EKSKLUZIVNI INTERVJU SA UNIVERZITETSKIM PROFESOROM, PROF. D-R JOVETOM KEKENOVSKIM: GODINAMA GOVORIM DA DRŽAVA NE MOŽE DA NAPREDUJE AKO PARTIJSKA KNJIŽICA VREDI VIŠE OD DIPLOME, ZNANJA I PROFESIONALNOG INTEGRITETA

Prof. dr Jove Kekenovski spada u one ljude čiju je biografiju gotovo nemoguće svesti na jednu profesionalnu odrednicu. Univerzitetski profesor, politikolog i pravnik, nekadašnji visoki funkcioner lokalne i državne vlasti, politički analitičar, publicista, ali istovremeno i vrhunski harmonikaš – iza njega je više od četiri decenije javnog, akademskog, političkog i umetničkog angažmana.

Upravo zbog toga, kada kažem da je Jove Kekenovski „gromada od čoveka“, ne mislim samo na njegovu upečatljivu pojavu, već pre svega na jednu neobičnu i bogatu životnu biografiju u kojoj su se preplitali pravo, politika, nauka, univerzitetska profesura, javni angažman i muzika.

Rođen je 6. septembra 1962. godine u selu Ljubanci, u okolini Skoplja. Osnovno i srednje obrazovanje završio je u Skoplju, a 1990. godine diplomirao je na Pravnom fakultetu Univerziteta „Sv. Kiril i Metodij“, na pravosudnom smeru. Magistrirao je političke nauke 2001. godine na Institutu za sociološka i političko-pravna istraživanja u Skoplju, odbranivši rad o političkom odlučivanju pri kreiranju stambene politike u Republici Makedoniji. Doktorat iz političkih nauka stekao je 2004. godine odbranom disertacije posvećene učešću građana u političkim procesima odlučivanja na lokalnom nivou.

Njegova akademska karijera obuhvata više univerziteta i visokoškolskih ustanova u zemlji i inostranstvu. Univerzitetski angažman započeo je na Fakultetu društvenih nauka u Skoplju, gde je 2004. godine izabran u zvanje docenta, da bi potom prošao sva univerzitetska zvanja. Predavao je na University American College u Skoplju, Univerzitetu „Pjeter Budi“ u Prištini, gde je svojevremeno obavljao i funkciju dekana, Pravnom fakultetu u Kičevu, kao i na drugim visokoškolskim ustanovama.

Od 2008. godine zaposlen je na Fakultetu za turizam i ugostiteljstvo u Ohridu Univerziteta „Sv. Kliment Ohridski“ – Bitolj, a Senat tog univerziteta ga je 2012. godine izabrao u zvanje redovnog profesora političkih nauka.

Od 2011. godine sarađuje sa Evropskim centrom za mir i razvoj – ECPD Univerziteta za mir osnovanog od strane Ujedinjenih nacija, a 2015. godine Akademski savet ECPD-a izabrao ga je za redovnog profesora. Od 2020. godine nalazi se i na listi predavača Akademije za sudije i javne tužioce Republike Severne Makedonije, gde je izabran za predavača iz Ustavnog prava.

Godine 2024. Senat Univerziteta Skoplje dodelio mu je akademsko priznanje i titulu Prof. Honoris Causa, dok je iste godine izabran za redovnog, odnosno punopravnog člana – Akademika Međunarodne Slavjanske akademije za nauku, obrazovanje, umetnost i kulturu iz Moskve, međunarodne akademske asocijacije osnovane 1992. godine.

Član je i Redakcijskog saveta elektronskog naučnog časopisa „Vestnik Moskovskog univerziteta imena S. J. Vite – Serija 2: Pravne nauke“, kao i Komisije za nastavu i obezbeđivanje kvaliteta Univerziteta „Sv. Kliment Ohridski“ u Bitolju. Bio je angažovan i kao nacionalni ekspert UNDP-a za lokalnu samoupravu.

Tokom svoje dugogodišnje akademske i naučne karijere autor je više od stotinu naučnih i stručnih radova iz oblasti političkih i pravnih nauka, političkih sistema, lokalne samouprave, javne uprave, evropskih integracija, međunarodnog prava i drugih oblasti.

Autor je više univerzitetskih udžbenika i knjiga, među kojima su „Nauka za politiku“, „Javna administracija“, „Politička hipermetropija“, „Pet velikih političkih sistema“ i obimni univerzitetski udžbenik „Savremeni politički sistemi“.

Bio je mentor više od trideset kandidata za magistarske studije, kao i mentor i član komisija pri odbrani više od dvadeset doktorskih disertacija. Recenzent je i promotor brojnih naučnih i stručnih izdanja iz oblasti pravnih i političkih nauka. Pisao je i predgovor za drugo dopunjeno izdanje ,,Moralna drzava” od autora Akademik Sergej Baburin nekadasni potpretsednik ruske Dume.

Pored naučnog rada, Kekenovski je decenijama prisutan i u javnom prostoru. Autor je više stotina političkih analiza, eseja, kolumni i drugih tekstova objavljenih u medijima u zemlji i inostranstvu, u kojima otvoreno i argumentovano govori o demokratiji, vladavini prava, partitokratiji, političkim elitama, funkcionisanju institucija, pravosuđu i međunarodnim odnosima.

Za dostignuća u oblasti nauke i publicistike dobitnik je i prestižne nagrade Grada Skoplja „13 Novembar“ za 2012. godinu.

Njegov javni i politički angažman počeo je mnogo pre univerzitetske karijere. Bio je potpredsednik Skupštine Grada Skoplja, sekretar Skupštine Opštine Čair, a od juna 1995. do novembra 1996. godine predsednik Skupštine Grada Skoplja. Potom je, do oktobra 2000. godine, bio predsedavajući Saveta Grada Skoplja.

