O čoveku koji peva istinom, a ostavlja trag tišinom
Postoje umetnici koji rastu u muzici, ali muzika ne raste u svakome. Kod Igora Jotića dogodilo se oboje. Rođen 12. januara 1978. godine u Požarevcu, odrastao je u domu gde su melodije bile svakodnevni saputnici, ali njegov prvi izraz bio je – sport. Do šesnaeste godine fudbalski teren bio je njegova pozornica, dok nije došao trenutak kada se srce oglasilo drugačijom ritmom.
Upravo tada počinje njegova istinska priča. U potrazi za sopstvenim zvukom, Igor otkriva duboku privrženost izvornom melosu, muzici koja se ne peva samo glasom, već dušom. Već 1997. i 1998. godine na takmičenju osvaja prvo mesto, dva puta uzastopno, što nije puka slučajnost, već potvrda da se pojavio neko sasvim svoj. Slede priznanja, među kojima i drugo mesto na festivalu „Prvi glas Srbije“, odakle počinje njegov ozbiljan umetnički put.
Godine 2003. objavljuje svoj prvi CD „Jutro“, nastao u saradnji sa Nenadom Nikolićem Patalom. Nakon tog diskografskog koraka, Jotić se intenzivno posvećuje komponovanju za druge izvođače, ali njegovo pevanje nikada ne zamire ono i dalje ima snagu da otvori vrata emocijama koje reči često ne mogu da izgovore.
Tokom godina postaje glavni prateći vokal mnogim imenima domaće scene: Nadi Topčagić, Jašaru Ahmedovskom, Bekimu Bekiću i drugim renomiranim pevačima. Svi koji su radili sa njim saglasni su u jednom, Igor Jotić poseduje retku vokalnu ekspresiju i muzikalnost koja nadilazi uobičajene okvire. Njegov glas nosi nešto što se ne uči: dubinu, raskoš i posebnu nijansu istine.
Danas, kada govori o svom radu, Igor to čini skromno, ali svaki ton kojim peva otkriva umetnika čija duša još uvek ima mnogo toga da kaže.
Kako danas, sa ove distance, vidiš trenutak kada si iz sporta prešao u muziku? Da li je to bio izbor ili poziv?
Ne mogu reći da je bio i izbor ili poziv, jednostavno se desilo i prevagnula je muzika na kraju.
Odrastao si u muzičkoj porodici. Šta je u tebi prvo progovorilo nasleđe ili lična potreba za stvaranjem?
Nasleđe na prvom mestu i ono je došlo najviše sa očeve strane, želja za stvaranjem je dolazila sa zrelošću…
Izvorni melos zauzima posebno mesto u tvom srcu. Šta je to u toj muzici što te vraća sebi?
Vraća me emocija, harmonija, neko podneblje koje oslikava neko vreme…
Dva prva mesta koja si osvojio na festivalu, kako si tada doživljavao te pobede? Jesi li tada verovao da počinje nešto ozbiljno?
Iskreno ja nisam neki takmičarski lik, meni je uvek bilo najvažnije da u tom trenutku dam najviše od sebe, nisam razmišljao u kom će smeru to sve ići.
“Prvi glas Srbije“ doneo ti je veliko priznanje. Da li je to bio trenutak kada si osetio da muzika postaje tvoj put, a ne samo talenat?
Veliko priznanje i privilegija je tad bila za pevača da predstavljaš svoj grad i neko od muzičkih urednika ti da to poverenje. “Prvi glas Srbije” je velika stvar za nekog pevača amatera koji nema iskustvo, tako da je to sigurno jedan od bitnih puteva što se tiče mojih početaka…
Tvoj album „Jutro“ mnogi pamte po emociji. Kako danas gledaš na to svoje prvo diskografsko iskustvo?
Album „Jutro” je rađen temeljno i sa puno emocija, za to je najzaslužniji bio Nenad Nikolić Patalo, dosta je on doprineo u svakom smislu, njegov otac Novica Nikolic Patalo je zaslužan za dva aranzmžmana koji je uradio i kompozitor i tekstopisac Draško Savić koji mi je dao 5 jako lepih pesama. Mogu reći da je urađen jedan kvaliteten i ozbiljan projekat za to vreme za koji i dan danas oni koji prate moj rad slušaju…
Kada komponuješ za druge, koliko sebe ostaviš u pesmi, a koliko prepustiš pevaču da je „uzme pod svoje“?
Kada komponujem u većini slučajeva otpevam taj demo na najbolji način kako sam zamislio, e sad sve zavisi i od pevača kakve su mu mogućnosti, uvek tokom produciranja kažem da bi trebalo da namesti na svoj način i da je donese kako je on oseti, jer na kraju njemu mora najviše da se veruje…
Radio si sa brojnim imenima naše muzičke scene. Koje saradnje bi izdvojio kao prelomne ili inspirativne?
Ne znam iskreno koga bih sve izdvojio, mogu reći imena za koje sam radio to jest komponovao. Đani (plus duet koji je imao sa Dragijem Domićem), Slađu Alegro, Janu (plus Šerif Konjević koji je imao duet pesmu sa njom), Bekija Bekića, Ljubu Aličića, Kukija, Canu, Veru Matović, Biljanu Sečivanović, Acka Nezirovića, Aleksandru Ristanović, Bljanu Marković i Nenad Manojlovića duet, Semir Jahić… ima još al’ da ne preterujem sa nabrajanjem.
Kao prateći vokal bio si oslonac mnogim pevačima. Šta si naučio iz te pozicije o muzici, ali i o ljudima?
Kao prateći vokal naučio sam koliko je „terca“ važna u muzici to je sloj koji dopunjuje i obogaćuje glavni glas ili instrument. Iako deluje u pozadini, zahteva veliko znanje, preciznost i osećaj za harmoniju, kao i sposobnost da ispratiš sve nijanse koje nosi prvi glas.
Kroz rad sa mnogim pevačima shvatio sam i koliko je važno slušati druge, biti prilagodljiv i razumeti energiju ljudi sa kojima radiš. Upravo ta kombinacija muzike i međuljudskih odnosa čini ovu ulogu posebnom.
Tvoj glas se često opisuje kao „nesvakidašnji i izuzetan“. Šta je, po .tebi, ono što jedan glas čini prepoznatljivim?
Boja na prvom mestu i nacin interpetacije sa malo vise tehnike, nekad i previse iskreno, mislim da to cini mene prepoznatljivim.
Kada pevaš, šta ti je važnije: tehnička preciznost ili emotivna istina?
Kao početnika je bila tehnička preciznost u suštini većina pevača teže ka tome da što bolje tehnički otpevaju, emocije dolaze sa godinama i zrelošću.
U kojoj fazi stvaralaštva se nalaziš danas? Šta te trenutno najviše inspiriše?
Inspiriše me dobra narodna pesma nebitno u kom smo vremenu, to sam ja i tu mi se najviše veruje…
Da li pripremaš nove pesme, projekte ili možda album koji možemo da očekujemo?
U pripremi je jedna pesma, ako Bog da trebalo bi ove godine da je završim, a posle o tom potom….
Šta bi poručio mladima koji tek ulaze u muzički svet, a još traže svoj glas?
Poručio bih prvenstveno da pronađu svoj stil što je najvažnija stvar u muzici, ta prepoznatljivost i podrazumeva se da budu uporni i veruju u sebe.
Igor je primer umetnika koji nije dopustio da ga forma odvoji od suštine. Znao je da pesma živi samo onda kada se peva iz srca, a ne iz potrebe da se dopadne. Možda je zato njegova muzika ostala autentična, bezvremena i prepoznatljiva. A ono što se iz ovog razgovora najjasnije izdvaja jeste jednostavna istina:
Igor Jotić je umetnik koji ne traži aplauz. On ga zaslužuje.
Slađana BOJOVIĆ
