SRCE NA DLANU
Svi smo pod stresom. Neko zbog posla, neko zbog egzi- stencije, a nekoga prosto i jednostavno boli ljubav. I to nije za potcenjivanje. Može duša itekako da boli zbog ljubavi, doka- zali i naučnici. Skoro se nađoh na kafi s jednom drugaricom i počesmo u neko doba, ničim izazvane, o muškarcima. Kakav je moj, kakav je njen, pa unakrsno raspalismo. I ja u neko doba shvatih, da je moj tip muškarca – ludak. O, da! Sve oso- bine koje su svi moji muškarci imali bile su manje više razli- čite, ali jedno je isto – svi su odreda bili ludi. Na svoj način. To im je bio zajednički imenitelj. A kako sam to zaključila? Evo polako, idemo redom…
Sve bi obično počinjalo kao u bajci, sa leptirićima u sto- maku, dubokim pogledima u oči, ono kad te neko gleda, a ti osećaš da ti ulazi pod kožu, sve do kostiju, pa te prođe jeza i imaš osećaj da te grom udario…tako počne. U neko doba kad sam spremna da dam srce na dlanu, kad sam toliko pri- pitomljena da jedem iz ruke, taj se obično promangupira i napadne ga teška filozofija u stilu „idemo prebrzo, moramo da usporimo“ Ko da u najmanju ruku vozim kamion u punoj brzini kroz kanjon Morače! Evo, mogu tačno da izračunam koliko dana je potrebno da muškarac koji oseća da se zalju- bljuje, a nije planirao, u sred ljubavi, dobije napad pameti. I još nešto, pa ja sam žensko, ja treba da se femkam! Da neću, pa da se smišljam ko seoska mlada, pa da tvrdim pazar..a ne muškarac. To me uvek bunilo.
U stanju sam, da za ljubav trpim što šta, ali nekako ne mogu dugo. Nije zdravo za srce. To strpljenje me izda otprili- ke u drugom poluvremenu, kada shvatim da vozim na ler po- odavno. Tu negde pred sam kraj utakmice, pred oči mi izađe sve što nije došlo na naplatu i kada puknem, ja ne puknem, nego eksplodiram! Ko atomska bomba! Bez upozorenja i na- jave. Dugo budem ljuta, nije mi ni do ljubavi ni do ljubljenja. U neko doba prestane da mi bude bitno…Ostane mi samo pitanje, kako je moguće da od onako pitome žene postanem ovako razjarena. E, tu stvar počne da se lomi, što bi rekao Petar Božović. Taj se obično tu negde javi, da da završnu reč, da još nešto kaže, da poentira. Tu već zavisi koliko je ko zaslužio i koliko kao veliki čovek i humanista, mogu da oprostim. Ili da zaboravim. Obično oprostim. Živa duša i ve- liko srce, šta ću. Ali, bez obzira na sve, kada me pitaju za tip muškarca, bez imalo sramote mogu da kažem – ludak. O, da. Samo se stepen ludosti i količina dramskih zapleta razlikuje.
Sve ostalo je isto.
FENOMEN UDATI MUŠKARCI
Svaka kuca na svom pragu najjača.
Slabo osuđujem ljude. Smatram to svojom divnom ljud- skom osobinom. Što sam u stanju da razumem, pomazim i najgore primerke ljudske vrste i nađem opravdanje za njiho- ve često sulude postupke. Po sistemu u božjoj bašti cvetaju različiti cvetovi.
Ali jedna sorta će mi zauvek ostati enigma. Od skoro sam počela da je srećem. Udati muškarci. Mene su naime, kao dete postkomunizma i neprimenjenog socijalizma učili da budem vredna , radna i da se udam kada za to dođe vreme. I ja to tako sve uradila. Međutim, kako i u braku ima ponavlja- ča i kako ne naučimo svi iz prvog puta, neki idu na popravni. Neki uče dok su živi, a neki prate trendove.
Brakova kao i cvetova ima raznih. Interesnih, roditeljskih, tradiconalnih, nejasnih, …ma žene se i udaju ljudi iz najra- zličitijih pobuda. Kada kažemo interesnih, obično je neko tu zbog nečijeg novca, i ljubav traje li traje. Do poslednje pare. Ovi roditleljski brakovi su uglavnom upare izuzetno dosadne ljude koji ceo život podrede deci i na kraju kada deca odu ne znaju šta će sa sobom.
Ovi nejasni…oni su mi najintrigantniji. Uvek sam se pi- tala kako se upare dva potpuno različita tipa ljudi, ko iz Tarantinovih filmova. Gledaš i ne veruješ. Onda shvatim da se on udao za nju. I da tu nema pravo glasa, ali da će trpeti dokle može. Ili dok mu ona ne popije krv. Jer od sumraka do svitanja i kod Kventina, i najlepša kelnerica postaje vampir.
