33
ATENTAT
Iako su imali dogovor da je ne zove bez preke potrebe na telefon, čim je na dipsleju videla Ivan MUP u ponedeljak u 7,30h znala je da nešto nije u redu.
Sa četkicom za zube u jednoj i telefonom u drugoj ruci, sa skupljenom kosom na vrh glave, slušala je u neverici kada joj je Ivan saopštio.
– Upravo mi javljaju iz Bezbednosti da je Krsmanac ubijen jutros ispred svoje kuće na Senjaku. Da je ulazio u službeni auto i da je ubijen iz automobila u pokretu.
– Ma jesi li siguran?! – sela je na sofu u neverici.
– Sto posto. Spremi se i dođi hitno na sastanak u vladu kroz pola sata.
– Evo krećem.
– Šta se događa? – izašao je Mile iz kuhinje, kada je čuo da je Stevana ostala u neverici zbog telefonskog poziva koji je upravo primila.
– Ubijen Krsmanac…- reče tupo – Sastanak u Vladi kroz pola sata. Moram da sačinim saopštenje za javnost. Moram da se čujem sa Ljubinkom. Gospode Bože, ovo se ne dešava!
– Čekaj polako, zna li se ko ga je ubio?
– Iz automobila u pokretu, to je sve što znam, sad pre 10 minuta – oblačila se Stevana, osećajući da joj se ruke tresu.
– Smiri se, polako, ne paniči. Budi racionalna. Hoćeš nešto da popiješ? Za smirenje, neki alkohol, nešto?
– Ne, ne, ne smem…moram da krenem. Igor me čeka ispred. Zovi tvoju ili moju majku da narednih dana budu kući sa decom, ovo će sad biti ludnica. Narednih nedelja – zakopčavajući mantil strčavala je niz stepenice u belom odelu koje joj je Milan kreirao za neko davno diplomatsko veče.
Sela je u auto i rekla tiho.
– Vozi me u Vladu Srbije. Ubijen je Krsmanac maločas. Javi svojima da ne znaš kad ćeš kući danas.
Igor je podigao tamna stakla na crnom audiju A6 i klimnuo glavom.
– Zna li se ministarka ko ga je ubio? Motiv, bilo šta?
– Ne. Za sada ne. Budi u pripravnosti danas ceo dan, molim te. Halo, Ljubinka? Šta se pobogu dogodilo? Da li je realno ovo što sam čula maločas?
Krsmančeva udovica i Krsmančeva donedavna ljubavnica pričale su o muškarcu koji im je obema u jednom trenutku života značio. Rade Krsmanac ubijen je ispred svoje kuće na Senjaku.
Ispratila ga je služavka, dočekao ga je vozač, čuvalo ga je obezbeđenje i nije ga spasio niko.
Radnik obezbeđenja je lakše ranjen, vozač ima posekotine od stakla, a Krsmanac je ubijen na mestu. Ljubinka je sačekala hitnu pomoć koja je konstatovala smrt i odvela ga na obdukciju. Vest će za koliko sat vremena morati da bude objavljena. Da je prvi čovek jedne zemlje ubijen.
Kao ministarka informisanja, Stevana Mandić već vidi pakao u kom će živeti narednih nekoliko dana. I već joj je vruće, iako vatra tek tinja.
Život stvarno nema pravila, nikakvih. Do pre mesec dana, nije razmišljala ni o Ivanu, Krsmanac joj je branio da ide na gej veridbu, jedina afera je bila ubijeni biznismen na jugu Srbije. Danas je u poziciji da razmišlja o vanrednom stanju, a koliko pre 48 sati je bila van sebe od sreće zbog divnih trenutaka koje je provodila sa Ivanom.
U Vladi Srbije održan je sastanak i sačinjeno saopštenje sa kojim će se kao udarna vest u 11h objaviti da se proglašava vanredno stanje. Treba obavestiti ambasade da je u pitanju atak na jedan narod, kada se ubije onaj ko ga vodi. Treba predsednika Skupštine postaviti na mesto vršioca dužnosti, treba smiriti javnost koja će jedva dočekati ovakvu vest. I treba smiriti ljude koje će ovo uplašiti.
U holu Skupštine, celo rukovodstvo jedne zemlje, ministarstva odbrane, unutrašnjih i spoljnih poslova, pravde, koordinator Saveta za nacionalnu bezbednost stajali su dok je predsednik Skupštine čitao poslednju vest. Vest koju će mediji poslati u etar i koja će zauvek promeniti sudbinu zemlje.
„Danas je u 7.30h ispred svoje kuće na Senjaku ubijen Radomir Krsmanac. Lakše su povređeni vozač i član obezbeđenja. Iz vozila u pokretu, sa tri hica usmrćen je prvi čovek ove države. Ovim je država pretrpela ozbiljan udarac na bezbednost, i od ovog trenutka uvodim vanredno stanje u trajanju od 30 dana. Molimo građane da ne dižu paniku, a pravosudni sistem i Savet za bezbednost potrudiće se da otkrije počinioca ovog mučkog čina“
Kod vanrednog stanja je najgori onaj osećaj u vazduhu. Koji se da rukom opipati i koji miriše na neizvesnost. A neizvesnost je kat-kad gora nego presuda. Zanimljivo za Stevanu što nije imala kad ni da oplače Krsmanca. Nije stigla da razmisli kako je njoj samoj, da li pati, da li su se rastali u ljutini, da li će joj faliti on kao saradnik, čovek, bivši ljubavnik. Sve što se dešavalo, dešavalo se munjevitom brzinom. Slika kada izjavljuje saučešće Ljubinki nad odrom pokojnog Radomira Krsmanca ostala joj je urezana do kraja života.
Kad je žena u politici, ona stalno nešto mora da pazi, da se čuva i da taktizira. Naročito ako je bila ljubavnica predsednika države u jednom periodu. Razmišljala je kako će se susresti sa Ljubinkom Krsmanac, profesorkom srpskog jezika i književnosti. Da li će imati lažnu ili pravu saosećajnost prema ženi sa čijim je mužem spavala? A onda je shvatila.
Krsmanac je zapravo sada i konačno samo njen. Ljubinkin. Jer konačno zna gde je. I ne mora da mu traži trag jer je jasno ko dan da više nikud ići neće. Tako je govorila Stevkina baba za pojedine udovice švalera.
Zanimljiva stvar je kako odlazak jednog čoveka menja okolnosti za one koji ga ispraćaju na onaj svet. Mnogi koji su došli da izjave saučešće porodici Krsmanac, za života su tom istom pokojniku podmetali, lagali, širili neistine, a sada se u crnini pred udovicom naklanjaju odru i čine poslednji pozdrav. Ima nešto licemerno u sahranama, jer pokojniku ništa ne znači što će se neka ulica zvati po njemu, što će se neki institut sutra naslanjati na doktrinu koju je on imao u predavanjima, niti će njegovoj deci značiti što im je otac bio predsednik države. Udovica će mu jedina biti verna. Do svoje smrti. A njemu, Krsmancu će ionako sve biti svejedno.
U političkom smislu će njegovom smrću manipulisati oni koji će ga veličati, kroz samo nekoliko godina veličaće ga i oni koji ga za života podnosili nisu, jer odsustvo nekoga ko je bio veliki čini da se sve što je bilo oko njega loše –obriše. I da ostane samo ono što je valjalo i čemu se vredi pokloniti.
34
PREDSEDNIČKI KANDIDAT
Stevanin život je narednih sati, dana, nedelja bio preseljen u kancelariju u Vlajkovićevoj. Ivanov život takođe. U vanrednom stanju u jednoj državi malo je ostajalo vremena za intimu. K’o u partizanima. Dok se država postavljala na noge, oni koji su je držali na rukama od umora nisu mogli da se sastave. Nije bilo uputno da izlaze, pa su se nalazili u njegovom stanu. I uglavnom pričali o politici. Zanimljiva stvar je što Ivanov libido nije slabio uprkos stresu, dok je Stevka bila na ivici da se ispiše iz partije i ode u tri lepe.
Decu je viđala pred spavanje, muž je umeo prekorno da je pogleda, a ona je katkad imala osećaj da joj cela država stoji na ledjima i da je nosi sa sobom, i kad se tušira i kad se oblači i kad spava. Krsmanca je sanjala par puta ali niti je zvao niti je šta tražio. Protumačila je to kao činjenicu da se nisu pozdravili. Da je otišao, a da se nisu pozdravili.
Kada je dospela u fazu da ne može da spava, požalila se Ivanu.
Sedeli su kod njega u stanu posle posla, Stevka je bila umorna kao mali pas, koji klone posle trčanja. Ivan je poručio hranu i kad su jeli, Stevka se sklupčala pored njega na trosedu.
– Ne mogu da spavam, Ivane.
– Kad bre ne možeš da spavaš?
– Uopšte ne mogu da spavam. Krenula sam na floriterapiju.
– Šta nam radi ta terapija?
– Kapi su u pitanju. Ne mogu da se odmorim, tražila sam da mi da neke cvetne esencije da se naspavam.
– Ma kakva floriterapija, to ja ne stižem da te izmorim pa si puna snage – poče da je zadirkuje Ivan i da je golica, na šta se zadirkivanje pretvori u duge strasne poljupce.
– Idem da se istuširam. Hoćeš sa mnom? – pozva ga Stevana u donjem vešu da joj se pridruži ispod tuša.
Momački stan Ivana Andrejevića imao je tuš kabinu dovoljno komfornu da stanu dvoje odraslih, kada se spoje u jedno.
Voda je prskala po njima, Stevana se topila pod toplotom vode i Ivanovim rukama koje su je dodirivale po čitavom telu, dovodeći je do vrhunca. Obožavao je njene grudi, a sitne kapljice koje su se slivale niz njen dekolte voleo je da pokupi usnama dok je drži za kukove i podiže na sebe. Kada je u tuš kabini postalo pretoplo, izveo je Stevanu ispred velikog ogledala iznad lavaboa.
– Ženo, dolazi ovamo! – kroz smeh joj se obrati i postavi je ispred ogledala. Stevana se ogrnuta peskirom lako izvi i nadje se ispred Ivana tako da je mogla da ga gleda u oči u ogledalu. Toplota i strast njegovog tela i snaga njegove muškosti učiniše da Stevana doživi orgazam glasno nekoliko puta.
– Volim kad si glasna, i kad čujem kako svršavaš – reče joj tiho na uvo, grickajući joj rame otpozadi.
Šta ti je život, našla je seksualnog partnera kakvog je oduvek tražila, može i glasno da se svršava, i to sve u trenutku kada je država u vanrednom stanju, jer su joj ubili predsednika. Krsti se pope, zemlja se trese!
Država se lagano izvlačila iz vanrednog stanja, kako se klupko odmotavalo, ispostavljalo se da svaki moćnik ima jačeg moćnika iznad sebe i da se svaka neposlušnost kažnjava. Krsmanac nije hteo da donese jedan sporni zakon, zamerio se pogrešnim ljudima, i to istim onim koji su mu pomogli da dođe na vlast, a kako u politici nema vremena, već samo prilika, namerno propuštene prilike se ne opraštaju.
Postavljalo se pitanje izbora. Onih čuvenih izbora koje je Krsmanac toliko pominjao i koje na kraju nije doživeo. Govorkalo se i lobiralo sa više strana da bi idealna za tu poziciju bila upravo Stevana Mandić, jer je kao politička ličnost najmanje kompromitovana. Odličan student, odličan govornik, majka, žena, supruga, govori jezike.
Do nje same su dopirale priče, ali nije se obazirala. Laskalo joj je ali od svog stresa pod kojim je bila, nije stigla ni da se zabrine. Tog popodneva kada je primila poziv od predsednika Skupštine da dođe na sastanak „po vrlo važnom pitanju, takoreći gorućem“ bilo joj je jasno da priče nisu samo priče i da će dobiti predlog od kog tek neće moći da spava.
Kad je ušla u kabinet predsednika Skupštine, Božidara Jankovića, i kada je pitao šta žestoko hoće da popije, samo se nasmejala.
– Dotle došlo, Božidare? Da žestinom počinjemo sastanak?
– Vidi ovako. Većinom glasova smo odlučili da tebe kandidujemo za predsednika Srbije. U istoriji naše države još nismo imali ženu na toj poziciji, i mislim da je vreme da se u tom pravcu nešto menja. Ti nisi kompromitovana, ostvarena si, stabilna i ljudi te jako vole. Ubedljivom većinom si izglasana da si ti ta koja treba da izađe pred građane Srbije kao neko ko će da zameni Krsmanca i nastavi politiku koju je on započeo i vodio svih ovih godina.
– Dobro. Pretpostavljam da nemam vremena da razmišljam i da se „ne“ ne prihvata kao moj odgovor.
– Tako je. „Ne“ nije opcija. Čestitam ti kandidaturu. Sutra već možemo da krenemo u pripremu kampanje. Jer vanredno stanje se ukida ove nedelje – decidan je bio Božidar Janković, predsednik Skupštine Srbije i čovek od kredibiliteta u svakom pogledu.
– Da li treba nešto da znam i šta mogu da očekujem?
– Za sada imaš podršku velikih sila, svi ambasadori će lobirati na svoj način, ali sve što smo istraživali i pratili ide u tvoju korist više nego što si svesna. Ljudi te cene, nemaš loš bekgraund, dugo si na poziciji i realno, realno nekih smetnji za tvoju kandidaturu nema.
– Ostaje mi da se složim. I zahvalim ti, Jankoviću!
Kucnuše se čašama žestine. Stevana Mandić biće prva žena kandidat za predsednika u modernoj istoriji Srbije.
35
„ZNAŠ SINE, NIKO SE NIJE OVOME NADAO“
Posle predsednika skupštine Božidara Jankovića, Stevana je otišla do svojih roditelja da ocu odnese lek za pritisak i da usput iskoristi priliku da ih obavesti da će se kandidovati.
– Dobro sine, mi smo ljudi obični i znaš, ovome se niko nije nadao – poče Stevanin otac, a majka tiho sede do oca sa izdignutim obrvama i nadoveza se:
– Eto sine, ako baš mora, ti pristani, šta ćeš. Imaš decu. Nije to posao za ženu. Opasno je to, čuvaj se.
– Ako ste vas dvoje normalni, ja se obesim evo ovde na sred dnevne sobe i sutra izađem u novinama! Pa šta je posao za ženu? Da pere sudove dok se ne izgrbavi i da služi sve koji umeju nešto da traže? Ja sam se celog života borila da ne budem ta žena, nego žena čija će reč da se važi, čije će ime da znači. A ne da budem žena samo na broju!
– Pa dobro što se ljutiš – poče otac polako – Stani, ženo, aman. Stevana hoće da kaže da je to već odozgo odlučeno i da ona nema kud. MI treba da je podržimo.
– Tako je. Ti da odabereš tata, odelo, a ti mama, kostim koji ćeš da obučeš na inauguraciji. Zamislite da se udajem opet, eto ako vam je lakše tako, a kampanja vam je predbračni staž. Ukratko. Eto…
Oboje počeše da se smeju, a Stevana dograbi čašu vode i nastavi:
– Samo što se ovoga puta ne zavetujem čoveku, nego – državi Srbiji. Smatrajte da ako pobedim na izborima, ja se ustvari udajem za Srbiju, i u to ime – živeli! Dakle – udata za Srbiju.
Svo troje se nasmejaše.
Stevana je ovakva bila i kao dete, jasna, direktna I konkretna. Prirodni autoritet. Možda je nešto u njoj i bilo još uvek nežno i mazno, ali to su mogli da vide samo odabrani.
– Ma mi smo sine, bili uvek za to da ti budeš neko i nešto, ali ovo se nekako otelo kontroli. Ajde bila si ministarka i mi smo mislili da je to to, al ovo ode daleko…
– Pa niko se nije nadao majko, da će biti atentat na Krsmanca, pobogu. Ne režiram ja ovo, meni je ovo doneo splet nesrećnih okolosti, nsam ja ovo birala. Nego jeste li vas dvoje zapamtili, spremite se kao za svadbu, a familija ako vas pita kaži da znate koliko i oni i da pratite na vestima.
– Jao sad će cela familija da ti se navali na kičmu. Kuku, kad se svi izređaju da nešto traže…
– Mnogo bre tata, gledate filmove. Neću ja biti šef mesne kancelarije i zadružnog doma aman! Nego predsednica države. Navaljivaće i familija i oni koji to nisu, ali bogu hvala biće lakše nego kao kad sam bila u ministartstvu. Neće baš moći svako ni da mi priđe. Nego da ponovimo…hajmo u glas, da li smo zapamtili. Idete kao na svadbu, lepo se obučete dođe vozač po vas i vi se zahvalite. Može?
Sve smo shvatili, bravo!
36
KUĆNI SAVET
Čudnim igrama sudbine, dočekala je izbore i to kao kandidat vladajuće partije.
I dok je većinom glasova dobila zeleno svetlo od politike, čekao je još jedan semafor kod kuće. Trebalo je objasniti da će se njen život iz korena promeniti. Da će deca dobiti obezbeđenje, da će roditelji morati da se uklope u nove diplomatske okolnosti ukoliko pobedi na izborima. Za sada je trebalo na kućnom savetu progurati – kandidaturu.
– Opa! – klimnuo je glavom Mile Mandić – Mi smo do sada iz zezanja mislili da si Zvezda Granda, kad ti ode da se kandiduješ za predsednika države! Dobro ženo, jesi li ti normalna?
– Ne znam koliko si svestan šta ovo za našu porodicu znači i za mene kao političara konkretno – tiho reče Stevana, kao da je kriva.
– Jesam. Isto cimanja za sve nas, tebe ionako nema kod kuće nikad, sad tek nećeš dolaziti, deca koja će da rastu dok si ti na službenom putu…
– Hajde, Mile, majke ti rođene prekini! Ali zaista prekini. Celi život slušam kako od mene ništa biti neće. A moji rezultati govore upravo suprotno. I s tobom ili bez tebe, ja ću se kandidovati. Ono na šta računam jeste da od sad ti slušaš mene, jer se u proteklih 15 godina ispostavilo da izgleda stvarno znam šta radim. Može?
– A šta ja treba da radim? Da budem predsednicin muž?
– Budi Mile šta hoćeš, samo me ne ometaj, za ime Boga. Ne pričaj deci kako je to nešto strašno i kako sam ja neko ko ima suludu ambiciju. Da li si ti svestan da sam ja jedina žena kandidat za predsednika u istoriji Srbije?
– I šta će biti ako pobediš? Koliko je to para za naš budžet više?
– Jel realno da te samo pare zanimaju…Ja ne verujem! Posle ovoliko napora da dođem dovde …
– Da da, dođeš! Ti da dođeš, ne mi, ne naša porodica! –dreknu Mile.
– Kako bih ti rekla, ja sam uvek nas posmatrala kao porodicu! Šta god ti mislio, pričao protiv mene i ponašao se u skladu s tim šta misliš! Ti dobro znaš da je meni podrška jako bitna ovoga puta u kandidaturi, to ne bi trebalo da ti crtam nadam se…Izuzev ako ne želiš da i podršku kupim, kao i sve ostalo do sada…
– A pa sad, ja za sve ove godine ništa od tvoje politike nisam dobio. Možda bih i mogao konačno da dobijem apanažu, kao svaka podrška na dvoru.
– Ako dobiješ apanažu, možeš da je računaš kao bivši muž. Meni je zaista pun kofer gluposti i objašnjavanja zašto je dobro da napredujem u karijeri. Mene ovo svrstava u vrh svetske diplomatije, jesi li ti svestan čoveče!?
– Ja vrlo dobro znam odakle si ti potekla i ko su ti roditelji i kako se kalila ta tvoja diplomatija! Nemoj da ja progovorim.
– Mile, možeš da odeš i ispred Skupštine i u medije, što se mene tiče, ali zaista. Moja deca će mene pamtiti kao vrednu i radnu ženu, koja je svega pružila koliko je mogla. U odnosu na druge majke i mnogo više, uprkos tome što sam čitav život na putu i na sednicama. Čujem li jednu reč protiv mene pred decom, perfidno kako inače pričaš, da ja ne čujem, pa posle osetim kad pričam s decom, nemoj da te đavo nosi da se opet zezneš i uradiš nešto slično. Jer više neću da odgovaram za sebe!
– Vi ste gospođo već postali predsednica, koliko mogu da primetim. Naređujete, postrojavate…svašta je tebe onaj Krsmanac vidim naučio! Najviše da budeš beskrupulozna i da gaziš preko živih ljudi.
– Nažalost…ti i ja se više ne razumemo! Ne znam kako smo postali takvi stranci koji žive u istoj kući i gde je nestao onaj momak u kog sam se zaljubila!
– Nestao je među gomilom školskih i domaćih obaveza naše dece. Ova deca su i tvoja, ne samo moja.
– Kako te samo nije sramota? Ne mogu da verujem na šta se pozivaš! Toliko puta sam htela da platimo ženu da nam pomogne, nijednog trenutka nisi se pitao da li je meni teško, da li sam ja umorna, da li imam snage! Sram te bilo!
Ustala je i otrčala u kupatilo plačući. Ovo će ići jako loše. Svaki put kada pitate nekoga za odobrenje nečega što vas diže u visine, očekujte da vas spusti. Ljudi, čak ni bliski ne vole kada ste mnogo iznad njih. Nažalost. Dok je skidala šminku i brisala suze, čvrsto je rešila da u ovo ulazi sama, sa svojom decom. Mile može da se priključi ako želi. Ako ne želi, zaista će ostati predsednicin muž, bez šanse da se njegovo ime ikada igde čuje.
37
ETO, AKO BAŠ MORA…
Za razliku od muža, momak se jako obradovao vestima koje mu je prenela. Podigao je visoko i dugo vrteo na sred dnevne sobe. Ovoga puta raspakala se od sreće.
– Hej, hej, hej…pa što plačeš, malena? – upitao je Ivan u neverici.
– Od sreće plačem. Niko se više od tebe nije obradovao vestima koje sam saopštila. Roditelji su se zgledali kao da idem u zatvor, a ne na izbore, muž mi je maltene za podršku na izborima tražio apanažu…Božidar Janković mi je prvo dao čašicu , pa saopštenje, a samo si se ti obradovao. I to mi zaista mnogo znači.
– Pa ja sam te ljubavi, sreo ovakvu kakva si sada. Meni je to logičan sled stvari i radujem se kako se ne radujem! Čoveče, prva predsednica Srbije u istoriji!
– Ma bre, čekaj, tek se kandidujem. Svi su me već videli kako polažem zakletvu. Mi to još ne znamo. Čeka me dug put.
– Ljubavi, ja znam. I gotovo sam siguran da ti ulaziš u istoriju. S mužem ili bez muža, ali ti postaješ predsednica.
– Pazi, ako znaš nešto što ja ne znam, volela bih da podeliš sa mnom.
– Mogu da podelim osećaj koji imam. A to je da te vidim zaista na toj poziciji. Srbija trenutno nema alternativu, niti boljeg kandidata. Krsmanac je otišao kao častan čovek kog je ubio kriminal. Barem će to tako ostati upamćeno. Pozadina je svi znamo drugačija. Ti si njegov naslednik i tako se i ponašaj.
Stevka uzdahnu. Politika je uvek i davala i uzimala. Davala je mogućnosti, oduzimala je slobodno vreme. A kako stoje stvari, koštaće je živaca i psihičkog mira.
– Šta su ti rekli roditelji? – neočekivano je upita Ivan.
– Pa eto ako baš mora, znaš imam malu decu..Ma ti da si video kroz koje sam ja razgovore prošla, ti bi se prekrstio tri puta za moje zdravlje. Ja sam se brže dogovorila sa predsednikom Skupštine Jankovićem, nego sa najbližom familijom.
– Šta ćeš da radiš sa mužem? – niotkuda su krenula pitanja. Ivan je po prvi put pitao nešto što ima tako direktne veze sa njenim budućim odlukama.
– Vidi. Ja ulazim u kandidaturu. Bilo to sa postojećim ili sa nekim drugim mužem. Ja sam svoju mladost i najbolje godine dala za porodicu i posvetila tome da moja porodica i moj muž osete blagodeti onoga što sam gradila. Ako treba ja ću kupiti muževu podršku, a onda ćemo se i razdružiti.
– Jel moguće da će ti tražiti novac?
– Moguće. I moguće da ću ga isplatiti. To sam mu i rekla. I da će to značiti da je i zvanično – bivši muž.
– To nije dobro za tebe kao kandidata, da se čuje da si se razvela u jeku kampanje, jer te nije podržao na izborima, znaš?
– A šta je u suštini dobro po mene? Da se umno poremetim od svih ljudi koji su mi se navalili na kičmu i koji bolje znaju od mene šta ja treba da radim. Jel realno da će Srbija brinuti o ženi koja sama ne ume da sredi svoj život? Dolazi novo doba, žene više neće tražiti odobrenje, žene će odlučivati same. Možda ne odmah svugde ali veruj mi, ne mogu više. Jel tebi smeta moj razvod?
– Jesi li ti normalna, čudo moje? Ako bih šta voleo, voleo bih …da mogu da stanem pored tebe i budem ponosan na tebe – reče joj Ivan čvrsto je zagrlivši i sa obe ruke je uhvati za obraze i nežno poljubi – Od prvog dana kad smo se poljubili u kolima mislim o tome, ali…eto.
– Ljubavi! – polete mu u zagrljaj Stevana – Pa nikada mi to nisi rekao, nikada me nisi to ni pitao, nikada o tome nismo pričali…
– Pa šta da ti kažem, da nekada noću nisam spavao razmišljajući zašto sam se od svih žena zaljubio baš u tebe, da sam izlazio, nekada s namerom da sretnem neku drugu, da zaboravim i odem bez reči…Nisi htela da odeš odavde – pokaza na srce celom šakom – Ušla si pod kožu i eto, nema se kud sada.
– Mnogo te volim, Ivane, jel znaš to? Volim kako me gledaš, volim način na koji mi se diviš, volim nekako što se osećam…kao tvoja. A i pre svega što mi intelektualno imponuješ, pored svega što si. Volim što sa tobom mogu sve i što se ne plašim kuda će me to odvesti…a evo odvede me pred celu glasački sposobnu Srbiju. Donosiš mi sreću.
– Drago mi je da to čujem.
– Najradije bih da mogu da živim van grada, da imam kuću punu dece i da te čekam s posla, verovao ili ne.
– Hajde prvo da te ustoliči Srbija, veruj mi da su tvoje želje vrlo ispunjive i jednostavne. Ti ćeš na kraju postati predsednica da bi mogla da živiš kako ti želiš.
Stevka se samo nasmeja više sama za sebe. Kome ona da objasni da je njen san u životu uvek bila velika porodica, sa malim psom u dvorištu, kućica puna cveća i bezbrižan život. Bog je za nju očito imao drugačiji plan. Ali kako se stvari razvijaju, malo će ga i prekrojiti, ubaciti neke nove ljude i okolnosti.
38
FLORITERAPIJA
Konačno je počela da spava normalno, a onda je došla kandidatura. Sedela je preko puta svog floriterapeuta i mrtva ozbiljna pitala:
– Imate li nešto što bi ja intravenozno mogla da uzimam? U jačim dozama. Taman kada sam rešila pitanje spavanja, dobila sam poziv za kandidaturu. I sada opet ne spavam, a razmišljam i da se razvedem.
– Zbog čega sada? – upita je Dunja, floriterapeut.
– Nemam muževu podršku za kandidaturu. A sem što nemam podršku, nemam vala ni živaca. Roditelji su mi uplašeni, deca nemaju pojma još, nisam im pričala.
– Nekada su odgovori pred nama koliko god da se mi trudimo da ih učinimo nevidljivim. Ne postoji intravenozna terapija, nasmeja me – reče kroz grohotan smeh Dunja – postoje jače kapi i napravićemo jači miks.
– Jedna posebna osoba u mom životu je jedina reagovala onako kako sam od svih očekivala. A jedino od njega nisam očekivala ama baš ništa.
– Nekada podrška stiže sa strane odakle nam je potrebna, a ne odakle je očekujemo. Idem da napravim kapi.
39
KAMPANJA
Predsednička kampanja koja je usledila bila je nešto potpuno neočekivano za Stevanu. Sve je mogla da zamisli, ali da će imati toliku podršku ljudi – ni u snu. Krsmanac je dugo bio tu, ljudi su se podelili na one za i protiv, a ona, Stevana Mandić donosila je dah budućnosti i sama po sebi bila atraktivna jer je prva žena političar po aršinima razvijenog sveta. Susretala se i sa neumerenim izjavama političkih protivnika, traženo joj je i češljano sve uzduž i popreko, od familije do mrlja u karijeri, ali prosto rečeno – iz nekog razloga svi putevi su se otvarali baš u trenutku kada su njoj bili potrebni.
Imala je utisak da se prećutno dogovorila sa Bogom. I da joj zato sve ide. Tog aprila nekoliko nedelja pred izbore, otišla je u crkvu na Banovom brdu u koju je često kao devojka odlazila. Stala je pred ikonu Svetog Đorđa i pomolila se za svoje i zdravlje svih onih koje voli. Prvi put je podigla glavu i detaljno pregledala sve ikone kojima su zidovi bili oslikani. Osetila je milost i spokoj, posle dugo vremena. Kada je izašla da zapali sveće u malenu prostoriju pored crkve uđe čovek sa šeširom. Stade da pali sveće, ali ništa neobično u tome ne bi bilo da joj se nije obratio.
– Imate pozdrave. Poručuju vam da je završeno sve i da dobijate izbore. Bila bi nam čast da budete deo našeg reda. Ukoliko ste naravno zainteresovani. Izvolite moju vizit kartu – simpatični dekica sa šešiorm i naočarima ljubazno se nakloni Stevani i izađe iz prostorije u kojoj se pale sveće.
Stevka ostade sama sa svim svećama koje je trebalo da upali i shvati da čoveka sa vizit kartom nije pitala ništa. Da ga je gledala kao tele u šarena vrata. Pogleda u vizit kartu, vide ime koje joj ništa ne znači i neki čudan znak u vidu loga. Stavi u džep od sakoa i prekrsti se poljubivši sveću.
– Moj život počinje da liči na epsku fantastiku – reče sama za sebe šapatom – Pomozi mi Bože, samo da ne poludim.
Kući se vratila sa nesvakidašnjim mirom. Deca su je opkolila i zaspala je ispred televizora zagrljena sa sinom i ćerkom. Mile je probudio i preselio ih u spavacu sobu svo troje.
Kako spavaju oni koji se bave politikom? Na trosedu sa decom, uglavnom. Jer su toliko umorni da ne znaju za sebe kada se vrate kući. A mozak traži da se odmara.
40
VIZITKA
Stevanini dani su ličili jedan na drugi. Kad je Ivanu pokazala vizitku, samo se nasmejao i pitao je:
– Da li se držao za srce kada se pozdravljao sa tobom?
– Čini mi se da jeste. Malo sam bila u šoku znaš, nisam obratila pažnju na detalje. Sem da ima šešir, naočare i mantil. Nešto kao nemački špijun iz drugog svetskog rata, Bože me sačuvaj. Pomislila sam da sam upala u zonu sumraka. Ivan se grohotom nasmeja.
– Postoji red. Nije te čičica slagao. Red koji će te podržati. Kontaktirali su me već.
Stevka ciknu!
– Kako su tebe kontaktirali, pobogu? Neko zna za nas? Kako je moguće?! Ali kako je moguće!? Hoću li ja ikada više živeti kao normalna žena? Kao normalna osoba?
Ivan joj pridje i zagrli je.
– Smiri se. Njih konkretno ne zanima da li se ti jebeš sa mnom, njih zanima tvoja pozicija. Da ih zanima tvoj privatan život i da žele da te sabotiraju, pustili bi naše slike u sve medije. Ne bi pomoglo ni što si ti ministarka informisanja još uvek na dužnosti. Ne bi znao niko sem državne bezbednosti koja bi im pomogla. Ne zavaravaj se. Oni su za tebe i pomoći će ti.
Stevka po prvi put oseti kako se upliće u nešto mnogo šire, veće i ozbiljnije od svih stvari u kojima je bila, svih voda u kojima je plivala. Nesvesno oseti kako joj lupa srce i poče da joj se vrti u glavi…
– Daj mi vode.. šećera… nečega, nije mi dobro.
– Šta ti je? – upita je u neverici i oseti kako će Stevana da padne u nesvest. Donese je do kreveta i spusti je lagano. Brzo joj donese čašu vode u koju je razmutio šećer i pruži joj. Prvi put je video slabost u njenim očima. Za sve ovo vreme prvi i jedini put. Podiže joj noge uza zid da joj se krv vrati u glavu i kada malo dođe sebi, nežno je pomilovao po obrazu.
– Smiri se. Biće sve ok, ja ti to garantujem. Znaš i sama da si najbolja, šta ti je.
– Znam ja to sve Ivane, ali svi vi koji ste se obrušili na mene u ovom trenutku, shvatite da sam ja samo žena, koja ima pravo da bude i uplašena, i da joj bude teško i da se oseti krhko i često slomljeno…Jel ti mene razumeš o čemu ja pričam? Uopšte?
– Srce moje malo, nisi ti ta žena. Ti si ta žena kada hoćeš da se prepustiš muškarcu, to sam osetio s tobom. Inače, ti si sve samo ne ta žena. Ti si i snažna i jaka, i nežna i meka u isto vreme. Ti si sve, ali kako kad odlučiš. Ti si i u seksu dominantna, ali rešiš da me pustiš da to budem ja.
– Ma čoveče, kakav sad seks! – već je bila na ivici suza – Ja bre pričam da mi je teško! Nekad ne mogu da izdržim, kakav sad seks nije mi do života a ne do seksa!
– Znam, znam, znam…dođi, samo ti kažem da ti ta krhka žena nisi. Samo ti je trenutno teško. Veruj mi – uze je u zagrljaj i nežno pomazi po kosi i Stevka se rasplaka. Niotkuda se rasplaka kao kiša.
Ivan shvati da je Stevki puklo pred očima sve, kad ne može da se zaustavi. Nikada nije plakala pred njim. Ustvari ovo je prvi put da je video da ova žena ume da plače. Delovala je kao stena. Nesalomivo. Međutim… Shvatio je da mu se ova njena krhkost koja je došla iznenada čak negde pomalo i dopada. Osetio se kao njen zaštitnik. Muškarac može da pokori ženu u seksu, može da je poseduje, ona može da poludi za njim, ali ženu jedino može da slomi nemoć. Čak i jednu ovakvu ženu.
Ćutao je i držao u zagrljaju kao dete, a ona je plakala i za Krsmancem, i za propalim brakom i za činjenicom da ne zna šta će sutra biti posle izbora, i za svim noćima koje nije provela kraj svoje dece jer je sastančila u ime i za račun Srbije sa nekim stranim ljudima, koji nisu njena porodica. Plakala je kao kiša. Kao tropska kiša. Činilo joj se da ne može da se zaustavi. Nadolazile su nove i nove slike, sećala se svega što je bolelo oduvek, drugim rečima prosula se.
Šta je bilo u onim kapima posle seanse na floriterapiji kod Dunje, Bog sveti zna. Uglavnom, kod Stevke je nešto taj dan puklo u grudima i isteklo je sve što je bolelo.
41
BAZEL
Na nastup u Bazelu, Cica je povela Natašu koja je imala novu pesmu i kao svoju ratnu drugaricu htela je da je pogura. Nataša je bila sušta suprotnost u nekim stvarima Cici, ali Cica nije odustajala da od nje napravi čoveka. Dobro, uspešnu pevačicu. Da joj nađe onog koji će brinuti o njoj. A ona posle neka peva i neka snima. Mnogo je lakše živeti neopterećen.
Leteli su sa „Fly Oreo“ onom avio kompanijom koju je Cica izbegavala u širokom luku, jer su je doslovce jednom izbacili sa čekiranja i dočekala je da ne odleti na tezgu. Od tad izbegavala ih je u širokom luku. Međutim, do Bazela kartu je kupio organizator nastupa i nije imala kud. Sedele su jedna do druge sa kačketima i u sportskoj garderobi. Prođe stjuardesa i spusti im neki kreker za užinu. Cica pogleda u kreker pa u Natašu, pa doviknu za stjuardesom.
– Možemo li da dobijemo jelovnik?
– Naravno, stiže vrlo brzo, samo da podelimo snekove.
Slatka malena stjuardesa odšeta dalje, a Cica poče:
– Ova kompanija je ubedljivo najmizernija od svih sa kojima sam ikada letela, majke mi moje. Još onda kada sam htela da polupam aerodrom u Beogradu, ozbiljno su mi se zamerili. Nije lepo mrzeti i zaista nisu mi ove stjuardese krive, ali svaki put se setim stresa…Da sam mogla da reagujem onako kako sam htela…veruj mi bila bih svetski slavna, kao ludača iz Jugoistočne Evrope koja je polupala beogradski aerodrom jer su je sprečili da uđe u avion!
– E, ćuti, sećam se koliko si bila popizdela. Dobro je da si se iskontrolisala. Svi bi mediji o tebi pisali. – uzdahnu Nataša.
– Ma znaš ti koliko mene zabole štikla za medije. Izveštavao bi CNN o meni a još bi našli i političku pozadinu svega! Ali vidi ovo molim te, šta ovo znači, dobile smo dva i po gricka i dva i po krekera, kao snek! Ej ti, snek! Pa snek je mini sendvič i sok od paradajza, snek je mnogo toga, ali ne…naši i najbedniji. Reči nemam.
– Ma sad će stići jelovnik pa ćemo da jedemo taman kao ljudi. Nego kaži mi kako ti se čini taj lokal u Bazelu gde pevamo? Jesu li ok?
– Ja uvek uzimam kintu unapred. Ustvari, Srdjan kao moj menadžer. Tako da je proverena ekipa ljudi, radila sam već dva puta tamo i bilo je sve korektno. Onako kako smo dogovorili. Dobro za Bazel je što je u državi koja je uređena, finansijski jaka pa su i tezge isplativije.
– Meni malo frka kako će me prihvatiti, znaš. Ipak ova nova pesma je još nepoznata, pa mi je iskreno malo frkica, znaš da tebi mogu da kažem. – reče Nataša skrušeno.
– E, nema šta da ti bude frka, ja ću te najaviti, a možda bude tu i onaj voditelj što se svugde utrpava po tim našim nastupima pa ću mu ja reći kako da te najavi, znaš da on nekad bude sa nama, znaš.
– Onaj dosadnjaković? Jao ja sam za njega čula stvarno svakojake priče, pre svega da je jako loš čovek, da ako mu se zameriš ne zove te posle u svoje emisije i sve tako… –reče Nataša više za sebe.
42
NENAD
Jutro u hotelu na recepciji donelo je novo iznenađenje za Natašu. Ne računajući što je to jutro bilo oko podneva, tek kad je izlazila iz hotela, na recepciji je sačeka boca proseka sa kutijicom za nakit i vizit kartom. Iako se više nije sećala medvedića iz publike, pomisli na trenutak da to može biti isti pošiljalac.
Sede u foaje hotela da sačeka Cicu i popije kafu i poče lagano da otvara kutiju sa nakitom. Par naušnica sa Svarovski kristalima u obliku točka koji se i okretao i ista takva ogrlica. Otvori poruku i pročita: „Bila si divna sinoć. Ne znam koliko ostaješ, voleo bih da te upoznam. Nenad“ Broj telefona je bio strani, ali je momak očito bio naš. Poče da okreće vizitku i ukapira na slabom nemačkom da je u pitanju strana kompanija, naš čovek i neka funkcija koja bi se prevela sa izvršni direktor.
Kako se Cica nije nazirala ni na horizontu, Nataša uđe u telefon, okači se na wifi hotela i poče a surfuje ime i prezime kompanije, pa tek onda ime investitora kako ju je Cica naučila. Počeše da joj izlaze članci vezani za špediciju, nekakav prevoz i neki kamioni i uopšte sve vezano za transport. Kliknu slučajno na neki meni i dobi neke zgrade! Aha, Nenad znači radi zgrade i špediciju! Pritom, ne izgleda loše, i daj Bože da ima 35 godina.
Poče sama sebi da se smeje i u tom spazi Cicu kako joj sanjiva prilazi.
-Kako ide, Nati?
– Evo me u nekoj špediciji! – reče Nataša više za sebe i poče da se smeje. Cica je provali da je u pitanju sigurno nešto što veze nema sa transportom i upitno izvi obrve.
– Frau Petković, imate neki biznis za koji ne znam?
– Izgleda da će biti dobar biznis… – reče Nataša i nastavi da surfuje.
Cica pridje i sede do nje, a kad spazi Nenada na slici samo je upitno pogleda.
– Ko nam je ovaj?
- Zove da se vidimo, odavde je iz Bazela.
- On je špediter, jel? Slušaj, mlad je, jesi sve izguglala?
- Jesam ali ne piše da li je zauzet, deluje mi kao porodična firma, rade i neko zidanje zgrada…
- Boli te uvo da li je zauzet, čim zove da se vidite, sve ostalo je nebitno – zagrejano reče Cica.
- Znam bre, ali kako da ga zovem ja njega, glupo mi…- poče Nataša snebivajući se.
- Ne treba ti ni da ga zoveš, ja ću da ga zovem. To mora da bude na nivou sad ćeš da vidiš…Daj broj!
- Crna Cico, nemoj molim te, šta ćeš da mu kažeš? Ne znam ni ja šta bi mu rekla – spetljano poče Nataša.
- Ne boj se ti ništa. Predstaviću se kao tvoj PR ispitaću situaciju, sreća pa je naš čovek znači ne moram da mrndžam na nemačkom. Ništa ne brini, videćeš kako ćemo da udesimo…
Cica je već okretala broj, a Nataša je nervozno glodala veštački nokat nemajući predstavu šta joj se trenutno dešava u životu i na šta će ovo da izađe.
- Nenad Janković? Poštovanje! Ovde Đurđina Cvetković, menadžerka za odnose s javnošću Nataše Petković…
Nataša prevrnu očima i prekrsti se. Još nije imala PR-a ali očito da joj karijera napreduje od sinoć pa ima i takvog saradnika. Doduše fiktivno, ali avaj, Cica je bila rešena da Natu zbrine. I emotivno i ekonomski i finansijski. I da im život obema konačno i zapravo – bude pesma.
-…Jeste jeste, Nataša je sinoć pevala, dobila je vašu poruku, pa pošto imamo još obaveza ovde u Bazelu, pokušavam da vas uklopim u neki ručak…da da vas dvoje danas, jel vam odgovara u dva sata, sad? Odlično. Znate kako mi smo smeštene u „Les Trois Rois“ jeste, mogli biste doći tu, pošto nam je tako najjednostavnije. Dogovoreno. Pozdrav, sve najbolje!
– TI majke mi nisi normalna. Ti ovo podiže na nivo posla…Ja Cico nemam šta ni da obučem za taj ručak. Imam samo ovo na sebi i scensku haljinu, a gde ću u patikama u restoran…
– Nego šta je nego posao, jesi ti luda? Kako nisi ponela neku prostiju haljinu, ono nšeto kao ti si dama, pa biseri…
– Odakle meni majke ti proste haljine sa biserima?
– Ma bre Nati, znaš kako se Odri Hepbern oblačila ono kao damski, crna haljina, tesan kroj pa rukavice pa onaj šešir…to bre uvek pali!
– Gde ću, crna Cico, sa šeširom u restoran? Jeste ovo 5 zvezdica ali baš na ručak sa šeširom…i sa onim rukavicama, kuku!
– Ne bre stvarno nego ti kažem kad treba nekog da impresioniraš, a ti se obučeš jednostavno. Znaš kako sam ja naučila to. Sve ono što nikad ne bi obukla na sceni, a ja obučem tad! I svi se nešto kao oduševe, a meni ih žao jer to je toliko prosto da ja reči nemam. Te krojeve proste ja ne bih nosila šanse nema nego samo tako kad idem negde da glumim damu, kapiraš?
– A što ja glumim damu? Daj mi i to objasni da vidim taj PR do kraja hoću li shvatiti…
– Zato što hoćeš da se zaljubi u tebe, kapiraš? Sećaš se priče o investitoru, od pre neki dan! Ovo je taj! I znaš šta je važno…da ne preteruješ ni u čemu, da se ukurviš i samo trepćeš. Shvati ovo kao da treba da ga zavedeš da ne može da diše, da ne može da živi ni da spava dok tebe ne vidi! I nemoj slučajno da mu odmah daš! To dobro zapamti! Znači ne treba ti da se zaljubiš nego on! Kapito?
– Jesam, jesam…Ali kako ću za sat i po da nađem haljinu i gde da je nađem kad su ovde u Švici šibice bre 10 franaka?!
– Čekaj, samo da razmislim…bio je neki Đoka šaner, on je valjao našima ovde tursku robu, ko može da ima broj, a da…pa Srđan. Sad ću da nađem broj i nalazim ti haljinu!
– Ma Cile bre, da kupim haljinu za jedan ručak? I to firmiranu u sred Bazela?
– Ma to je firmirano ko što sam ja Madona! Da ti da obučeš i vratiš mu bre. Sad ćemo da vidimo, čekaj samo. Evo Srđan se sva sreća probudio i šalje mi. Evo ga Đoka Šaner. Čekaj samo tren. Da li je to Đorđe moj drug? Cica ovde..ima Đolence bogami dosta kako se nismo videli. Ima koliko hoćeš! Znaš šta sam te htela pitam…pa naravno iz tvog posla. Treba mi neka mala crna haljina 38-40 jeste ne mora da bude crna ali taj neki kroj, i neke perle, biseri najbolje ako imaš, a ako nemaš nabavi mi s neke druge haljine što ide u paketu, jeste…Ljubi te Cica. Imam neki ručak danas neplanirano, a ovde sam u pet zvezdica ne mogu svakakva da idem…Može taksijem, može. Za pola sata, odlično! Šta imaš još…za Srđana još, ma važi sve pošalji. Koliko para ne reče mi…Nemoj majke ti, nema smisla, ti živiš od toga, ipak je ovo Švica…joj, divan si drug, mnogo ti hvala! – uzdahnu i spusti slušalicu pogledavši u Natašu.
– Imaš haljinu, gratis, doneće je za pola sata. Idi se spremaj sad. Poklonio je meni. Davno mu je moj Radojica pomogao da ga ne strpaju ovde u aps, pa sad iz zahvalnosti, a malo iz pobožnosti, da ga ne ubije maler ako mi naplati. Uglavnom, ti draga Nato moja, imaš haljinu! Zapamti, šta smo pričale. ON treba da se zaljubi, ti baš ako moraš. Investicija pa sve ostalo. Kad se potrudi oko tebe možeš i ti da se zaljubiš.
Nataša joj se u neverici osmehnu i ode u sobu. U tom naiđe Srđan priđe Cici poljubi je u obraz i smesti se kraj nje u udoban trosed.
- Gde si ti celu noć, ha? Ja te čekala posle svirke da obiđeš drugaricu…tebe te nema – smejuljeći se koketno zadirkivala je Srđana.
- Imao sam posla, Radojici sam nešto završavao ovde u njihovoj banci, dao mi je ovlašćenje da mu nešto donesem, pa sam to jutros pre zore radio.
- Zar nije danas nedelja? Otkad švajcarske banke rade nedeljom?
- Nedeljom ne rade, izuzev ako nisi veoma važan klijent. Tad otvaraju kao da su fast fud, na prozorče! – nasmeja se Srđan.
- Jeli Srki, da mi kažeš nešto iskreno…Jel se moj Radojica upetljao u nešto sumnjivo čim iznosi novac ili mogu da budem spokojna?
- Možeš da budeš spokojna, rekao bih ti.
- Znači, pošto ti je Radojica mene dao na revers, red je da proverimo da li mi sve funkcije rade, ipak treba s puta da se vratim vesela i raspoložena. Srdjan je zagrli i poljubi u kosu, sa širokim osmehom, koji je otkrivao besprekoran niz zuba, pravih televizijskih – onih koji svetle i u mraku.
- Ludaku mali, šta da radim ja s tobom?
- Pa da jebeš, brate, da jebeš… – nasmeja se Cica i poljubi ga da pukne.
Natašin dejt protekao je i bolje nego što je iko očekivao. Ispostavilo se da je Nenad mlad, poslovan čovek, treća generacija naših ljudi u Bazelu. Dovoljno odmakao od korena, ali opet nekim čudom dobro je govorio naš jezik. Činjenica da je imao manire govorila je da je pred Natašom – Evropljanin.
- Cile, jel mogu kod tebe u sobu? Sad smo se videli i evo me idem, al ne znam da li si sama…Ok, dolazim za 10 minuta, samo ti isprati Srđana.
Dok se pela ka recepciji, nasmeja se sama sebi pri pomisli da Cica nimalo ne gubi vreme. Malopre joj je dogovarala haljinu, a dok je ona bila na ručku sa Nenadom, Cica je stigla da brže bolje smota Srđana! Sem za preduzimljivost, Cici je trebalo dati nagradu za snagu i izdržljivost koja je nije napuštala.
Pokuca na vrata Cicine sobe i začu: „Uđi Nato, slobodno je!“
Nataša je zateče u bademantilu sa čašom konjaka u ruci i poče da se smeje kad je vide.
- Jeste li stigli?
- Nego šta smo, sad sam ga ispratila. Živela, drugarice! – nazdravi joj Cica i otpi gutljaj konjaka.
- Ja se tebi nekad divim koliko u tebi ima snage, majke mi…
- Ajde, ajde…žena mora da ugodi sebi. Sad kad me dočekaju na aerodromu, a ja puna para, imala seks…ima bre da plenim i da se smejem na sve one fotoreportere kad sletim. Milina! Gde ćeš lepše – i seks i pare! Mašala! Nego pričaj ti kako bi? Hoćeš i ti konjak jedan?
- E neću. Deluje jako fin, ni nalik našim ljudima. Nekako je, vidi se da je svetska priča, matori mu je ovde rođen, keva isto, tu je i kapital, sve sam pratila kako si mi rekla…imaju 40 zaposlenih u toj jednoj firmi, on mi deluje da nije bio ženjen…
- Odlično. To sa ženidbom je nebitno, ali to sa brojem zaposlenih je odlično. Pričaj dalje…Kako reaguje na tebe?
- E, kad me video imala sam utisak da je malo, ali malo pao na dupe. Kao da mu je pala vilica, znaš.
- Jesi pazila kako jedeš koja kašika za šta, pribor redom s kraja ka unutra..?
- Jesam, jesam. A i pravo da ti kažem ja mislim da nisam u životu manje pojela sa više nekih ogromnih tanjira, budi bog s nama, a da je plaćeno onoliko. Ovo bre ima 5 zvezdica, još alla card…
- Ma neka je, bitno je da je došao tebi na noge, da nisi išla da se lomiš po Bazelu i da si imala šta da obučeš. Vrlo važno kad izlaziš sa takvim muškarcem, jeste a uvek izgledaš kao dama. Znači sve ono kako se nosimo na sceni, pa obrnuto! To pali! Da ti Cica tebi kaže! Moraš ono „dama na ulici, kurva u krevetu, domaćica u kuhinji“ …mada ne moraš tu domaćicu da uključuješ, može i bez nje.
- Kako si to lepo rekla, čoveče! Sve kako treba, a što ne domaćica? Ja sam mislila da je lepo da nekad nešto skuvam…ono kao romantično.
- Ma kakva romantika, jesi luda da se usmrdiš na zapršku! Skuvaš mu supicu iz kesice kad dobije grip i od tebe dosta! Platiš ženu da ti kuva, ti nikako! Ti moraš uvek da budeš doterana kao da ćeš svakog trenutka da mu daš…al to posle. Sad samo trepći i ne daj odmah.
- Šta ću ako mi se baš dopadne?
- Ako dotle dođe, ti onda daj, ali nikako odmah. Nek te izvodi, malo nek se potrudi i obavezno taj prvi put moraš da izbriljiraš. Daj sve od sebe, ako treba malo treniraj pre toga, da budeš u kondiciji..ono kao teretana, a do tad trpi i ćuti.
- Kako bre da izbriljiram? Pa nije to ispit aman! – pobuni se Nataša.
- Vidi, da se potrudiš da te ne zaboravi, na to sam mislila. Da odete negde na vrh zgrade, da ima đakuzi, neki lep pogled, to se ne zaboravlja…a tih 40 zaposlenih će moći da plate takav neki luksuz za svog mladog direktora.
- Otera ti mene u đakuzi – nasmeja se Nataša.
- I obavezno u đakuziju, to je super! – namignu joj Cica.
NASTAVLJA SE
