“TAMBURA BEZ GRANICA” – VEČE VRHUNSKE VIRTUOZNOSTI – 9. septembar, sreda u prostoru STAGE 119
119 Commerce Ave Elmhurst IL 60126 U 20:00 h. ulaz $35
Informacije 630 501 1851
Čikasku publiku u sredu 9. septembra očekuje veličanstveno muzičko veče – susret sa velikim umetnikom, prvim tamburašem sveta, čija vituoznost već godinama osvaja svetsku publiku.
Branko Bako Jovanović neponovljivi umetnik na tamburi, sjajni gitarista (završio je muzičku školu odsek klasične gitare), izvođač tradicionalne i internacionalne muzike koji živi i radi u Beču nije samo vrhunski tamburaš, on je umetnik koji je ovom instrumentu otvorio vrata novih muzičkih svetova i pokazao da tambura može da bude jednako raskošna, moćna, emotivna, temperamentna, nežna i savremena. Njegova muzika nosi duh Balkana ali ne poznaje granice. U njegovim rukama tambura putuju kroz flamenka, čardaš, fado, rebetiku jazz i gypsy jazz, starogradsku muziku, romanse, itd. spajajući različirte tradicije u prepoznatljiv i autentičan umetnički izraz… Zato će koncert u Čikagu biti mnogo više od još jednog muzičkog događaja. Biće to prilka da čikaška publika uživo doživi virtuoznost umetnika koji je nastupao sa umetnicima svetske scene i koji je sa svojom muzikom dokazao koliko je jedinstven i originalan, neponovljiv i često nedostižan.
Posebnu toplinu ovoj muzičkoj večeri doneće prosustvo Baneta i Aleksandra Đorđevića, oca i sina, vrhunskih, za mnoge nezamenljivih muzičara iz Čikaga koji su Branku veliki prijatelji. Njihova saradnja nije samo profesionalna, među njima postoji ono posebno poverenje puno poštovanja, osećaj sigurnosti i slobode kada je jedan pogled dovoljan na sceni da se međusobno razumeju, jer znaju i veruju da će sve biti kako treba. Takođe, u programu učestvuju sjajni umetnici Alija Dalipović i Predrag Perić Gari.
U bogatoj Brankovoj karijeri bilo je bezbroj nagrada i priznanja.
Izdvojićemo nagradu za “Životno delo” (2023). Nagradu za “Estradnog umetnika instrumentaliste” (2024). I nagradu za “Nacioalnog umetnika” (2025).
Iza njega su brojni koncerti i turneje koje je održao širom sveta, televizijski nastupi, turneje itd…
Snimio je unikatne albume “Brankovo kolo” (2003), “Maren muj” (2008), “Smak sveta” (2016) i “Neumorne žice” (2025).
Posebno mu znači prepun solistički koncert u Narodnom pozorištu u Beogradu koji je pokazao koliko je voljen i poštovan od strane publike, prijatelja, kolega gde su neki ljudi od lepote i usićenja plakali dok su ga slušali. To je bila i ostala noć za pamćenje.
Pobednik je brojnih medjunarodnih takmičenja i festivala. U velikoj konkurenciji osvojio je prvo mesto u Rusiji, Japanu (Osaka), Portugalu, Nemačkoj, Austriji i Italiji kao i a festivalu “Tamburica Fest ” u Novom Sadu.
Tokom karijere nastupao je i sarađivao sa umetnicima svetskog renomea kao što su Gipsy King, Stochelo Rosenberg, Mozes Rsenberg, Bireli Lagrene, Joscho Stephan i Miroslav Tadić.
Kao studijski muzičar snimao je albume sa pesmama za naše najveće zvezde Šabana Šaulica, Lepu Brenu, Harisa Džinovića, Snežanu Đurišić, Zvonka Bogdana, Slavka Banjca i mnoge druge.
Veoma je zapažena njegova medjunarodna koncerta i edukativna aktivnost u SAD gde je održao koncerte u Čikagu, Pittsburghu, St Louisu, New Orleansu, kao i u Indijani. Na Indijana Univerzitetu održao je masters class prenoseći svoje znanje studentima muzike…
Uoči koncerta razgovaramo sa čuvenim umetnikom Brankom koji je sa svojim delima ispisao muzičku istoriju, koji ne svira tamburu samo sa prstima već je svira srcem.
Poštovani Branko, večeras će 9. septembra na koncertu u Čikagu, Vaša tambura će govoriti jezikom Balkana, sveta i – što je najvażnije, emocijama. Šta biste poručili publici koja vas željno očekuje? Zašto ovu spektakularnu noć ne bi smeli da propuste?
Ovo je moj drugi dolazak u Čikago. Veoma se radujem i velika mi je čast što ću ponovo svirati pred zaista divnom publikom. Zadnji put bilo je prelepo, atmosfera je bila fantastična. Svi su voleli koncert. Osećam se u Čikagu jako voljeno od strane publike i to me inspiriše da uzvratim kroz muziciranje sa još većom ljubavlju. Svaki moj program je drugačiji i kada ga ranije pripremimo moje kolege i ja, dogodi se da ga promenim na licu mesta, jer sve zavisi od trenutka, atmosfere onog finog nevidljivog kontakta između publike i mene koji se itekako oseća kuda će tambura da krene. Nekada taj program i mene samog iznenadi po lepoti i atmosferi a kamoli publiku jer smo publika i ja i moje kolege “disali” zajedno. Na sceni osećam uvek isto što i moja publika, oni to neogrešivo znaju i osećaju. Zato ih pozivam da dođu 9. septembra na koncert za koji se unapred zna da će to biti veče vrhunske virtuoznosti, da će biti neponovljivo i nezaboravno.
Na koncetu pratiće Vas na klavijaturama maestralni i muzičari Bane i Aleksandar Đorđević. Koliko Vam znači što će oni biti sa Vama na sceni?
Bane i Aleksandar Đorđević su jako veliki umetnici, iskusni i talentovani. Osećam se jako sigurno kada sviram sa njima jer oni razumeju moje programe tako da nemam na bini nikakav problem. Naše muzičko putovanje se zasniva ne samo na sjajnoj harmonskoj podlozi i podršci koji oni daju na klavijaturama već i u muzičkom potpuno ravnopravnom dijalogu što je ustvari fenomenalna priča koju treba čuti.
Prvi ste tamburaš sveta. Koliko Vam ta titula imponuje a koliko predstavlja odgovornost?
Čast mi je što sam dobio u mojoj karijeri mnoge nagrade i priznanja koje mi svakako imponuju i predstavljaju veliku odgovornost, ali ne doživljavam to kao neko merilo, verujte ne razmišljam o tome puno. Sviram sa mnogim kolegama stalno, nikada se nisam ponašao kao najbolji tamburaš i basprimaš sveta, niti sam se pravio važan zbog toga. Bitno je da se družimo, da imamo lepu saradnju i komunikaciju, da uživamo u sviranju, to je najvažnije. Sviram kako osećam i uživam u svom poslu.
Vaša tambura ume da zvuči kao da poznaje ceo svet! Sa neverovatnom lakoćom menjate muzičke stilove, tambura zvuči snažno, nežno, temperamentno, šaputavo, inspirativno. Posle svetskih numera koje uvek oduševe publiku i ostavi je bez daha, kada odjednom zasvirate pesme koje nosimo u srcu kao što su “Jesen stiže dunjo moja”, “Ti bi hteo pesmom da ti kažem” i “A što ćemo ljubav kriti”, “Bolna leži Anđelija mlada” – kao da se u jednom trenutku otvore neka vrata u nama koja smo dugo držali zatvorena. Odjednom više nismo u restoranu ili sali vratiimo se kući! Pred očima nam izađe majka, kuća, sokak, ravnica, talasasto žito, vinogradi, vino, prijatelj, taburaši. Sve ono što nam u dijaspori nedostaje i onda krenu suze! Ne od tuge, samo od čudne mešavine sete, ljubavi, nostalgije. Koliko ste zapravo svesni šta Vaša tambura može da uradi u srcima publike?
Što se tiče mog repertoara trudim se da kroz sve stilove svetske i pogotovu naše domaće izrazavam dubinu svojih emocija. Presrećan sam što to naši ljudi osećaju. Pogotovu kad sviram van Srbije, daleko, kao što je Amerika, što imam mogućnost i zadovoljstvo da svojim programom podsetim naše ljude na zavičaj, kuću, na običaje, da ih barem na momenat vratim tamo gde su oni uvek srcem prisutni. To jeste poenta moje tambure. Da probudim kod ljudi emocije i kako ste lepo rekli da kroz nju protiče ceo svet na muzički način.
Itekako sam svestan da moja tambura izaziva reakcije u srcu publike. Tu i jeste lepota muzike. Tambura je samo moj voljeni instrument kroz koji sam našao da izrazim sebe i svoja osećanja na onaj pravi način da ih prenesem na publiku i zajedno se predamo čaroliji divnih nota i pesama. Publika je ta koja me ponese, zbog nje dolazi do izražaja lepota mog sviranja i uopšte govoreći moje postojanje.
Šta se dešava sa Vama u trenutku kada vidite čoveka u publici kako spušta glavu i briše suze i pokušava da sakrije koliko ga je pogodilo Vaše sviranje?
Uvek primetim kada ljudi svesno ili nesvesno pokazuju svoje emocije za vreme koncerta kada spuste glavu i brišu suze, u meni to izaziva još veću motivaciju još veću emociju, još veću potrebu da budem dublji u svom sviranju, ti trenuci ganu me… Ništa lepše kada umetnik na sceni vidi takve jedne momente u svojoj publici jer to je ustvari potvrda da smo uspostavili pravu komunikaciju, da nas je muzika neraskidivo povezala. Za te trenutke iskrene umetnik živi.
Može li tambura kada je u pravim rukama da kaže ono što čovek više ne ume da izgovori?
Naravno da može, sve ono što se rečima ne može reći može se reći koroz zvuke tambure. Zato i postoje žice da se mnogo bolje izrazim muzikom nego rečima i to moja publika oseća i razume.
Svirali ste sa velikim imenima svetske muzike među kojima su Gipsy Kings, Stochelo Resenberg, Miroslav Radic i mnogi drugi. Koji susret sa valikim muzičarem Vam je ostao posebno u sećanju?
Svirao sam sa mnogim svetskim imenima i svi oni su svako na svoj način ostavili duboki utisak na mene. Ali najveći utisak na mene je ostavio Miroslav Tadić.
Postoji li scena ili koncert koji biste izdvojili kao prekretnicu u svojoj karijeri?
To je scena u domu sindikata na “Guitar art festivalu”, tu sam bio specijalan goost Miroslavu Tadiću i moj solistički koncert koji je bio u Narodnom pozorištu u Begradu takođe u okviru “Guitar art festivala”, tu sam sreo neki drugi svet gitarista, nekih drugih umetnika. Otvrila su mi se tada mnoga svetska muzička vrata i to jeste bila moja prekretnica u životu i radu.
Slavica MOMAKOVIĆ
