Kad sam ovo prvi put čula od jedne vrlo srećno i uspešno bračno realizovane žene bi mi iskreno vrlo ne- obično. Tada sam istina bila u svojim ranim dvadesetim, pa je i na ljubav padalo drugačije svetlo. Kasnije se ugao promenio…
Elem, kaže, sa tim nekim što je bio „ljubav njenog života“ bila je čak devet godina. Takoreći, čitavu mladost. A onda je upoznala sadašnjeg muža. Znali su se šest meseci i uzeli su se. Dobili su i bebu u rekordnom roku. Od onog devetogodišnjeg razvlačenja, došla je na polugodišnju odluku.
- Šta je tu čudno! Pa ništa lakše ne prekidaš nego dugu vezu. Samo ti pukne film i kažeš – dosta više, ne mogu ja ovo! Uostalom za tih devet godina se nije desilo apsolutno ništa. Dojadi čoveku ono što mu je poznato. A tek ženi. Pa vrhunac veze nam je bio kada je on išao na poslovna putovanja. Jaka stvar i što je išao i što se vraćao i što je poklone donosio. Objasni mi ona kako su ona i muž u idealnom braku, po mnogima koji ih znaju. A i po mom ličnom mišljenju, jer ja veću slobodu jedne žene nisam videla nigde, a ni veću ljubav.
- Znaš, meni muž nikada nije uzeo dinara od moje plate – otkri mi tajnu u jednom delu razgovora.
- Još mi svako jutro daje džeparac.
Da se razumemo, muž joj nije ni tajkun ni budala. Vrlo inteligentan čovek, na odgovornoj funkciji i zamislite, nije kriv, pa da se opravdava lepim ponašanjem, ako me pratite.
Mislim, nije nikakvih neopravdanih izostanaka imao mimo braka.
Ključ idealne ljubavi ispade u tome da nemate očekivanja, ali morate da imate poverenja. I da muž ženi pare ne traži, nego da joj još i dotira. Nego mene zanima onaj sa devetogodišnjim mandatom, što je stalno putovao.
- Kasnije u životu vidiš i sagledaš da neko odmah ispriča sve šta ima i pokaže sve šta ume. A oni koji ti drže pažnju svaki dan – to su pravi ljudi i prave ljubavi. I ne voliš nekog što je lep. Nego i što je drag, i što je dobar prema tebi, i zbog toga što ume sa tobom i kad si ljuta i kad si srećna. A ti znaš kakve ja amplitude imam… videla si par puta.
I to je tačno. Od mirnog mačeta, pretvori se u aždaju prve kategorije. Nekada i bez naročitog povoda. Ali teška ko crna zemlja. A ovaj njen, nekako ume s njom. I ona mu baš ide od ruke. Zapravo i mimo dece, njih dvoje su celina. Čak nije ni bitno da li su i u kakvoj vezi, vidi se da su jedno. Jer se trude jedno oko drugog.
A onaj devetogodišnji izgleda nije bio – taj. Čim ga nije spasao ni kontinuitet, ni dobar glas, ni činjenica da je bio iz divne porodice, ni što je realno sve bilo na njegovoj strani. Niti što je trebalo da u njihov brak unese sopstveni stan. Pobedio je ovaj koga je upoznala slučajno. I koji nije imao ništa. Ali su zajedno postigli sve.
Valjda početnička sreća kada rešiš da rizikuješ, nastavi da te prati i kada rizika više nema.
JA JE VARAM PREKO DANA!
Dobra stvar kod jednog pisca je što ljude može dublje i slojevitije da vidi i čuje. Ovaj što vama sada piše, svašta čuje, nekada mora od muke da cenzuriše, ali ovo je bio takav napad iskrenosti, da prosto – boli. Nije zaboleo lično, ali je zaboleo nekako kolektivno, kad shvatiš da ženske iluzije podgreva muška slatkorečivost.
- I tvoja žena nikada nije posumnjala? – upitah.
- Što bi sumnjala? Ja sam dobar i otac i muž, to je presudno. Opasno bi bilo da ja izlazim noću, da zveram po splavovima, kafanama, znaš to utiče na ženino samopouzdanje, ovako… potpuno bezopasno i svi smo srećni. Ja je ne diram gde ide, ona mene ne dira gde ja idem i svi srećni.
