U vremenu kada se koreni lako gube, a zavičaj bledi u uspomenama, Biljana Regan iz Merilenda čini sve da tradicija Balkana živi i to ne samo u srcima starijih, već i u dušama nove generacije koja odrasta daleko od zemlje svojih predaka.
Kao osnivač udruženja za očuvanje balkanske tradicije u Sjedinjenim Američkim Državama, Biljana povezuje ljude, jezike, običaje i mirise doma – i stvara mostove između sada i nekada, između tamo i ovde.
Upoznajmo ženu čije srce ne zna za granice.
Ponekad je potrebno samo jedno srce koje zna odakle dolazi da bi podsetilo mnoge na ono što ne sme biti zaboravljeno. Biljana Regan je to srce – a kroz sledeća pitanja zavirićemo u svet jedne žene koja je u Americi pronašla način da očuva dušu Balkana. Biljanja je rođena u Šapcu gde je provela svoju mladost i rado dolazi u posetu rodnom gradu i svojoj porodici za koju je baš vezana
U vremenu kada se svet sve više globalizuje, a koreni mnogih naroda blede pod uticajem modernog života, postoje ljudi koji se ne mire sa zaboravom. Jedna od njih je Biljana Regan, osnivač udruženja za očuvanje balkanske tradicije u američkoj saveznoj državi Merilend.
Ova harizmatična i istrajna žena svojim radom već godinama povezuje ljude sa prostora bivše Jugoslavije, podsećajući ih na zajedničko poreklo, vrednosti i lepotu običaja.
Tradicija ne poznaje granice. Ona živi u nama, u našem govoru, pokretu, pesmi, u toplini pogleda kad sretneš nekoga ko ti kaže ‘kući si’ , iako si hiljadama kilometara daleko“, kaže Biljana za naš portal.
Udruženje koje je osnovala okuplja članove različitih vera i nacionalnosti – Srbe, Hrvate, Bošnjake, Makedonce, Crnogorce i susedne države jer, kako kaže, ono što nas spaja mnogo je veće od onoga što nas razdvaja. Organizuju se kulturne večeri, promocije i uvek je rado viđena i prepoznatljiva sa njenim originalnim eksponatima kojih u kolekciji ima preko 100 razlicitih modela na koje je jako pononosna.
Najveća joj je radost kad vidi modele koji govore engleski, ali s ponosom oblače narodnu nošnju i prezentuju lepotu naših prostora.
Za svoj rad, Biljana Regan dobija priznanja i pohvale, ali kako sama ističe njena najveća nagrada je osmeh posetilaca koji voli svoje poreklo i ponosno kaže: „Ja sam sa Balkana.“ I ljudi sa svih strana sveta koji sa divljenjem pogledaju i pohvale svaki model koji se izlaže.
Njena priča je inspiracija svima koji žele da očuvaju identitet, kulturu i jezik – ma gde da se nalazili. Jer, kako kaže Biljana: „Ako zaboravimo ko smo, kako ćemo znati kuda idemo?“
Draga Biljana dobro nam dosli i ajde da svi zajedno zavirimo u taj vas čarobni svet. Kako je nastala ideja o osnivanju udruženja za očuvanje balkanske tradicije u Merilendu? Da li je postojao neki lični trenutak koji Vas je podstakao na to?
Sve je počelo te davne 1978, septembra u Šapcu, gradu gde sam rođena i gde sam provela jedan deo svog života. Kao svaki roditelj koji želi dobro svojoj deci, tako je i moj pokojni otac Jovan mene i mlađeg brata, tog prvog septembarskog dana odveo u kulturno umetničko društo “Abrašević” i upisao u folklornu sekciju bez naše volje. U tadašnjoj Titovoj Jugoslaviji, gde su radne akcije bile popularne, gde se slušao rokenrol, Rani mraz i Đorđe Balašević, Bora Čorba, gde se pušio Ronhill i ko zna šta još, gde narodna kola i opanci nisu baš bili omiljeni među mojim vršnjacima, e tada počinje moja priča… put kojim se ređe ide, put kulture, tradicije i istorije jednog bogatog naroda kakvi smo mi Srbi sa Balkana. Sećam se prvih koraka koje sam tad naučila koji su me vinuli u nebesa, kontakt sa narodnom nošnjom, pa kad je obučem osetim da sam u nekoj drugoj dimenziji. Jer nositi nošnju znači spojiti prošlost i sadašnjost, stati kao podsetnik da, ma koliko daleko otišli, nikada ne ostavljamo iza sebe suštinu onoga što jesmo.
