EKSKLUZIVNI INTERVJU: MIRKO GOLUB, MUZIČAR – (OVDE) SVIRA BILO KO, KO IMA PAR HILJADA DOLARA DA KUPI ARANŽER KLAVIJATURU I PEVA SVAKO KO JE DOVOLJNO BLENTAV DA SE NE STIDI UZETI MIKROFON I NAUČITI TEKSTOVE POPULARNIH PESAMA

Mirko Golub, muzičar iliti u našem žargonu, estradni umetnik koji živi i radi u Sidneju, bez sumnje je školovan i inteligentan čovek, umetnik… Master muzike. Dobro potkovan što bi se reklo. Izuzetno je kompetentan kad se priča o muzici uopšte i, ono što raduje, nije od onih koji će govoriti u folijama. Zato je brutalan ali u isto vreme prijatan i zahvalan sagovornik. Ne libi se da kritikuje kolege, pa i nas iz sedme sile jer jednostavno ima svoj stav i od njega ne odustaje. To treba poštovati.

Rado pristao da bude ekskluziva za naš Portal. Uvek ima nešto zanimljivo da kaže pa, da ne bismo mi pričali, najbolje je da “mikrofon” prepustimo samom umetniku.

PHOTO/FACEBOOK

Večito pitanje za sve naše umetnike je: Kada si došao u Australiju i kojim povodom?

U Australiju sam došao sa svojim roditeljima 1996. neposredno nakon završetka rata u Bosni. Moji su mnogo propatili tokom tog rata i sve što su stvarali decenijama, izgubili. Doveli su me ovde da se i meni to jednog dana ne bi desilo.

Kakvo je stanje na muzičkoj sceni tada vladalo? Mislim na muzičare i pevače sa prostora EX-YU.  Šta si zatekao?

Bilo je zanimljivo, tada novo za mene kao tinejdžera. Negovala se dobra stara srpska muzika, kroz folklor i zabave u klubovima. Svirali su harmonike Dragan Kotevski, Rajko Dakić, Semi Rakić, Milan Čubrić. Pevali su Dule Milivojević, Snežana Radojković, Sekula, Slavija Spasojević, Boža Kanić, Savo Radović… izostaviću mnoge, ovo je onako “na keca”. To je bio kontrast prema zvuku koji je tog momenta vladao posleratnim Balkanom, turbofolku. Pop muzika 70ih i 80ih se uopšte nije svirala, niti je bilo takvih bendova. Neki drugari koji su stigli u Australiju u odprilike isto vreme kao i ja su napravili par pokušaja sa pop rock bendovima, no to je trajalo kratko. Tako je bilo i kod drugih nacija sa prostora bivše YU u njihovim klubovima, svirao se uglavnom nacionalni folklor. Već u kafanama je bilo drugačije.

PHOTO/FACEBOOK

Kada i kako si se počeo ozbiljnije baviti muzikom ovde?

Cim sam stigao u Australiju, nastavio sam sa muzičkom školom – selidbom iz Sarajeva posle Dejtonskog mirovnog sporazuma prekinuo sam drugu godinu Srednje Muzičke Škole u Istočnom Sarajevu. Odmah su me roditelji poslali kod naše čuvene profesorice klavira i harmonike u Sidneju, Tatjane Marx. U isto vreme sam se udružio sa mojom generacijom klinaca koji su vežbali svoje instrumente – tu su bili harmonikaši Milan Perić, Vlada Budimčević, klavijaturista Bane Ilić, bubnjar Zoki Jovanović. “Matorci” svirači su nas teško puštali da uđemo na svirke, ali tako to ide – morali su na kraju jer smo dobro pržili! Haha. Počeo sam da sviram u kafani – taj posleratni talas doseljenika sa Balkana u Australiju je punio naše kafiće i restorane. U čuveni “Bolero” u Liverpulu nisi mogao da uđeš još od 8 sati naveče, od četvrtka do nedelje. To je bila 1998/99. počeo sam da upoznajem kafanske muzičare i pevače i da sviram sa njima. Tu su bili Đura, Srđan Stanić Baki, čuveni Miki i Beba Ibišević, harmonikaš Zoran Todorović… Potom je usledila serija koncerata poznatih pevača iz Beograda po australijskim gradovima gde sam sa mojih 20ak godina stajao na bini kao glavni solista iza Željka Šašića, Ace Lukasa, Lepe Brene, Ane Bekute… To su bili ozbiljni koraci koji su prethodili mom povratku u Evropu, to jeste Beograd.

PHOTO/FACEBOOK

Sa kim si sve sarađivao, počev od kolega pa do izvođača?