Sveta zajednica braka po mom dragom drugu, doduše starijem od mene – funkcioniše. A ja čuh i čarobnu formulu. On je vara preko dana. Neobična ta reč varati, znate, jer svako je u tom braku zbog nekog drugog nasmejan, ali taj brak – šljaka.
– Kako ti znaš koja želi da bude s tobom, i kako se zadržiš na jednoj?
– Vidi, svakoj kažeš da je lepa i po načinu na koji se nasmeje, znaš da li hoće ili ne.
– Šta bre da li hoće? Sex!? Mi o seksu pričamo, jel tako? – ponovih ja, da budem sigurna da sam dobro čula.
– Pa sex nego šta! Način na koji te prvi put poljubi tebi otkriva da li je strastvena, da li je ukočena, ma sve ti otkriva.
Imaš tu i različite kategorije žena. Neke su prosto samo lepe, nisu seksipilne. I tu je svaka priča završena, drugim rečima, priča neće ni da počne. Jer nema na čemu da se bazira.
Ne da mi đavo mira, moram da pitam ili ću da crknem. Mislim, kako da ne pitam čoveka koji je eto tako potkovan iz materije – poznavanje žena u prirodi.
– Dobro koja sam ti ja kategorija? – izgovorih, kad već čovek zna te vrste, možda nešto naučim, ako dobro budem pazila na času.
Nasmeja se i zavrte glavom. Nije nikada bilo ništa, ako vas to zanima. Nije da nije moglo, nego… loš istorijski trenutak, šta da vam kažem. Nismo se sreli u pravo vreme.
– Ti napadaš mozak, ne novčanik. I dok je novčanik u pitanju, muškarcima je lako, ali kad uđe žena u glavu… uh, mnogo zajebano. Zato biraš ove druge i nema glava da te boli.
– Znači, ja opet ispadoh pametna. E, nemoj više da me hvališ molim te… – i počesmo oboje da se smejemo.
– Ajde i ti sad, bre! Jesi pitala, šta sad hoćeš. Ti si ovako seksi i sve to, ali to je tebi periferno, ti si od onih koje kad okupiraju, nemaš gde da bežiš!
Zanima mene što šta još, ali kontam daj da pitam kad me ovako dobro krenulo. Trenutak istine i te stvari.
– Vidi sad ovako, mene zanima jel baš svakoj kažeš kako je najbolja, kako je s njom ludilo, kako je prelepa i kako je apsolutno obožavaš?
– Ne svakoj. Pa nisam ja dijabola! Samo ponekoj. Ali realno i imao sam posla sa ženama koje znaju šta rade. Ali da se žene pale na komplimente i na lep tretman, to je provereno. Ništa tu nisam novo ja izmislio.
Negde mi tu pade zavesa, valjda je ovo prvi čin šta sve ja čuh ovde taj put.
Razmišljam koji sam samo talenat. Ne postoji čovek, žena, dete koje ne želi da mi se otvori najintimnije i poveri najdublje slojeve svoje duše.
A ovo nekako baš i nisam morala da čujem. Uostalom, kad preslišate sebe koliko puta ste čuli da ste „sjajni, neviđeno dobri, prelepi i neponovljivi“? Posle ovoga to nekako gubi na intenzitetu jel’ da?
Znam samo da moj svet nikad više neće biti isti. I da će svaki kompliment biti debelo razmotren, koliko god delovalo da je pravi. Zapamtih i onaj deo „da ja napadam mozak“. Ko virus, ko nešto neizlečivo.
I onaj deo, ja sam dobar otac i muž. I što je najgore, kad muškarac namiri sve potrebe kuće i ženin ego, on zaista može da proživi svoj život kako mu promiskuitetni seksualni apetit naređuje. Pod uslovom da ume da priča lepe priče. Žene ionako čuju ono što im je volja.
NA USLOVNOJ SLOBODI
Nešto najstrašnije u ljubavi su izneverena očekivanja.
Može neko i da te ne voli i da bude budala, i da se nađe kompromis, ali ako te izneveri kao čovek, od toga se mnogo pati. Ni kafetin ne pomaže.
– Kako vi žene patite? – pitao me skoro.
– Otkud ja znam – slegla sam ramenima.
– Ajde, ajde ti sve znaš.
