“LJUBAV PREMA NAŠOJ MUZICI PODSTAKLA ME JE DA ZAVRŠIM FAKULTET ZA KULTURU I MEDIJE, NE BIH LI JEDNOG DANA RADILA NA TELEVIZIJI I REALIZOVALA EMISIJE NARODNE MUZIKE. TA ŽELJA MI SE OSTVARILA”



Sandra Milosević je cenjena mlada umetnica na harmonici, sa prefinjenenim muzičkim stilom. Scenski je izuzetno dominantna, ima jedinstveni emotivni tonski izraz, eleganciju i harizmu koja  osvoja pubiliku. Prava je retkost u današnje vreme da devojka svira tako sjajno narodnu muziku na harmonici, još je veća što se bavi očuvanjem naše izvorne narodne muzike i što sa ponosom to ističe. Harmoniku je učila kod čuvenog Vlade Panovića, šefa velikog orkestra RTS-a. Danas stoji rame uz rame sa najvećim harmonikašima Srbije, što mnoge televizijske emisije svedoče. Mnogi misle da je legendarna Radojka Živković dobila naslednicu.

Da će muzika obeležiti njen životni put, naslućivalo se  jos dok je imala 3 godine kada joj je otac poklonio dečiju harmoniku, jer se od nje više nije odvajala. Sa ponosom kaže da su joj majka Verica i otac Žika najveća podrška u životu. Sandra ima bogatu karijeru koja najbolje govori o njenom muzičkom stvaralaštvu.

Zašto ste se opredelili da svirate baš harmoniku. kako su izgledali Vaši počeci?

  • Mislim da je to bila ljubav na prvi pogled, odnosno na prvi zvuk, jer po priči mojih roditelja ja sam sve više zapostavljala druge igračke i malo pomalo, harmonika je postala moja omiljena zanimacija. Kasnije, kad sam krenula u školu, išla sam na tečaj harmonike, ali to nije bilo ništa ozbiiljno, jer niko u mojoj porodici nije verovao da ću ja zaista svirati harmoniku. Pre svega zato što je harmonika oduvek važila za “muški” instrument. Iako je harmonika prisutna u mom životu od moje treće godine, na prve privatne časove krenula sam tek u svojoj 14. godini. Međutim, pravo interesovanje i želja da se iskreno posvetim muzici usledili su po završetku srednje škole.

Tada ste krenuli na časove harmonike kod Vlade Panovića. šefa Narodnog orkestra RTS-a. Da li je rad sa njnim doprineo da savladate temeljno harmoniku i izgradite svoj prepoznatljiv stil ili je on došao kasnije?

  • Otac me je po preporuci prijatelja muzičara, odveo na usavršavanje kod Vlade Panovića, tadašnjeg člana a danas šefa Narodnog orkestra RTS-a. Iako sam od malena bila zadojena narodnom muzikom, u tom periodu zavolela sam umetničku narodnu muziku, koja se negovala na Radio Beogradu. Narodni orkestar RTS-a kojim je tada rukovodio Ljubiša Pavković bio je u nedostatku škole za narodnu muziku, jedini pravac koji je trebalo pratiti i od koga se mogla učiti naša muzička tradicija, a tako je i danas. 

Ja sam išla na svaki koncert ovog orkestra i diktafonom snimala njihove interpretacije jer tu muziku niste mogli čuti u medijima. Kasnije sam preslušavala te snimke i na taj način bogatila svoje znanje. Oni su me usmerili možda i nesvesno na jedan nov nimalo lak put. Na tom putu upoznala sam harmoniku u drugom svetlu, susrela sam se sa raznim muzičkim stilovima i odabrala onaj koji mi najviše prija. Ipak ono što sam do sada videla i naučila i iskusila, govori mi da nisam pogrešila. Imala sam sreće da učim od najboljih. Ne samo kako se svira harmonika, nego i kako se neguje naša muzička tradicija.

Što se tiče stilske prepoznatljivosti ona se gradi godinama. Ne može se naučiti za nekoliko meseci. Nije dovojno da idete samo na časove. Morate mnogo da vežbate, da istražujete, da slušate razne izvođače i pratite stilove. Tek tada će te moći da izgradite svoju muziičku ličnost i da budete prepoznatljivi. Dakle moraju se poklopiti sve kockice, dobar profesor, mnogo rada, svakako talenat i malo sreće da sve to spojite kako treba.

