Jedna od najčuvenijih i sigurno najviše izvođenih srpskih pesama, bilo na svečanostima, festivalima, kafanama… jeste “OTVORI MI BELO LENČE”!
Ovaj čuveni srpski (vranjanski) hit postao je istinski biser na Balkanu kojeg, osim u Srbiji, izvode i u Makedoniji, BiH, Bugarskoj… Naravno i u Australiji, pogotovo na makedonskim zabavama jer zbog sličnosti koji staro-vranjanski dijalekt ima sa makedonskim jezikom, mnogi misle da je u pitanju pesma sa potpisom južnog srpskog komšije.
Istina je, međutim, znatno drugačija.
Kažu da je pesma bolja što se dalje čuje, ali nažalost jako mali broj ljudi zna da je ova tužna pesma nastala inspirisana istinitim događajem. Pokušaću zato da opišem o čemu se zapravo radi a u isto vreme taj događaj sačuvati od zaborava.
Pesma “Otvori mi, Belo Lenče” (danas je sa uspehom interpretira vranjska solistkinja Ivana Tasić i mnogi drugi vranjanski, ali i pevači iz drugih gradova) jedna je od najemotivnijih srpskih pesama. Bez nje se u Vranju i većem delu Srbije, ne može zamisliti ni jedno veselje. Prof. dr Momčilo Zlatanović, u svojim zapisima o vranjskim starogradskim pesmama, zabeležio je da je Belo Lenče u stvari Jelena Stamenković, rođena u Gornjoj čaršiji nadomak kafane “Belo jagnje”. Za Kostu Stošića se udala 1898. godine, kada joj je bila 21 godina. Do 1903. je živela u Vranju, a onda se s mužem, tramvajskim radnikom, odselila u Beograd. Tamo su živeli i školovali decu. Poginula je 6. aprila 1941. godine, prilikom bombardovanja Beograda. U Beogradu je umrla, ali nežna pesma o njoj još živi. Stihovi iz “Otvori mi, Belo Lenče”, dolazili su do izražaja “tek u zoru, kad bi grneta zasvirila, a kolovođa polako, mekamlijski poveo kolo i zapevao tuj pesmu” – zapisao je profesor Zlatanović.
“Otvori mi, Belo Lenče, vratanca” jeste pesma o Lenčetu i Miletu Piletu, to jest o Jeleni Stamenković i Milanu Tasiću, koji su živeli u Vranju u drugoj polovini 19. veka.
Jelena – Lena – Lenče, kako je dobila nadimak od milja, bila je čuvena ne toliko po svojoj lepoti, koliko po beloj puti. Odlazeći u Gornju čaršiju da obiđe imanje, Milan je u dvorištu Koste i Agnije Stamenković zapazio “ubavo devojče”.
Njegovi odlasci do imanja bivali su sve češći, a razgovori sa lepom Jelenom na kapiji sve duži. Rodila se među njima prava mladalačka ljubav. Milanovi prijatelji su tako o njima ispevali pesmu i ubrzo je za njihovu ljubav saznalo celo Vranje.
Prijateljsko zadirkivanje kroz pesmu samo je požurilo Jelenine roditelje, koji su se protivili ovoj ljubavi, da je što pre udaju, da “ne pukne bruka”. Mile nije mogao više ni da vidi Lenče, a kamoli da je sretne. Bila je pod stalnom prismotrom roditelja, a zatvoreni prozori i zabravljena kapija onemogućili su mu da je vidi i izdaleka. Nije mogao ni pisamce da joj proturi, jer je Lenče, kao i većina devojaka toga doba, bila nepismena.
Godinu i po dana posle njene udaje, oženio se i Milan. Deda ga je oženio Ljubicom iz bogate vranjske porodice.
“Mile je bio fin prema svojoj ženi, u društvu ju je nazivao moj karanfil. Bio je pažljiv prema njoj, u svemu joj je udovoljavao, ali je ona bila ljubomorna na Belo Lenče… Kada bi se na nekoj proslavi čula pesma, odmah bi uzimala muža za ruku i odlazila sa događaja”, piše profesor Momčilo Zlatanović, u knjizi “Narodno pesništvo južne Srbije”.
Ljubica i Milan imali su devetoro dece i brak bez trzavica. Ipak, Ljubica je umela često da kaže: “Da sam znala za Belo Lenče nikad se za njega ne bih udala”. A muž joj se nije suprotstavljao, nije se svađao, niti izgovarao ružnu reč.
Milan je život proveo u Vranju. Odrastao je u Pogačarskoj mahali, a odlazak u Gornju čaršiju, gde je sreo svoju veliku ljubav, donela mu i život za sva vremena. Umro je 1960. godine, a na nadgrobnom spomeniku Milana Tasića na Šapranačkom groblju u Vranju umesto pravog imena stoji Mile Pile.
Život je, kako to često biva, Jelenu i Milana odveo različitim putevima, a pesma o njima je iz vranjanskih sokaka, zahvaljujući “Koštani” Borisava Stankovića gde je prvi put zabeležena, postala poznata i prihvaćena.
Da rezimiram, „Otvori mi, Belo Lenče”, dakle, govori o neostvarenoj ljubavi između Jelene Stamenković, koja je u Vranju bila poznata kao Belo Lenče, i Mileta Tasića, koga su zvali Mile Pile. Mile je bio oženjen, ali je od rane mladosti voleo Lenku…
U vremenu kada nije bilo televizije, kada je sirov život bio i muka i inspiracija u stihove su ušli stvarni događaji i ljudi koji su imali sreće da ih “ture u pesmu”.
Meni lično se jako dopala muzička koreografija, svojevrstan koktel “Koštane” i “Lenčeta” koju izvodi skopska grupa “Maestro” gde harmonikaš Vojče Petrušev na briljantan način recituje Boru Stankovića da bi epilog u nastavku bio “Otvori mi belo Lenče”.
Za kraj, evo i stihova ove moćne vanvremenske pesme.
OTVORI MI, BELO LENČE
Otvori mi, belo Lenče
vratanca, džanum, portanca
da ti ljubim, belo Lenče
ustanca rujna, rumena
Ne mogu ti, Mile, pile
da stanam, da ti otvaram
legnala mi stara majka
na fustan, ludo, na fustan
Pa ne mogu, Mile, pile
da stanam, da ti otvaram…
Rade BERAK
