Rama Demir je ime koje se u muzičkim krugovima izgovara sa posebnim poštovanjem. Kompozitor, menadžer i čovek koji je izbliza pratio i oblikovao estradu onog najautentičnijeg vremena, dok su se rađale pesme koje danas zovemo klasicima.
Rođen na Dorćolu, među ljudima čija su srca i sudbine kasnije postale deo muzičke istorije, Rama je odrastao uz energiju Beograda, prijateljstvo i muziku koja je istinski govorila o životu. Njegovi najbliži prijatelji bili su i najveće zvezde, među njima nezaboravni Džej Ramadanovski i Sinan Sakić. Rama nije bio samo njihov saradnik: bio je čovek koji im je čuvao leđa, slušao njihove radosti i tuge, i bio prisutan u trenucima kada se rađao svaki od njihovih najemotivnijih hitova. Kao stvaralac, bio je tih i nenametljiv, ali njegova muzika govorila je glasnije od reči. Kao menadžer, bio je stub, iskren, lojalan, direktan. A kao prijatelj nezamenljiv.
Među najpoznatijim kompozicijama koje potpisuje Rama Demir su: ‘Da sam kralj’, ‘Učini nešto za moju mladost’ i ‘Korak napred’. Njegova pesma ‘Dorćol te voli zauvek’ nosi posebnu emotivnu težinu, jer je prvobitno bila namenjena za izvođača koji je prerano preminuo i time postala svojevrsna posveta. Nedavno je objavljena kompilacija ‘The Best Of Rama Demir’, što svedoči da njegov rad i danas živi i da i dalje inspiriše.
Danas, kada nove generacije otkrivaju muziku koja ima dušu, Rama Demir predstavlja živu enciklopediju jednog vremena, ali i čoveka koji i dalje veruje u snagu emocije, pesme i ljudskosti. Svet Australia ima zadovoljstvo da sa njim razgovara o njegovom putu, njegovim legendama i porukama za budućnost.
Gospodine Demire, odrastali ste na Dorćolu u vreme kada su se ispod površine rađale velike muzičke priče. Kako pamtite svoje detinjstvo i prve korake u svetu muzike?
Moje detinjstvo na Dorćolu bilo je posebno, puno života, muzike i ljudi koji su nosili neku toplinu i dušu kakvu danas retko srećeš. Dorćol je bio kvart gde su se svi znali, gde su se priče prepričavale ispred zgrada, a muzika se slušala iz otvorenih prozora. Tu sam upoznao i Džeja, još kao klinca. Živeli smo blizu i vrlo brzo postali nerazdvojni, delili smo i dobro i loše, i smeh i brige. Kasnije su se oko nas okupile i druge legende — neki su već tada imali tu ‘iskru’, a neki su je tek tražili, ali svi smo bili deo iste priče. To su bila vremena kad se prijateljstvo gradilo na iskrenosti, a muzika na emociji, ne na interesu. I danas, kada se setim tih dana, mogu da kažem da sam imao privilegiju da odrastam uz ljude koji su kasnije postali glas jedne generacije.
Vaše prijateljstvo sa Džejem Ramadanovskim obeležilo je čitavu jednu epohu. Kako ste se upoznali i kako je izgledao vaš odnos kroz godine?
Prijateljstvo sa Džejem je za mene uvek bilo nešto posebno, gotovo kao da smo braća, a ne samo drugovi iz kraja. Upoznali smo se kao klinci, spontano, na ulici tacnije na Kalimegdanu, kao i većina velikih prijateljstava u to vreme. Dorćol je bio mesto gde su svi bili povezani, gde si mogao da prepoznaš dobrotu u čoveku čim ga pogledaš. Kod Džeja je ta dobrota bila odmah vidljiva. Kako su godine prolazile, tako se naše prijateljstvo samo produbljivalo. Prošli smo kroz toliko toga zajedno i lepe trenutke, i neke teške životne periode. Džej je bio čovek sa ogromnim srcem, neko ko je znao da voli, da prašta i da nosi emociju kao malo ko. I kad je postao velika zvezda, za mene je ostao isti, skroman, topao, svoj. Uvek smo imali taj odnos da se razumemo bez mnogo reči. Bili smo tu jedan za drugog kad god je trebalo. To prijateljstvo je deo mene, deo moje prošlosti, ali i nešto što i danas nosim sa posebnom težinom i poštovanjem.
A zatim i Sinan Sakić, još jedna legenda uz koju ste bili veoma blisko. Kako biste opisali svoju saradnju sa njim i šta vas je posebno vezivalo?
Sinan Sakić je bio posebna duša, čovek čija se emocija nije mogla sakriti ni na sceni ni van nje. Naš odnos je bio spoj međusobnog poštovanja i istinske ljudske topline. Sa Sinanom nije postojalo pola, sve je bilo iskreno, direktno, iz srca. Saradnja sa njim bila je jedan od najlepših delova mog profesionalnog puta. Sinan je umeo da prepozna ljudsku energiju, i kad se jednom povežeš s njim, znao si da si deo nečega dragocenog. U muzici smo se lako pronalazili, on je nosio emociju, ja strukturu, i to je pravilo sklad koji publika i danas pamti. Ono što nas je posebno vezivalo bila je ta iskrena ljudskost. Mogli smo da pričamo o svemu, od običnih životnih stvari do najdubljih emocija. Sinan je bio čovek sa dušom ranjivog, ali hrabrog umetnika. Naši susreti, razgovori i rad zajedno ostali su duboko urezani u meni. To su uspomene koje se ne zaboravljaju i koje danas doživljavam kao deo svog ličnog i profesionalnog identiteta.
Često ste bili svedok njihovih najemotivnijih trenutaka. Da li postoji neka priča koju biste izdvojili nešto što najbolje opisuje Džeja ili Sinana, a što javnost nije znala?
Tokom svih tih godina imao sam priliku da vidim i one trenutke njihovog života koje javnost nikada nije mogla da vidi, one najtiše, najiskrenije, najljudskije. Za Džeja postoji jedna scena koju nikada neću zaboraviti. Jedne noći, posle nastupa, sedeli smo na klupi u kraju. Ljudi ga tada nisu videli kao zvezdu, već kao dobrog komšiju, nekog ko će stati, saslušati, pomoći. Prišao mu je jedan čovek iz komšiluka, u problemu, videlo se da mu je teško. Džej je bez razmišljanja izvukao iz džepa sve što je imao i dao mu. Samo je rekao: ‘Brate, sutra će biti bolje, izdrži’. To je bio Džej, veliko srce koje nikada nije pravilo buku, ali je uvek radilo ono ispravno. Kod Sinana me je posebno dirala njegova nežnost prema porodici. Iza velike zvezde i životnih lomova stajao je čovek koji bi sve dao za svoje najbliže. Jednom prilikom, pre jednog nastupa, potpuno spontano je počeo da priča o deci, o tome kako ga njihovi glasovi smiruju. Bio je vidno emotivan, ali to nije bila tuga, to je bila ljubav koja ga je nosila i davala mu snagu da izađe pred publiku i da svaku pesmu otpeva kao da mu je poslednja. Takvi trenuci ostaju zauvek u sećanju. Oni su, više nego bilo koji koncert ili uspeh, pokazivali kakvi su ljudi bili. I to je ono što najviše cenim, njihovu ljudskost, iskrenost i ogromnu dušu koju su delili sa svima nama.
Kao kompozitora, šta Vas je najviše inspirisalo? Da li ste svoje pesme gradili na emociji, na ljudima oko sebe ili na pričama koje ste nosili u sebi?