Ona koja sve zna. Čoveče. Pa Matrix mi nije ravan! Ozbiljna frekvencija. Počnem ja da dumam i setim se šta je jedna pevačica rekla ćerki – „zaljubljuj se, menjaj muškarce, ali da patiš – to sebi nikad nemoj da dozvoliš“. Opasna žena. Ta mi je mudrolija tada bila vrlo nejasna, jer kako to ti sebi kažeš neću i ne bude. Srce ima svoju volju i ne šiša šta mu razum kaže. Ali mudrost naše poznate pevačice postade to i zaista, kada shvatiš koliko je ovaj savet pun racionalnog.
Valjda patiš kada ti se iznevere snovi, očekivanja, kada te neko razočara do te mere da postane nevidljiv, a ti ga još osećaš i boli te. Eto ti, jel ti dosta?
Ortak me gleda i poče da se smeje.
– Ti kad ga objasniš, objasnila si.
– Patnja je stanje tuposti koje boli. A šta te napala patnja noćas?
– Nešto mi se ozbiljno poremetilo otkako sam sa ovom mojom. Pa kontam ta patnja i ta priča, kako mogu ja nju da povredim ako sam joj nešto rekao ili joj nešto nisam…
– Jao bre, pa ti se zapetlja ko pile u kučine. Ti realno najbolje da ništa ni ne pričaš. Žene bre pate i kad su debele i kad su mršave, i kad su u PMS-u i kad nisu i kad su tužne i kada im ne kažeš da su lepe i kad ih napadne besmisao.
Na stranu što moja konstatacija izazva salve smeha, ali iznenadi me kad mi reče:
– Znaš, nekako mi je ona pre nje bila super, tiha, mirna, nije bila dileja ko ova.
– Pa dobro vi muškarci volite da nađete dileje, šta je tu neobično. Bolje ti je dileja na normalan način, nego da je tiha i mirna pa da te ubije, jedan dan kad poludi, jer joj došlo. Dobro, ona pre nje realno ti jeste bila idealna, ako si hteo dobro da se udomiš. Situirana, tiha, mogao bi da je varaš gde stigneš. Samo bi se smorio od te količine ispravnosti. A znajući tebe… hmmm, teško da bi te zadovoljili dobar posao i kuća na Senjaku. Kod tebe mora da bude i dobar seks, zato mora da bude dileja.
– Ispadoh ja najgori, ja bih je varao! Eh sad… Nisam ja sponzoruša bre, da se muvam sa situiranim ribama.
– Pa ne bi se ti muvao dugo, ti bi to oženio, a onda bi te ta savršena smorila i tražio bi ovu dileju s kojom bi varao tu savršenu. Jer ljubav nije savršena i ne treba da Ljubav treba da vrišti, da zveči, da puca i pršti na sve strane. To što ti je neko miran, tih, savršen za ozbiljnu vezu je divno ako želiš da fasciniraš mamu i tatu. Ovako za život… teško.
– Ma kako ti sve to znaš? – šeretski mi se nasmeja – Jednostavno kad sam već odabrao toliko energičnu ženu, koja je i luda ko struja, da me ne sprži toliko…
– Zaboravljaš da struja može i da greje i da svetli, samo ako umeš da rukuješ.
– Ma super ja rukujem, nego nešto smo se skoro pokačili i svašta mi je rekla. Pravila se da joj nije ništa, svađala se dok je imala glasa, a onda se – rasplakala. Sad sam ja nekog đavola kriv, ona pati i … glupa situacija.
– Ne znam šta si uradio, ali izgleda da si spržio ti nju. Jer žene ne plaču kad im je teško, nego kad shvate da su bespomoćne. Moli Boga da te voli toliko da može da ti oprosti. Ako ti i slučajno deluje da takva pati… nešto si grdno zeznuo, prijatelju.
– Misliš? Činjenica da sam je povredio. Nesvesan koliko zapravo. I sad se trudim da to popravim, ali nešto mi ne ide.
– Ako nije odmah otišla, a nije, ima šanse da se to sredi. Ženu koja te jako voli, jednom samo povredi i ima da krvari dokle ne reši ili da ti oprosti ili da te upropasti.
Popismo po piće, i ode. Da vidi da li je pukovnik ili pokojnik. Javio se posle da oprezno kaže da će biti amnestiran. Ali da je na uslovnoj slobodi. Do daljnjeg.
DOĐEŠ MI, DOĐEM TI
Kako i najjača ljubav može da ustukne pred razočarenjem?
Pa lepo.
Kada ga sretneš sa ženom u Ušću. Eto kako. Pa dobro nije ni prvi ni poslednji koji je oženjen.
Otkad sad to ima veze?