Nošnja nije samo tkanina, to je bogata priča, svedočanstvo jednog naroda, autentični vekovima star i moćan prizor.
I tako, deceniju ipo, od Grčke do Norveške, od Španije do Nemačke i skoro cele Evrope, pronosili smo kulturu jedne zemlje.
Devedesete su nam donele inflaciju i politička previranja, sećam se bobmardovanja i rada u porodilištu dok su nam na Savi rušili mostove i kasarne i dok smo se mučili da preživimo sve to. Sećam se odlaska na rad u Libiju radi lepše i srećnije budućnosti narednih 6-7 godina. A sećam se i odlaska u američku Ambasadu po vizu koju nisam želela a koju sam dobila… odlazak za USA u potrazi za američkim snom.
I verujte mi pronašla sam ga i on se zove Džon, moj suprug taj divni i pažljivi čovek koji zna da ceni i poštuje druge ljude i druge kulture. Koji mi je dao vetar u leđa da u tuđini pronađem sebe i da se osecam kao kod kuće. Zahvaljujući njemu radim ono što volim i što me ispunjava a on uživa istim žarom basmš kao Imi ja. Vidim zadovoljstvo na njegovom licu kad uradim neku izložbu ili reviju, srećan je i ponosan na mene, baš kao i ja na njega. Više od jedne decenije uspela sam da sakupim zavidnu kolekciju narodnih nošnji, pa kad uđete u našu kuću mislite da ste zalutali negde u Srbiji u nekakav muzej. Svaki zid popunjen fotografijama devojaka i momaka u narodnim nošnjama koji se zadovoljno smejulje i podsećaju nas na ona stara, prohujala vremena kada su te nošnje nosile naše bake, nasi dedovi i pradedovi, a ormari prepuni raznih detalja, kućevnih posuda, instrumenata, nakita Ili svega onoga što se može videti u jednom muzeju takve vrste. Tu se rađaju ideje o izložbama i revijama i tu sve počinje. Nastaju nova poznanstva, nova druženja, novi planovi kako da na najlepši način predstavimo ono odakle potičemo.
Koji su bili prvi koraci? Koliko je bilo izazovno okupiti ljude oko te ideje i stvoriti zajedništvo u stranoj zemlji?
Kako kaže naša poslovica: “dobar glas se daleko čuje”, tako sam ja imala sreće da oko sebe okupim izuzetne ljude različitih zanimanja. U njima sam pronaslšla deo porodice i veliku podršku, kao svetionik na otvorenom moru.
Deca rođena u Americi često ne govore naš jezik. Kako uspevate da ih približite kulturi i običajima koje možda nikada nisu lično doživeli?
Domaće vaspitanje se donosi iz porodične kuće. To je nešto što se ne može kupiti u prodavnici ili naći na ulici, to se nasleđuje to nam je u krvi. I tako i ovde, naša deca koja su rođena u ovom okruženju vaspitavaju se u tom duhu. Roditelji se trude da ih vaspitavaju tako da ne zaborave svoje korene i odakle su došli ili da zaborave jezik. Deca su uvek deo naših dešavanja spremna da nauče nešto novo što do tada nisu imala prilike da nauče i vide.
Koje aktivnosti i događaje organizujete tokom godine? Možete li izdvojiti neki koji Vam je posebno ostao u srcu?
Počinjem godinu sredinom januara odlaskom u NY u čast našeg velikog naučnika Nikole Tesle gde se svake godine u hotelu New Yorker održava manifestacija posvećena radu i životu našeg najvećeg naučnika. I kako se meseci ređaju tako svaki mesec nešto novo, nešto interesantno da svako može da pronađe sebe i uživa u onome što mu prezentujemo. Sredinom godine je naša godišnjica gde se svi okupljamo i proslavljamo naš zajednički uspeh i na kojoj se služe domaća hrana i piće.
