u Americi, ali nikad nije došlo do realizacije. Pre 10-ak godina smo nastupali u Kanadi ali se iskreno nadam da će se naše trube čutu i u nekim gradovima Amerike.
Na čega ste najviše ponosni?
- Na moju ćerku!
Gde obično letujete, da li volite mirnija mesta?
- Pa, da, obično biram mirnija mesta. Zbog posla i obaveza najčeše biramo Crnu Goru ako je u pitanju odlazak na more, a takođe se često odmaram po našim okolnim planinama, kao što su Zlatibor, Tara, Zlatar itd…
Kako izgleda tipično Vaš jedan dan u izolaciji zbog Korona virusa, gde se sada nalazite?
- Uobičajeno, verujem kao i kod većine ljudi. Sada se nalazim u Užicu, kod kuće sam sa svojom porodicom. Nekoliko prethodnih nedelja smo proveli u Kokinom Brodu, prelepoj varošici pored Zlatarskog jezera, između Zlatibora i Zlatara. U prirodi je mnogo lakše provesti vreme i podneti izolaciju.
Zahvaljujem se Dejane na razgovoru, da li bi ste za kraj poručili nešto našim čitaocima?
- Poručio bih im da ostanu zdravi, da čuvaju svoje bližnje i da slušaju Dejana Petrovića i “Big Band”, do nekog koncerta i viđenja. Veliki pozdrav svima!
Slavica MOMAKOVIĆ