Od 2001. do 2002. godine obavljao je funkciju državnog sekretara u Ministarstvu životne sredine i prostornog planiranja Republike Makedonije. Bio je aktivan i u brojnim institucijama i organizacijama povezanim sa lokalnom samoupravom, visokim obrazovanjem, ekologijom i javnim životom.

Na političkoj sceni Makedonije prisutan je više od tri decenije. Clan je  VMRO-DPMNE od njegov osnivanja, ali i jedan od javno prepoznatljivih zagovornika unutrašnje demokratizacije i reformisanja partije. Godine 2014. bio je protivkandidat tadašnjem predsedniku Republike Makedonije Đorđu Ivanovu na partijskoj konvenciji za izbor kandidata za predsednika države, osvojivši drugo mesto po broju glasova. Kasnije je nastavio svoj politički i javni angažman kroz sopstvene političke inicijative.

Poznat je kao čovek koji retko prećutkuje ono što misli. U medijima je godinama prisutan kao politički analitičar i kolumnista čiji se stavovi mogu prihvatati ili osporavati, ali ih je teško ignorisati. Njegove kritike partitokratije, korupcije, urušavanja institucija i anomalija političkog i pravosudnog sistema često su vrlo direktne, ali gotovo uvek potkrepljene argumentima.

Ali biografija Jove Kekenovskog ima još jednu, sasvim drugačiju i možda najemotivniju dimenziju. Muziku.

Harmonika ga prati od najranije mladosti. Još na nekadašnjoj „Prvoj harmonici Jugoslavije“ u Sokobanji tri puta je osvajao drugo mesto 1981, 1985. i 1986. godine i tri puta treće mesto, 1982, 1983. i 1984. godine, čime je svojevremeno pripadao samom vrhu harmonikaške scene tadašnje Jugoslavije.

Tokom godina snimio je više od pedeset sopstvenih autorskih instrumentalnih kompozicija za harmoniku i objavio više nosača zvuka. Posle višedecenijske pauze, tokom koje su prednost imali pravo, politika, univerzitetska karijera i javni život, ponovo se ozbiljno vratio harmonici.

I taj povratak nije ostao samo nostalgično vraćanje mladalačkoj ljubavi.

Na prestižnom International Open Trophy CMA 2025 osvojio je prvo mesto u kategoriji od 60 do 80 godina, a potom je na jubilarnom 75. svetskom festivalu harmonikaša „Trophée Mondial de l’Accordéon“, održanom u Montargisu u Francuskoj, ponovo osvojio prvo mesto u svojoj kategoriji, kao i šesto mesto u kategoriji World Music.

Početkom 2026. godine PGP RTS, jedna od najznačajnijih diskografskih kuća na prostoru bivše Jugoslavije, objavio je njegov novi album „Balkanski žubor“ sa makedonskim instrumentalnim kompozicijama, čije su promocije održane u Makedoniji i Srbiji.

Član je stručnih žirija brojnih muzičkih festivala u Makedoniji, Srbiji i Bosni i Hercegovini, među kojima su i „Prva harmonika Sokobanje“, „Bihaćki festival sevdaha“, gde ima status počasnog ambasadora festivala, kao i međunarodni festival harmonike „Sevdalinko harmonikom opjevana“.

I upravo ta pomalo neverovatna kombinacija prava i politike, univerzitetske profesure i nauke, javnog angažmana i muzike možda najbolje objašnjava zašto je Jove Kekenovskog teško predstaviti samo jednom titulom.

 

Ja sam ga lično upoznao još davne 1988. godine u Melburnu, kada je gostovao zajedno sa velikanima makedonske muzičke scene Blagom Petreskom, pokojnim Jankom Uzunovim i Cvetankom Laskovom.

Posle mnogo godina ponovo smo se sreli u Ohridu, u restoranu „Dalga“, a potom i na letnjem festivalu „Ohridski trubaduri“, gde je bio član žirija na „Večeri folklora“. Sutradan smo, pre njegovog povratka za Skoplje, uz poneku dunjevaču u poznatom restoranu „Tino“, nastavili razgovor koji je otvorio mnogo više tema nego što može stati u jedno obično novinarsko ćaskanje.

Iskren do bola, neposredan i direktan, profesionalac koji ne voli da govori ono što sagovornik želi da čuje, već ono što zaista misli, pristao je na razgovor koji sledi.

Pred nama je prof. dr Jove Kekenovski – profesor, akademik, pravnik, politikolog, publicista, nekadašnji visoki državni i lokalni funkcioner i svetski nagrađivani harmonikaš. Ali, pre svega, čovek koji i posle više od četiri decenije javnog života još uvek ima šta da kaže – i ne ustručava se da to kaže. Inače, uvek smo bili na „ti“, tako da taj trend nastavljamo.

U javnim nastupima, televizijskim debatama i kolumnama, profesore, nastupaš sa pozicije oštrog kritičara političkog establišmenta – bez obzira na to ko je na vlasti (VMRO-DPMNE ili SDSM). Da li to znači da je tvoj status “nezavisan” u političkom smislu?

KEKENOVSKI – Ne bih rekao da sam politički „nezavisan“ u smislu stranačke pripadnosti. Ja sam VMRO-DPMNE od njegovog osnivanja, to sam i danas, i ne vidim razlog da se odričem političkih i ideoloških uverenja kojima pripadam više od tri i po decenije. Ali jesam nezavisan kada je reč o sopstvenom mišljenju, proceni i javno izrečenom stavu. Za mene partijska pripadnost nikada nije značila obavezu da ćutim kada smatram da nešto nije dobro za partiju, državu ili građane.

U jednom periodu ozbiljno se nisam slagao sa načinom na koji je Nikola Gruevski vodio partiju i državu, kao ni sa ponašanjem pojedinih članova njegove porodice koji su zauzimali visoke državne pozicije. To me nije udaljilo od VMRO-DPMNE niti od političkih načela kojima pripadam. Naprotiv, smatrao sam da upravo neko ko iskreno pripada jednoj političkoj opciji ima obavezu da ukaže kada ona skrene sa svojih principa.

Zbog otvorenog insistiranja na unutarpartijskoj demokratiji i drugačijem načinu vođenja partije došao sam u ozbiljan sukob sa tadašnjim rukovodstvom i na kraju bio isključen nestatutartno iz VMRO-DPMNE. Nakon toga sam sa ljudima koji su delili slična uverenja nastavio javno delovanje kroz FRODEM, kao udruženje građana (kako neformalna frakcija) u kojem su bili i brojni članovi i simpatizeri VMRO-DPMNE koji nisu želeli da se odreknu svojih stavova samo zato što se oni nisu dopadali tadašnjem rukovodstvu. Dolasskom prof Mickovskog na celu VMRO-A stvari se legli na svoje mesto, a moje nestatutarno iskljucenjeo kako i da ga nije bilo. Jas sam i dalje clan VMRO DPMNE.

 

Kasniji razvoj događaja pokazao je da veliki deo mojih tadašnjih upozorenja nije bio bez osnova. Ali meni nikada nije bio cilj da likujem zbog toga niti da dokazujem da je neko drugi pogrešio. Važnije mi je što sam ostao dosledan onome što sam govorio i kada je za to postojala politička cena.

Zato, ako pod „nezavisnim“ podrazumevate čoveka koji nema političko opredeljenje, nisam nezavisan. Ako pod tim podrazumevate čoveka koji neće da promeni mišljenje zato što je njegova partija na vlasti, ili ,,kako kaze pretsedanik partije” onda jesam. Vlast se menja, predsednici partija se menjaju, ali principi ne bi smeli da se menjaju svaki put kada se promeni politička funkcija ili interes.

Tvoje analize fokusirane su na nekoliko ključnih tema, kao što su: Partitokratija i „zarobljena država“, politički klijentelizam, gde stalno ukazuješ na problem gde partijske knjižice imaju prednost nad stručnošću i obrazovanjem prilikom zapošljavanja u javnom sektoru i, na kraju, gubitak institucionalnog integriteta – analiziraš kako političke centrale kontrolišu državne institucije, agencije i javna preduzeća, pretvarajući ih u instrumente za partijske interese umesto servisa građana? Pitanje je predugačko ali da sublimiramo – imaš li uspeha u nabrojanim temama?

KEKENOVSKI – Ako me pitate da li sam uspeo da promenim sistem naravno da nisam. To ne može jedan čovek, jedna kolumna ili stotina televizijskih nastupa. Partitokratija, politički klijentelizam i zarobljavanje institucija nisu nastali preko noći, pa se preko noći ne mogu ni ukloniti. Ali ako me pitate da li sam uspeo da te probleme godinama držim u javnosti, da ih imenujem bez kalkulacije i da upozoravam na njihove posledice onda mislim da jesam.

Godinama govorim da država ne može da napreduje ako partijska knjižica vredi više od diplome, znanja i profesionalnog integriteta. Kada se na ključna mesta postavljaju ljudi prvenstveno po partijskoj lojalnosti, a ne po sposobnosti, onda ne gubi samo pojedinac koji je nepravedno skrajnut. gubi država i svi mi gradzani. Institucije postaju slabije, administracija neefikasnija, a građani sve manje veruju sistemu.

I to, nažalost, nije problem samo jedne političke partije. Menjale su se vlasti, ali se model često nije suštinski menjao. Svaka nova garnitura veoma brzo dolazi u iskušenje da državu posmatra kao svoj politički plen: ministarstva, agencije, javna preduzeća, upravne i nadzorne odbore. Tu nastaje partitokratija kada institucija prestane da služi zakonu i građaninu, a počne da služi partijskoj centrali.

Za mene je upravo gubitak institucionalnog integriteta možda i najopasnija posledica svega toga. Jer kada građanin unapred veruje da mu za posao, napredovanje, tender ili neku drugu priliku nije dovoljno znanje i pošten rad, već mu treba „veza“, partija ili nečija intervencija, onda država polako gubi svoj smisao.

Jesam li uspeo? Ako je merilo da sam tu praksu iskoreni= nisam. Ali ako je merilo da sam o tim pojavama govorio i onda kada to nije bilo popularno, kada su na vlasti bili i oni kojima sam politički pripadao, i kada je za takve stavove trebalo platiti određenu cenu onda mogu da kažem da sam svoj deo posla uradio.

A najveći uspeh bio bi da jednog dana više ne moramo da govorimo o ovim temama, jer će institucije konačno biti jače od partija, a stručnost važnija od političke podobnosti.

Često kritikuješ uticaj izvršne vlasti na sudstvo i javno tužilaštvo, ističući da krupne korupcionaške afere retko dobijaju pravosnažan sudski epilog sa stvarnim oduzimanjem nelegalno stečene imovine.

KEKENOVSKI – Ne bih rekao da kritikujem pravosuđe radi kritike. Ja godinama javno ukazujem na anomalije sistema, na pojave koje svi vidimo, ali o kojima se često govori tek kada politički postane zgodno. A ono što se već duže vreme događa sa makedonskim pravosuđem, po mom mišljenju, predstavlja jednu od najvećih institucionalnih sramota za državu koja želi da bude uređena evropska demokratija i teži punopravnom članstvu u Evropskoj uniji.