Pa nismo znali da imamo ženu! Još na sve je on meni ljubomorisao što me gledaju tipovi! On koji treba ušima da se pokrije i glasa od sebe da ne daje!
A kad smo kod toga, ima neka zavera u smislu da te zgodne tipove uvek api neki akrep. Sad šta mu radi, čime ga vezuje i kako tretira, ja ne znam, ali nešto ima. To su neke mađije, drugog objašnjenja nema, što bi rekao moj kolega montažer. Druga stvar, ovog neprijavljeno oženjenog sam čak i upoznala, držali su se za ruke on i ova moja, sedeli smo zajedno, ma čist kompleks dobih koliko je čovek nežan i pažljiv.
Rekoh, aman da li je stvaran?
Kad ono nije čovek savršen, nego dobro udresiran, da ne kažem oženjen.
I za to bi bio amnestiran, bio bi majke mi, samo da je na vreme rekao. Jesam, priznajem, oženjen sam, pucajte. Danas su žene ionako očajne i ne dele više muški svet na zauzet i slobodan, nego na upotrebljive i neupotrebljive. Tek kad tog nekog upotrebljivog požele zauvek, sete se da je možda problem što ga žena nije pustila da ide u štetu sa devojkom.
– Pa kako se sretoste? – pitah na ivici da se prekrstim ko moja pokojna baba kada u neverici sluša nešto potpuno nerealno.
– Lepo, dok je gđa isprobavala krpice dozivala ga je sa „ljubavi“, a kada je ljubav došla noseći joj neku majicu, sudarismo se!
– O, majko Isusova! I?!
– Nema i… Rekoh mu ja: „Ljubavi, zove te žena…“
– Otkud znaš da mu je žena?
– Ma bre, tandrljala je sa prodavačicom moj muž ovo, moj muž ono, dok sam isprobavala u kabini pored! Nego šta je nego žena. I ajd’ da ne kaže nešto drugo, ali da prećuti da ima ženu! Pa da li je realno?! Nije žena dugme bre, pa se došiva i otšiva po potrebi. Razumela bih sve, samo da je rekao! Ovako sam bre, razočarana. Razočarao me kao čoveka i kao komunistu!
Ništa ne ubija ljubav kao razočarenje. I to ono prosto – kada je neko neiskreno prećutao tako bitan podatak. Nebitno da li je taj brak dobar, nije, lažan, pravi, iz interesa ili čega već. Ali je faktičko stanje. Tu je. I kad se dvoje zavole, to je to. Nema onoga – otela nekome muža, rasturila brak, on je kriv za njihov raskid ili ne znam ti ni ja šta.
Ne može niko nikoga da otme, jer niko nije malouman, niti retardiran da pristane da sedne u neki voz bez da pita kuda taj voz vozi. Zbune se ljudi, ali u nekom trenutku se zapitaju kuda ide voz. Ko shvati da je pogrešio, taj izađe odmah na sledećoj stanici, pešači i nađe put do kuće.
Oni malo luđi prete da će da iskoče, da nisu shvatili na vreme, a oni stvarno ludi, skoče pa se povrede. Neki nikad ne prežive i priča se da im to ništa nije u životu trebalo jer im je došlo glave. Ali ovi što su oteti, kidnapovani, navučeni na nedozvoljenu ljubav u partizanima su mi najinteresantniji.
Niko nikog ne otima nikome. Svi mi dobrovoljno pristajemo na nešto što želimo, ako to što želimo – u tom trenutku nemamo.
Tako da možda ona ima muža – ali taj muž ima devojku, kojoj od straha od žene nije smeo da kaže da je oženjen. To da li je neko zauzet zvanično ili nezvanično, zvanična LJUBAV ne priznaje. Jer bi se u suprotnom pisale zamolnice i uredbe kako nešto treba da izgleda. Ljubav jednostavno ta tolika administracija ne zanima. Ona radi po principu – dođeš mi, dođem ti.
A ŠTA SAD LJUBAV IMA S TIM?
Da se žena zaljubi posle nekog kratkog vremena u muškarca sa kojim oseti jaku strast i veliku nežnost, to smo znali, ali da se muškarac zaljubi posle dužeg vremena a hteo je samo šemu, e to smo se uverili nedavno…
Moja draga koja je u srećnom braku već duže vremena, ugledna dama i što šta još, nije odolela udvaranju jednog isto tako jako uspešnog muškarca i dokazanog švalera. Traje to godinama i ja je tek tako ponekad priupitam kako nam je ljubav, pošto ga ona tako zove, kaže skraćeno od Nj.K.V. Ljubavnik.