Bojim se da ću ovde morati da se gađam malo jačim imenima, udobno se smesti Rade zbog turbulencije! Haha. Sa ponosom mogu da nabrojim dobro poznata imena sa kojima sam stvarao muziku na bini i znojio se zajedno sa njima! Prvo bih naveo da sam još kao klinac pratio Radojku Živković ovde u Australiji, a nešto kasnije u Beogradu i Bokija Miloševića. To mi je onako legendarno. E sad, ovako: Ana Bekuta, Snežana Đurišić, Zorica Brunclik i Kemiš, Željko Šašić, Lepa Brena, Aca Lukas, Tanja Savić, Adil, Saša Matić, Džej, Sinan Sakić, Keba, Enes Begović, Selma Bajrami, Nihad Alibegović, Šekib Mujanović, Bajaga, Knez, Milica Pavlović, Darko Filipović, Milica Todorović, Nemanja Nikolić, Ljubiša Vasiljević, Đovani Bajramović… To su neka od imena sa kojim sam zarađivao novac na bini, a koliko poznatih i nepoznatih je uzelo mikrofon ili instrument sa mnom na beogradskim splavovima i u budvanskim klubovima, Bog zna. Sergeju Trifunoviću nisam dao mikrofon na “Hua Hua” u Beogradu gde sam pratio Kneza sa svojim bendom, jer je umislio da ume da peva Sinatru, i još je bio prepotentan. Haha… sve su to lepi momenti kojih se rado sećam. Morao bih da uradim tajmlajn pretragu zadnjih 20 godina da bih se setio svih imena i svirki, od Sidneja preko Beograda i Budve do Roterdama. Sa nekima sam u stalnom kontaktu, i znam da će ta lista nastaviti da se proširuje kao i do sad. Da napomenem, postoje na beogradskoj sceni i neki danas poznati pevači koji nisu znali gde je Beograd dok ih lično nisam doveo tamo, međutim kako oni mene pominju tamo tako ću i ja njih ovde – nikako.

PHOTO/FACEBOOK

Izvodiš sve vrste muzike. Ipak, mora da postoji ona koja ti je na neki način favorit?

Ne izvodim sve vrste muzike. Kolege koje kažu da “sviraju sve” u stvari samo prećutno potvrđuju koliko ne znaju ništa. Ja ceo život studiram muziku, sa ponosom nosim titulu Mastera muzike stečenu ovde u Sidneju, na Australian Institute of Music, i daleko od toga da mogu da kažem “sviram sve”. “Sviram sve” je laička floskula da bi se drugom laiku bacila prašina u oči. Još kad kupiš klavijaturu koja 80% sve svira sama… eheee… eto genija u slamenom šeširu!!!

Muzički univerzum koji spaja sve izvođače i slušaoce muzike ovoga sveta je preveliki, mi smo samo mali mikrodelovi njega. Ja mnogo volim klavir i harmoniku, izučavam džez, ali mi naša dobra dvojka diže adrenalin, a balada Oliverova vraća dečaka u meni. Eto, sve su to favoriti.

Da li osim sviranja i pevaš i šta ti je obično na repertoaru?

Nekad popustim, pa uzmem mikrofon, ali samo pred nagovorima par dobrih drugara. Tozovac, Toma, Miroslav. Haha. Nije to za mene. A oni kažu da jeste!

PHOTO/FACEBOOK

Kakav je tvoj odnos sa kolegama u Australiji, a pretpostavljam da imaš dosta kontakata i sa onima iz rodnog kraja? Kako funkcioniše komunikacija sa njima, ima li poslovne saradnje?

Uvek sam se trudio da budem super sa svima, i meni je uvek bila bitna dobra svirka i zezanje. Pa onda pare. Međutim, u par navrata sam ostao šokiran potezima nekih mojih “kolega” prema meni. Pričam za ovde, u Australiji. Mnogo godina je prošlo dok sam skapirao šta se tu dešava i kako da se postavim prema takvim ljudima, koji su usput klasične muzičke neznalice. Tako da sam precrtao neke osobe u mom muzičkom imeniku, i ne znam šta bi to moglo da mi vrati prvobitno mišljenje o njima. Takođe, inteligentni humor koji sam prisvojio i doneo sa sobom iz “kruga dvojke”, izazivao je vređanje i zbunjenost kod mnogih kolega ovde. Što i nije za čuđenje, pa većina njih i ne zna šta je ili gde je “krug dvojke”! Ipak, mislim da zračim pozitivnom energijom, i sve male nesuglasice tako nestaju. Hrišćanski je praštati, i u tim malim nesuglasicama skoro uvek ima krivice na obe strane, tako da sam sa većinom naših ljudi koji se bave muzikom u Australiji u super odnosima.

