Piše: Rade BERAK

Ogromna želja moje supruge Cvete bila je da poseti Sarajevo u kojem nikada nije bila. Takođe i njenog brata Koste koji je preko Facebooka postao prijatelj sa vlasnikom čuvenog “Brailović” restorana te je želeo i lično da ga upozna. 

Odavde smo krenuli. Opštinska zgrada u Kotor Varošu

Nas sedmoro se dogovorismo da krenemo ka glavnom gradu BiH. Zborno mesto je bilo u Kotor Varošu, preko puta prelepe opštinske zgrade. Malo se kasnilo sa polaskom ali dan je bio dug, uz to topao. Naoružani dobrim raspoloženjem i orni za pesmu, vrhunski džentlmen Dragojlo Đenić, sa svojim kombijem nas poveze krivudavim ali asfaltnim putem ka Kneževu. Osim njega  “seven magnificent” su još činili: dr Đuro Krčić, Goran Đurić, Dragana Đurić i nas troje “kengura”, Kosta Avramovski, Cveta Berak i ja – Rade Berak.

U Kneževu koje se u mojim mladim danima zvalo Skender Vakuf, koje nije ni blizu tog nekada čistog i romantičnog gradića, svratismo na kratko, u jedan od novoizgrađenih staračkih domova u vlasništvu našeg šmekera, šofera Dragojla. Tek toliko da zaposlenima izda naređenja, te vijugavim ali za oko privlačnim putem krenusmo prema Travniku.

MOTEL KANJON

Dolina reke Ugar je pravi raj. Ubrzo svratismo u takođe raj, ali ugostiteljski po imenu “Motel Kanjon”. Za hedoniste kakvi smo svi mi u toj turi bili, bio je to spektakl za sva moguća čula. Pogled na okolinu, dok slušate huk Ugra duboko niz litice kanjona, vredi milione dolara. Sa suprotne strane stenovita planina zarasla u zelenilo nudila je svoje čari. Nekih pedeset metara od motela Vidikovac na kojem biste želeli večno da ostanete i uživate u majci prirodi. Rekoše mi da ga je izgradila i donirala Ambasada SAD u BiH. Isti smo posetili čak tri puta i svaka ponovna poseta bila je doživljaj za sebe.

Tu se okrepismo uz cicvaru i pokoje pivce i krenusmo dalje, dolinom Ugra, prema Travniku. Usput prolazimo Turbe i novonastala sela sa kućama koje liče jedna na drugu. Mnoštvo džamija sa po dva minareta. Saputnici me izvestiše da su to novi stanovnici BiH, odnosno Federacije koji su stigli iz arapskih zemalja, poženili bosanske devojke i ostali tu da žive, a prethodno su bili vehabije ili mudžahedini.

“SUSRET” SA IVOM ANDRIĆEM

Ulazimo u Travnik nekako zarastao u mnoštvo stabala oraha koji i nisu nešto rodili ove godine. Vezirski grad iz doba turske vladavine. Vozimo se ka centru sa željom da obiđemo rodnu kuću velikana Ive Andrića. U jednom trenutku nam se Cveta “izgubila” pa nas je sve obuzela blaga panika. A ona, zastala kod nekog kioska i pokupovala sve ljubavne romane koji su se tamo nalazili.

Slikasmo se sa skulpturom Ive Andrića koja je urađena tako da nobelovac sedi na klupi i odaje utisak da je živ, osvežismo, neko sladoledom, neko kafom i nastavismo putešestvije prema Sarajevu.

BRAJLOVIĆ RESTORAN

Modernim autoputem sa naplatnim rampama prođosmo Vitez, Busovaču, Kiseljak… dok se sunce polako primicalo zapadu što će reći da je već bilo kasno popodne. Nigde nismo žurili ali smo očigledno kasnili i ubrzo smo stigli do Ilidže, do restorana Brajlović kojeg smo ranije virtualno analizirali putem YouTube-a, a Kosta je uveliko kako sam spomenuo na početku, sa vlasnikom istog bio Facebook prijatelj. Na parkingu gde jedva nađosmo mesto primetih mnoštvo različitih registracija – Novi Sad, Šabac, Skoplje… nekoliko onih iz Zapadne Evrope.

Na ulazu krkljanac, mora da se čeka iako je sam restoran ogroman sa prostranom letnjom baštom. Pred recepcijom mnoštvo prepariranih divljih životinja tipičnih za to podneblje – vukova, lisica, medveda…

Posle petnaestak minuta, prilazi nam nizak čovek neuredne duge kose i izljubi se sa Kostom tu pred svima. Saznadosmo da je to gazda Husein Sejo Brajlović, te nam on uz dobrodošlicu nađe mesto u bašti pored same reke Željeznice.

Ko je zapravo gazda Sejo? Potiče iz porodice koja se bavila mesarskim zanatom. Kao mladić se iz rodne Ustikoline kod Foče doselio u Sarajevo gde je prvo radio kao mesar, okušao se i kao pevač ali je tek otvaranjem vlastitog restorana postao planetarno poznat.

Konobar koji nas je služio za stolom je veliki profesionalac i po brzini usluge i po manirima. Naručismo ogromnu tepsiju mesnih specijaliteta sa roštilja a kada sam zatražio šampitu što je nešto što se u Sarajevu podrazumeva, primetih blago crvenilo na licu konobara. On sa žaljenjem reče da baš to nemaju ali me posluži sa nečim nalik šampiti što, moram priznati, nije bilo loše. Uzgred mi napomenu da “kuća časti”. Društvo se odluči, ko za tufahije, ko za hurnašice, baklave… sve to uz pravu bosansku kafu.

Planirana poseta Vrelu Bosne, po završetku večere kod Brajlovića, morala je otpasti jer je dan uveliko sklopio kapke i noćne svetiljke kao roj pčela zameni svetlost dana. Najpraktičnije nam se učinilo da odemo na Baščaršiju koja je “živa” 24 sata.

BAŠČARŠIJA, MESTO SUSRETA I SUDARA MNOGIH SVETOVA

Vozeći se od Ilidže ka centru Sarajeva preplaviše me uspomene jer sam početkom 70-tih u tom gradu proveo pune četiri godine. Skoro da ništa nisam prepoznao osim Marin Dvora i legendarne Skenderije. Mnoštvo novih nebodera, neonskih reklama od kojih dominiraju one na arapskom jeziku me zbuni pa pomislih kako to nije ono Sarajevo koje sam davno napustio. Na ulicama ogroman kontrast. Pored vas prolaze mlade i lepe devojke u mini suknjama ali i one sa hidžabom… svi po afinitetu i verovanju. Možda grešim ali ono “moje” Sarajevo je imalo dušu, romantiku… ovo današnje je nešto drugo, meni nedokučivo.

Baščaršija je prepuna sveta. Stotine prodavnica, zanatskih radnji, restorana… načičkano kao u košnici. Svi nešto nude. Na samom centru tog simbola grada Sarajeva, improvizovana ogromna bina. Mlada prelepa devojka iza mikrofona najavljuje slavlje Bajrama najvećeg muslimanskog praznika, koji se potrefio baš tog dana. Cveta se obradova i pomisli kako će se uživo naslušati sevdalinki koje kao i ja sam – obožava. Ali, prvo se začu glas imama koji molitvom najavi događaj, a onda uslediše molitvene pesme na nama nerazumljivom jeziku. Narod se okupio i aplaudira, čuje se verska dece…

SUSRET SA BRANKOM SOVRLIĆ

U jednom trenutku pored nas prođe doterana dama. Neko iz naše grupe reče: “Evo je Branka Sovrlić”! Ja sam odmah potrčao za njom i uspeh da je sustignem u toj gužvi. Blago je dodirnuh po ramenu i upitah: “Vi mora da ste Branka Sovrlić?”. Ona, onim krupnim očima, iako iznenađena, potvrdno klimnu glavom i nakon što joj se predstavih i rekoh da je naš Portal imao intervju sa njom, pristade sa se vrati do moje grupe kako bismo se slikali za uspomenu. Ujedno nas pozva da posetimo njen restoran “Bosanska kuća” u neposrednoj blizini, što smo i ispoštovali. Pošto smo bilo siti naručili smo kafu, pivo i pokoji kolač.

Branka je lepa žena koja drži do sebe i još uvek izgleda sveže i negovano. U blic razgovoru reče kako je upravo promovisala novu pesmu te kako život uglavnom provodi na relaciji Sarajevo – Beograd. Da napomenem da je njen suprug Sadik Pašić čuveni kompozitor koji je mnogim bosanskim i srpskim pevačima napravio hitove.

Već je bilo kasno u noć kada smo obrnutim smerom, umorni (neko i pripit kao ja, na primer), krenuli ka Kotor Varošu… Pesmom smo ubijali vreme.

Sledeći nastavak: Povratak u Beograd i put za Makedoniju


POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here
Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila