Piše: Rade BERAK
Beograd je kosmopolitski grad. Najveći na Balkanu i slobodno mogu reći, raskrsnica koja deli Istok od Zapada. Uvek je imao neki šmek koji je privlačio ljude sa svih strana sveta i raznih profila.
Ali, ono što sa žaljenjem moram reći, ovoga puta, stekao sam utisak da je izgubio dosta od nekadašnje romantike. Ne tako davno ljudi su se sretali na ulicama, mlađi su pozdravljali stare, bilo je nekako više osmeha na licima Beograđana i onih koji to nisu. Gužvce su neopisive, saobraćaj ubi Bože… svi nekuda žure buljeći u mobilne telefone.
Elem, kako nismo osećali umor, što je inače moja stara praksa, krenuo sam u solo obilazak. Tačnije, krenuo sam sa Zelenog venca ka Knez Mihajlovoj da bih na menjačnici podigao dinare. U prolazu ispod podvožnjaka video sam scenu koja me ljudski razočarala – ljudi su ležali da betonu, a neki sa ispruženim rukama su prosili. U prvi mah bilo mi je žao ali kad primetih da su u pitanju muškarci u dvadesetim, osetih i dozu ljutnje što su sebi dozvolili da spadnu na taj nivo. Setih se davnih reči mog pokojnog brata koji reče: „E, brale, problem je što svi hoće u Beograd. Niko neće u manje gradove ili sela gde treba da se radi“.
Primetih u jednom trenutku grupu mlađih policajaca kako se raspravljaju sa izbeglicama iz neke od arapskih zemalja kojih u Beogradu ima u velikom broju i mogu se videti gotovo na svakom ćošku. Tu sam odigrao i ulogu prevodioca i saznah da je u pitanju bila neka krađa…
Uveče smo ostali kod snaje u stanu jer smo u društvu gledali odlučujuću plejof utakmicu u košarci između Partizana i Zvezde. Ja sam imao najviše razloga za slavlje jer je Partizan pobedio i postao šampion ABA Lige, posle čitavih 10 godina.
Sutradan sam spavao nešto duže. San mi nije dolazio na oči pod utiskom košarke i pored neuspešnih pokušaja.
Prvo što sam ujutro uradio bila je poseta grobu mog pokojnog brata Miloša, na Bežanijskoj kosi koji u večnoj kući leži 25 godina, a napustio nas je u najlepšem dobu života. Imao je svega 38 godina.
Sledila je poseta Beogradu na vodi, odnosno šoping centru koji je Cveti došao kao „melem na ranu“. Prethodno sam posetio i spomenik Stefanu Nemanji koji me, ne znam zašto i nije oduševio. Osim glomaznih dimenzija učinilo mi se da je tu dosta kičeraja. Da se razumemo, nisam ekspert za kiparstvo i vajarstvo, ali to je moje subjektivno mišljenje i neka tako i ostane.
Beograd na vodi je još uvek u izgradnji. Ona visoka kula koja se izdiže iznad njega je postala mesto stanovanja onih koji imaju pare, o čemu obični smrtnici mogu samo da sanjaju. Rekoše mi da je svekar turbo-folk pevačice Jane istoj kupio jedan ceo sprat u tom kompleksu a možete zamisliti o kakvoj basnoslovnoj cifri se radi. Međutim, ima tu izuzetno lep šoping centar koji se mojoj lepšoj polovini i te kako dopao. Nije bilo gužve te je ona mogla komotno da „divlja“.
Posle podne sam, po tradiciji, posetio stadion FK Partizan. Koliko god mi je bilo drago da ga ponovo vidim, osetio sam ogromnu dozu tuge i sažaljenja kad sam video kako isti izgleda ruinirano. Međutim, moja stvarna namera je bila poseta prodavnici gde sam kupio dresove i suvenire za unuka. Izbor je bio dosta siromašan tako da mi je, na kraju, utisak bio 50:50.
Rapoloženje mi je popravio hram arhanđela Gavrila preko puta stadiona, ispred kojeg sam se sa zadovoljstvom slikao.
Naveče je bilo rezervisano za „Tri šešira“ na čuvenoj Skadarliji i to u društvu predivnih ljudi koje sam upoznao u putu – Vesne i Miroslava Radojkovića i, rodbine. Provedosmo tu prelepo veče uz poznate srpske specijalitete i starogradsku muziku i sevdalinke koje je lokalni bend fenomenalno izveo.
Na spavanje smo otišli i kasne sate kada je nepregledan roj zvezda obasjao prestoni grad.
