Laura Marín, talentovana mlada umetnica iz La Coruñe, naizgled je tipična studentkinja filologije, ali za ljude s prostora bivše Jugoslavije – ona je prava senzacija. Svojim toplim glasom, autentičnim izgovorom i dubokim poštovanjem prema balkanskoj kulturi, osvojila je publiku širom ExYu regiona. Njene obrade pesama Zdravka Čolića, Lepe Brene, Marije Šerifović i mnogih drugih pevaju se i dele na mrežama, dok komentari stižu iz svih delova Balkana – od Sarajeva i Beograda, do Skoplja i Ljubljane. Laura paralelno gradi muzičku karijeru, stičući veliku popularnost u ExYu regiji. Njeni porodični koreni su iz Galicije, ali je vrlo mlada putem interneta otkrila muziku sa Balkana. Sa samo devet godina, prvi put je čula pesme sa naših prostora na YouTube-u i od tada samostalno učila jezik i istražuje balkanski svet.
Pored izuzetne muzičke intuicije, Laura je i višejezična entuzijastkinja, govori španski, galicijski, portugalski, engleski, francuski i srpskohrvatski. Njene dvije najveće strasti su muzika i jezici, što je podstaklo njenu želju da nauči da svira gitaru, ukulele i klavir. Svoje vokalne sposobnosti pokazuje kroz obrade poznatih pjesama, ali i kroz sopstveni muzički rad 2024. godine izdala je svoj prvi singl “Božija kćerka”, kojim je zvanično započela svoju muzičku karijeru.
U ekskluzivnom razgovoru s Laurom, otkrivamo kako je jedna Španjolka zavolela našu muziku, da li razume stihove koje peva, i kakvi su joj planovi za budućnost.
Laura, kako je uopšte došlo do toga da počneš da pevaš na jezicima bivše Jugoslavije? Sećaš li se prve pesme koju si otkrila?
Kad sam imala devet godina, slučajno sam na YouTubeu naišla na pjesmu Radiše Uroševića „Ajde selo da selimo“. Nešto me odmah privuklo i nastavila sam istraživati muziku s prostora bivše Jugoslavije. S četrnaest godina počela sam samostalno učiti jezik preko interneta, sa željom da razumem te pesme i da jednog dana imam muzičku karijeru na Balkanu.
Tvoj izgovor i emocija su impresivni. Učiš li jezike regiona ili se oslanjaš na sluh i osećaj?
Treba i jedno i drugo. Naučila sam srpskohrvatski, i to mi je omogućilo da lakše razumijem i ostale jezike slovenskog porekla. Da bih razumela neke starije pesme, poput sevdalinki, potrebno je malo više istraživanja. Rad Meše Selimovića mi je baš pomogao u tome.
Koji izvođači iz Srbije i regiona su ti najveća inspiracija i zašto?
Baš je teško izabrati samo jednog. Lepa Brena mi je nekako uvijek bila broj jedan. Takve legende nema u Španiji, volim kod nje to što je ostala verna svojim idealima, čak i kad to više nije bilo politički korektno. Druge velike inspiracije su mi i Đorđe Balašević, Dino Merlin i Senidah.
Da li razumeš o čemu pevaju pesme koje izvodiš, i koliko ti je važna priča iza teksta?
Osim ako je reč o nekoj istorijskoj priči, svaka se pesma može razumeti na različite načine – i to u različitim životnim razdobljima. Lako je napisati pesmu o sebi, ali je teže napisati onu u kojoj će se svako prepoznati.
Tvoja popularnost raste svakim danom da li te je iznenadila količina ljubavi i podrške iz ExYu zemalja?
Ne bih rekla da me je iznenadila, s obzirom na to da sam na društvenim mrežama već sedam godina i da sam sav uspeh gradila polako. Ono što me iznenadi je kad mi neko negde kaže kako voli moje pevanje i podeli sa mnom neku priču povezanu s mojim pesmama, biti deo tuđih života kroz muziku je najveći uspeh jednog pevača.
Koliko ti znači što te publika sa Balkana prihvata kao „svoju“ i kako doživljavaš tu povezanost?
Moja želja od prvog dana bila je da budem Laura Marín, ali u medijima sam uvek bila „Španjolka“, jer je to ono što ljude iznenadi kad me upoznaju. To nije ništa negativno, ali jedva čekam dan kad će me ljudi prepoznavati po mojoj muzici, a ne po poreklu. Na Balkanu se ne osećam kao strankinja, a ovaj jezik mi je kao materinji.
Da li si imala prilike da posetiš neku od zemalja bivše Jugoslavije? Ako ne, gde bi volela da odeš najpre?
Bila sam u Bosni, Srbiji i Crnoj Gori, ali sve to vrlo kratko. Još mi ostaju dve godine fakulteta i zato moja muzička karijera ide sporije nego što bih htela. U Sarajevu sam bila tri puta i grad mi je osvojio srce već prvi put. Bila sam i u Novom Pazaru, gde su ljudi više nego divni. Jedva čekam da se vratim, a i u Tivtu, gde je publika bila najtoplija. Jedva čekam naredne nastupe i projekte kako bih upoznala i ostale države bivše Jugoslavije.
Kada bismo ti ponudili da snimiš duet s nekim izvođačem iz regiona, koga bi odabrala?
Prvi izvođač koji mi pada na pamet je Toše Proeski. Trenutno ne planiram nijedan duet, ali se mogu zamisliti s mnogima od Marčela do Dine Merlina.
Kakvi su ti planovi, možemo li uskoro da očekujemo autorsku muziku, možda čak i na „našem“ jeziku?
Objavila sam dve pesme „Božija kćerka“ i „Stranice tvog dnevnika“, a možda ove godine objavim i treću. Ono što je sigurno sve pesme koje ću objavljivati biće na vašem jeziku.
Da li ti se dešava da ti pesme koje pevaš pomognu da izraziš svoje emocije kada ti je teško?
Da, to uvek i na vašem jeziku i na ostalima. Kad mi je teško, moja terapija je da te emocije transformiše kroz komponovanje pesama.
Kako tvoja porodica i prijatelji u Španiji reaguju kada čuju tvoj repertoar? Razumeju li zašto te to toliko privlači?
Ne reaguju uopšte, ovo je deo mog života otkad sam dete i svako ko me poznaje zna i za moju muzičku karijeru. Niti razumeju, niti pokušavaju razumeti, a ni ja to ne tražim od njih.
Balkan ima specifičnu emociju u muzici da li ti osećaš razliku u poređenju sa španskom muzikom?
Ne bih rekla da postoji velika razlika, s obzirom na to da je muzika svetski jezik. Kroz Španiju i Balkan prošli su isti narodi – Jevreji, Romi, muslimani, ljudi iz Rimskog Carstva i to se lako oseti u muzici. Zato mnogo balkanskih hitova ima melodije iz Španije to dobro prolazi ovde jer smo ipak vrlo slični. Veća razlika je u jeziku.
Zamisli da si deo festivala u Beogradu, Sarajevu ili Splitu, šta bi prvo poželela da kažeš publici pred nastup?
To bi bilo prvo. Veliko hvala. Ako mogu da se bavim muzikom i živim svoj san, to je isključivo zahvaljujući publici.
Slađana BOJOVIĆ
