Vlada Panović, virtouz na harmonici, umetnički je rukovodilac Narodnog orkestra Radio Televizije Srbije od 2010. godine. Rođen je 11. novembra 1967. god. u Kraljevu (Srbija) koje je iznedrilo mnoge poznate ličnosti. Završio je nižu i srednju muzičku školu “Stevan Mokranjac” u Kraljevu. Od rane mladosti negovao je ljubav prema izvornoj narodnoj muzici, koja će se kasnije pokazati u njegovoj bogatoj karijeri, kao pravi muzički pravac. Snimio je za PGP-RTS 2008. godine svoj prvi CD “Harmonikom kroz Srbiju”, koji predstavlja “omaž srpskoj harmonici”. Ubrzo, 2009. godine snimio je i drugi CD “Balkanski motivi” sa sadržajem: 12 autorskih kola i igara koje je Vlada Panović komponovao. Najpoznatija su: “Dunjino kolo”, “Miloševo kolo”, “Zavičajni merak”, “Vladino kolo”, “Ergensko oro”, “Sirba Atractiva” itd. Ove numere su već postale deo repertoara mladih harmonikaša u Srbiji i regionu. Izvode se i u kulturno-umetničkim društvima.
Ove godine će snimiti svojih 12 novih kola i igara komponovanih u duhu srpske tradicije. Mnogo je bilo nagrada, diploma, zahvalnica, priznanja u njegovoj karijeri. Izdvojila bih:
Prva harmonika Srbije (Aranđelovac 1994. godine), Prva harmonika Jugoslavije (Soko Banja 1997. godine); takođe i nagrada za osvojeno prvo mesto lista Večernje novosti 1997. godine; Estradna nagrada Srbije 2016. godine itd…
Vlada Panović i Narodni orkestar Radio Televizije Srbije, su institucija, koja sa najvećim muzičkim umećem čuva nacionalno muzičko blago Srbije i drugih naroda sa naših prostora. Napravili su bezbroj arhivskih snimaka prateći izuzetne radio pevače. Sa svojim čuvenim snimcima ispisuju muzičku istoriju i ostavljaju veliki kapital svim generacijama. Poznato je da Vlada piše aranžmane za Narodni orkestar, da pomaže i radi sa mladim talentima. Jedan je od retkih velikih umetnika koji pored brilijantnog vladanja harmonikom, vrhunske tehnike i interpretacije, estetike, nepresušne inspiracije, izuzetno poznaje stilove koji su od nemerljivog značaja za muziku uopšte, jer određuju kojem narodu pripada melodija i sa kojeg je područja. Vlada svira srcem, ima prefinjen izraz, emociju sa kojom pleni, iskrenu komunikaciju sa publikom, uvek je elegantan, scenski besprekoran. Lako nas sa pesmom ili kolom može vratiti u rodni kraj, prošetati pored Morave, Ibra, Vardara, Dunava ili Morače i naterati nam srce da zatreperi. Njegova harmonika peva dok svira, zbog čega pevači obožavaju da ih prati. Komponovao je i napisao tekstove za nekoliko prelepih pesama, kao što su: “Pod gorom se šetalo devojče”, “Šumadijska pesma”, “Širi grane moj jablane”. One su veoma brzo ušle u narod i postale deo srpske muzičke baštine.
Mladi Vlada sa legendarnom Radojkom Živković
Kada ste shvatili da je harmonika jedini instrument za vas i da će te joj posvetiti čitav život?
Sećam se kada me je otac odveo na prvu probu sluha u prostorije muzičke škole u Kraljevu. Bela košulja zakopčana do grla i neka sreća pomešana sa strepnjom, kako ću proći na toj proveri? Da li ću uspeti da upišem odsek harmonike? Šta ako se moj san sruši u pet minuta? A tek trema! Nije se srušio i komisija odlučuje, da je moj sluh i osećaj za ritam na zavidnom nivou i ja upisujem nižu muzičku školu, odsek harmonike.
Skoro da mogu da se setim tog osećaja sreće i ushićenja koji me je obuzeo tih dana. I tako je krenuo moj umetnički brod u nepoznata prostranstva čarobnog sveta muzike!
Vaš razvojni muzički put dečaka od 9 godina do danas, kako je izgledao? Koliko ste uložili rada, vežbanja, odricanja, da dostignete nivo savršenog umetnika koji vodi najelitniji orkestar sa naših prostora – orkestar Radio Televizije Srbije?
Nema savršenih umetnika, ima samo večite žudnje za nedosegnutom lepotom u umetnosti. Težnjom za savršenstvom, radoznalošću… za istraživanjem! Čini mi se da je taj devetogodišnji dečak imao onaj isti sjaj u očima koji danas prepoznajem kod nekih mojih učenika! To je znak! Pouzdan! Tako se kreće u sate vežbanja naoružan sluhom i voljom. Ali, bez ljubavi gubite! Ja sam imao tu ljubav koja me ni danas ne napušta! Bio sam dobrovoljni zatvorenik kome je prijalo da bude tu sa svojom harmonikom. Koliko sam samo kasetofona i gramofona pokvario slušajući i skidajući na sluh. Grešio, ali i otkrivao velike tajne. Te note su bile moja nagrada i moja duhovna hrana.
Kako ste postali šef Narodnog orkestra RTS?
Moram reći, da sam veoma brzo otkrio da je Narodni orkestar RTS naša najveća institucija narodne muzike! Možda već u 14. godini. Jednostavno sam prepoznao tu prefinjenost i estetiku koji je taj orkestar negovao. Potpuno je osvojio moje srce. I krenula je magija. Sati istraživanja, vežbanja, dilema… Nemate informacije, nemate kompjutere i sve ono što danas imaju mladi ljudi koji odrastaju u ovom tehnološkom vremenu. Čak nemate ni notnog materijala gde bi nešto pročitali i naučili o narodnoj muzici.
Prevazišao sam te poteškoće fanatičnom željom i upornim radom i samokritizerstvom.
Ispričaću vam jednu zanimljivost! Negde u tom periodu mog razvoja, drastično popuštam u školi i moj otac me kažnjava tako što mi zaključava harmoniku dok ne popravim ocene. Razmišljam, dok je na poslu, šta da radim i kako da dođem do harmonike koja je zaključana u sobi na spratu kuće? Setim se komšije Slovenca koji je sve znao da popravi i bio veliki prijatelj moje porodice. Čika Danilo!
Smislim neku priču, kao tata zaboravio pa zaključao a je eto, moram da vežbam za ispit u muzičkoj školi. I moj dragi komšija Danilo, napravi kalauz za tren. I zamislite radi. Ulazio sam tako danima pa ponovo zaključavao, dok nisam bio otkriven u toj maloj prevari.
Kada je otac video kolika je moja želja za sviranjem bila velika digao je ruke, a ja po starom. Tako je to bilo.
Dugo sam maštao da jednog dana zasviram u Narodnom orkestru RTS. Ali vreme će pokazati da će to biti dug put. Došli su prvi nastupi, svirke u hotelima, tezge, kafane… Već sam postao poznat u Kraljevu, Vrnjačkoj Banji, Kruševcu, Čačku… Bile su tu i neke privatne televizije gde sam sa svojim orkestrom
po prvi put pratio neke do tada već legendi, YU estrade: Veru Ivković, Anđelku Govedarević, Zorana Kalezića, Jasnu Kočijašević, Milana Babića itd. Toliko toga!
Prekretnica se dogodila kada me je u jednom serijalu RTS (“Pozdrav iz Jugoslavije”), gde sam vodio svoj orkestar, čuo tadašnji šef Narodnog orkestra Ljubiša Pavković.
Rekao je doslovce: “Vlado, ovo je sada najbliže što sam čuo Narodnom orkestru koji ja vodim. Da li bi došao da sedneš do mene i sviraš mi drugu harmoniku?”
Možete li misliti koja je moja sreća bila u tom trenutku!? Bila je to 1999. god. Ostalo je istorija!
Kolika je odgovornost voditi Narodni orkestar koji je u našoj zemlji merilo za kvalitet u kome sviraju sjajni muzičari i koji godinama čuvaju vrednosti naše narodne muzike?
Velika je odgovornost i velika čast! I teret je ogroman, pomešan sa željom da pokušate da sačuvate pravu srpsku narodnu muziku u teškom vremenu za kulturu uopšte.
Baš teko! Da je sačuvate od nas samih. Danas je teško naći balans, između vremena kada se muzika više gleda nego sluša. Zatrpani smo nekvalitetnim sadržajima koji se na silu guraju narodu, koji hteo ili ne hteo, trpi kolektivno i duhovno silovanje. Siluju muziku, kulturu, tradiciju! To je još izražajnije u dijaspori koja sve više u želji za nečim što dolazi iz otadžbine, nesvesno bira loše populističke sadržaje. Ono što danas predstavlja Narodni orkestar RTS je bukvalno poslednja nada da nije sve izgubljeno! I što reče jednom Nikola Pašić: “Spasa nam nema, propasti nećemo!”
I ne smemo, dodao bih!
Ove godine se navršava 85 godina postojanja Narodnog orkestra RTS. Da li će se jubilarna proslava održati jer Korona još uvek vlada? Ko je osnovao prvi orkestar i koji su ga umetnici pre Vas vodili?
Proslavu ćemo sigurno upriličiti sa nekoliko koncerata, čim nam za to dozvole poznate okolnosti! Carevac je pravi otac Narodnog orkestra koji je osnovan daleke 1935. godine.
On je takođe postavio temelje stilske narodne muzike. To je bila sjajna generacija koju su činili: Danica Obrenić, Anđelija Milić, Radmila Dimić, Nada Mamula, Dragoljub Lazarević, Ljubivoje Vidosavljević, Vule Jeftić, Aleksandar i Jelena Dejanović, a kasnije Anica Jocić, Tozovac, Cune i još mnogi drugi. To je naša škola pevanja, to je akademija, na kojoj učimo mlade generacije, koje prolaze danas kroz školu Radio Beograda.
Moram da naglasim da sam ponosan što sam delio deo muzičke istorije sa Carevcem, Radetom Jašarevićem, Bokijem Miloševićem i Ljubišom Pavkovićem!
U muzičkim školama se uči klasična muzika, Srbija nema školu za narodnu muziku. Kolika je potreba da imamo takvu školu i da li vidite uopšte mogućnost da je dobijemo?
To je ključ da zaista sačuvamo indetitet. Svaki dan se zalažem za to, na razne načine. Siguran sam da ću uspeti da pokrenem neke stvari u tom smeru. Toliko imamo mladih talenata da sviraju i pevaju, ali to rade na pogrešan način jer nemaju adekvatno obrazovanje! Ja to gledam i slušam svaki dan. To je tako frustrirajuće. Vi ne možete da pomognete konstruktivnim kritikama, jer je toliko daleko otišlo! Pomerene su vrednosti naopačke. A gledamo bezbrojna takmičenja “pevača”.
Od najmaladjih do najstarijih. Ispada da svi znaju da pevaju a u stvari deo su jedne velike medijske prevare, gde su iskorišćeni za dizanje rejtinga gledanosti raznih emisija. Dok to traje, oni se pojavljuju i maštaju o nekom uspehu na estradi, ali ubrzo ih zamenjuje vojska drugih, i oni odlaze ponovo u anonimnost. Istina je da su to ljudi koji poseduju neki veoma skromni domet, kompjuterska tehnika im čisti vokale i prikazuje u lažnom svetlu. Dakle kad ih čujete uživo nastaje razočarenje.
Verujem da će naše čitaoce, posebno muzički svet, zanimati kako izgleda jedan Vaš radni dan sa Narodnim orkestrom, koliko vežbate kada se pripremate za snimanje?
Radno! Uvek pre ulaska u studio napravimo plan, podelimo note, napravimo koncepciju… I detalji, detalji, detalji… Uvek ističem da nas detalji odvajaju. Ima dilema! Uvek! Uglavnom ih rešavamo. Rezultati su izuzetno kvalitetni što govore arhivski snimci u fonoteci Radio Beograda.
Šta bi savetovali mladim instrumentalistima, koje metode da koriste za vežbanje da bi napredovali?
Nema univerzalne formule. Ali ako bih morao kratko da dam neki savet – 99% talenat,100% rad!
Najveći svetski kompozitori pišu za harmoniku aranžmane, može se vrlo često čuti harmonika u obradi neke popularne kompozicije. Koliko je harmonika napedovala tehnički kao instrument?
Svakako je napredovala ali se i sve više zloupotrebljava. Doživljava novi procvat na svetskom nivou, ali o toj popularnosti mnogi ne znaju da koriste njene velike mogućnosti i svode je na banalnosti šatora. Ona može da se dernja, da glumi sirenu, ali u dobrim rukama može da zapeva i zaplače. Sve sam rekao.
Koja je Vaša omiljena harmonika na kojoj svirate? Koje su inače harmonike najbolje za narodnu muziku?
Pokazalo se Guerrini President i Settimio Soprani. Naravno i legendarni Dallape.
Izdali ste 3 notne knjige, kojeg su sadržaja, kako mogu da se nabave?
Da! To je deo mog doprinosa čuvanju naše muzičke kulture. Knjige se mogu poručiti na moj email: vladapanovic@yahoo.com
Kakav je Vlada Panović lično, u čemu pronalazite mir, imate li hobi?
Porodica mi daje veliki oslonac. Supruga Sanja, sin Miloš i ćerka Dunja. Otac Milen majka Zagorka, brat Tomislav sa porodicom.
Moji prijatelji su mi takođe jako važni. To je pravo bogastvo, zaista! Volim istoriju, crveno vino, gastronomiju.
Kako izgledaju Vaši planovi za narednu sezonu, pripremate li neko novo muzičko izdanje?
Pripremio sam novih 12 kola i igara koje sam komponovao. Planiram da ih snimim ove godine. Takođe nekoliko mojih novih pesama uskoro će ugledati svetlo dana u interpretaciji nekih pevača koje sam izabrao.
Poznato mi je da Vas publika izuzetno voli i poštuje u Americi i Australiji. Da li bi ste voleli da posetite ove zemlje i zasvirate na nekoj uspešno organizovanoj turneji?
Nažalost nikada do sada, nisam bio ni u USA, ni u Australiji. Bilo bi lepo da ljudi požele da me vide tamo i svakako bih rado prihvatio poziv. Siguran sam da bih kroz muziku i pesmu, onu našu pravu, dotakao neka srca i približio našu otadžbinu.
Veliko hvala Vlado na razgovoru, da li biste želeli da poručite nešto našim čitaocima portala “Svet Australia”?
Hvala Vama i portalu “Svet Australia” na saradnji i divnoj komunikaciji! Za vaše čitaoce poruka je: Budite zajedno i budite složni!
Čuvajte našu srpsku kulturu, muziku i običaje, ali poštujte i tuđe!
Slavica MOMAKOVIĆ
