Piše: Rade BERAK
Pre nego što nastavim putopis iz starog kraja, nemojte da vas naslov zbuni. Ta reč “očaja” seodnosi na put između Gostivara i Ohrida. Pa da krenemo sa 11. nastavkom.
Svako ko je kolima putovao od Beograda za Ohrid zna kakvo uzbuđenje i lepote prirode može da doživi. Na toj ruti, vertikalno praktično pređete dve trećine Srbije i celu Makedoniju.
Krenusmo, ne preterano rano iz prestonog grada Srbije. Vreme je bilo Bogom dano i sunce je uveliko dominiralo na nebu. Cveta se nije preterano sekirala zato što je Ford Focus imao perfektno hlađenje. Napunismo rezervoar ispod Saborne crkve i kod Palate Vlade Srbije, skrenusmo ka autoputu za Niš. Naravno nađosmo radio stanicu koja će usput cepati strogo narodnjake koje oboje volimo.
Autoput je dobar, dve trake u oba smera, brzina 130 kilometra na sat ali ja sam, bez lažne skromnosti, “cruise control” stavio na 140. Štaviše, kad god smo nailazili na autobuse i kamione, išao sam i do 160 kako bi ih preticao. Cveta je uvek dobacivala “daj prođi tu kamiončinu”!
Priroda okolo nas – raj na zemlji. Prepuno zelenila, mnogo poljoprivrednih dobara, vredni ratari… milina!
Ono što sam i izumio je to da autoput, uz to i međunarodni, više ne prolazi groz gradove, nego ih zaobilazi, ali ako ne žurite uvek možete skrenuti da se odmorite ili da vas želja mine na sva ta mesta kroz koja ste nekada prolazili ili, kao u mom slučaju, u kojima sam i u kraćim periodima i živeo. Pre toga sam tim auto putem vozio davne 1981.
Iako se nama nije žurilo, činjenica da treba prevaliti 613 kilometara do Ohrida gde nas je čekao Cvetin brat, a moj šurak Kosta, nije nam davala previše mašte, budući da nam je cilj bio stići pre mraka.
Pogled iz motela Predejane ka tunelu (ako ste Makedonci, obratite pažnju na logo kamiona)
Harizma: Cveta kao kraljica na putu ka restoranu u Predejanima
Pedantna: Cveta gleda šta da naruči
Moderan i raznovrstan jelovnik
Prođosmo pored Kaluđerice, Vrčina, Malog Požarevca, Velike Plane, Ćuprije Paraćina, Ražnja, Deligrada, Aleksinca, Draževca, Niša… sve do Predejana u Grdeličkoj klisuri gde sam nekada u mladosti uvek zastajao i jeo njihov čuveni kačamak sa kiselim mlekom. To je bilo i prvo stajanje posle oko 300 kilometara i skoro tri sata neprestane vožnje. Svratismo tu iz više razloga – da natočimo gorivo, da se osvežimo i okrepimo jer je to bilo tek pola puta do destinacije.
Predejane je ovoga puta bilo nešto sasvim drugo. Moderno, prava turistička oaza gde ljudi svih nacija i vera svraćaju da odmore, a tek autobusi sa turistima… Primetio sam mnogo stranih registracija što je samo potvrda popularnosti ovog prelepog mesta. Restoran je krcat pa iako malo pričekate da budete posluženi ne pada vam teško jer uživate u prelepom krajoliku kanjona Južne Morave i planine Čemernik. Vide se i tuneli koje su gradili Kinezi i tako skratili put za Skoplje i dalje za Atinu. Naravno tu prolazi i železnička pruga kojom sam takođe nekada davno putovao između Skoplja i Beograda. Sama Grdelička klisura je celom dužinom, raj za oči. Tu ćete kao nigde na svetu prelaziti preko iste reke nekoliko puta i od sve te lepote će vam zastajati dah.
Jelen pivce hladno kao zmija, okrepljenje
Palačinke sa orasima su remek delo
Motel Predejane je po svim standardima na svetskom nivou. Da sada ne nabrajam zna se šta se pod tim podrazumeva. Jelovnik, koji je uzgred na engleskom i nemačkom jeziku, prebogat je i prosto vam je teško odlučiti se šta da degustirate. Više se i ne sećam šta sam naručio, ali znam da je Cveta probala palačinke sa orasima uz neizbežni hladan čaj od breskve a ja sam osveženje našao u Jelen pivu. Naravno, morala je i prava srpska kafa, plus da Cveta uradi “fumare” i to ruske “sobranie” koje su za nas bagatela.
Ostadosmo tu oko sat vremena, možda i više i krenusmo dalje. Uz mnoge naplatne rampe, pored Vladičinog hana, Vranja, Bujanovca, stigosmo i do graničnog prekaza Tabanovce. Tamo je gužva uvek, a može se zamisliti kako je u prvoj polovini jula. Štaviše, jedan Grk po imenu Panagiotis iz Nemačke je u žurbi da se što pre nađe ispred carinika, svojim ganc novim Audijem, uspeo da se očeše o retrovizor našeg auta. Dok se na retrovizoru ništa nije primetilo na njegovom autu je ostala ogrebotina u vidi linije duge oko 20 cm. Grk k’o Grk, pokušao je svaliti krivicu na mene ali mu naravno nije uspelo. Predložim mu da zastanemo na makedonskoj strani da pozovemo policajce i rešimo problem. Kad sam mu zatražio osiguranje od njegovog auta video sam da ga uopšte nema te Grk koji je govorio lošim engleskim uze telefon da se navodno čuje sa ženom koja mu je “savetovala” da zaboravi jer bi procedura bila duga, a znajući kako bi se makedonski policajci postavili prema njemu, samo reče da zaboravim i odjuri dalje.
Grku Panagiotisu se žurilo pa je “zaradio” malu ogrebotinu
Prođosmo carinu bez problema i nastavismo u drugoj državi što mi je baš bilo neobično zbog nekadašnje zajedničke države. Iskreno, nisam se u Makedoniji osećao strancem, a i put im je bio dobar i jednosmeran sve do Gostivara. I tu prođosmo zaobilaznicama a pored Kumanova, Skoplja, Tetova i Gostivara… Put od reke Vardar u njegovom nedalekom izvorištu u mestu Vrutok, prema Ohridu je dosta uzak, vijugav kroz planinske predele, pun rupa. Po Cvetinoj želji krenusmo preko Straže koja nam je bila drugo i poslednje odmaralište toga dana. Razlog je bio što je moja draga gospođa želela da proba čuvene mekike (mekici po makedonski), te da nekoliko kupi i za Kostu. U svakom slučaju odmor nam je dobro došao jer oteknu noge od vožnje. I tu je bilo mnogo turista, autobusa, raznih međunarodnih tablica…
Mekicite za merak na Straži. Osmeh Cvetin govori hiljadu reči
Za Radeta kafa i obična voda više nego dovoljno
Slika govori
Posle okrepljenja, krenusmo ka Ohridu. Put za Kičevo je blagi užas. Izlokan asfalt, oštre krivine i tu baš morate otvoriti četvoro očiju. Pored puta tu i tamo stoje mašine koje grade put već više od deset godina. Kinezi, naravno. Ipak, lepota prirode vam čini put udobnijim.
Prolazimo kroz zloglasni Zajas. Tamo se vijori ogroman broj albanskih zastava. Ni jedna jedina makedonska iako je država Makedonija. Cveta se baš ljuti i onako za sebe komentariše “ebati država vo koja tuđi znaminja imat a nemaat domaši”. U pravu je kako god.
Kroz Kičevo prođosmo uređenom ulicom. Ovaj grad je znatno napredovao i može se reći modernizovao. Misli mi za trenutak odlutaše u prošlost budući da sam u njemu proveo malo više od godinu dana života.
Susret sestre i brata pšosle nedelju dana – od Grabovice do Ohrida: Cveta i Kosta
I onda, posle skoro sat vožnje, putem koji je takođe u gradnji, stigosmo do grada Klimenta i Nauma – Ohrida, gde nas je na samom ulazu sačekao Kosta. A kako ja inače, nikada nisam umoran, samo što smo se okupali, presvukli, krenuli smo u šetnju ovim drevnim i prelepšim gradom.
Sledi putešestvije kroz Makedoniju u nastavku. Čitamo se!