Koliki uticaj na vas je imao rad u kulturno umetničkim društvima? Gde ste sve nastupali i koju ste muziku izvodili?

  • Moj otac je godinama bio prisutan u folkloru, tako da mi je ukazao na to, da sviranje harmonike otvara veliki broj mogućnosti i da nije samo svadbarski instrument, kako u našoj zemlji inače vlada mišljenje. Savetovao me je da sviram u nekom kulturno-umetničkom društvu, sa kojim ću da proputujem svetom, upoznam nove kulture i tradicije, gde ću da se družim i da budem u jednoj zdravoj sredini. Poslušala sam ga i sada posle mnogobrojnih turneja po celoj Evropi, Americi, Australiji, pa čak i Aziji i Africi, mogu reći da je to bio jedan od najdragocenijih saveta koji su mi roditeji dali. Prvo sam počela da sviram u folklornom ansamblu “Frula” sa kojim sam obišla mnoge kontinente. Sa njima sam pored srpskog, izvodila i internacionalni program. S obzirom na to da smo svirali na najpoznatijim svetskim scenama, koncept je bio takav da u prvom delu programa predstavimo našu folklornu tradiciju a u drugom folkolrnu tradiciju drugih zemalja. Tu sam naučila kako se svira u orkestru, kako se ponaša na sceni i kako publika reaguje na određeni melos.

U tom periodu pozvali su me iz KUD-a “Boleč” da m se pridružim, sastavim orkestar i budem umetnički rukovodilac istog. To je bilo jedno novo i dragoceno iskustvo za mene. Okupila sam veoma dobre muzičare ali mi je bilo važno i da budu dobri ljudi. Bili smo veoma uspešni i ja sam na to veoma ponosna. Na žalost zbog mojih obaveza, prestala sam da sviram sa folklornim ansamblima ali taj period života doneo mi je mnogo lepe trenutke.

Da li je potrebno svakodnevno vežbanje da bi se sačuvala postignuta tehnika, koliko Vi odvajate vremena za vežbanje?

  • Koliko će neko biti dobar u svom poslu zavisi od toga koliko se usavršava i koliko radi na sebi. Da bi ste bili dobar harmonikaš morate satima da vežbate. Ja sam vežbala po 5-6 sati dnevno, a meni je sviranje harmonike oduvek bio samo hobi. Zamislite koliko onda treba da vežba onaj kome je to profesija. Baviti se muzikom na umetnički način je kao “kopanje bunara bez dna”. Uvek ima nešto što niste do tada svirali. Mnogi vrhunski muzičari vežbaju svakodnevno nekoliko sati. To samo govori da sviranje nekog instrumenta uopšte nije lak posao kako mnogi misle.


Porede Vas sa legendarnom Radojkom Živković, svirate savršeno njena kola m, postigli ste njenu mekoću i poseban izraz. Jel’ ona Vaš idol ili se varam? 

  • Radojka Živković je prva žena u Srbiji koja je svirala harmoniku. Imala je jedan prepoznatljiv stil sviranja, ostavila nam je divna kola, a pesme u njenom izvođenju odišu jednom posebnom emocijom. Meni je velika čast kada porede moje sviranje sa njenim, ali ipak Radojka je jedinstvena, a ja se trudim da imam sopstveni stil. Svakako, iako je nisam upoznala, slušajući njene snimke naučila sam mnogo, a imala sam želju i da obradim nekoliko njenih pomalo zaboravljenih kola, ne bi li mlađim generacijama ukazala na lepotu istih. Nadam se da sam i uspela u tome.

Koliko je bilo teško popeti se u sam vrh instrumentalista, pogotovu mladoj, lepoj i talentovanoj devojci. Jesu li Vas kolege podržavale?