Za mene je muzika uvek bila ogledalo života. Inspiraciju sam nalazio svuda, u ljudima, u pričama koje slušam, u ljubavi i tugama, u običnim trenucima koji nekome možda deluju svakodnevno, a za mene su priča sama za sebe. Pesme sam uvek gradio na emociji. Pre nego što sam napisao bilo koju notu, razmišljao sam šta ona nosi, da li će dirnuti, nasmejati, sažaliti, podsetiti na nešto važno. Ljudi oko mene su bili nepresušan izvor priča i osećanja. Njihove sudbine, radosti i tuga često su postajale kostur pesme. U krajnjoj liniji, muzika je za mene bila razgovor sa svetom, način da prenesem ono što osećam, što vidim, što nosim u sebi. Zato verujem da pesma, da bi ostavila trag, mora biti iskrena, mora imati dušu. Bez toga, ne traje.
Mnogo puta ste rekli da su Džej i Sinan “nosili tugu u srcu”. Po vašem mišljenju, da li je ta tuga zapravo bila razlog što su imali toliko posebne, neponovljive glasove?
Apsolutno. Mislim da je njihova tuga bila deo onoga što je činilo njihove glasove toliko posebnim. Nije to bila tuga koju su želeli da pokažu, već ona koja je bila duboko unutra, u srcu. Ta emocija se prenela u svaki ton, u svaku pesmu, i upravo zbog nje ljudi su je osetili jer je bila iskrena, stvarna, ljudska, pa zato i traju decenijama. Mnogi misle da je lako pevati sa emocijom, ali istinska emocija dolazi iz iskustva, iz života koji nosiš. Džej i Sinan su imali tu sposobnost da pretvore svoje životne borbe, svoje radosti i tuge, u pesmu koja dodiruje svakoga. Njihovi glasovi su bili direktan most između njihovih duša i publike i zato su neponovljivi. Kada slušam njihove pesme, i danas osećam tu istu tugu i toplinu, i shvatam da je baš ta ljudska dimenzija ono što ih je činilo legendama.
Kako ste videli estradu onih godina, kada su se pesme stvarale “iz stomaka”, a muzička scena bila samo emocija i život? Šta je razlikovalo to vreme od današnjeg?
Estrada onih godina bila je potpuno drugačija. Pesme su se stvarale iz stomaka, iz srca, iz života. Nije bilo previše kalkulacija, trendova ili strategija kako da nešto postane hit. Sve je dolazilo prirodno, emocija, priča, iskustvo. Kada si otpevao pesmu, ona je pričala ono što si zaista osećao, i ljudi su to odmah prepoznavali. Danas je scena drugačija. Sve je brže, digitalno, sa mnogo marketinških pritisaka. Hitovi se planiraju, promocije su unapred osmišljene, a ponekad se zaboravlja da je muzika pre svega osećaj i veza sa ljudima. Nekada je izvođač mogao da dotakne srce publike bez ikakve pompe, samo iskrenim glasom i emocijom. To vreme je bilo posebno jer je muzika bila živa, jer smo mi, kao umetnici, u nju unosili deo sebe. I zato te pesme i danas ostaju, jer su nastale iz istine, a ne iz formule.
Vi ste bili i kompozitor i menadžer. Koliko je bilo teško održati balans između umetnosti i posla?
Balans između umetnosti i posla uvek je bio izazov. Kompozicija i menadžment zahtevaju potpuno različite pristupe: dok pišeš pesmu, trebaš biti slobodan, kreativan, pustiti emociju da vodi svaki ton; dok vodiš karijeru izvođača, moraš biti organizovan, praktičan i često donositi teške odluke. Nije bilo lako spojiti te dve uloge, ali verujem da sam uspeo jer sam voleo ono što radim. Kada voliš muziku i ljude s kojima radiš, granice između posla i umetnosti postaju manje rigidne. Naravno, bilo je trenutaka napetosti, konflikata, dilema, ali upravo kroz njih sam učio i rastao, kako kao čovek, tako i kao profesionalac. Na kraju, sve se svodilo na iskrenost: ako si iskren prema sebi, prema umetnosti i prema ljudima, balans postaje moguć. Iako nije lako, nagrada je u svakoj pesmi, u svakom uspehu izvođača, i u svemu što ostaje iza tebe.
Kada pogledate unazad, šta smatrate svojim najvećim doprinosom muzici i ljudima sa kojima ste radili? Šta je ono na šta ste lično najponosniji?
