OMLADINSKI ORKESTAR I HOR KOJI VODI NASTUPA 24. NOV. 2024. NA ADRESI: 1030 CAVENDISH RD. MOUNT GRVATT U 18 ČASOVA
Nesvakidašnja životna priča profesorke muzike Ranke Slavuljice, počela je u rodnom Tesliću (Republika Srpska) gde je kao nastavnica i profesorka radila 20 godina. Prezime ove sjane umetnice kao što vidimo nije slučajno, jer nagoveštava multitalentovanu ličnost kojoj uspeh i slava veličaju ime i muzički put. Profesorka Ranka Slavuljica muzikom se bavi 41 godinu, od toga 28 godina radila je sa mladima. Svira neverovatnih 10 istrumenata a predaje 4 instrumenta: klarinet, klavir, gitaru i harmoniku. Već 9 godina živi u Australiji, u Brizbenu gde je otvorila svoju muzičku školu, hor i orkestar. Kako izgleda impresivna priča hrabre žene, samohrane majke, neverovatne energije i snage, kojoj je život muzika i koja se sa velikom ljubavlju posvetila izvođenju muzičkih generacija na pravi put, ovaj intervju će vas upoznati, dragi čitaoci.
Kada ste počeli da se bavite muzikom, na koji je način postala Vaš poziv?
Muzikom sam počela da se bavim sa 7 godina. Svirala sam godinama u gradskoj limenoj glazbi u Tesliću, kasnije sam završila srednju muzičku školu… Bila sam klarinetista solo izvođač i pevala u mnogim velikim horovima, zatim sam završila muzicku akademiju sa više smjerova.
Kao nastavnica muzike vodili ste jedno vreme u Tesliću hor. Šta Vas je motivisalo da osnujete i školski orkestar?
Uvek sam se trudila da svoj posao, koji je baziran na umetnosti doživljavam kreativno. Zato sam kao nastavnica muzike u svom rodnom Tesliću u Republici Srpskoj, dok su drugi nastavnici vežbali po pravilu samo horove, želela da proširim rad sa njima da sviraju muzičke instrumente, jer je to moja struka, sviram 10 intrumenata. Tako smo bili jedna od retkih škola ili čak jedina, koja je imala i svoj školski orkestar. Zvao se simbolično “Naša mladost”, Teslić. Devedesete su bile teške godine, ratne, ali čini mi se da je sav taj čemer i jad naših neslaganja i nesporazuma, kao odraslih, makar povremeno, razvejavala vesela graja mladih, dece, koja su bila toliko posvećena instrumentima i muzici da su time davali neku nadu da budućnost ipak postoji. Borili smo se za svaku notu, nastupali na mnogo koncerata i podizali duhovnost i motivaciju za životom koja nam je tada toliko manjkala. Bar nama odraslima.
Koju ste muziku izvodili, jeste li negde nastupali? Ko su Vam bilii saradnici?
Nakon što su moja deca (jer svi oni su po mom doživljaju moji), naučila da sviraju, odlučila sam da izađem iz uobičajenih klišea, pa smo umesto standardnih i očekivanih dečijih pesama, počeli da izvodimo i popularne zabavne pesme. To nam je proširilo opseg delovanja ali i dovelo više publike, a nakon toga smo počeli i da sarađujemo sa mnogim poznatim pevačima, koji su nam na koncertima davali podršku. Valjda im se dopao naš entuzijazam i sva ta mladost koja nije imala prepreke. Sarađivali smo sa Tijanom Dapčević, Nedom Ukraden, Ivanom Olujić, Vesnom Zmijanac, Cecom Slavković… Sa svima njima sam i danas u kontaktu, a neki od njih su mi postali veliki prijatelji.
Ranka sa Ivanom Olujić
Šta Vas je navelo da se preselite u Australiju. Dali ste pronašli sebe u toj dalekoj zemlji i nastavili da se bavite muzikom i radom sa decom?
Dolaskom u Australiju udaljla sa se malo od muzike, imala sam malu decu i nisam mogla da se posvetim bilo kakvom radu vezano za muziku osim predavanja. Osnovala sam svoju muzičku školu u kojoj predajem klarinet, klavir i gitaru, mada sve više ima učenika za saksafon i klerinet. Predajem harmoniku takođe, zanimljivo je da je najviše zastupljena među našom decom iz naših krajeva ali nije popularna toliko u Australiji. Radila sam 3-4 godine za srpsku školu pri crkvi u Brizbenu i pozivali su me da radim sa djecom I omladinom povodom koncerata pri školi i crkvi.
Ove godine smo odlučili da to uozbiljimo i da napravimo jedan hor koji će redovno da radi, postoji, i koji će da peva etno muziku kao i namjensku muziku povodom nekih praznika. Počeli smo u aprilu ove godine. Odmah se rodila ideja i potreba i za orkestrom i tako počinjemo sa organizovanjem mladi ljudi i dece koji žele da rade našu muziku.
Pojavili su se javno prvi put na Vidovdanskom koncertu i poslije toga počeli s pripremama za svoj prvi veliki cjelovečernji koncert koji će se održati 24. novembra na adresi: 1030 Cavendiish Rd. Mount Gravatt u sali TAFE Queensland Mount Gravett B block Auditorium Level 1. sa početkom u 18 h. Ovaj omladinski orkestar, takođe i hor deluje pri srpskoj školi “Sveti Sava” koja pripada Crkvenoj opštini “Sveti Nikola” iz Vulungabe u Brizbenu.
Važno je reći još da u mojoj školi radim po programu Austrlije i radim klasničnu, modernu školu za klarinet, klavir i gitaru.
Sa muzičke strane gledano, nije lako stići tu gde ste sada, uspešni, voljeni, poštovani, ali Vama su očigledno bile zvede naklonjene.
Hvala i ja verujem da jesu. Život je imao svojih uspona i padova, mene je nosio na više kontinenata, ali sve se zavrsilo dobro. Za mene je muzika i edukacija kao poziv uvek bila neprikosnovena. Zato sam po daljem usavršavanju i diplomiranju na muzičkoj akademiji definitivno odlučila da odem, ili bolje rečeno da se vratim u Australiju. Kao što sam rekla, ovde sam otvorila muzičku školu u Brizbenu i dalje podučavam mlade da pevaju i sviraju. Moja lična deca rastu u Australiji, sin ima 19 godina (svira bubnjeve u orkestru), ćerka 17 godina (svirarala je klavijaturu, sada svira gitaru), takođe su talentovana i pomažu mi za bolju saradnju sa mojim malim klijentima, polaznicima mojih časova. Program koji stvaram nije orijentisan na prekomplikovane stvari i nerealna očekivanja, već na pragmatičnu umetničku osnovu koja je pedagoški orijentisana i sa kakvim pristupom imam velikog uspeha kod mladih kako u rodnoj zemlji nekad, tako i ovde, danas, u Australiji.
Mnoge talente ste izgradili u prave umetnike, koliko Vas to usrećuje?
Smatram da muzika oplemenjuje ali i formira mlade ličnosti i želim tome da doprinesem u okviru svoje akademske stručnosti. Danas, posle toliko pređenih kilometara iza sebe, između dva udaljena kontinenta Evrope i Australije, kada pogledam generacije dece koju sam iškolovala, koje sam naučila da pevaju, sviraju i da budu ljudi, ponosna sam na sebe. Moja deca, kako ih zovem, danas su ljudi, razvejani po svetu, po Evropi, Americi, Australiji, ali u njima, znam, i danas tinja, baš kao i u meni, onaj plamen zajedništva i lepote kroz umetnost, a koju je nekada izatkala muzika početnog društva ,”Naša mladost” iz mog rodnog Teslića. Zato danas, ovde u Brizbenu, u Australiji, pokušavam da prenesem tu dobru praksu, podstaknutu etno-muzikologijom pri crkvi Sveti Nikola iz Brizbena u okviru srpske škole u kojoj smo napravili mešoviti hor i orkestar. Smatram da umetnost može promeniti i oplemeniti svet i zbog toga osećam neizmerno zadovoljstvo edukujući mlade, koji na ovaj način ostaju povezani sa svojim istorijskim korenima i precima. Osećam da je to moja životna misija, kojoj sam, kao umetnik u potpunosti predana.
Slavica MOMAKOVIĆ
[…] Više pročitajte ovdje. […]