Kako bi kao neko ko je kompetentan, ukratko opisao trenutnu muzičku scenu u Srbiji odnosno u Australiji?

U Srbiji, i na Balkanu uopšte je uvek bilo dobre muzike. I muzičar profesionalac a i laik mogu da pronađu sebe tu, pa čak i danas kad vlada pojava zvana hiperprodukcija. Nek’ izvoli ko šta voli. Fali cenzura, da se malo kompresuje sav taj autput, jer postoje i oni koji gaze van granica svakog ukusa. Tu mislim prvenstveno na spektar ljudi koji se bave kreiranjem ili interpretiranjem muzike zarad profita, bez ikakvog umetničkog bekgraunda. Mislim da je u Australiji, zbog daljine i svih sloboda koje ovde imamo, taj neukus jako izražen. Svira bilo ko, ko ima par hiljada dolara da kupi aranžer klavijaturu i peva svako ko je dovoljno blentav da se ne stidi uzeti mikrofon i naučiti tekstove popularnih pesama.

Melodiju već ne mogu tako lako da nauče. A domaćini već odvojili u levi džep za muziku, pa nije bitno ko se tu već “krivi”, što bi rekli u mom rodnom kraju.

Kompleksna je to problematika koja se sastoji od (ne)kulture i čiste gladi za popularnosti bez osnova, i za ‘lebom bez motike. Ipak, da se vratim – ovde ima mnogo dobrih i talentovanih ljudi, koji ne mogu razviti pun potencijal zbog tih “sloboda”, koje su sve samo ne umetnička sloboda.

PHOTO/FACEBOOK

Eskivirao si da nabrojiš deset muzičara sa prostora EX-YU, po tvom ukusu. Anketa je, znaš vrlo dobro, neka vrsta tajnog glasanja što je u suštini i najdemokratskije. Koji bi razlog bio tome?

Bog ti dao zdravlja, Rade! Tema ankete na koju bih trebao dati svoje mišljenje je vrlo zanimljiva, ali sam zadatak je vrlo sugestivan i anticipiran – navesti 10 najboljih muzičara u Australiji koji su poreklom sa prostora bivše YU, bez komentara. Komentarisati nečiji rad pojedinačno neću, no ću samo reći da je teško uvrstiti nekoga, a nekoga izostaviti. Broj mojih prijatelja muzičara koji zaslužuju moj glas je mnogo veći, i niko od njih nema veće zasluge niti kvalitete od ostalih da bi bio privilegovan svrstavanjem u top 10 listu.

Šta bi trebalo uraditi da se muzika, ovde mislim na interpretiranje i sviranje, podigne na veći nivo? Da li je to uopšte moguće?

Ovo je nastavak na prethodno pitanje. Moguće je donekle, uz cenzuru. Pa neka se ljudima koji žele da se bave muzikom da šansa da napreduju i da se dokažu, neka vežbaju i rade na sebi par godina. Niko im neće osporiti dobar rezultat, ukoliko ga postignu. Ali ne možeš brate da sviraš ili pevaš, ili da stvaraš muziku ukoliko to jednostavno nije dovoljno dobro, i još da tražiš priznanje kako si “najbolji”.

Haha. Vrlo jednostavno. No, tu cenzuru mogu da sprovedu u delo dobri muzičari, menadžeri kulturnih zajednica i urednici javnih medija kao što si ti. Već godinama samo dobri i iskusni muzičari delimično obavljaju ovaj teški zadatak, i često ulaze u problem, jer naravno veliki broj ljudi se ljuti i shvata kritiku kao uvredu. Moram ti reći da raznorazni “menadžeri” (čast izuzecima!), a i ti kao predstavnik javnog medija uvaženi gos’n Rade, radite upravo suprotnu stvar, jer dajete na značaju nekim ljudima bez ikakvog pokrića. Napominjem da se tvoje pitanje odnosi na podizanje muzičke kulture u našoj zajednici u Australiji na “veći nivo”, a ne na “ko je sa kim dobar” i slično. Tu treba biti surovo realan. Na primer, Zvezde Granda su jedna velika cenzura, iako je šou biznis u pitanju.

Nećeš ga proći dalje pored Marije i Bosanca ako falširaš, majčin sine. Nema šanse. Nažalost, ovde neki “slabi” muzičari bez ikakvog portfolia i iole ozbiljnije biografije, potežu čudne poteze, šuruju sa upravama najjačih klubova i čak plaćaju da bi imali monopol. Pa godinama sam svirao u centru balkanske muzike, Beogradu, i za te ljude tamo nikad niko nije čuo, a kamoli da su zasvirali negde!