Ne možemo govoriti o vladavini prava ako građani godinama čekaju pravdu, ako veliki korupcionaški predmeti zastarevaju, ako postupci traju unedogled ili ako ozbiljne afere završavaju bez pravosnažnog epiloga i bez stvarnog oduzimanja nezakonito stečene imovine. Tada više nije problem samo jedan sudija, jedan tužilac ili jedan predmet. Problem postaje poverenje građana u čitav sistem.

Na to ukazujem godinama, bez obzira na to ko je bio na vlasti. I upravo zato podržavam svaku ozbiljnu i zakonitu nameru aktuelne Vlade premijera Hristijana Mickoskog da se konačno suoči sa ovim problemom, da se vrati odgovornost u pravosuđe i da institucije počnu da rade ono zbog čega postoje.

Ali ovde mora biti potpuno jasno: reforma pravosuđa ne znači političku odmazdu niti zamenu jedne političke kontrole drugom. Ako bismo to uradili, nismo ništa promenili. Reforma znači da svaki sudija i svaki javni tužilac radi profesionalno, nezavisno i u skladu sa zakonom, ali i da svaki onaj ko je zloupotrebio funkciju, prekršio zakon, svesno oštetio državu ili građane za to snosi ličnu i profesionalnu odgovornost.

Ne prihvatam tezu da su sudije i tužioci nedodirljivi samo zato što treba da budu nezavisni. Nezavisnost nije privilegija bez odgovornosti. Naprotiv, što je funkcija nezavisnija, odgovornost mora biti veća.

Makedoniji nisu potrebni ni partijski sudovi, ni partijski tužioci, niti pravosuđe koje će se menjati sa svakom promenom vlasti. Potrebno nam je pravosuđe pred kojim će građanin znati da je zakon isti za ministra i za običnog čoveka, za vlast i za opoziciju, za bogatog i za siromašnog.

Tek kada budemo imali takvo pravosuđe, moći ćemo ozbiljno da kažemo da smo izgradili pravnu državu. Do tada, o anomalijama treba govoriti otvoreno ne zato što želimo da rušimo pravosuđe, nego upravo zato što želimo da mu vratimo autoritet, integritet i poverenje građana.

Redovno komentarišeš urušavanje poverenja građana u pravosudni sistem, nefunkcionalnost pravosudnih organa i odsustvo odgovornosti visokih funkcionera. Ima li promena na bolje na tom planu?

KEKENOVSKI – Promene postoje, ali stvari i dalje idu mnogo sporije nego što bih želeo i nego što građani s pravom očekuju. Posle toliko godina urušavanja poverenja u pravosuđe, bilo bi nerealno očekivati da se sistem popravi preko noći. Ipak, mislim da možemo govoriti o određenim pomacima sa mrtve tačke.

Vidimo da se pojedini predmeti koji ranije nisu dobili odgovarajući institucionalni tretman ponovo razmatraju, da se neka pitanja koja su dugo bila zatvorena ponovo otvaraju i, što je posebno važno, da više nije nezamislivo govoriti o odgovornosti i samih nosilaca pravosudnih funkcija. Postoje postupci i slučajevi povezani sa sumnjama na korupciju i mito među sudijama i drugim nosiocima javnih funkcija. To jeste važan signal, ali je još uvek samo početak.

Za mene pravi test neće biti broj otvorenih predmeta, istraga ili spektakularnih hapšenja, već njihov pravosnažan i zakonit epilog. Građani su se nagledali velikih najava, konferencija za štampu i postupaka koji su godinama trajali, a da na kraju nisu dobili jasan završetak.

Ono što građani očekuju jeste da konačno vide ko je odgovoran, za šta je odgovoran, kakve su pravne posledice i, ništa manje važno, da li će nezakonito stečena imovina biti oduzeta i ono što je ukradeno vraćeno državi i građanima. Jer pravda nije potpuna ako neko bude kažnjen, a imovina stečena korupcijom ostane kod njega, njegove porodice ili povezanih lica. Suština borbe protiv korupcije nije samo u kažnjavanju počinioca, već i u tome da se protivpravna korist vrati tamo odakle je uzeta.

Posebno je važno da u tome nema selektivnosti. Ne može pravda da zavisi od toga kojoj političkoj partiji neko pripada, da li je bivši ili sadašnji funkcioner, sudija, tužilac, direktor ili običan građanin. Ili će zakon važiti jednako za sve, ili ćemo ponovo napraviti isti sistem, samo sa drugim ljudima. Zato sam umereno optimističan – ne zato što je problem rešen, daleko od toga, već zato što se neke stvari ipak pomeraju sa mesta.

Sada treba istrajati i pokazati da niko nije nedodirljiv, ali i da niko neće biti progonjen bez dokaza i mimo zakona. Poverenje građana se veoma lako izgubi, a veoma teško vraća. Ono se neće vratiti obećanjima, već konkretnim rezultatima, pravosnažnim presudama, ličnom odgovornošću i vraćanjem nezakonito stečene imovine državi i građanima.

 

Evropske integracije, bilateralni sporovi i ustavne promene – spor sa Bugarskom i ustavne izmene, gde si izuzetno aktivan u raspravama o francuskom predlogu, promeni Ustava i uključivanju bugarske manjine. Kakav je tvoj stav po tom pitanju?

KEKENOVSKI – Moj stav je godinama veoma jasan: članstvo Makedonije u Evropskoj uniji jeste naš strateški interes i ja nemam nikakvu dilemu oko evropske budućnosti zemlje. Ali evropske integracije moraju da budu zasnovane na kopenhaškim kriterijumima, vladavini prava, reformama, funkcionalnim institucijama i evropskim vrednostima, a ne na tome da bilateralni istorijski i identitetski zahtevi jedne države članice postanu dodatni kriterijum za pristupanje. Upravo je to moja osnovna zamerka Francuskom predlogu i čitavom okviru koji je potom uspostavljen.

Nikada nisam imao problem sa time da građani koji se izjašnjavaju kao Bugari uživaju sva prava koja im pripadaju. Naprotiv, prava svakog građanina moraju biti poštovana. Ali jedno je zaštita prava građana, a sasvim drugo kada se promena Ustava suverene države pretvara u spoljnopolitički uslov i deo mehanizma kojim će njeno dalje evropsko napredovanje zavisiti od volje susedne države.

Moj problem zato nije sa Bugarima kao ljudima niti sa njihovim pravima, već sa politikom koja pokušava da istoriju, jezik i identitet pretvori u predmet političkog uslovljavanja. U jednoj od svojih kolumni upravo sam napisao da za mene ovo više nije klasičan spor, već pitanje istorijskog revizionizma i pokušaja zadiranja u pravo jednog naroda da sam definiše svoj identitet. Makedonija ne traži ništa što ne pripada svakom evropskom narodu a to je pravo da bude ono što jeste.

Posebno smatram problematičnim što se bilateralni spor praktično preselio u evropski pregovarački okvir. Kada jedna država članica može da bilateralna pitanja koristi kao instrument za uslovljavanje kandidata, onda se otvara presedan koji nije dobar ni za Makedoniju ni za samu Evropsku uniju.

Uz to, godinama upozoravam da dobrosusedstvo ne može biti jednosmerna ulica. Ako se od Makedonije očekuje da menja Ustav i ispunjava preuzete obaveze, onda je legitimno da tražimo i od Bugarske da poštuje svoje međunarodne obaveze, uključujući odluke Evropskog suda za ljudska prava i prava ljudi koji se u Bugarskoj izjašnjavaju kao Makedonci. Reciprocitet nije neprijateljstvo, reciprocitet je jedan od temelja ravnopravnih odnosa među državama.

Zato sam kritikovao i stavove predsednika Rumena Radeva kada je pokušavao da predstavi stvari kao da Makedonija više nema problem sa Bugarskom, već isključivo sa Evropskom unijom. To nije sasvim tačno. Kada bilateralni bugarski zahtevi postanu deo evropskog mehanizma uslovljavanja, oni time nisu prestali da budu bilateralni samo su dobili evropski okvir.

Ipak, nisam pristalica politike večitog „ne“. Zato sam i pokušavao da ponudim rešenja, uključujući ideju o dodatnim evropskim garancijama kojima bi se zaštitili makedonski jezik, identitet i kulturno-istorijska posebnost, a istorijska pitanja odvojila od samog procesa pristupanja Evropskoj uniji.

Dakle, ja sam za dogovor sa Bugarskom, ali ne za diktat; za kompromis, ali ne za jednostrano popuštanje; za prava Bugara u Makedoniji, ali i za ista evropska načela kada su u pitanju Makedonci u Bugarskoj; i apsolutno sam za Evropsku uniju, ali za Evropu ravnopravnih naroda i država. Makedonija ne treba da bira između Evrope i sopstvenog identiteta. U Evropu treba da uđemo kao ono što jesmo Makedonci, sa svojim jezikom, istorijom, kulturom i identitetom i istovremeno kao država koja iskreno poštuje identitet i prava svih svojih građana.

Tvoje kritike se odnose i na diplomatiju. Smatraš li da makedonska diplomatija u kontinuitetu vodi popustljivu i reaktivnu politiku u odnosima sa susedima (Grčka, Bugarska) i međunarodnom zajednicom?

KEKENOVSKI – Ne bih rekao da je svaki potez makedonske diplomatije u proteklih tridesetak godina bio pogrešan, niti smatram da diplomatija treba da bude politika tvrdoglavog odbijanja kompromisa. Diplomatija bez kompromisa praktično ne postoji. Međutim, moj ozbiljan prigovor jeste što smo veoma često vodili reaktivnu, defanzivnu i popustljivu spoljnu politiku, reagovali smo na zahteve drugih umesto da sami definišemo svoje dugoročne državne interese, crvene linije i strategiju kako da ih zaštitimo.

U odnosima i sa Grčkom i sa Bugarskom često smo ulazili u pregovore pod pritiskom, sa pozicije države koja mora nešto da uradi da bi joj se otvorila sledeća vrata. Kada tako pregovarate, druga strana veoma brzo shvati da vreme i pritisak rade u njenu korist. Tada kompromis lako prestaje da bude kompromis i pretvara se u niz jednostranih ustupaka.

Nisam protiv dogovora sa susedima. Naprotiv, nama su potrebni dobri odnosi i sa Grčkom i sa Bugarskom i sa svim državama u regionu. Ali dobrosusedstvo podrazumeva uzajamnost. Ne možemo stalno dokazivati svoje dobre namere tako što ćemo samo mi menjati nešto – ime, Ustav, formulacije, institucije ili unutrašnje politike – dok zauzvrat dobijamo obećanje da će možda sledeća prepreka biti poslednja. Državna diplomatija mora da zna šta može biti predmet kompromisa, a šta nije predmet trgovine.

Drugi problem je što kod nas spoljna politika prečesto zavisi od aktuelne vlasti, pojedinca ili partijskog interesa. Ozbiljna država mora da ima minimum nacionalnog konsenzusa o ključnim spoljnopolitičkim pitanjima. Vlade mogu da se menjaju, ministri mogu da se menjaju, ali osnovni državni interesi ne mogu svakih nekoliko godina da se definišu iz početka.

