Na najvećem nezavisnom filmskom festivalu u Americi “World Fest Houston” najnoviji kratki igrani film “Pit Stop” našeg reditelja Milutina Filipovića i glavnog izvršnog producenta filma Anastasije Taušanović, osvojio je “Gold Remi Award” (Zlatnu Remi nagradu) za najbolji studentski film.
Reditelj Milutin Filipović i glavni izvršni producent Anastasija Tausanović po završetku festivala u Hjustonu otputovali su u Kan na još jedan filmski festival gde je film prikazan kao deo programa Short Film Corner – Marche du Film.
Učestvovanje na dva svetska prestižna festivala, osvajanje “Zlatne Remi nagrade” govori mnogo o Milutinu Filipoviću, o njegovom velikom uspešnom rediteljskom zamahu, izuzetnoj umetničkoj i stvaralačkoj snazi i sposobnosti da reprezentativno predstavlja Srbiju na svetskoj fimskoj sceni.
Milutin Filipović je filmski i televizijski reditelj koji iza sebe ima zavidnu karijeru. Rođen je 1997. godine u Sremskoj Mitrovici, u Srbiji. Student je završne godine filmske i TV režije na Akademiji umetnosti u Beogradu. Pored nagrađenog filma „Pit Stop“ (2025), o kojem smo govorili, režirao je kratkometražni film “Tri nepovezane priče” (2024), “Dan veterinara” (2021). Takođe, kratkometražne dokumentarne filmove ”Usamljeni vuk” (2022) “Iza rešetaka” (2022), “Samoća” (2022), “Dodatni radovi” itd…
Režirao je 15 muzičkih spotova za umetnike sa srpske andergraund scene (rep, trep, dril i folk žanrovi), zatim oko 10 reklama za velike brendove, uključujući Koka-Kolu i Vinariju Čoka. Kreirao trejlere za međunarodne igrane filmove, uključujući “Neograničeno zlo” (2021), zatim prenos uživo sportskih događaja kao što su Evropsko prvenstvo u vaterpolu 2024, Svetsko prvenstvo u MMA, Međunarodno prvenstvo u boksu, Evroliga itd…
Uvek je velika čast I odgovornost za naše umetnike kada predstavljaju Srbiju u svetu ,uz čestitke za veliki uspeh Milutinu Filipoviću i glavnom producentu Anastasiji Tausanović od strane portala “Svet Australia “intervju je srdačno protekao!
Šta Vas je motivisalo da se bavite rediteljskim poslom?
Želja je postojala još u detinjstvu. Od 5-11. godine sam bio deo glumačkog ansambla u lokalnom pozorištu, nakon toga želja je mirovala do 16 godine, kada sam ukapirao da bih voleo da budem filmmejker. Međutim, nizom nesrećnih okolnosti, skupljao sam životno iskustvo još nekoliko godina i u 23-oj godini sam podvukao liniju, ostavio sve želje, zgrabio film za ruku i ne puštam ga.
Otkrijte nam tajnu pobednika! Kako je biti reditelj filma “Pit Stop”? Zbog čega film nosi taj naziv? Opišite nam radnju filma … Kako ste doživeli nagradu “Zlatni remi”, jeste li je očekivali? Šta Vam, ona znaci? Šta ste prvo pomislili kada su Vam je uruciili? Šta se promenilo od kada ste osvojili “Zlatni remi”.
Film “Pit Stop” nosi simboličan naziv celog događaja u filmu, a to je da u momentu kada sitni pljačkaši napadnu benzinsku pumpu, njihove starije kolege svrate na osveženje posle velike pljačke. Lagao bih kada bih rekao da nisam očekivao da će film osvojiti nagradu, jer da nisam ne bih poslao film na festival, ali vest o nagradi je dosla kao grom iz vedra neba, jer onog momenta kada sam poslao film, zaboravio sam na njega.
Prilikom uručenja sam pomislio “Sad će da mi priđe neko iz industrije da mi čestita i sledeće pitanje će biti da li imam priču za američko trziste”?
Mnogo stvari se promenilo od nagrade, otvorile su se nove ponude i novi putevi, i dalje se sležu utisci, međutim, jedno je sigurno, ja sam isti kao i pre toga.
Na koji način Vas nagrada motiviše, a na koji obavezuje?
Nagrade su veoma važne u našem poslu, one nam daju insipraciju i vetar u leđa da stvaramo dalje. Međutim, najvažnija je potreba da se ispriča priča, da ljudi dožive emotivno iskustvo u toku gledanja filma i to mora biti prvi i glavni zadatak svakog filmmejkera. Nagrade vam samo donose mogućnosti da ispričate nove priče.
Otvorili ste “zlatna” filmska vrata u Americi što je ogroman uspeh, kako su Vas dočekali u Srbiji? Da li bi ste mogli da živite i režirate filmove u SAD? Sa kojim glumcima biste voleli u Americi da sarađujete?
U Srbiji su nas veoma lepo dočekali, kako naše starije i mlađe kolega, tako i javnost. Svakako da bih mogao da živim u SAD, zavisi samo od posla i od projekta. Za glumce se ne bih opredeljivao sve dok ne dođu na kasting, a ne bih se ustručavao da na kasting pozovem i najveća glumačka imena Američke/Svetske kinematografije…
Da li ste zadovolji saradnjom sa glavnim izvršnim producentom Anastasijom Taušanović? Kolika je njena uloga bila značajna u realizaciji filma? Šta dalje planirate?
Nas dvoje sarađujemo već duže vremena, delimo isti senzibilitet za priču i isti odnos prema poslu. Izvršni producent je jedna od najvažnijih osoba u procesu stvaranja filma, jer je ona jedina pored reditelja koja je tu od samog početka pa sve do izlaska filma. Imamo neke priče koje planiramo zajedno da realizujemo, to su igrane forme, jedna kratka i dve duge, a redosled njihove realizacije zavisiće od dinamike pronalaženja novih poslovnih partnera.
Pored Hjustona imali ste promociju filma i u Čikagu. Kakve utisake nosite iz tih gradova?
U Hjustonu je promocija bila internacionalna i više je bila biznis varijanta kroz različite radionice i predavanja na kojima smo učestvovali. U Čikagu je bila topla domaća atmosfera u krugu svog naroda. Svi su bili veoma prijatni i ljubazni. Sve u svemu, dva potpuno različita iskustva, ali ono što ih objedinjuje to je visoka kvalitativnost i pozitivni utisak. Vrlo rado bih sve ponovio u nekoj drugoj prilici.
U kakvoj uspomeni ste poneli Vašeg domaćina u Čikagu gospođu Miru Pavlović.
Miru poznajem od svog detinjstva, jedna sjajna osoba, veliki prijatelj moje porodice i veliki donator u kulturi. Uvek je bila odličan i gostoprimljiv domaćin, puna duha i vedrine.
Opišite nam Kan, kako je Vaš film dospeo na najpoznatiji filmski festival?
Istog dana kada smo poslali “Pit Stop” na festival u Hjustonu, poslali smo ga i na Kanski Festival. Kada je odgovor stigao, prihvatili smo učešće u pratećem programu Short Film Corner – Marche du Film.
Kan je najveći i najznačajniji filmski festival na svetu, svake godine se 50.000 ljudi okupi za tih 11 dana festivala i uživa u najvećim umetničkim ostvarenjima za prethodnu godinu. Mi smo tamo učestvovali na filmskom marketu i uspeli da pitch-ujemo nove projekte i između ostalog smo našli nekoliko potencijalnih partnera (SAD, Francuska, Australija, Austrija, Makedonija i Hrvatska). Sa njima ćemo u narednim mesecima kroz sastanke pokušati da pokrenemo jedan od sledećih filmskih projekata koji će biti internacionalnog karaktera.
Iz perspektive profesionalnog reditelja recite nam šta je ono što najviše nedostaje kulturnoj sceni u Srbiji?
Ono što najviše nedostaje na našoj filmskoj sceni je “dobra priča”. A dobra priča je ona koja se gledaocu dopada.
Za kraj šta bi ste poručili čitaocima Portala “Svet Australia”?
Preporučio bih im da odgledaju dva dobra filma čim budu dostupni u bioskopima: “It Was Just an Accident” (2025) – Palme D'Or award”, The Secret Agent” (2025) – Best Director award!
Slavica MOMAKOVIĆ
