Krajem 80tih prošlog veka, bio sam akreditovani dopisanik Izdavačke kuće „TV Novosti“ koja je, osim istoimenog nedeljnika, izdavala i „Sabor“, „Revija 92“ i „Treće oko“. Naravno, većina mojih članaka je bila za Sabor koji je pratio rad estradnih umetnika iz starog kraja ali i onih lokalnih koji su zauvek odlučili baciti sidro na peti kontinent.
Jednog dana zove me Raća Radojičić, šef kultne grupe „Opa Cupa“ i kaže: „Ima jedan sjajan pevač, mrga, došao je iz Sidneja u Melburn i šta misliš da ga malo medijski poguraš? Zove se Bajo Roganović i već ima par albuma iza sebe…“
Naravno, pristanem bez razmišljanja i zakažemo susret u restoranu „Jugoslavija“ na čuvenoj Gertrude ulici u naselju Fitzroj, koji je držala Novosađanka Marija Brkić. Sin i ćerka od Marije koji su posluživali goste, kažu mi da popijem jednu ljutu dok Bajo ne dođe jer samo što je ustao i treba da se dotera. Rekoše mi da on zapravo stanuje tu kod njih.
- Ma, šta ima da se doteruje? Ovo je samo običan intervju, nije kasting – rekoh onako za sebe, mada nisam bio siguran da su me to dvoje mladih uopšte razumeli.
Posle nedugog čekanja, iza onih visećih traka koje stoje na vratima da muve ne bi ulazile u zabranjen prostor, pojavi se dvometraš u bade mantilu u kojem je, ruku na srce, izgledao kao Blejk Karington iz Dinastije. Kratko podšišan napred i sa strana dok mu je dugi pramen kose pokrivao zadnji deo vrata i padao na pleća. Bila je to na estradi neka moda.
Široko nasmejan priđe mom stolu i baš prijateljski mi stisnu ruku u znak pozdrava. Sede preko puta mene i odmah započe dijalog bez persiranja što je verovatno „pokupio“ u Beogradu gde je živeo, prethodnih nekoliko godina.
- Ti si taj Berak? – reče i dodade: „Znam o tebi, pričao mi Nino Milenković (pokojni bard izdavačke kuće) – i uz iskren osmeh dopuni započeto – znam da će biti dobar intervju.
I bio je zaista, jer je Bajo u jednom od narednih brojeva osvanuo na naslovnoj strani.
Iskreno, to prvo upoznavanje mi je odmah „kliknulo“ i znao sam da ćemo biti instant i dugogodišnji prijatelji i saradnici.
Bajo se ubrzo vratio za Beograd jer mu je istekla radna viza, ali mi je dao do znanja da mu se Australija jako dopada i da želi u njoj da se naseli za stalno. To se i dogodilo 1992. kada je sa tadašnjoj suprugom Dragicom koja je inače radila u Saveznom zavodu za statistiku i sinovima Draganom i Nikolom, zauvek postao stanovnik Melburna.
Ljudi su već znali ko je Bajo Roganović i nije mu bilo teško započeti da radi ono što je najbolje i umeo – da peva. Odmah je proglašen najboljim vokalom sa prostora bivše YU.
Sa dragom koleginicom Radmilom Misić
Skoro da nema kafane, restorana, sportskog ili bilo kojeg našeg društva gde Roganović nije nastupao. Pogotovo su bili poznati njegovi humanitarni koncerti koje je organizovao (ja to najbolje znam jer sam na većini bio voditelj), a na jedan takav je o svom trošku, doveo ne bilo koga, nego legendarnog Miroslava Ilića.
Njega su manje-više gotivili svi pevači i muzičari iz starog kraja koji su gostovali na petom kontinentu, a veći broj mu se i javljao, bio ugošćen kod njega kući, usput se družeći sa njim.
Bajo je tokom svoje muzičke karijere koja je tekla besprekorno imao životne turbulencija koje će dovesti do toga da se razvede od supruge, kako će mnogo puta kasnije reći „isključivo njegovom krivicom“. Sada sam već bio dobar prijatelj koga je on često zvao kada bi mu kolege bili u kućnim posetama gde su im Roganovići priređivali „carske trpeze“.