Uz to, godinama upozoravam da nam je potrebna mnogo profesionalnija diplomatija. Ambasadorska i druga diplomatska mesta ne smeju da budu nagrada za partijsku poslušnost, politički komfor ili zbrinjavanje kadrova. U diplomatiji morate imati ljude koji poznaju međunarodno pravo, istoriju, ekonomiju, jezike, pregovaračke tehnike i državni interes i koji imaju hrabrosti da kažu i sopstvenoj vladi kada smatraju da je neki potez pogrešan.

Najveća greška male države jeste kada sama počne da se ponaša kao da je mala i nemoćna. Makedonija možda nema političku i ekonomsku težinu velikih država, ali ima međunarodno-pravni subjektivitet, dostojanstvo i svoje legitimne interese. Dobra diplomatija upravo tome služi da i država sa ograničenom moći svoje interese zaštiti znanjem, strategijom, savezništvima i pametnim pregovaranjem.

Zato bih rekao: da, naša diplomatija je prečesto bila reaktivna i popustljiva. Ali rešenje nije u agresivnoj diplomatiji. Potrebna nam je aktivna, profesionalna i samouverena diplomatija spremna za kompromis, ali ne i za samoponištavanje ili samoponizavanje; otvorena za dogovor, ali sa jasno utvrđenim državnim interesima i crvenim linijama.

Poznat je i tvoj stav po pitanju političkog monopola. Da li misliš da bi razbijanje političkog monopola dve najveće partije, novi model omogućio pravedniju zastupljenost manjih političkih subjekata i nezavisnih kandidata u parlamentu?

KEKENOVSKI – Politički monopol velikih partija ne razbija se samo kritikama, već ozbiljnim programima, novim i kredibilnim ljudima koji će raditi u interesu države i građana, a ne partijskih centrala. Potrebna je i promena izbornog zakonodavstva, jer sadašnji model u velikoj meri favorizuje najveće političke partije i otežava ravnopravnu utakmicu manjim subjektima i nezavisnim kandidatima. Moramo stvoriti sistem u kojem će građani glasati za čoveka za njegov integritet, znanje, sposobnost i rezultate, a ne samo za partijsku knjižicu ili znak. Istovremeno, treba prevazići model u kojem se pojedine partije održavaju isključivo na etničkoj mobilizaciji, podgrevanju nacionalizma ili šovinizma, a potom služe kao privezak velikih partija radi podele vlasti i privilegija. Makedoniji je potreban politički pluralizam zasnovan na programima i kvalitetnim ljudima, a ne na partijskim i etničkim monopolima.

Međuetnički odnosi i funkcionisanje koalicija u Makediniji su veoma naglašeni. U nekim nastupima i kolumnama si upozoravao da međuetnički dogovori ne smeju biti paravan za netransparentno deljenje funkcija, tendera i nekažnjivost. Možeš li nam to konkretnije objasniti?

KEKENOVSKI – Međuetnički dogovori jesu važni za stabilnost države, ali ne smeju biti paravan za podelu funkcija, tendera i privilegija između partijskih elita. Ako se koalicije svode na to ko će kontrolisati koje ministarstvo, javno preduzeće ili instituciju, onda više ne govorimo o zaštiti međuetničkih odnosa, već o ostvarivanju uskih partijskih i ličnih interesa. Stabilna Makedonija se gradi na ravnopravnosti građana, transparentnosti i odgovornosti, a ne na dogovorima iza zatvorenih vrata i međusobnom čuvanju privilegija i nekažnjivosti.

Ima li zloupotrebe mehanizama pravične zastupljenosti u Makedoniji, i da li bi prelazak na strogi sistem zasluga (merit system), dao bolje rezultate u funkcionisanju države i doprineo boljem životu stanovnika?

KEKENOVSKI  – Da, i te kako i nazalost to u najceshcim slucajevina ostaje nekaznjeno. Za doslednu primenu merit sistema zalažem se oduvek i to sam već naglasio i na početku ovog intervjua. Pravična zastupljenost ne sme da bude izgovor da se stručnost, znanje i sposobnost stave u drugi plan. Državi su potrebni najbolji ljudi, bez obzira na partijsku ili etničku pripadnost. Samo takav sistem može da izgradi efikasne institucije i na kraju obezbedi bolji život građanima.

Neki ljudi smatraju da je Skoplje postalo mesto urbanističkog haosa. Da li se slažeš sa time, odnosno kakav je tvoj stav po tom pitanju?

KEKENOVSKI – Da, nažalost, u velikoj meri se slažem. Skoplje je godinama talac nedostatka dugoročne urbanističke vizije, čestih promena planova i odluka koje su neretko bile podređene političkim, partijskim, investitorskim ili privatnim interesima, umesto interesu grada i njegovih stanovnika. Poseban problem je što na teritoriji Skoplja imamo deset opština čiji saveti donose detaljne urbanističke planove, koji moraju biti usklađeni sa Generalnim urbanističkim planom Grada Skoplja. Upravo na tom nivou često se otvara prostor za prekrajanje planova i pogodovanje određenim interesima. Kada se tome pridruže politički uticaj, netransparentnost i ono što građani nazivaju spregom „urbane mafije“ i lokalnih centara moći, rezultat je urbanistički haos.

Dovoljno je pogledati šta nam se poslednjih godina dešava upravo u Opštini Centar – sporni objekti, gradilišta, menjanje planova, pa čak i slučajevi u kojima se postavlja pitanje da li se gradilo uprkos prethodnim zabranama. A onda, kada nastane problem, počinje prebacivanje odgovornosti između opštine, inspekcija, ministarstava i drugih nadležnih organa. Građanina na kraju najmanje zanima ko će kome poslati dopis  njega zanima ko je dozvolio da se nešto desi, ko je odgovoran i da li će odgovarati.

Grad se ne može razvijati zgrada po zgrada i parcela po parcela, bez odgovarajuće saobraćajne, komunalne, obrazovne i zelene infrastrukture. Urbanizam nije samo pitanje koliko će spratova imati neka zgrada i koliko će kvadratnih metara neko prodati, urbanizam određuje kvalitet života generacija koje dolaze. Zato svaka promena DUP-a mora biti transparentna, stručno obrazložena i u javnom interesu, a svaka zloupotreba mora da povuče odgovornost. Skoplju je potrebna razvojna vizija za narednih nekoliko decenija, a ne urbanizam od investitora do investitora i od izbora do izbora.

Da se, na kraju, prebacimo na muzički teren. Postepeno se vraćaš harmonici. Da li to znači da nisi zadovoljan kako funkcioniše makedonska muzička scena ili jednostavno si u modu “ljubav stara nema zaborava”?

KEKENOVSKI – – Rekao bih da je ovde mnogo više u pitanju ono staro: prva ljubav se nikada ne zaboravlja – ona zauvek ostaje prva. Harmonici sam se ozbiljno vratio u vreme korona-krize i, mogu slobodno da kažem, vratio sam joj se na velika vrata. Nisam to shvatio kao razonodu ili nostalgiju, već vrlo ozbiljno. Vežbao sam tada, a i danas vežbam punim intenzitetom, najmanje četiri do pet sati dnevno. Zahvaljujući tome uspeo sam da vratim, pa čak i dodatno unapredim tehniku, sigurnost i izvođačku kondiciju ali na zalost u ovom momentu tripe moje dve knjige koje sam planirao da izdam do nove godine, ali bice sredinom iduce godini I to kniga o Lokalnoj samoupravi i drugo prosireno i dopunjeto izdanje moje prve knjige Savremeni politicki sistemi.

Moram priznati i da sam svojevremeno napravio veliku grešku što sam dozvolio da na mene utiču ljudi koji su pežorativno i sa dozom sarkazma gledali na moje bavljenje muzikom. Kao da je bilo sasvim prihvatljivo da neko drugi svira gitaru, zurle, klavir, da bide bibnjar ili bilo koji drugi instrument iz hobija, ali da Kekenovski, univerzitetski profesor, naučnik i čovek iz javnog života, ne bi smeo ozbiljno da se bavi harmonikom, a još manje da bude vrhunski harmonikaš. Upravo je ta vrsta podsmeha svojevremeno uticala na mene više nego što je trebalo.

Danas znam da je to bila velika greška i žao mi je zbog pauze od gotovo 27 godina. Ta moja godinama potiskivana želja, međutim, očigledno više nije mogla da izdrži jednostavno je pukla i harmonika se vratila u moj život svom snagom. A rezultati su došli mnogo brže nego što sam i sam očekivao. Prošle u mesecu novembru 2025 godine osvojio sam prvo mesto na svetskom Trophée Mondialu CMA u svojoj kategoriji i postao svetski prvak. Tada je moj sin objavio jedan tekst koji me je posebno dirnuo. Napisao je, otprilike: „Evo odgovora svim onim dušebrižnicima i ljudima koji su nekada sa podsmehom gledali na to što univerzitetski profesor političkih nauka Jove Kekenovski svira harmoniku. Taj isti harmonikaš i profesor danas je svetski prvak u svojoj kategoriji.“ Moram priznati da mi je to mnogo značilo. I zanimljivo, posle toga kao da su utihnuli svi oni nekadašnji podsmesi i primedbe.

Ali danas mi više nije ni važno da bilo kome nešto dokazujem. Dovoljno mi je što sam dokazao sebi da sam pogrešio što sam tu ljubav toliko dugo potiskivao i što sam uspeo da se, posle gotovo 27 godina pauze, vratim na svetsku scenu i ostvarim rezultat koji je obradovao ne samo mene, već i moju porodicu, prijatelje, kolege, komšije i mnoge ljude koji me poznaju i koji su iskreno delili moju radost. To mi možda i znači više od samog priznanja.

Muzika za mene možda jeste ljubav i hobi, ali joj pristupam krajnje ozbiljno i profesionalno, a priznanja i rezultati koje sam ostvario na međunarodnoj i svetskoj sceni najbolji su odgovor na nekadašnje pokušaje omalovažavanja i podsmeha.

Na kraju sam, pre svega sebi, dokazao da čovek ne mora da bira između nauke i umetnosti. Može podjednako ozbiljno i uspešno da se ostvari i u jednom i u drugom, ako ima talenat, disciplinu, rad i dovoljno upornosti. O tome, uostalom, najbolje govore rezultati koje sam ostvario i u nauci i u muzici.

Naravno, imam svoje mišljenje i o stanju na makedonskoj muzičkoj sceni, ali moj povratak harmonici nije bio protest protiv nje. Bio je pre svega povratak sebi, jednom delu mene koji je decenijama bio potisnut zbog profesure, politike i javnih obaveza. A kada se jednom vratite prvoj ljubavi i shvatite da još imate i volju i energiju i ozbiljnu tehniku i postigli ste za kratko vreme ozbiljan i priznat uspeh onda nema razloga da stanete.

Kakva je po tebi trenutna muzička scena u Makedoniji? Ima li dobrih muzičara, pevača, kompozitora…?

KEKENOVSKI – Naravno da ima. Makedonija ima veoma kvalitetne muzičare, pevače, kompozitore i autore, i talenat nikada nije bio naš problem. Problem je što smo malo tržište i što je veoma teško profesionalno i pristojno živeti isključivo od muzike ako ste ograničeni samo na domaću scenu. Zato svako ko želi ozbiljniji rezultat mora da razmišlja šire regionalno i međunarodno.

Ali mora da se zna još nešto: u muzici, kao i u svakoj ozbiljnoj profesiji, ne može samo da se očekuje rezultat prihod. Mora da se uloži u znanje, muzicki nadogradnju, svakodnevni rad, instrument, produkciju, snimanje, promociju i nastupe. Ako želiš više, moraš i da daš više od sebe.Talenat je važan, ali bez rada, discipline i ulaganja vrlo brzo ostaje samo neostvaren potencijal.

Često si u žiriju na raznim festivalima. Da li to znači da preferiraš festival pre muzičke produkcije koja zna da beskompromisno nameće neke svoje vrednosti ne mareći za kvalitet?

KEKENOVSKI – Da, tačno je. Festival ipak pruža mogućnost da se kvalitet, interpretacija, autorstvo i izvođačko umeće vrednuju pred stručnim žirijem i publikom, dok muzička produkcija ponekad može da nameće komercijalne trendove koji nisu uvek u skladu sa stvarnim kvalitetom. Naravno, ni festivali nisu bez mana, ali ih ipak više cenim kada postoji stručan žiri, jasni kriterijumi i stvarna konkurencija. Muzika ne bi smela da se svodi samo na marketing i broj pregleda, kvalitet mora da ostane osnovno merilo.

Možemo li očekivati u skorijoj budućnosti neki “Jovan Kekenovski” orkestar ili zbog mnogih drugih obaveza to nije moguće?

KEKENOVSKI – Svakako, ali ne u ovom trenutku u formi nekog novog „Jovan Kekenovski orkestra“. Imam sreću da uz sebe već imam vrhunske muzičare i, što mi je možda još važnije, sjajne ljude iz grupe „Fontana“ iz Bitolja – Kirila Stojčevskog na harmonici, Blagoja Trajkovskog na klarinetu, Zorana Ristevskog na udaraljkama i Tonija Cvetanovskog na gitari. Svi su oni vrhunski profesionalni muzičari, istinski majstori svog instrumenta i ljudi sa kojima je zadovoljstvo deliti scenu. Sa nama je već nastupao i poznati i priznati Nikola Mitrović na bas-gitari, između ostalog i u Sokobanji, a za najnoviji koncert zakazan za 18. novembar na Kolarcu u Beogradu pridružiće nam i veliki makedonski muzicar Vančo Jovčev na klavijaturama.

Posebno moram da istaknem ogromnu pomoć koju sam dobio kroz aranžmane za svoje kompozicije od legendarnog Damira Imerija, kao i od Ljupčeta „Bube“ Sokolovskog. Upravo te kompozicije čine program koji danas izvodim sa svojim prijateljima i saradnicima.

Kolarac za mene nije cilj, već početak jedne nove i mnogo ambicioznije etape. Iskreno verujem u program koji smo napravili, jer iza njega stoje vrhunski muzičari, odlični aranžmani, mnogo rada i, pre svega, originalna muzika. Ne krijem da imam velike ambicije posle Beograda želim da sa ovim sastavom izađemo i na bine evropskih prestonica. Uveren sam da ono što nudimo po kvalitetu, virtuoznosti, originalnosti i energiji može ravnopravno da stane pred najzahtevniju evropsku publiku. Možda zvuči neskromno, ali posle svega što smo uradili i rezultata koje sam već ostvario na svetskoj sceni, imam puno pravo da verujem u veliki uspeh ovog projekta i ove ekipe.

Za sam kraj, šta bi poručio našim čitaocima širom sveta, s obzirom da portal “Svet Australia” ima takozvani “World Wide” status?

KEKENOVSKI – Pre svega, svim vašim čitaocima, ma gde živeli – u Australiji, Evropi, Americi, Kanadi ili bilo kom delu sveta – želim dobro zdravlje, ličnu i porodičnu sreću, mir i uspeh. Posebno našim ljudima u dijaspori želim da nikada ne izgube vezu sa svojim korenima, jezikom, kulturom i tradicijom, ali istovremeno da budu poštovani i uspešni građani država u kojima žive. Čovek može živeti hiljadama kilometara daleko od svoje domovine, a da je nosi veoma blizu – u sebi.

A „Svet Australia“ zaslužuje posebnu pohvalu. U vremenu kada se medijski prostor često svodi na brzinu, senzacionalizam i površnost, veoma je važno imati medij koji decenijama povezuje ljude, čuva vezu sa maticom, daje prostor različitim sagovornicima i omogućava da jedna priča iz Makedonije, Srbije ili Balkana stigne do čitalaca praktično širom sveta. Upravo taj vaš „World Wide“ karakter daje posebnu vrednost onome što radite. Zato vam želim da trajete još dugo, da zadržite poverenje svojih čitalaca i da nastavite da budete svojevrstan most između naših ljudi u dijaspori, Balkana i sveta.

Vašim čitaocima bih na kraju poručio nešto sasvim jednostavno: čuvajte svoje poreklo, poštujte zemlju u kojoj živite, ne prestajte da učite i radite na sebi i nikada ne dozvolite da vam neko oduzme pravo da budete ono što jeste.

Hvala „Svet Australia“ i pre svega Radetu Beraku na ovom razgovoru i na prilici da moje stavove, ali i deo moje životne i muzičke priče, podelim sa vašim čitaocima širom sveta.

Rade BERAK