Taj fenomen udatih brakova naročito me intrigira. Mislim to kad se muskarac uda. Vrlo je pogrdan taj naziv udat kada pričamo o muškarcu, znate. To obično znači da taj unapred svoje pravo glasa daje na raspolaganje budućoj supruzi. Što je uprkos 21. veku i dalje srednjevekovno. Biti udata žena u srednjem veku nije bila naročito slavna pozicija, budu- ći da je ženica bila apsolutno vlasništvo svog gospodara. Takoreći njegov pas. Ljubimac. A svi znamo onu staru po- slovicu „svaka kuca na svom pragu najjača“. Tako i žena. Ne valja kad je mnogo jaka i kada joj se useliš u kuću. U početku udat muškarac to ne kapira i naivno misli da mu to ne smeta. Ali kad skapira da je ukroćen, on podivlja. Tako da nije zdravo biti udat muškarac, koliko god u startu delo- valo primamljivo.
Imamo i tradicionalne brakove u kojima je žena užasno potčinjena, ali ona drugačije ne bi ni umela da živi. Za te porodice i takve brakove kažu – funkcionalni. Šta tu funkci- oniše, boga pitaj, ali tako kažu knjige. Deca rastu, muž drži novčanik i sve naizgled deluje super. Ili on ima ljubavnicu, ili se ubijaju od batina ili se jednostavno ne viđaju pa svi budu srećni kad se sretnu. Ali, funkcionišu. A to je valjda bitno.
I na kraju kako stupiti u taj brak i da li postoje godine koje su zakonski predviđene ako ste mentalno i fizički sposobni da se upustite u rizik da sa nekim delite dobro i zlo? Ne, zeznuli su vas. Ne postoji vreme kada se to mora. I uglavnom se ne mora. Neki ne umeju. Neki probaju na blef. Neki unesreće druge. Nego su nas zakoni i civilizacija naterali da mislimo da se mora i da nisi normalan ako se ne udaš/oženiš. Kao što su nas naterali da se venčavamo i da mislimo da će se nešto divno desiti kada se uzmemo. Uglavnom neće jer se zabavlja- nje i slatka strast vrlo brzo potroše kada stvarni život zakuca na prozor. A on stiže vrlo brzo i ne mari za ljubav.
Kao što su nas vaspitavali da je sramota razvesti se, da se brak čuva po cenu života. Čuvaju se samo deca, jer je to blagoslov ovozemaljskog života. Sve ostalo je prolazno. I trpi promene.
TE DVE TAKO TEŠKE REČI –TRENUTAK ISTINE
Ima nekih reči koje se izgovaraju bojažljivo i retko. Kao da se ne valja. Kao da ako ih kažete, ima da se desi nešto strašno. Konkretno „volim te“ se toliko retko upotrebljava, valjda da se ne zapati. Jer ima ljudi koji od „volim te“ beže ko đavo od krsta! A ne mora da bude tako… Ne boli. Uglavnom. Suprotno od ljubavi nije mržnja. Nego strah. I zato se valjda neki od nas plaše da izgovore te dve tako teške reči.
Jedno volim te, čekala sam bogami, dobrih godinu i po dana. Otprilike kad sam pomislila neka ide kako ide i ne mora da voli ako neće, ma ne mora da izgovori nikad. Ako je to toliko strašno priznanje. Zato ga valjda i pamtim. Otišla sam službeno u inostranstvo i kada je zadelovalo da se neću vrati- ti, odjednom je moja ljubav postala jako željena i egzotična. Klasika. Samo što sam tada radila na drugačije porive, pa mi je to bilo u rangu, dobitka na lutriji.
Nisam od onih koji cvile, što kaže Čorba, ako može može, ako ne može, uzmeš violinu i na drugi vašar! Jer, ljubav re- alno i ne mora da se kaže. Ali je lepo čuti. Ko zna i razume se, zna da se vidi kada te neko voli i kada ti nekog voliš. Dovoljan je samo jedan pogled ispod obrva. Tu uglavnom piše. Sve i detaljno.
Drugo „volim te“, stiglo je ničim izazvano. Došla sam razmontirana kada sam videla da čovek stvarno misli ozbilj- no. Sećam se, kad me kuma pitala „Šta je hteo?“ uspela sam samo da slegnem ramenima i tiho kažem: „Da mi kaže da me voli“. Ne, nikad nije bilo ništa, ako to mislite, nema predisto- rije. Ali eto čovek mi reče da me mnogo voli i ja to tako s nekom radošću prihvatih. Čim se još ovako živo sećam. Tako iskreno „volim te“, a ljubav bez ijednog dodira.
Treće „volim te“ koje pamtim je došlo posle nekoliko ča- šica. Doduše, to je bilo izazvano , jer sam morala da pitam. Da pitam ili da crknem! Onako tiho, šapatom, između dva poljupca… Zanimalo me da li ja tu reli vožnju jedina vozim s entuzijazmom ili imam i nekog suvozača. A bilo je baš ko reli vožnja. Puno krivina i bez imalo opuštanja. To „volim te“ pamtim kao nešto jako dragoceno jer sam ga čula tad i nikad više. Taj se auto tako jako zakucao, da smo oboje dugo posle goreli onako zapaljeni…
Da se razumemo, mogu ja i bez tog trenutka istine, jer osetim kada me neko voli. Samo što ne mislim da je slabost ako se kaže naglas. To sa tim „volim te“, realno jeste lutrija, ali jedina u kojoj svi dobijaju. Jer, uvek se isplati kad umeš da voliš.
NE ZNAM GDE SAM, ALI MI JE DOBRO
Muškarci me iskreno ponekad zaista iznenade. Bilo da su vitezovi, barabe, prijatelji ili da jednostavno – dolaze u miru. Tačnije, mogu da me ganu neki postupci. Taj moj drug, zani- mljivo, nikad nije tražio ništa, a uvek sam za njega htela da učinim sve. Imaš neke ljude koji te svojom dobrotom kupe zauvek. I samo voziš, ne pitaš gde.
A upoznali smo se slučajno. Tako što sam ja prišla njemu da ga nešto pitam. Učinio mi se beskrajno zanimljiv za tekst koji sam tada pravila. Nikad nije zloupotrebio moje povere- nje. A znao je o meni i ono što sam prećutala. Jedini čovek koji me zove mojim nadimkom iz detinjstva.
Sreli smo se nedavno. Slučajno. Ne živi ovde i nisam zna- la da dolazi. Bio je u crnom. Posle čujem, pitao je za mene, nisam bila tu, a on je išao kod svojih. Umrla mu je majka. U trenutku dok sam mu izjavljivala saučešće, pita me kako po- stižem, emisija, novine, kuća, posao… kažem, ide. Smršala si, ali dobro ti je. Vidim stalno putuješ, ne smiruješ se. Pogleda me u jednom trenutku i neočekivano upita:
– Još si u braku, jel tako?
Počinjem grohotom da se smejem, jer samo on jedno tako ozbiljno pitanje ume da postavi da zvuči potpuno naivno. Kaže, vidi da dosta putujem i mnogo radim, a ne može svako to da isprati. Kaže, i njega često to pitaju, ama baš tim istim rečima! Sad već stvar počinje da poprima razmere komedije, a čujem sebe kako odgovaram da ne znam gde sam, ali mi je dobro.
U očima mu vidim da brine za mene. Da mu je iskreno stalo da budem srećna gde god da sam i kako god da sam. Pita me gde sam ovih dana da pijemo kafu. Kažem, idem za Tursku sutra! Sad on počinje da se smeje. Aman, lepa sestro, pa tek si došla! Objašnjavam mu da idem službeno, da pra- vim reportažu i da ću se konačno možda malo i odmoriti. Grli me i ljubi, vidim da se iskreno raduje zbog mene. Zna da volim da putujem.
Ništa ne traži i nikad ništa ne zahteva. Samo je tu kad tre- ba. Nekada da me samo nasmeje sa dijalektom koji mu se otme kada hoće da poentira. Nekada samo iskrenošću koja me gane.
Obično velike istine čujemo od ljudi koje povremeno ili slučajno srećemo kroz život. Ovi na koje najviše računamo su samo prisutni, ali uglavnom, nisu tu.
A ovi koji su nam tu kada treba… e, njih je sam Bog po- slao. I dao im ime – prijatelji.
ZAŠTO KAŽEŠ LJUBAV, A MISLIŠ NA…
Strast. Mešaju se ta dva pojma. Za ljubav treba imati hra- brosti, a za strast mora da ima hemije.
Svaki put kada čujem da je neko pao na nečije oči, osmeh ili ne znam šta, teško mi je da to odvojim od pojma privlačno- sti… neko padne na dobrotu, neko na lepotu, ali ljudi moji ako nema strasti, sve to pada u vodu. Strast se istina za početak, jelte, podrazumeva. Neće sve žene da kažu ni da priznaju, ali ako strast radi, da se ne lažemo proradiće i sve ostalo. Muškarci, ovi naklonjeni filozofskim raspravama, tvrde da je strast nedovoljna za ozbiljniju priču. Ali hajdemo ovako. Ako strast postoji to je 10% veze, ali ako ne postoji – to je 90% veze. Pitajte one koji zbog nedostatka iste raskinuli, čisto da vam objasne da li je i za šta bitna.
