Tamo gde sam ili tamo gde želim da budem…
Ne znam uopšte kako sam došao u kontakt sa mladom Aleksandrom Anom Mikarić, ali sama činjenica da je u pitanju umetnica, te da je u trenutku intervjua stanovnica glavnog grada Bolivije – La Paz, zaslužuje pažnju.
Možda me je privukla njena FB objava: “U svrhu što boljeg razumevanja kulture naroda gde se nalazim, tradicije, verovanja i arheološkog blaga koje poseduju, sve u cilju temeljne gradnje projekta na kojem radim sa bolivijskim umetnikom o čemu će biti uskoro više reči, obilazimo muzeje i arheološka nalazišta u beskonačnim razgovorima sa stručnim licima…”
Rođena u Leskovcu, ali je sem u južnoj Srbiji detinjstvo je provela i u istočnoj Srbiji, u Zaječaru. Tako da oba grada smatra svojim rodnim gradom.
Kad kažete „to me je ponovo dovelo u Južnu Ameriku“, kada ste i kojim povodom bili pre toga?
Južnu Ameriku sam prvi put posetila turistički i razlika u načinu življenja, kontrast između ultra modernog i tradicionalnog koje je postalo “marginalno”, te drugačiji odnos i vrednost studija, porodice, života i smrti me je “gurnula” u preispitivanje i razmišljanje koje se i dan-danas može videti na mojim slikama.
Da li ste odlučili tamo stalno da živite – u La Pazu, glavnom gradu Bolivije?
Do sada, sem u Srbiji živela sam u Austriji, Francuskoj, Rusiji, Hrvatskoj i, naravno – Boliviji. Mislim da odluku o mestu stanovanja ne donosim ja, ona se dešava shodno putevima moje umetnosti. Za sada sam u Boliviji.
Osim majke, koji umetnici su ostavili jak utisak na Vas?
Odrasla sam uz majku slikarku i mnogobrojne članove šire porodice koji su umetnici ili imaju sklonisti ka umetnosti.
Sem moje mame, koju smatram ne samo majstorom akvarela i grafike već majstorom življenja, imala sam sreće da kroz svoju afirmaciju sarađujem sa onima koje smatram velikanima današnjice. Naš umetnik profesor Miodrag Elezović je veliki umetnik i čovek koji je mnogim generacijama uzor a Fabricio Lara, bolivijski umetnik je majstor boja koji me veoma podstiče na umetnički razvoj.
Vi ste školovana umetnica?
Završila sam Visoku školu dizajana a kao student klasičnog slikarstva otpočela sam svoju profesionalnu afirmaciju 2020. godine.
Koliko se slikarstvu pridaje važnost u svetu a koliko u Srbiji?
Umetnost smatram rezervisanom za one sa dušom. Ne smatram je zapostavljenom, naprotiv, ona je veoma dinamična i njen napredak je sveprisutan za oni koji je prate. U svetu je situacija slična, za one koji imaju interesovanja za umetnost ona mnogo nudi.
Šta biste preporučili budućim naraštajima koji se budu odlučili baviti tom umetnošću?
Volela bih da mladi ne zaziru od umetnosti kao životnog poziva ako je unutrašnji glas koji vapi za tim jak. Kao i bilo koji drugi posao, morate ga raditi svim srcem i iz sve snage ukoliko želite rezultate. Umetnost je posao bez radnog vremena jer umetnik uvek radi, to nije pitanje izbora, to je pitanje unutrašnjeg mira koji se samo tako doseže.
Imali ste sigurno samostalne izložbe. Možete li nam reći više o tome?
Uz mogobrojne samostalne izložbe u Srbiji i regionu izdvojila bih učešće u Istarskom svemirskom programu “Vidulini” kada su moje slike lansirane u svemir. Više o tome možete pročitati na linku
http://balkans.aljazeera.net/vijesti/ulje-na-platnu-u-bespilotnim-letjelicama
Svaki slikar ima neku ideju, neki motiv kojim se rukovodi u svom radu; šta je u stvari Vaš motiv i kakvu poruku svetu šaljete putem slika?
Na svojim platnima težim da prikažem svoje viđenje sveta, energiju ljudi i njenu snagu. To me je ponovo dovelo u Južnu Ameriku koja je moja neiscrpna inspiracija i koja je obeležila na neki način moje studentske dane, podstakla me na razmišljanje i istraživanje, a moje slike obojila najlepšim nijansama koje pulsiraju ovim kontinentom. U mojim sekcijama slika koje se protežu kroz godine stvaranja prepoznaje se energija, naša duša, koju smatram esencijom i balansom koji drži ovaj svet da ne potone u tamu.
Na izložbama u Južnoj Americi, prezentirali ste Srbiju u lepom svetlu. Nešto konkretnije o tome?
U 2023. godini priredila sam u Južnoj Americi pet izložbi od kojih je jedna zajednička sa dvojicom umetnika (iz Bolivije i Perua) pod nazivom “Poreklo”, u Arequipi u Peruu, gde smo svako na svoj način prikazali svoje viđenje i vrednosti našeg kulturnog nasleđa. Ja sam se na toj izložbi predstavila figurinama Vinči i Lepenskog Vira koje oslikavam godinama unazad tražeći njihovo mesto i značaj u svetskoj kulturi.
Najavljujete i zajednički projekat sa poznatim bolivijskim umetnikom. Šta se tu može očekivati?
Ono što verujem da bi Vas zanimalo, a tek predstoji jeste zajednički projekat sa jednim od najznačajnijih bolivijskih umetnika Fabriciom Larom, na kojem radimo poslednjih godinu dana. Naime, radi se o prepoznavanju sličnosti naših kultura, Vinča i Tiwanaku. Na ovom projektu sarađivali smo sa brojnim arheolozima iz naših zemlja koji su nas tokom rada savetovali, a mi smo posećivali arheološka nalazišta i muzeje, uz literaturu, sve sa ciljem da svetu pokažemo zajedničku nit koja nas sve spaja.
Hoće li biti izložbi u Evropi ili, što da ne i – u Australiji?
Ovaj projekat prvi put biće prikazan u Muzeju savremene umetnosti u Santa Kruzu, u martu. Nakon toga planiramo izložbe u Evropi gde ćemo pokazati ove radove. Ukoliko bude bilo poziva rado bi smo vam to pokazali i u Australiji.
Imate li osim slikarstva drugih interesovanja, sklonosti?
Sem slikanja, volim da kuvam. Kulinarstvo smatram takođe umetnošću, i kao i u slikarstvu volim savremeni izraz sa ukusom tradicije.
Za kraj, uz zahvalnost na odvojenom vremenu za naš Portal, citiraću jednu od genijalno izrečenih reči ove mlade dame i umetnice koje je, takođe, postavila na svoj FB profil: I da ne zaboravimo: “Besposlen um je đavolje igralište.”
Nadamo se da ćemo o Ani još pisati. Da li će to biti iz Južne Amerike ili nekog drugog kraja sveta, nije ni bitno, ono što ona radi zaslužuje poštovanje.
Rade BERAK