Ili zapevali! A da ne pominjem šta mi neka velika imena naše estrade kažu nakon što budu “počašćeni” izborom muzičke pratnje na nastupima u Australiji od strane domaćih “menadžera”, koji blage veze sa muzikom nemaju. Ja te informacije ne tražim, same mi dođu. Znate da ljudi ne mogu mnogo da ćute.

Važiš kao neko ko nema dlake na jeziku i svakome kaže svoj stav pa makar se i naljutio -­‐ kako u tom kontekstu komentarišeš sujetu koja se javlja i ispoljava kod dobrog broja tvojih kolega?

Sujeta je osobina nedovoljno talentovanih muzičara ili pevača koji nisu sposobni da private svoje mesto u univerzumu, jer u momentu kad “udare” u svoj limit i shvate da ne mogu dalje, posežu za arsenalom neprimerenih metoda opstanka na bini, jer bina imponuje i na bini se zarađuje. Najviše sujete ima među takvima samim, dok mali broj progresivnih muzičara nema vremena za takve stvari, jer se “davi” u beskonačnom svemiru muzike, i mnogo uživa u tome!

Muzička scena sa prostora bivše YU, koji žive i rade u Australiji je čini mi se, ogromna. Ima li mesta za sve vas na muzičkoj sceni u Australiji ili bi trebali napraviti nekakvu selekciju?

Kao što rekoh, da se muzika, a samim tim i kultura podigne na veći nivo, moguće je donekle, uz iskrenu saradnju dobrih muzičara, menadžera i predstavnika medija. Ali moguće ne znači da će biti. Selekciju izvođača je teško napraviti, posebno zbog izolovanosti kulturnog života balkanskih zajednica od ostatka zakonom uređenog kulturnog domena Australije. E tu postoji veći nivo – Bogu hvala, i zahvaljujući godinama teškog rada, ušao sam tu na mala vrata!

Multikulturalizam dopušta malima da se “kofrče”, pa tako i niko veliki ne vodi nikakvu selekciju u tom sektoru, niti ga briga. Pišu se hvalospevi po Fejsbuku, svako daje sebi za pravo da komentariše o kvalitetu i da bude samozvani muzički ekspert. To kod Engleza nema – oni duboko poštuju tvoje znanje i ne mešaju se u tvoj rad, naravno pošto priložiš dokumente o kvalifikaciji i tek onda odsviraš nešto. U našoj zajednici, selekcija mora da krene od vrha i kvaliteta, pa da se ljudi ugledaju na taj kvalitet. Ali kako kad ti, uvażeni gos’n Rade, prvi promovišeš samozvane školovane muzičare u svojim kolumnama, a ti ljudi nemaju ni dva razreda niže muzičke škole, niti je ikad iko video te njihove diplome? I kao što rekoh, nikad niko nije za njih čuo u kolevci naše muzike, Beogradu? Zaista bih istinski voleo da nas ima više iskusnih, obrazovanih i kulturnih, ali gde su te diplome tih majstora, pa da kažem “čestitam, momci”? Gde su to i sa kim sarađivali i ostavili traga, makar najmanjeg? Čast izuzecima. Možemo reći da to i nije čudno, jer i u državnom vrhu Srbije se danas gađaju lažnim titulama i diplomama! Haha.

Kakva je budućnost uopšte sve te muzike sa Balkana koja se izvodi na petom kontinentu?

Bilo je dobrih koncerata dok nije počela frka sa koronom, poznata imena dovode svoje bendove uglavnom. Nadam se da će se tako i nastaviti.

O tebi se privatno malo zna. Zna se da si “slamač” ženskih srca, da ne kriješ da voliš, kad se sretneš sa starim drugarima da se to i “zalije”. Možeš li nam reći nešto privatno o sebi.

Haha. Plašim se da već odavno nosim prokletstvo malo veće gomile slomljenih ženskih srca. Auh al ovo brutalno zvuči! Šalim se, naravno. Volim lepe žene, toliko. “Zalije” se sa drugarima, ali daleko ređe nego nekad, zbog ozbiljnosti posla kojim se bavim. Takođe, volim inteligentne i konstruktivne razgovore sa malim brojem ljudi s kojim se družim i čujem.

Imaš li za kraj neku poruku kolegama odnosno našim čitaocima ili jednostavmno želiš nešto reći a da sam propustio da te pitam?

Želim da ti se zahvalim što si me uvrstio među svoje sagovornike, i takođe da se zahvalim svakome ko pročita ovaj intervju. Živi i zdravi bili!

Poslušajte delić Mirkovog umeća i uživajte:

https://www.facebook.com/mirkogolub.50/videos/vb.100004014623928/2072192389591228/?type=2&video_source=user_video_tab

Rade BERAK