Posle tri godine – ona mi izjavi – zaljubio se. Pitam u koga se zaljubio sad, pobogu?!
Ma bre u mene! Reče i uzdahnu. Ali nekako onako teško ko da ne zna šta će s tim.
Počnem grohotom da se smejem, a ona će na to:
- Ništa se ne smej, pitala bih te ja da se tebi tako nešto desi.
- Pa kako mu se to desilo, zar on nije bio u fazonu – da ste vi samo čist seks?
- Pa jeste bio, više nije. Kaže po ceo dan misli na mene, ma nema dana da me se ne seti, čak mi se poverio da me i sanjao jednu noć.
- ON!? To rekao?! Jel mi o istom čoveku pričamo?
- Onda me stalno pita gde idem, gde sam bila, kad se vidimo, gde sam narednih dana, kakvi su mi planovi…
- Znači kontrola u vozilu… Pa vidi, nije njemu
- Ma molim te, sve mi ga žao, evo suza će mi kanuti. Jel rekao samo seks, jesam pristala na samo seks iako NIKAD realno nije bio samo seks, ali smo se pravili da jeste, da bi nam oboma bilo lakše. I šta sad hoće? Jesam išla da se konsultujem sa svima – od astrologa, psihologa do lajf koučeva i svi su rekli – otpusti… I ja sad kad sam ga otpustila, on došao da radi za mene! Ma hajde bre.
Da nije ovoliko smešno kada ga ona ispriča, ja mislim da bih odavno počela da žalim sirotog čoveka kome se ljubav KONAČNO DESILA. Na način na koji je on u stanju da do- živi, ali ljubav.
- Daaaaa, vrhunac je kada me pitao da li me neko muva, eto nikada mu nisam pričala da li me neko muva! Ej, njemu, koga žene muvaju na moje oči. Još mi na sve to kaže, kako eto on sem mene nema potrebu da ima ijednu ženu više. Vidi kaže druge žene, ali čisto ovako informativno!
- Vidi, Ljubav nam je ozbiljna. Vrlo. A ti kako hoćeš. Spucalo ga. Ali trpi. Zamisli šta je sve ostalo neizgovoreno kada je ovoliko uspeo da izgovori.
- Ma bre neka izgovara svojoj ženi, boli me uvo.
- Nisi mu valjda tako rekla?!
- Nisam naravno, to kažem tebi. Kad sam ja gorela, pisala, slala poruke, bila dostupna u nedostupno vreme, on se šepurio ko paun. Eto mu bre sad sve nazad.
- A pa tebi je drago, što ne kažeš! – smejem se jer vidim u kom pravcu ide njena emocija – Nego kako si postigla da on dođe na taj level da te sanja? Ne sećam se da si mi pominjala nikakve novine, sem da se jedno vreme niste viđali.
- Ma šta sam postigla? Samo mu se nisam javljala. I što je najgore ne što nisam htela, nego što me sastavio posao i nisam znala kud udaram.
– Znači tu je caka. Da li je realno da je nejavljanje ključna stvar za ljubav aman zaman! Kad ti je tačno izjavio ljubav?
- Kad me poljubio posle x vremena kad smo se videli. Ja se nisam ni nadala iskreno da ćemo se ikad više videti, i kad se on konačno javio, kad je valjda shvatio da me dugo nema i kad smo se videli, ja čuh da me voli.
- Uuuuuu, mašala! Samo mi kaži, nisi ništa mudrovala ko što znaš…
- Pa u sekundi mi prođe kroz glavu da mu kažem „baš divno od tebe“ ali samo se nasmejah. Bolje nego da bilo šta kažem.
Rasplet ove priče se očekuje, jer ženu kad mnogo povrediš ona ne može baš silinom jakom da te voli, jer je ljuta. Ali sumnjiva je ova moja. Međutim, traje to. A za ovog njenog baju mi milo ko da sam na lotou dobila jer je tako slatko pojeo sve što je rekao na početku, pa ispade da se ova moja – ipak poslednja smeje.
Ali sve to samo ide u prilog činjenici da ljubav nekad dugo čeka na stanici, dok se ne ukrca u pravi autobus. I nekim čudom uvek uđe u onaj na pravoj relaciji.
NASTAVLJA SE