Koliko vam znaci Monografija – knjiga “Bilo jednom u Merilendu” koja je Vama posvećena i možete li nam reći utiske sa promocije koju ste imali u srpskoj Ambasadi u Vašingtonu?
Promocija je prošla jako lepo i zapaženo prosledicu Vam snimak tako da možete osetiti delić atmosfere i lepotu koju sam doživela tog dana.
Pored kulturnih aktivnosti, znamo da se uvek rado odazovete na pozive kada se treba prezentovati balkanska kultura i tradicionalne vrednosti. Možete li nam reći nešto više o tome?
Početkom maja sam imala čast da sa našom Ambasadom predstavim Srbiju sa jednom nošnjom po izboru u Woodrow Wilson muzeju u Vašingtonu pored 53 zemlje. The “Fashioning Power, Fashioning Peace” exhibition at the President Woodrow Wilson House in Washington, D.C.
Moj izbor je bio da predstavim gradsku nošnju koja je odraz lepote i elegancije s početka XX veka.
Kako reaguje američka zajednica na Vaše aktivnosti? Da li imate podršku i sa njihove strane?
Većina publike koja posećuje naša dešavanja su uglavnom stranci, koji nikad do sada nisu imali pruiliku da se susretnu sa ovako bogatom i raznolikom kulturološkom razlikom. Znatiželjni su i sve ih inresuje i puno zapitkuju, hoće da znaju a o da nešto iz svega toga i nauče. Sećam se poslednjeg događaja koji je organizovala Ambasada Srbije u Vašingtonu u rezidenciji našeg Ambasadora, početkom maja ove godine. DC Passport “Around the world tour” – Lep i bogat sadržaj privukao je jako veliki broj posetilaca koji su tog dana prošli kroz rezidenciju. Imala sam čast da budem jedna od učesnika gde sam predstavila jug Srbije sa bogatim prikazom narodnih nosnji, nakita, oglavlja, ckćilima, izložbom slika u tradicionalnim nošnjama. Osećala sam se kao vodič kroz vreme pored tolikih pitanja znatiželjnih posetilaca. Jedan jako lep osećaj, osećaj koji vas vraća u vreme naših predaka i vreme njihovog življenja.
Kada pogledate iza sebe, šta biste rekli da je Vaš najveći uspeh u ovom radu?
Svaki rad iziskuje dosta rada, truda, istraživanja, znanja, novca ali po meni najvecći uspeh je ostvariti prijateljstva sa ljudima koji znaju da cene i poštuju svoju tradiciju. Imala sam sreću da upoznam neke od njih a to su retki dragulji ovog vremena… prijatelji za ceo zivot! Dugujem zahvalnost svim divnim ljudima koji cene moj trud i rad i ovom prilikom zahvalila bih se gospođi Dragani Dani Argirović na predivnoj pesmi koju mi je poklonila “SVETIONIK”, dami koja svojom poezijom leči i ulepšava ovaj svet
I za kraj – koju poruku biste poslali ljudima sa Balkana koji žive u dijaspori, a možda su zaboravili koliko su njihovi koreni vredni?
Upravo ti koreni koji su usađeni duboko u svakom od nas treba da budu podsticaj da stvaramo i da ostavljamo trag iza sebe drugima o nešto vredno za sećanje…
Mi koji smo izabrali da život gradimo daleko od matice, koji nismo našli mesto pod suncem tamo odakle potičemo, poneli smo deo Srbije sa sobom. Da je očuvamo, da je negujemo, možda bolje nego što smo to radili kod kuće…
U razgovoru s Biljanom ne čujete samo reči – čujete korake kola, miris detinjstva i šapat predaka koji govore da tradicija živi dok god ima onih koji je vole. Hvala joj što nas je podsetila da ljubav prema zavičaju ne bledi, već svetli još jače kad se deli.
Slađana BOJOVIĆ