  • Ako sam i dostigla neki uspeh to je samo zbog toga što sam iskreno i sa mnogo ljubavi pristupila muzici i harmonici. To poblika oseti. Međutim, nije nimalo lako uspeti u jednom muškom svetu. Stalno morate da se dokazujete, više nego vaše kolege harmonikaši. Po njima ako vas neko pozove da gostujete na televiziji to je zato što ste lepi, ako dobijete aplauz na koncertu onda je zato što ste devojka sa harmonikom. Moja je sreća da sam po karakteru uporna, a i tvrdoglava, tako da me takve rečenice nisu obeshrabrile već samo podstakle da radim više i da budem bolja. Na kraju sve dodje na svoje.


Ipak, pomenula bih par ljudi koji su mi zaista pomogli, svojevoljno i bezuslovno, kada sam bila na početku mog puta. Pre svega braću Bajić koji su me prihvatili kao svoju ćerku i vodili me na nekoliko koncertnih i televizijskih nastupa. To mi je bila zaista velika čast. Zatim, izdvojila bih dva televizijska voditelja i urednika kulturnih emisija koji su me često pozivali da gostujem kod njih; Dragana Musladin sa BN TV i Žika Nikolić koji je tada vodio Žikinu šarenicu na RTS-u . Kada ste mladi i nepoznati retko ko hoće da vam pruži šansu. Ovi ljudi su me naučili kako se treba ophoditi prema neafirmisanim talentima i ja se zaista trudim da danas podržim mlade umetnike kad god mogu.

Dobili ste mnoge nagrade, izdvojite nekoliko najznačajnijih.

  • Nagrade su mi drage, ali mi nisu satisfakcija. Meni su aplauz publike i njihove emocije dok im sviram najveće priznanje. Ako vas publika prihvati znači da je vas trud imao smisla, a mene publika prihvata gde god da se pojavim sa harmonikom. To mi veoma prija.

Sto se tiče nagrada na “Festivalu folklornih ansambala” 2003. godine, osvojila sam prvo mesto kao solista na harmonici, na “Internacionalnom festivalu muzike” u Beču 2005. godine “Zatnu krunu” za najbolje instrumentalno izvođenje, godine 2008. proglašena sam za najboljeg mladog instrumentalistu na “Internacionalnom Etno Festivalu” održanom u Novom Sadu, a 2009. godine dobila sam specijalno priznanje “Kulturni biser Srbije” za negovanje i očuvanje izvorne narodne muzike.

Šta mislite, zašto ne postoji muzička škola u Srbiji za narodnu muziku? Talenti su prinuđeni da sami traže učitelje. Šta bi ste im Vi posavetovali?

  • Na žalost u našoj zemlji kad kažete narodna muzika prvo se pomisli na šatorsku i folk muziku. Mnogi ne znaju da postoji narodna muzika koja se i te kako može svrstati u umetničku muziku i po svojoj melodiji i po tekstu i po aranzmanu. Čak i pesme koje su potekle iz seoske tradicije kada se odsviraju po dobrom aranžmanu i kada ih interpretiraju vrhunski muzičari mogu zvučati umetnički. Srbija je toliko bogata po  muzičkim stilovima da mi je mnogo žao što se više ne vodi računa o muzičkom blagu koje su nam ostavili naši preci. 

U muzičkim školama postoji smer koji izučava sirovu seosku tradiciju i to je nešto što ja apsolutno podržavam. Međutim, pojavom umetničkih instrumenata i orkestara menjala se naša muzička tradicija. Ona je počela da se čuva u radio Beogradu osnivanjem Narodnog orkestra još pre 90 godina. Od tada nije uveden smer za pravilno izučavanje narodne muzike već je narodni orkestar jedina institucija koja neguje našu muzičku baštinu na pravi način.

Danas je veliki problem mladim talentima; ne znaju kojim putem da krenu. U medijima im se uglavnom prezentuje loša muzika. Postaje se “zvezda” preko noći, a onda se na te iste “instant zvezde” još brže zaborave… Izgubili su se kriterijumi. Žao mi je što je tako. Ja sam imala sreće da me usmere na pravi put i mogu slobodno da kažem da se samo kvalitetom i predanim radom opstaje dugoročno.

Sto se tiče saveta jedino što mogu da im poručim je da idu kod proverenih profesora, da mnogo vežbaju i da ne budu površni u izučavanju svog instrumenta ili gasa.

