Piše: Rade BERAK
Nakon što smo Republici Srpskoj privremeno rekli “zbogom”, čekao nas je put od skoro 100 km do planirane destinacije – Petrovac na moru, odnosno samo Petrovac kako ga tamo zovu. Pomislili biste da to nije neka udaljenost, pogotovo kad ispred vas vozi Goran Đurić koji prosto “leti”, ali sa milion krivina i uspona, treba vam dobrih dva sata da stignete do magistrale u mestu Meljine. Pre toga smo prošli kroz živopisna mesta i šaroliki reljef Crne gore. Pogled iznad Meljina na nepregledno plavetnilo mora je spektakularan. Kao u bajci.
A, onda, preko Zelenike, Herceg Novog… stigosmo i u bokokotorski zaliv, da bismo se u Jošicama trajektom koji košta pet evra po automobilu, prebacili na drugu stranu obale i tako izbegli bar sat vremena duži put.
Razloga za neku preteranu radost, kad smo se iskrcali u Lepetanima i nije bilo, jer je gužva na putu bila – sačuvaj Bože. Mic po mic, kroz Tivat, preko Radanovića stigosmo u Budvu, koja je kažu, glavna atrakcija na crnogorskom primorju. Za mlade svakako jeste, dok je nama matorima potrebno “mirno more”.
Od Budve, takozvanom Budvanskom rivijerom, kroz Bečiće, Rafailoviće, Pržno, Sveti Stefan, Rijeku Reževići, Perazića do, stigosmo do Petrovca koji je smešten u blagoj uvali Jadranskog mora.
Parkirasmo ispred hotela Palas koji ima 24-časovni parking sa čuvarom i platismo 25 evra po danu. Budući da nismo imali nameru vozikati se okolo po toj velikoj gužvi, to nam se učinilo logičnim rešenjem.
Hotel Palas je sa četiri zvezdice. Čist maksimalno, sa odličnom hranom i velikim izborom za sva tri obroka. Osoblje profesionalno i ljubazno, tako da isti maksimalno preporučujem svima onima koji ovo budu čitali i odluče da tamo letuju.
Plaža je takoreći na svega 50 metara od hotela ali mi nismo ulazili u more. A nije bilo ni potrebe jer, sa otvorenim i zatvorenim bazenima, imali smo sve na raspolaganju. Tu smo upoznali i dosta ljudi kao na primer dve sestre intelektualke iz Kraljeva – Andrijanu i Aleksandru.
Promenada u Petrovcu je prelepa, pogotovo u predvečerje kada temperatura blago padne. Turisti špartaju na sve strane, tražeći mesta u mnoštvu restorana. Iz mnogih se čuje tiha, živa muzika. Naravno tu je i mnogo prodavnica suvenira, ali i brendirane robe što se mojoj Cveti naročito dopalo, dok je moj novčanik bivao sve tanji.
U sećanju su nam ostali i kafe bar Meduza na samoj obali, kao i Panini, picerija Kiss, La Cantina…
Ja sam jedno jutro ustao nešto ranije. Bila je nedelja kada je naroda mnogo manje i kada radnici sa šmrkovima peru ulice i rivu. Hteo sam solo da obiđem Petrovac sa jednog do drugog kraja. Tako san stigao i do tvrđave izdignute iznad mora. To je u stvari venecijanska tvrđava Kaštel Lastva izgrađena u 16. veku koja je imala ulogu odvraćanja i zaštitu od gusara. Sa same tvrđave u čije podnožje udaraju talasi mora, pruža se spektakularan pogled na dva ostrvceta u blizini obale – Sveta Neđelja i Katič. Na jednom je izgrađena i mala kapela kao sećanje na brodolomce.
Petrovac se inače do početka 20. veka zvao Kaštel Lastva a današnje ime mu je dato u čast kralja Petra I Karađorđevića.
Ostradosmo u Petrovcu svega četiri noći što je bila greška i sledeći put će biti bar duplo duže.
PUT ZA MOSTAR
Teška srca smo napustili Petrovac i vreme je bilo za povratak za Trebinje, prošavši sva nabrojana mesta samo u obrnutom redosledu.
Na ulazu u Trebinje, skrenusmo ulevo prema Mostaru koji nam je tog dana bio zacrtana destinacija. Neverovatno je putovanje kroz Popovo polje koje praktično život znači za ljude koji žive tamo. Pa tako, prilično dobrim asfaltnim putem prođosmo kroz ili pored: Pridvorci, Tvrdoš manastir, Kovačina, Dobromani, Žakovo, Mrkonjići, Dračevo (poznato po vinariji Anđušić), da bismo zastali, odnosno se našli sa Goranom i Draganom i njihovim sinovima, a koji su nam bili odmakli dvadesetak kilometara. Da biste pratili Gorana, srpskog Majkla Šumahera, potreban vam je avion jer kolima je to teško bez obzira o kojoj marki se radi.
Nađosmo se u letnjikovcu “Šišić” koji svojim izgledom i okolinom prosto primorava prolaznike da svrate i da se u njemu osveže. Mi smo tu, osim osveženja i ručali. Hrana je vrhunska. Sretosmo u istom i grupu mladih ljudi, hodočasnika koji su peške išli za Prebilovce, gde su ustaše u II svetskom ratu pobile i u jamu pobacale skoro hiljadu i po Srba. Počastili smo ih sa ponosom. Inače, ovaj letnjikovac koji toplo preporučujem svima koji se nađu na Popovom polju, nalazi se u blizini sela Strujići, odnosno gradića Ljubinje.
BUNA I ŽITOMISLIĆ
Posle oko sat vremena odmora u letnjikovcu, krenusmo dalje ka severo-zapadu. Ovoga puta nisam dao Goranu da mi “pobegne”; pratio sam ga takoreći u stopu. Mesta koja smo prošlo do sledećeg odmora su bila: Prhinje, Ljubinje, Gomila, Stolac, stećak u Radimlju sa istoimenom rekom, Kozice i, dođosmo do reke Bune koja se uliva u Neretvu.
U Buni smo tik pored reke popili pivo, neko se osvežio i sladoledom, te smo se uputili ka manastiru Žitomislić. Na ulazu u ovaj sveti objekat divili smo se uređenim vinogradima i baštama.
U manastiru je Cveta kupila mnoštvo suvenira ali i kandilo sa ikonom Sv Bogorodice koje smo doneli u Australiju da nam krasi dom.
Srpski pravoslavni manastir Žitomislić, to jest Blagoveštenje Presvete Bogorodice datira iz 15. veka. Obnovljen je 1563. godine, i nalazi se u istoimenom selu. Manastir je postojao kao baština i pre dolaska osmanlija na te prostore.
Godine 1566. Osmansko carstvo, koje je predstavljao kadija u Nevesinju, dalo je porodici Miloradović-Hrabren dozvolu da na ruševinama starije crkve podigne manastir u Žitomisliću. Manastiru je bilo potrebno više od četrdeset godina da se završi, da bi se 1606. godine prvi put spomenuli monasi u Žitomisliću. Manastir se dičio visoko umetničkim ikonostasom, a u njemu se nalazio skriptorijum značajne delatnosti i poznatog u to vreme. Na vrhuncu svog postojanja manastir je bio izdržavan od velikih zemljišnih poseda koje su obrađivali sami monasi.
Početkom 19. veka, iguman Simeon Miljković je preuzeo manastirsku pregradnju koja je uključivala konak za goste, lokalnu vodu i novi vinograd. Bogoslovija je otvorena 1858. Čitavo bratstvo manastira Žitomislić uhapsile su hrvatske fašističke ustaše 26. juna 1941. godine i oterale u selo Blizanci, gde su mučene i ubijene, a neke žive bačene u jamu Vidonju.
Manastir je opljačkan i ceo kompleks je uništen, sa izuzetkom manastirske crkve. Tela monaha su izvučena iz jame 1990. godine i sahranjena 3. februara 1991. godine, a bogosluženje je služio patrijarh srpski Pavle (Pavle).
- godine, Žitomislić je uništilo Hrvatsko vijeće obrane (HVO) u okviru ratnih dejstava nakon raspada Jugoslavije.
U to vreme biblioteka je sadržala desetine starih rukopisa iz 16. i 17. veka, uključujući i malu arhivu turskih dokumenata. Riznica je opljačkana, a zgrade, uključujući groblje, minirane i srušene buldožerima do temelja. Međutim, kamenje je ostavljeno tamo gde je palo, a kada je u aprilu 2002. godine zvanično počela rekonstrukcija Žitomislića, njegova prethodna arhitektura je pomno rekonstruisana. U maju 2005. godine počelo je redovno zasedanje Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve u potpuno obnovljenom manastiru Žitomisliću.
MOSTAR, GRAD KONTRASTA
Iz Manastira gde smo ostali oko sat vremena, krenusmo put Mostara. Ka hotelu sa pet zvezdica – Mepas. On se nalazi sa leve strane Neretve gledajući uzvodno. To je u stvari hrvatski deo grada koji je izgrađen u modernom stilu, dok je sa druge strane obale muslimanski deo i on se nije posebno promenio od mog poslednjeg boravka tamo, od pre skoro pola veka.
Hotel je svetska klasa i ima svoj vlastiti šoping centar u koji se ulazi direktno iz hotelskog staklenog lifta. Soba u kojoj smo mi prespavali je ogromna a kupatilo sa zasebnom spa kadom je takođe masivno. Restoran koji se nalazi na istom, 9. spratu gde smo mi bili je impresivan i po čistoći i po asortimanu jela. Osoblje na recepciji kao i ono koje održava sobe za svaki respekt.
Rano ujutro kada smo ustali kroz zavese sam primetio kišu a u daljini se nazirala planina Velež. Kiša je u stvari bila pravo osveženje za letnju vrućinu. Pade mi na pemer čuveni pesnik Pero Zubac i njegove “Mostarske kiše” koje sam i sam u mladosti recitovao na raznim zabavama.
Kad smo prethodno veče, odlučili peške prošetati do Starog pazara, tj. do čuvenog mosta kojeg su Hrvati u poslednjem ratu srušili, pa po naređenju EU morali rekonstruisati i vratiti u prethodno stanje, na malom uzvišenju iznad Neretve, kao kakav svetionik stoji srpski pravoslavni hram – Saborna crkva Sv Trojice.
To je saborni hram eparhije zahumsko-hercegovačke. Bila je najveća crkva na Balkanu do kraja 19. veka. Bila je uništena u poslednjem ratu ali je, srećom, obnovljena 2010.
Saborni hram Svete Trojice građen je u periodu od 1863. do 1873. godine. Novac za gradnju dao je srpski živalj Mostara i okoline. Veliki prilog poslao je sultan Abdul Aziz, a deo novca darovan je iz Ruske Imperije. Graditelji crkve bili su Hercegovac Spadoje Vulić i neimar Andreja Damjanov.
Stari pazar, neka vrsta sarajevske Baščaršije, prepuna je restorana, kafana, ćevapnica, prodavnica suvenira… mi svratismo u jednu otvorenu ćevapnicu gde smo degustirali čuveni mostarski ćevap koji smo zalivali takođe mostarskim pivom iz krigle, a istovremeno posmatrali most koji je, između ostalog, poznat i po skokovima u vodu.
POVRATAK ZA BANJA LUKU
Za putovanje iz Mostara za Banja Luku postoje dva pravca. Jedan je preko Sarajeva i Zenice koji je dug 361 km, a drugi preko Prozora, Bugojna i Jajca u dužini od 233 kilometara. Mi smo se odlučili za kraći i sporiji put, gde se ne plaća putarina ali je zato mnogo pitureskniji.
Krenusmo ka Jablanici udaljenoj oko 50 km od Mostara i prvi odmor je bio u restoranu “Zdrava voda”. Isti je bio prepun turista iz raznih krajeva. Na samom ulazu mnoštvo ražnjeva na ekektrični pogon na kojima su se vrteli jaganjci. Nađosmo slobodan sto tik pored ograde velike verande-letnje bašte sa koje se pružao nezaboravan pogled na železnički most od kojeg se ne vidi onaj srušeni iz čuvene bitke na Neretvi u II svetskom ratu. Sama Neretva je tu ogromno jezero za potrebe jablaničke hidrocentrale, a voda plava kao nebo. Čovek bi tu mogao večito sedeti i diviti se lepoti neverovatne prirode.
Tu u Jablanici se i račva put za Sarajevo koji vodi desno i onaj levi koji smo mi izabrali, I koji neverovatnim krivinama i serpentinama vodi prema Bugojnu. Zaista, ako vas put ikada tamo odvede prođite kroz taj kraj jer ćete u bukvalno pola sata vožnje iz ravnice biti nebu pod oblacima i hvataće vas prijatna jeze kad bacite pogled nadole. Vožnja pored reke Rame i Ramskog jezera gde se nalazi i varošica Prozor u kojoj živi preko 75 posto Hrvata, oko 25 posto muslimana i statistike kažu, svega troje Srba (!), odmor je za oči.
Na planini Makljen, na njenom samom vrhu, gde je sveže i usred leta, zastadosmo da se osvežimo u “Restoranu kod baba Janje”. Tu na zelenoj površini restoranskog imanja, nalik na odbojkašku, stoji razapeta mreža. Goran sa sinovima Danilom i Vukom dograbi loptu da odigraju igru zvanu hrkljuš (!)
Ja pojma nisam imao šta znači “hrkljuš”!? U stvari to je sport kreiran za popularni šou “Top lista nadrealista” 89-tih godina prošlog veka.
Kakva su mu pravila?
Igrači (bilo koji broj) stoje u krugu, na rastojanju ruku jedan od drugog. Voditelj igre baca loptu (napravljenu od krpa) nekome u krugu. Igrači nastavljaju da dodaju loptu jedni drugima. Kada lopta padne iz nečijih ruku, taj igrač se udari pesnicom u čelo i vikne: “Domen!” (što znači Moje loše!). Kada vođa igre vikne: “Hrkljuš!”, vlasnik lopte je pobednik. “Hrkljuš” je svaki igrač koji je van igre. Kada u igri ostane samo jedan igrač, on se proglašava pobednikom…
Da nisam video svojim očima ne bih verovao. Svašta čovek nauči.
Krenuli smo dalje. Cveta našla neku stanicu koja isključivo “dere” narodnjake pa i ona zajedno sa njima zamišlja da je u “Nikad nije kasno” takmičenju.
Sledili su: Gornji Vakuf, Bugojno gde smo zastali na pet minuta da naduvam gumu, Donji Vakuf, Jajce… u mestu Dabrac smo takođe, nakratko zastali da protegnemo noge, neko da poseti sanitarne prostorije, a ja sam kod uličnog prodavca kupio domaći med i đezvu od bakra koju sam doneo u Australiju.
Dolinom Vrbasa koja je neopisivi raj za oči, preko Novoselije i Šehera stigosmo u Banja Luku. Već je bilo veče i uputismo se u Trn, ka motelu “Paša” gde smo i u prvom dolasku u Banja Luku bili smešteni. Tu sam se sreo sa školskim drugom iz Sarajeva, Dragoljubom Stevovićem koji je sa suprugom Jordanom, doputovao iz Slovenije da se vidimo nakon 46 godina. O tom susretu, kao i o onom sa još dva školska druga u posebnom članku uskoro…
Nas je već sutradan čekao put na Vlašić. Do čitanja!