Uvek sam glasala za strast. Jer kad ima strasti, onda ima i nežnosti, a gde ima nežnosti ušunja se i ljubav Kad te neko zapali pogledom, to je neprocenjivo. Sve ostalo macanje, ku- canje i ostalri modeli prenemaganja su čisto zavaravanje i sebe i drugih. Znam mnogo ambicioznih ljubavnih početaka koji kad krenu jedno drugom da tepaju, sve te bude sramota što ti nemaš taj poriv a onda kroz par meseci shvatiš da on
ima još nekoliko njih koje oslovljava sa „ljubavi“, a da ona uveliko suze roni što je čovek njenog života otišao sa dru- gom. I što je ona njega toliko volela, a on eto našao neku koja niti maca niti kuca, nego prosto i jednostavno kaže šta joj je na pameti. Pravo u glavu. I da, ljubav nije reciprocitet, ljubav je davanje. I zato traži hrabre. A strast radi ili ne radi. Ako je nema, neće je ni biti. Neko je možda za nas idealan, ali ako nema hemije… ni fizika nema da valja. Strast ne bira, ona se samo desi. I ne pita mnogo, da li hoćeš, nećeš, jesi spreman ili nisi. Ako nisi, bolje se u to strujno kolo ne hvataj.
Ne kapiram kad ljudi obezvrede strast po principu „to bi trebalo da je to i lepo nam je“ Kada ste zajedno, odmah se vidi da li vam je dobro ili ne. Ne mora da se oglašava na druš- tvenim mrežama. Jer ko treba da zna, on zna. I to koliko vam se neko dopao, da li je vaš tip ili nije… strasti ako ima to je dovoljan motiv da se nekada sastave i najrazličitiji karakteri. Izuzev, ako vezu ne postaviš kao ulazak u interesnu zajedni- cu. A čim ljubav može da se izračuna onda taj zbir obično ne vredi ništa.
Odbijam da prihvatim da u ljubavi može da se kalkuliše. I koliko god da nekada delovala nesmotreno ili nejasno ostatku sveta, znala sam da me srce uvek vodilo kuda treba. Zato su valjda moje ljubavi i bile velike i strasne. Jednostavno, mogu da potpisem da se ljudi osete na tom hemijskom nivou, mno- go pre nego št jedno drugom pruže ruku. Neko dopusti sebi taj luksuz i prepusti se. Neko kalkuliše. Kad se prepustiš, desi se i da padneš i da se razbiješ, ali bože moj, ustaneš, obrišeš kolena i nastaviš dalje. A kad kalkulišeš, dešava se da se bu- diš noću, da ne znaš zašto, a život ti je skoro pa savršen. I… šta mislite, ko je bolje prošao?
Ivana Đorđević u svetu medija i pred očima javnosti je duže od dve decenije. Pored svih uredničkih pozicija i autorskih emisija koje je potpisala i overila svojim specifičnim stilom i smislom za bitno i zanimljivo, Ivana je uporedo gradila karijeru blogera i influensera.
Prepričava se još Ivanin TV show “Grand Magazin” na Grand TV, zatim Ivanine priče, show koji je radila za BKTV, zatim podkast “Moj pogled na svet” koji je radila sa produkcijom “Macola”. Na Hype TV radila je svoj autorski format “Bez kucanja, molim”.
Osnovna Ivanina profesija je PR strategija. Više od deceniju sarađivala je sa Lepom Brenom, a u Ivanine uspešne PR kampanje ubrajaju se i saradnje sa Nedom Ukraden, Nives Celzijus, Borisom Novkovićem, Slađanom Mandic, Amar Giletom, Banetom Bojanićem, Sekom Tomičić, Biljanom Sečivanović… Ivana to nerado otkriva jer kako kaže, PR je zanimanje gde se prednost daje – klijentu. Isto tako, Ivana ne krije ali i ne potencira preterano da je bila jedan od jako bliskih saradnika Saše Popovića, najpre kao urednica novina “Grand Revija”, a potom i kao urednik na Grand Portalu i kasnije kao urednik emisije koju je vodila na Grand TV.
– Imati uticaja u medijima i javnom životu nije pitanje broja pratilaca kako se to često misli, već koliko vaša reč važi, i kakav utisak ostavljate na auditorijum. Koliko ste zanimljivi i najvažnije kako se ljudi osećaju posle vas. Toga sam se pridržavala bez obzira da li sam radila kao urednik u stvaralačkom procesu nekog TV formata ili kao kreator svog digitalnog sadržaja na mrežama.
Posle dve knjige “Neka mnogo bitna” i “Predsednica”, Ivana Đorđević je postala i rado viđen gost na različitim konferencijama, gde o fenomenu muško-ženskih odnosa, ženskom pitanju i polnoj diskriminaciji, usamljenosti i samopouzdanju, podiže pažnju javnosti na potpuno drugačiji način – neposredno i bez dlake na jeziku…
Prenosimo vam neke od kolumni iz prve knjige NEKA MNOGO BITNA, koje će vas nasmejati, oduševiti, zamisliti, ali posle čega vaš život neće biti isti. Biće bolji.
Dame i gospodo, vaš odabrani pisac, PR strateg i influenser, Ivana Đorđević
ONO MALO DUŠE
Uvek sam se pitala zašto ljudi varaju. Zašto nema onog svako kaže šta ima, doviđenja i aj zdravo. Poštenije. Ili jed- nostavno nije više to to, i opet ćao zdravo. Nego muče sebe, muče onog drugog, kinje i smišljaju milion i jedan razlog da se taj prevareni oseća loše. Jer napad je najbolja odbrana.
Kad stvari postanu nepodnošljive, nit je srećan ovaj što vara jer ne zna gde će, niti ovaj prevareni misli da je sposoban da nastavi dalje sam. Tu pol nije bitan već samo pozicija – da li varaš ili si prevaren. Jedina razlika je što se žene koje su prevarene dugo preispituju, a muškarci odmah idu u akciju. Po sistemu – klin se klinom izbija. Pa što više klinova…manje boli. Žene su tradicionalno unapred osuđene ako se usude, a muškarci su veći frajeri ako što više priika ugrabe.
Ima tu i više tipova prevara. Ima ovih lakomislenih koji ubeđeni da se ne provaljuje. Ovi što su egosti u duši, rade sve zarad sebe, pa im je svejedno i da li će se saznati. A tu su i ovi treći koji to rade otvoreno pred svima. Sem što je u pitanju nepoštovanje i izdaja, to je i …tako bez stila!
Žene mahom varaju kada ih neko podseti da su i dalje žive. Muškarci da se dokažu, pokažu, vide da mogu,a nekad i prosto da zaborave da im je neko slomio srce. Jedan me skoro nasmejao od srca kad je objasnio zašto flertuje. Kaže – meni je dovoljno da vidim da mogu, a posle me ionako mrzi. U suštini i jedni i drugi, tražimo divljenje. Žena voli da bude željena, a muškarac da bude cenjen. Prosto ko pasulj.
I naposletku dolazimo do čina praštanja. Šta ko, kome i koliko može da oprosti. Za prevaru kad se sazna, Neko mora da bude kriv, a neko mora da oprosti. Tek da ga jed ne pojede. Interesantno je da kada oprostite brže prođe. I manje boli. Koliko god delovalo da za neke kategorije oprosta nema ni od ljudi ni od Boga. Kada oprostite, iz vaše duše izađe gorčina, prođe bes i nekako postane svejedno. Sve negativno i loše prepuštate zapravo onome ko vam je gorčinu dao. Vrati vam se osmeh i možete da nastavite dalje. Jer je vaša duša očišće- na od jeda. Zvuči ko naučna fantastika, ali prosto je tako. Za prevaru treba biti hrabar, a za oprostaj treba imati duše. Ono malo duše. I ne može to svako. Mislim da oprosti.
Koliko god da sam temperamentna ovako, u ljubavi se zalažem za miroljubivu koegzistenciju. I otvorene karte. Jer mislim da je ljubav dobrovoljna stvar i da je najbolja kada je iskrena. I da znamo na vreme pravila igre. Da niko ne iskače iz voza u toku vožnje. Da sve ima svoj red, mesto i vreme. Pa polako..
Tako da nije fora varati. To je isto kao kad kradeš. Fora je da te ne uhvate. I da imaš stila.
SVE OD ČEGA BEŽIŠ – STIGNE TE!
Pita me skoro jedna devojka, kaže ja to sigurno znam. Gledam je i pitam se, šta ja to toliko dobro znam kad i savete mogu da dajem. Kaže ovako, zašto ja bežim od momka koji mi se dopada? Gledam je opet, zdrava, prava, lepa, komuni- kativna…a pati od bežanije! Kažem ja, bežiš jer te je strah. Da te ne povredi silina strasti i emocija koju osećaš. Pa ako utekneš, ne broji se, nije bilo, nije te bolelo.
Kaže ona, ma je li moguće? Vidi, nije moguće nego je si- gurno tako. Ja sad doktor nisam, ali mogu eto toliko da po- mognem. I nemoj više da bežiš, a ako te opet uhvati, ti se spotakni, pusti ga da te stigne.
Što me posle navede na razmišljanje, zašto uopšte beži- mo? Od ljudi, emocija, okolnosti… Čega se plašimo kad ne- mamo snage da se suočimo? Za sve treba imati hrabrosti, jer inercija vam ne gine.
Neki od nas idu linijom manjeg otpora – žive po navici. I što će reći, opet beže, samo u ovom slučaju od onoga što žele zaista. Nismo svi rođeni za mirnu luku. Neki vole da lutaju, neki se privremeno smire pa to bude politički korektno, ali onda iskoče iz šina na nekoj žurci, proslavi, kada svima po- kažu koliko u njima ima strasti. Što je uglavnom u opozitu sa onim kako žive.
Neki smognu snage i zauvek napuste sve. Odu na kraj sve- ta gde vreme ne postoji i počnu da rade u nekom baru na plaži. Možda jeste daleko i besmisleno, ali barem ne moraju da glume život. Posle čujete našli su mir. Ko zna šta su našli, ali pobegli jesu. Njima je uspelo. Kad malo imaš, malo te i glava boli. A dokle god im je problem koliko je čaša na baru oprano, život je zaista pesma.
Nisu svi ni za ovaj običan život. Ima fijuka, ljudi moji i to ozbiljnih. Ko što ovi malopre odu na kraj sveta, ima ovih što žive kao u prvobitnoj ljudskoj zajednici usred velegrada. Oni misle da su normalni, da im snobizam dopušta da beže od svakodnevnih obaveza , da uživaju u detinjstvu do 45. go- dine…Obično ih prepoznate kada s njima prozborite duže i shvatite da su u životu jedino postigli to što umeju da okače sliku na Instagram.
Ovi što teže da pobegnu od sebe obično se na brzinu ven- čaju, promene prebivalište i celokupan sistem vrednosti. I če- kaju do kad će da budu normalni. Podsvesno znaju da neće dugo moći. Uradili su sve što društvo od njih očekuje. Samo što se i kada pobegneš u novi život, ništa ne dobija preko noći. A dok se čeka da se nešto dogodi, lako čovek dođe sebi. Vrati se starim navikama na opšte iznenađenje nove okoline. Kao što se narkomani vrate na crtu, kao što se alkoholičari vrate čaši…tako i čovek koji je pokušao da bude normalan makar iz inata…vrlo brzo vrati na staze stare slave.
Tako da i kad bežiš i kada te jure i kad ti nekog juriš, ne može se brže od života. Život ima neki svoj tok, na koji mi povremeno utičemo, menjamo ga koliko smo u mogućnosti, ali u većini slučajeva ako ne možemo da pobedimo sebe – počnemo da bežimo. Kada se u neko doba umorimo, nazove- mo to – sudbina. I kažemo, tako je moralo biti.
KLJUČ OD SRCA DAJE SE NA POVERENJE
Kako naći srodnu dušu i preživeti prvih sto dana zajed- ničke ljubavi? Da li ljubav počinje tamo gde zaljubljenost prestaje?
Žena posle prvog seksa vidi da li je taj muškarac upotre- bljiv materijal za funkciju muža i oca. A muškarac vidi da li je sex bio dobar ili ne. I da li će se to ponoviti još koji put. U zavisnosti od partnerke za koju je u početku poželjno da bude izuzetno seksi, stvari se razvijaju u dva pravca. Ako je žena zgodna za modelovanje prema afinitetu određenog muškarca, pritom i iole slatka, može doći do one reči – veza.
Ukoliko je žena na sve to i pametna i jaka ne daj bože, dolazi do neverovatnih prepreka u daljem funkcionisanju. Počinje zaračunavanje ko je koga zvao, zašto bi on njoj po- kazao da mu je s njom bilo neverovatno, bolje da ona živi u zabludi, jer što da se vezuje ako mu još nije vreme. Jedina zabluda je da je muškarac taj koji bira s kojom će završiti.
Žena kad voli ona voli, ona ima jasan interes. Hoće tog čoveka samo za sebe! I ako je dovoljno uporna, visprena i malčice pokvarena, neće birati sredstva da ga spotakne i traj- no onesposobi da primećuje druge žene. Velika istina je upra- vo ta da ona nema nameru da odustane, ma koliko se pravila nevešta.
Posle prvobitne zaljubljenosti, oboje stavljaju na vagu gde će dalje. Da li vredi i ima li smisla. Jer leptirići odlete, realnost opauči i onda shvatiš da je to bio tren. Da ono što je bilo juče, danas više nema šanse da bude sutra! Drugim rečima, ako se iz zaljubljenosti ne rodi ljubav…nema od tog posla ništa.
Ima i hepienda, naravno! Samo što svaki srećan kraj obič- no ima fusnotu. Svi mi na putu do sreće pravimo različite kompromise, otključavamo srce i dajemo ključ na poverenje. Ima žena koje ne bi priznale da njihov brod tone, čak ni kada im još samo uši vire iz vode. Ima žena koje za svoj bli- stavi osmeh mogu da zahvale nekom pomoćnom radniku. Ima i onih koje kada namirišu kraj, ožale pokojnika i pre nego što je umro. Tako da ga isprate dostojanstveno i sa svim počastima. Neke promišljenije naprave bekap, čisto da im ne bude krivo kada kola odu niza stranu i kada povratka nema.
Ima i čistih, iskrenih ljubavi, gde ti nije žao kad napraviš kompromis. Gde ste oboje porasli dovoljno, da date i primite ljubav. Gde ništa ne meriš na grame, već deliš sve. I dobro i zlo. Kada to naučiš i shvatiš da možeš bez zadrške da se pre- daš… E, to je ljubav!
PRAVI MUŠKARCI SE NE PLAŠE PRAVIH ŽENA
Kako otvorim bilo koji časopis presretne me pitanje „da li je on pravi, kako naći pravog.“ Taj pravi muškarac kao da je vanzemaljac. Svi znaju da postoji a niko ga nije video. Žene obnevidele od potrage, lagano napušta entuzijazam i počinju da se mire da će dugo živeti same, jer taj idealni nikako da sti- gne. Još ako je u pitanju otresita i samostalna žena…prognoze su vrlo klimave. Ženi ne preostaje ništa drugo nego da svoju dominaciju usmeri na poslovnu sferu da bar može da kaže da negde nešto funkcioniše. Da, najveći broj žena koje su same, uglavnom su po statistici vrlo uspešne na poslu. Dok ove koje ništa nikad radile nisu – mahom imaju uspešan privatan život.
Da li je biti dominantna žena – usud ili sreća?
Žene postaju dominantne iz više razloga. Neke to steknu rođenjem, neke se nauče kroz život. A ove treće skapiraju da im to neće mnogo pomoći, pa kriju tu osobinu ko zmija noge. Trepću i prave se blesave.
Kao dete bila sam izrazito buntovne prirode. Moralo je da bude po mom, pa su tako sa mnom mogli samo oni koji su uspeli da izađu na kraj. Malo je reći da moji roditelji nisu znali šta da rade jer kako se baš njima desilo da im zapadne ovakvo dete. Kroz odrastanje su shvatili da uvek može gore, a s olakšanjem su dočekali da izađem na put, jer je to značilo da ću sa svim svojim osobinama daljeda koračam sama.
Ne znam kad sam tačno ukačila da ta moja dominantna crta treba da bude puštena na slobodu, ali znam da mi otad mnogo lepo. Taman kad sam doživela oslobođenje i spoznala sebe, vidim ja, moram opet da se krijem. Da se pravim luda i glumim da ne mogu sama, jer nekim čudom kad možeš sam – i ostaneš sam. Posmatrala sam različite sorte koje se muškar- cu okače o vrat, da bi im obezbedio egzistenciju, a za uzvrat one uzmu prezime i izrode zajedničku decu. A da bi sve to bilo baš tako…moraju malo da se prave lude, da dokažu da im je gospodin suprug neophodan.
Ima da se razumemo i onih koje same ni u prodavnicu ne umeju da odu, a onda se takav muž sit istripuje da je muškar- čina! A on siroma, samo oženio budalu pa sad, sve i da hoće ne sme da pogleda istini u oči. Više voli da bude muškarčina. Naposletku za dominantne žene se uvek uveže neko ko sam nije takav. Znate ono suprotnosti se privlače, a kad se ti isti ljudi negde na pola bračnog života oglođu baš zbog tih ra- zlika, sud mora da ih pravnosnažno proglasi – nepremostivim. Da ne ispadne sad da nema šanse da se ljudi nađu. Ima itekako. Samo što svako dozira koliko čega može da izdrži. I da se razumemo, ne moraju da se istrpe samo loše stvari. Nekada i jaku strast treba umeti izdržati. Neko za to jedno- stavno nema snage i preda se bez borbe. Samo izađe sa terena, bez da se osvrne.
I naposletku, zašto dominantne žene imaju problem. Uspešne su u poslu, ne plaše se života, znaju šta hoće. I naj- češće čujemo – muškarci ih se plaše. Da vam ja kažem, plaše se ovi koji ni sami sa sobom ne znaju šta će, a kamoli sa do- minantnom ženom. Pravi muškarci se ne plaše pravih žena. Samo je pitanje šta je za koga pravo.
Ne može jaku ženu da obori s nogu neko za to nema snage. Dominantne žene uglavnom vole izazove, nekoga ko sme da ih prekine u pola reči, jer ta doza hrabrosti vrlo intrigira.
Za dominantnu ženu treba imati srca, snage i verovali ili ne – nežnosti. Jer koliko god da se neko plaši ili zazire…za- grljaj uglavnom rešava mnoge nedoumice. Svaka od nas voli da se oseća zaštićeno. A najtoplije je kada se ušuškate po- red nekoga. A žene jake ili slabe, tihe ili dominantne, ipak su samo žene. Tako da je rešenje slagalice obično u njenom najprostijem deliću.
RAVNOPRAVNOST U LJUBAVI
Kažu da svako voli koliko je u mogućnosti. Ali šta je sa ravnopravnošću? Da li je dovoljno investirati samo mladost i lepotu u ozbiljnu vezu? Šta se dešava kada se na raskrsnici sretnu udoban život s jedne i lepa devojka s druge strane?
Da li uvek dobijaš samo onoliko koliko si dao i da li je naivno očekivati da bude drugačije?
Skoro sam čula jednu zanimljivu devojačku tezu. Kaže, on treba da bude bolji od mene, da može da mi priušti lep i udoban život, da mogu da uživam pored njega. U praksi to izgleda ova- ko. On jeste bolji, i on to sve može da pruži, ali u startu nema ravnopravnosti. A kad klackalica dugo vuče na jednu stranu, ona druga je uglavnom u vazduhu. I onda se desi da muškarac koji je bolji u svemu, sve ume i zna bolje, uglavnom posle ne- kog vremena poželi i bolju ženu. I ode mast u propast!
Nekako sam uvek smatrala da je ravnopravnost jako bitna u ljubavi. Mentalna pre svega. Ljudi moraju da se kapiraju na više frontova. Ne samo na fizičkom i hemijskom nivou, već i na intelektualnom. Da se sličan sličnom raduje i da mora da se ima o čemu da se priča. Nađu se istina i dva potpuna glupaka, ništa neobično, ali i to je sličnost barem po nekom osnovu. Glava ih ne boli, jer je i ne koriste, ma milina.
Ja sam nekako oduvek volela energične ljude. Ne mogu ja da vodim za ruku nekog kroz život ceo vek. Mogu da izve- dem na put, pokažem da je život lep, pa onda polako prijate- lju, sam …Brzo se umorim, kolika god da je ljubav posredi.
A žene vole da naprave kompromis u tom smislu. Čak i ako su sposobne za samostalan život, nemaju nameru da se time glasno diče. Prepuste se muškarcu, da ih vodi, a one ako treba vezaće oči i same, samo da ih glava ne boli, da ne razmišljaju. Rodiće i dete, što neće, da se osigura i zapečati ljubav, a sve opet iz interesa. Još jedna velika zabluda. Ako nema dobrih temelja i pravih pobuda, dete će loše postavljenu zajednicu dvoje ljudi da razvali ko mače muškatlu.
Kad smo već kod ravnopravnosti, ne može se očekivati bračna bajka ako ona investira samo lepotu i zdravlje, a on sve ostalo. Koliko god da je ovo Balkan i koliko god da bi to trebalo da bude zvanična podela uloga. Dosta toga se izmeni- lo, i dalje smo na istom terenu, ali su se pravila igre malo pro- menila. Ima i dalje muškaraca koji tendencizno biraju slabiju partnerku da bi mogli da je oblikuju prema sebi.
Muškarac i žena danas treba da budu par po svemu. Ravnopravni. Nema garancije ni na šta, a kamoli na tako než- nu biljčicu kao što ljubav često jeste. Lepota i mladost nisu nešto na šta se može računati na duže staze. Zato je poželjno biti i pametan. Koliko bilo. Makar za pelcer, malo pameti, pa će se razviti s godinama.
Kad nisi ravnopravan sa partnerom, uvek si u nekoj vrsti straha da će se to primetiti. I kako strah raste, ljubav beži sve dalje. I onda kada se suočite posle nekog vremena, shvatite da ste se udaljili, da to nije to i ostale trice i kučine. A ljubav jed- nostavno mora da sretne ljubav, jer kad se sretne sa strahom, nema šta da radi s njim.
Tako da je poenta te ravnopravnosti u ljubavi, zapravo – naći sebi ravnog. U svemu. Da može i da te shvati i da te prati bez da kuka da mu je teško. Ko i kad probaš cipele, da bi bile par moraju da budu iste.