Svojevremeno ste na RTS-u pokrenuli serijal “Dok je sveta i veka” posvećen velikim imenima. Ko su bili ti umetnici i da li Vam je neko ostao u posebnom sećanju?

  • Ljubav prema našoj muzici podstakla me je da završim Fakutet za kulturu i medije ne bih li jednog dana radila na televiziji i realizovala emisije narodne muzike. Ta želja mi se ostvarila. U okviru Redakcije za istografiju Televizije Beograd 2009. godine, ralizovala sam prvu emisiju posvećenu istorijatu Narodnog orkestra RTS-a m. Nakon njenog velikog uspeha uvidela sam da našem narodu nedostaju takve emisije. Počela sam sa mnogo entuzijazma i ljubavi da raalizujem serijal “Dok je sveta i veka”, posvećen pevačima i muzičarima Radio Beograda – velikanima narodne muzike.

Do danas je emitovano preko 50 emisija na koje sam veoma ponosna. Ljubivoje Vidosavljević, Branko Belobrk, Nada Vodeničar, Ismet Krcić, Dubravka Nešović, Nikola Karović, Braća Bajić, Petar Tanasijević… samo su neki od umetnika koje sam upoznala i o njima pravila emisije. Takođe, u okviru serije emitovali smo i sećanja na one koji više nisu među nama poput Vlastimira Pavlovića Carevca, Radojke i Tineta Živkovića, Vukašina Jeftića, Radmile Dimić, Zore Drempetić, Ksenije Cicvarić, Dragiše Nedovića i drugih…

Serijal se emitovao do 2017. godine, a zbog velikog interesovanja, krajem 2019. godine započeli smo snimanje drugog ciklusa u kome su do sada učestvovali Ljubiša Pavković, Branimir Đokić i Mirko Rondović.

Ne mogu nikoga da izdvojim. Svi su posebni ali im je zajedničko poštovanje prema našoj muzičkoj baštini, prema svojim kolegama, a pre svega prema Radio Beogradu za koji tvrde da je hram muzičke kulture.

Danas ste urednik tematskog kanala narodne muzike “RTS Kolo”. Recite nam nešto više o tome. 

  • S obzirom na to da veoma dobro poznajem televizijsku arhivu u oblasti narodne muzike, a i na decenijsko iskustvo koje sam sticala radeci serijal “Dok je sveta i veka”, pre tri godine pozvali su me da uređujem tematski kanal “RTS Kolo” koji je veoma značajan za očuvanje tradicionalnh vrednosti u muzici. Na ovom kanalu prvenstveno puštamo izvornu narodnu muziku, kao i onu komponovanu u tradicionalnom duhu, gradsku muziku, etno muziku, kao i folklorno stvaralaštvo. U toku je digitalizacija Programskog arhiva TVB tako da smo u mogućnosti da gledaoce “RTS Kola” vodimo kroz jedan muzički vremeplov, gde su u prilici da uživaju u najkvalitetnijoj narodnoj muzici-od onih raritetnih snimaka iz 60-ih godina, preko popularnih muzičkih serijala iz 80-ih 90-ih, pa do savremenih koncerata i emisija narodne muzike.

Harmonici ste posvetili veliki deo života. Šta Vam ona znači? Odakle dolaze emocije i energija koja preplavljuje i Vas i slušaoce? Šta Vas pokreće? 

  • Ljubav, entuzijazam i iskrenost! Ja se zaista trudim da dam doprinos u očuvanju naše muzičke baštine. I kroz svoje sviranje i kroz rad na televiziji. Nažalost, došlo je vreme kada moramo da se borimo da sačuvamo narodnu muziku u sopstvenoj zemlji. Ja sigurno neću odustati od toga a nadam se da će mnogi drugi shvatiti, da jedan narod ne može opstati bez tradicije i muzičke baštine.

Za kraj šta bi ste poručili našim čitaocima? 

  • Želim svima mnogo zdravlja radosti i uspeha. Čuvajte se i čuvajte svoju tradiciju gde god bili.

Za kraj i jedan video klip gde Sandra svira:

Slavica MOMAKOVIĆ


POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here
Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila