Bez legendarnog radio i televizijskog voditelja GORANA MILOŠEVIĆA teško je zamisliti neku reprezentativnu muzičku manifestaciju, važnu svečanost, značajan koncert, festival, televizijsku emisiju. Visoka reputacija, dostojanstveno vladanje scenom, savršeno vođenje programa i kontrola nad njim, harizma, lepa i jedinstvena radiofonična boja glasa koja pleni pažnju slušalaca, ogromno iskustvo sa više od 30 godina izuzetno uspešne karijere, doprineli su da je Goran veoma tražen i cenjen voditelji, svuda dobrodošao.
U Srbiji i u regionu stekao je ogromnu popularnost radeći na mnogim poznatim i uglednim Radio i TV stanicama: Radio Šabac, Radio Beograd, Studio B, Nacionalni radio Fokus, Bonton, Naksi, Ritam, Khrlo e Romengo, (Glas Roma), Zvezdara, TV Melos, TV Duga Plus, RTS… Najveći uspeh stekao je sa auorskim emisijama “Muzička apoteka” i “Pesma kao lek” i kao scenarista i narator serijala “Majstori za dušu” o kojima ćemo govorii kasnije. Kao veliki ljubitelj srpske narodne muzike posvetio je čitav život njenom izučavanju i vrednovanju zbog čega ga smatraju jednim od njenih najvećih poznavaoca.
Sve te godine bogate karijere Goran je stajao na braniku srpske tradicionalne narodne muzike i novokomponvane probrane pesme koje su zasnovane na temeljima prave narodne muzike…
O svom poreklu, odrastanju, školi, kako se stvorila ljubav prema voditeljskom poslu, Goran je rekao:
– Rođen sam varljivog leta 1968. godine u Šapcu. Rano sam progovorio, nisam zatvarao usta, pomalo sam i sviruckao na stričevoj gitari, kasnije i na usnoj melodici (Kvaka bi rekao maloj dudulajci). Još u osnovnoj školi redovno sam pobeđivao na takmičenjima recitatora. Imao sam tri godine kada je stigla struja u našu kuću a sa strujom i radio lampaš. Ubrzo sam poželeo da i sam uđem u tu magičnu zvučnu kutiju zvanu radio, da i ja nešto pričam preko radija. Kao klinac sam poželeo da budem reporter sa fudbalskih utakmica, spiker, voditelj, bilo šta, samo da pričam preko radija.
– Imao sam 16 godina kada sam se se prijavio na audiciju za spikera i voditelja na Radio Šapcu (godinama najslušanijem i najpopularnijem radiju na prostorima bivše Juge). Kada sam progovorio dve-tri rečenice, legendarni spiker Slobodan Ćurčić je otrčao da pozove i ostale kolege: “Ljudi, dođite da čujete dečka od 16 godina, ima zrelu glasinu čoveka od 60 godina.” Srećom, tom prilikom mi je dodao i sledeće: “Drž’ se ti knjige, ovaj radio će da pukne za tri godine.” Tako je i bilo, počeo je rat u bivšoj Jugi, a ja sam za to vreme završio Pravni fakultet u Beogradu, sa prosečnom ocenom preko devet, zaposlio se 1993. godine u “Palati pravde”. U sudu sam izdržao samo četiri godine i za sva vremena se razočarao i u pravo i u pravdu. Pomislio sam: “Da sam znao da na ovom svetu postoji samo pravo jačeg, nikad ne bih studirao pravo!” Jednostavno, pobedila je moja prva ljubav, votitelj je pobedio sudiju, radio je pobedio pravo i pravdu. Setio sam se i svih onih hiljada pohabanih gramofonskih ploča na mom pokojnom Radio Šapcu, eksplodirala je moja strast prema vinilima, sakupio sam kolekciju od 16.000 gramofonskih ploča. I tako od sredine 90-ih kreće moja autorska i voditeljska karijera (od početka sam u svakoj mojoj emisiji najavljivao samo ono što sam ja birao). I eto, dogurah skoro do penzije. Ponosan sam otac Jelene i Nene, još malo pa deda.
…
Vaše autorske emisije “Muzička apoteka” i “Pesma kao lek” postigle su veliku popularnost. Recite nam nešto više o njima i o nagradama za Vaš rad?
– Najveći trag sam ostavio na Nacionalnom radiju “Fokus” sa autorskom emisijom “Muzička apoteka” koja se emitovala osam godina, od 2006. do 2014. Stekao sam armiju od preko milion slušalaca, vaskrsao mnoge zaboravljene pesme i pevače, pokazao da naša Srbijica i nije svesna koliko je bogata sa narodnom muzikom. Moja “Muzička apoteka” je doživela i ekranizaciju na TV Melos od 2011. do 2018. Zadnjih sedam godina “Muzička apoteka” je prisutna na Portalu Telegraf u printanom izdanju kao autorska kolumna, a u planu je i podkast. 0d 2015. godine na satelitskoj TV Duga Plus ide moja autorska emisija “Pesma kao lek” (snimljeno oko 500 emisija, sve su postavljene na Jutjub).
– Nagrade i priznanja ne bih spominjao, nikad ih nisam jurio niti se ne daj Bože slikao s njima na Fejsu, a imam na stotine pehara i povelja, tu je i nagrada za životno delo, zlatni mikrofon… Od svake nagrade mnogo mi je važnije ko mi daje tu nagradu, a moja najveća nagrada je što radim ono što volim i što mi je srce puno posle svake emisije ili koncerta. A kad radiš ono što voliš, imaš osećaj kao da ništa ne radiš. Od svih tih papirnatih estradnih nagrada, važnije mi je prijateljstvo i kumstvo sa desetinama legendi i unikata narodne muzike (Miroslav Radovanović, Novica Negovanović, Žića Kojić, Branko Cvetinović Laki, Betula, Mića Teofilović, Milanče, Krpica, Miodrag Ž. Ilić). Svi ti velikani i moja milionska armija slušalaca davno su me su me titulisali ENCIKLOPEDIJOM NARODNE MUZIKE, a to je ipak najveće priznanje.
Goran sa Milančetom Radosavljevićem
Kada ste i kako formirali svoj muzički ukus i u kom periodu zivota?
– Ja sam bio mlad baš onda kada su stvarane naše najlepše narodne pesme, a to su upravo te “zlatne” sedamdesete i osamdesete kada je i Radio Šabac bio najslušaniji radio na prostorima bivše Juge. Kada sam još kao klinac ušao na Radio Šabac, poželeo sam da mi to bude profesija: da ceo život biram i najavljujem lepe pesme i da me za to još i neko plaća. Poželeo sam tada da jednog dana imam ploča više i od Radio Šapca, da postanem kolekcionar. Ukratko, moj muzički ukus je formirao legendarni Radio Šabac, moja lična kolekcija ploča i moj osećaj za lepo. Sve drugo je moja svakodnevna nadgradnja (svaki dan “izbunarim” i naučim makar jednu pesmu za moju dušu) i svakodnevni rad na usavršavanju mog izraza (a to se zove stil). Reče mi jednom Milanče: “Da si se samo malo oslobodio da pevaš, ti bi svima nama pokupio pare.”
Poznato je da ste veliki ljubitelj šumadijske dvojke i bosanskog sevdaha i da se ti različiti muzički stilovi mogu čuti u Vašim emisijama. Zbog čega ih birate za program? Da li po proverenom receptu ili zbog muzičke raskoši ili nečeg Vama posebnog ?
– Ja se generalno držim klasike, u svemu pa i u muzici. Ko juri za modom prođe zajedno sa njom, a ko se drži klasike moderan je u svakom vremenu. Za mene su šumadijska dvojka i sevdah nešto najlepše u narodnoj muzici, to su naši zajednički ćilimi, muzički DNK ljudi sa ovih prostora. Kada su legendarnog Ismeta Alajbegivića Šerbu pitali da li ima nešto jače od bosanskog sevdaha, on je odgovorio da ima – karasevdah. U stvari, sevdah čuči u svakom čoveku, to je tuga koja peva i radost koja plače. Kada slušam neku sevdalinku, ja vidim te stare Bosance koji za sve imaju vremena i nikuda ne žure i koji kafu ispijaju sa merakom. I ja sam sevdalija, ne samo u pesmi nego i u životu. Moja životna deviza je baš onako sevdalijska: Uspori prebrzi svete, hoću još malo da budem dete. Ljudi sa prostora bivše Juge vole da se vesele i uz najtužnije pesme, da kroz pesmu vrate lepe trenutke. I još kad se istina života upakuje u ritam dvojke, eto pesme od koje se duša razdraga. I ovo naše srce kuca u ritmu dvojke. Na kraju krajeva, i pesme Buce Jovanovića (za mene najvećeg genija u narodnoj muzici) su divan spoj Šumadije i sevdaha. Buca je govorio: “Sve dok je ljubavi lažne biće i pesama tužnih.”
Nikada ne gubite iz vida očekivanja svojih poštovalaca, publike širom sveta. Glavni princip u skadu sa kojim ste stvarali karijeru je kvalitet na prvom mestu. Šta je to što zamerate drugim emisijama, šta nikada ne bi ste pristali da emitujete u Vašoj, naravno u muzičkom smislu?
– Nikada ne bih pristao da moje emisije pretvaram u rijaliti i da zloupotrebljavam moju autorsku emisiju u cilju propagande jednog čoveka ili vladajuće garniture. Za tridesetak godina karijere nikad nisam pristao da emitujem jeftinu muziku u mojim emisijama, a to znači neku sintetiku i plastiku bez živih instrumenata i bez lirskog teksta koji stvara sliku. Ja sam počeo da se bavim ovim poslom baš tih ludih 90-ih, u tom cunamiju “turbo folka”, kada se muzika generalno ubrzala na “200 na sat”. Znao sam da nemam nikakve šanse da se takmičim sa Sašom Popovićem i sa onima koji izigravaju budale da bi bili popularni. I dok je beogradski etar grmeo od Ace Lukasa i njemu sličnih “kraljeva splavova”, ja sam mojim slušaocima ponudio pesme Buce Jovanovića, Milančeta i njima sličnih, i ovo malo moje duše. Tada su me neki “medijski stručnjaci” smatrali budalom i seljačinom, govorili kako ličim na Radio Beograd od pre pola veka, zaboravljajući da je nekada bilo teže postati spiker nego akademik i da se radio nekada prepoznavao po glasu spikera i voditelja.
– Žalosna je slika današnjih radio i TV stanica u Srbiji koje su skoro sve iste u svom sivilu i nedostatku autorske kreacije. Osim Radio Beograda (našeg starog đeda od stotinu leta) i nekoliko radio stanica po unutrašnjosti Srbije, gotovo da i nema radio stanice koja nešto kreira. Sve su to nekakvi “džuboksi” sa uvek istom dosadnom plejlistom, istim pesmama i istim pevačima. Doduše, radijske i televizijske stanice u Srbiji pokupovala je nekolicina bogatih ljudi sa jednom jedinom željom da budu sluge ove vlasti. I tako je izvesna “Radio Lola”, ni kriva ni dužna ali odabrana od strane vlasti, bez ijedne autorske emisije i bez ikakvog programa, postala najslušaniji radio u Srbiji. I tako je neko našu narodnu muziku sveo na 300 uvek istih pesama na plejlisti. Zašto? Pa zato što je “Lola” samo još jedan režimski radio koji, naravno, nema konkurenciju sa narodnom muzikom na nacionalnoj frekvenciji. Zgodna situacija, zar ne: nemaš program i autorsku emisiju a ubiraš prihode za reklamu od javnih preduzeća?! Ubiće nas klanovi i slugeranjstvo!
Goran i Novica Negovanović
Da li je muzika opravdala očekivanja koja ste imali na početku karijere do današnjeg dana?
– Naravno da jeste, ali samo autentična narodna muzika koju su stvarali nepoznati autori u davnoj prošlosti i stotine kreativnih autora poput Buce Jovanovića, Radeta Vučkovića, Doce Ivankovića, Novice Uroševića, Dragana Aleksandrića, Miše Mijatovića, Vukasa, Mije Krnjevca, Radojke Živković, Obrena Pjevovića, Dragiše Nedovića, Pere Tanasijevića, Radeta Bogićevića, Miće Stojanovića, Joze Penave, Jovice Petkovića, Safeta Kafedžića, Tome, Kvake, Šabana, Novice, Tozovca… Koga nisam nabrojao, taj je pod tri tačke.
Kada biste mogli, šta je to što biste menjali na našoj muzičkoj sceni?
– Ja nemam ambicije da menjam druge i svet oko sebe, ja celog veka radim na svom usavršavanju. Pristalica sam slobode i demokratije, za sve ima mesta pod ovim suncem. Na kraju krajeva, nema loše muzike, ima samo loših načina i mesta donošenja. Davno sam rekao da je dobra pesma kao i dobar čovek – vaskrsne kad-tad!
U Vašoj TV emisiji “Pesma kao lek” gostovale su velike zvezde. Ko je na Vas ostavio najjači utisak? Šta Vam se najviše urezalo u sećanje? Da li bi ste ispričali neku zanimljivu anegdotu vezanu za to vreme?
– I termin “zvezda” je prilično relativan i izlizan. Meni su mnogo draži oni gosti koji nisu zvezde i koji ne glumataju zvezde. Kada sam 90-ih godina prvi put doveo Milančeta u kultnu emisiju “Sabor” Studija B, moj urednik Aca Kostić me pitao: “Je l’ to onaj Milanče šou?” Dakle, Milanče Radosavljević je početkom 90-ih bio potpuno nepoznat u beogradskom etru, da bi vremenom dogurao do jednog od najomiljenijih pevača u našem rodu, do situacije da ga ljudi zovu na svoje veselje sa rečima: “Dođi samo da budeš sa nama, ne moraš ništa da pevaš!” Od toga nema dalje!
– Što se tiče anegdota, o tome bih mogao da napišem desetine knjiga ali sam ipak odlučio da ne objavim nijednu. Sam sam sebi presudio: Bolje pričam nego što pišem! Neka me ljudi pamte po glasu i duši koja se krije iza toga glasa. Možda mi je najdraža anegdota sa samih početaka karijere na legendarnom Studiju B. Avgust mesec, gori nebo i zemlja, ja sat vremena zaređao sa tugovankama i za kraj ture ostavio Kvaku. Kad je Kvaka zakukao “Ako draga sretneš majku moju”, zove me direktor Studija B i pita: “Gde si naš'o Kvaku na 40 stepeni?” Mislim da je bio u pravu. I Šekspir je pre skoro 500 godina primetio: “Tužne priče najlepše su kad je zima.”
Ima li leka za našu narodnu muziku?
– Lek je samo da se vratimo načinu na koji su pesme snimane u tom “zlatnom dobu” 70-ih i 80-ih. A to znači sve uživo, na “tri, četiri”, i pevač i orkestar, sa raspisanim notama ispred sebe ili u sebi, pa kako ispadne. A ispašće sigurno bolje nego sa kompjuterima i semplovima. Moja poruka mladim pevačima i autorima je: Manite se kavera, snimite nešto svoje pa makar bilo i najgore.
Goran sa ćerkama Jelenom i Nenom
Hvala poštovani Gorane na razgovoru. Za kraj, koju poruku imate za naše čitaoce portala “Svet Australia”?
– Gledajte da me slušate! Ako nećete da me slušate, ne morate ni da me gledate! I glas je ogledalo duše. Glas ne može da te ofira kakav si spolja, ali može da pokaže kakav si iznutra. Povratimo kulturu slušanja! Šta i kako slušamo, to i postajemo. Uostalom, Mika Antić poručuje u svojoj “Besmrtnoj pesmi”: “Da bi nadmudrio mudrost, odneguj veštinu slušanja”.
Slaviva MOMAKOVIĆ
Bravo za Gorana