Mnogo sam članaka, intervjua, reportaža… napisao o Baji, naročito u periodu kada sam bio urednik „Srpskog glasa“, ali uvek sam imao utisak, bez obzira što sam bio ubeđen da ga poznajem u dušu, da ima nešto novo i zanimljivo da kaže. Pre svega što je spadao u one ličnosti koje ništa nisu gurali pod tepih, nego je govorio onako kako vidi i doživljava.
Bajo Roganović i Rade Berak pre dve godine na Sretenjskom vašaru u Keysborough
Posle razvoda, njegov životni brod je počeo polako da tone, mic po mic… tu su se nakalemili i zdravstveni problemi što je za mene bilo malo iznenađenje, budući da Bajo nije konzumirao alkohol.
Mučio ga je šećer i jedna infekcija je rezultirala amputacijom podkoleničnog dela noge. To mu je tada spasilo život koji je visio na koncu. Sa protezom se odlično snalazio tako da se na prvi pogled ništa neobično nije moglo primetiti. Doduše, nastupao je ređe, jer je sam sebi dao takav zadatak. Odlučio je da zdravlje stavi iznad svega.
Ali, kako jedna nesreća ne ide sama, počeli su mu otkazivati bubrezi te je vremenom završio na svakodnevnoj dijalizi. U tom teškom periodu, u njegovom životu se pojavio čovek koga slobodno mogu nazvati dobra vila – Zlatko Tarbuk koji je postao njegovo produženo telo i duša.
Sretali smo se mnogo puta na raznim koncertima, sportskim i društvenim događajima. On je voleo i moju suprugu koju je tretirao kao sestru. Znao je da često puta kaže: „Cvijeto, kako trpiš ovo tvoje piskaralo“? Naravno, znali smo svi da je šala jer je Bajo mene iskreno poštovao i voleo, baš kao i ja njega.
Na nekom koncertu gde je došao da podrži kolege
Zauvek će mi u sećanju ostati urezana anegdota iz restorana „Tamo daleko“ početkom 90tih. Bilo je muzičko veče amatera koje sam ja vodio. Budući da se u restoranu nalazila gošća iz Republike Srpske u to vreme veoma popularna Milka Todorović, zamolim je ja učtivo da izađe na binu i otpeva bar jednu pesmu. Ona me hladno odbije, ali Bajo koji je sedeo sa njom i njenim suprugom kompozitorom Cvjetinom, skoči kao oparen i siknu na nju: „Ko si ti, bre, da te jedan Rade Berak moli? Marš, sram te bilo!“
Ustane demonstrativno iza stola i sedne sa nekim poznanicima. Podrazumeva se da je on sam kao gost otpevao nekoliko pesama da „zagreje“ atmosferu.
Sreli smo se, nažalost, poslednji put, pred oko jedan mesec u restoranu „Divini“ Danke Rašović u Port Melburnu. Nisam ni jednog trenutkao ni pomislio da sa njim nešto nije u redu, a kamoli da je to poslednje viđenje. Bio je sa Zlatkom i društvom i pošto smo sedeli odmah do njih provedosmo nekih pola sata u šali.
Vest o njegovoj smrti me zatekla u Vijetnamu. Baš na dan kada sam se spremao za let. Dobijem poruku na MSN od g. Tarbuka da je „Bajo izgubio životnu bitku“… Bio je to za mene neviđen šok. Bez obzira što nam je svima suđeno da idemo Gospodu na ispovest, sve se nekako dogodilo neočekivano. Tek kada sam sleteo u Melburn vidim promašen poziv na telefonu od njega, Baje. Roming mi je bio isključen te sam propustio priliku da se oprostim od prijatelja jer, Zlatko mi kasnije reče da je on, znajući da mu je preostalo tek par sati života, zvao one koje je smatrao najbliskijima da se lično oprosti.
Mene su emocije tada savladale i suze su iskreno potekle.
Šta drugo na kraju da kažem nego da citiram ono iz Gorskog vijenca: „Blago onom ko dovijeka živi, imao se rašta i roditi“!
Neka mu je laka zemlja i neka nas sve sačeka u Nebeskoj Kafani da nam zapeva svojim razornim i prepoznatljivim glasom.
Njegovoj ucveljenoj porodici i široj familiji i rodbini izrazi najdubljeg saučešća.
Amin!
Rade BERAK