Kada pogledam unazad, mislim da je moj najveći doprinos muzici i ljudima sa kojima sam radio to što sam uvek nastojao da ostanem iskren i lojalan. U vremenu kada su mnogi gledali samo interes, ja sam pokušavao da sačuvam ljudskost u svemu, u pesmama koje sam komponovao, u saradnji sa izvođačima, u prijateljstvu koje sam gradio sa legendama. Najponosniji sam na to što sam bio deo nečega što traje, pesama koje i danas ljudi slušaju, sećanja koja smo zajedno stvorili, i što sam mogao da budem podrška onima koji su nosili teške sudbine, a opet su pevali sa tolikom dušom i emocijom. Za mene je ponos u tome što sam ostavio trag koji nije samo u notama ili hitovima, već u ljudima, u pričama, u sećanjima koja ostaju.
Danas, kada nova generacija stupa na scenu šta biste poručili mladim pevačima i muzičarima? Koje su to vrednosti koje ne smeju izgubiti na svom putu?
Mladim pevačima i muzičarima bih poručio da nikada ne zaborave zašto su ušli u muziku. Najvažnije su iskrenost, poštovanje prema sebi, prema publici i prema muzici koju stvaraju. Ne gubite dušu za brz uspeh ili privremenu slavu. Vrednosti koje ne smeju izgubiti su: ljubav prema onome što rade, strpljenje da uče, hrabrost da budu svoji i iskrenost u emociji koju prenose. Muzika je više od tona i ritma, ona je priča, život, emocija koja povezuje ljude. Ako zadrže to u srcu, i publika će ih prepoznati i ceniti. Na kraju, svet muzike je izazovan, ali kada ulažeš srce i trud, nagrada dolazi na neočekivane, ali divne načine. Nikada nemojte izgubiti veru u sebe i u snagu emocije koju nosite.
Da li planirate nove projekte, saradnje ili možda knjigu koja bi sačuvala sve ove priče od zaborava?
Ja sam uvek u radim obavezama, fioke su pune sa pesmama koje sam dugo radio tako da ću sa novim klincima koji imaju talenta i ozbiljnosti prema muzici, sigurno ponuditi nešto novo. A što se tiče memoara i knjige, ekskluzivno za vaš portal reći ću da zajedno sa mojih kumom Baratom i prijateljem Svetozarom koji živi u Americi već radi na knjizii koja bi trebalo da ugleda svetlost dana do idućeg leta. Ovaj projekat biće jedinstvena priča o životu, muzici i prijateljstvu, a mediji i portali biće obavešteni kada knjiga bude spremna za objavu.
Razgovor sa Ramom Demirom nije samo intervju, to je susret sa čovekom koji je muziku živeo iznutra, koji je hodao rame uz rame sa legendama, ali i čovekom koji je uvek ostao veran sebi, svojim prijateljima i istini. Njegove priče podsećaju nas da se velika umetnost rađa iz života, iz borbe, iz emocije koju pesma nosi. Rama je svedok jednog vremena koje je oblikovalo muzičku scenu i ostavilo trag koji ne bledi. Kroz njega se i danas čuje glas prošlih generacija, onih koji su pevali dušom, a živeli srcem.
Redakcija portala Svet Australia zahvaljuje se gospodinu Rami Demiru na iskrenom, otvorenom i duboko emotivnom razgovoru. Hvala mu na poverenju, vremenu i priči koja će nastaviti da inspiriše one koji vole muziku, ali i one koji veruju u ljudskost i prave vrednosti. Vaše reči čuvamo kao dragocen deo našeg kulturnog nasleđa.
PORUKA ČITAOCIMA I PRATIOCIMA
„Čuvajte muziku koja ima dušu. Čuvajte prijatelje. Čuvajte svoje korene. U životu će sve doći i proći , osim onoga što ste dali od srca. A čovek vredi onoliko koliko dobrog ostavi iza sebe.“ Rama Demir
Slađana BOJOVIĆ
