PRIČE 20, 21 I 22. IZ KNJIGE “PREDSEDNICA” IVANE ĐORĐEVIĆ

20

OD KROASANA DO KONJAKA ILI ŠTO SE DOGODI U BRISELU…

 

Brisel je Stevanu i Krsmanca dočekao ravnodušno. Padala je neka sitna kišica, Stevana je bila umorna, a Krsmanac je posle dugo vremena bio jako lepo raspoložen. Nekoliko puta je čak i nasmejao Stevanu na putu do hotela. Sutra ih je čekao važan sastanak, a hotel u kom su bili smešteni – dao im je sobu preko puta sobe. Brisel kao glavni grad Evropske unije za Stevanu je imao više nego veliki značaj kako zbog njene političke pozicije, tako i zbog činjenice da ga je svaki put upoznavala bolje. Pod upoznavala, Stevana nikada nije računala skupe radnje sa firmiranim stvarima, već isključivo kulturno istorijske spomenike, kulturu i umetnost. Ovaj grad, poznat po čokoladi, pomfritu, vaflima i pivu, za Stevanu mimo diplomatskih obaveza, oduvek je bio grad nesvakidašnje arhitekture koji je po mnogo čemu podsećao na scenografije bajki koje je deci čitala pred spavanje. Za Stevanu je bilo presudno što u životu ma koliko bila umorna, nikada nije zaboravljala da se raduje.

Za sutrašnji sastanak pripremila je klasično crno odelo, Milanov  dizajnerski komad, belu košulju do grla zakopčanu, crnu tašnu i cipele i njen omiljeni sat boje slonovače. Vodila je računa da ništa na njoj ne deluje prenapadno.

Kada su se sreli na doručku, osetila je Krsmančeve oči kako šetaju po njenom telu dok je prilazila. Onaj neki trip kad muškarac ostane bez teksta pred nekom ženom, ali počne da priča o totalno nebitnim stvarima.

• Opet to čija seme, jel? Ti baš voliš neobičnu hranu to sam primetio. Ja to zrnevlje i te moderne špecije, vala ne mogu. Ali čuo sam da je jako ukusno – iskusno poče razgovor.
• Vidi ovako, moje otkriće je čija seme sa kokosovim mlekom. Otkako imam problem sa žuči moram da vodim računa da ne jedem jaja, kikiriki, mlečne proizvode, kafu…Suštinski, da vodim računa da ne jedem šta mi se jede, i šta mi duša traži, nego što bezukusnije – to bolje. Naučila sam da živim na bezukusnoj hrani, bez mnogo začina, bez luka, bez aleve paprike, drugim rečima…
• …Drugim rečima moja Stevana, ti ćeš se ovde najesti! Ja ću izgleda ostati gladan. Evropa odavno polaže na zdravu hranu, dok smo mi još verni našoj tradicionalnoj kuhinji. Poenta jeste u tome što, moj otac Radule nije radio sa olovkom u kancelariji, nego na njivi i njemu i je i bila potrebna ta jaka hrana. A mi danas kad se najedemo te jake hrane, moramo sijaset kapsula i sagorevača masti da sažvaćemo da preživimo ručak!
• Tačno tako. Mada ja ne podržavam ekstreme ni u tom pravcu. Svako neka jede šta želi, ali malo manje pomodarstva bi dobro došlo. Stičem utisak da ljudi danas jedu zdrave stvari da bi imali čime da se pohvale u društvu. Ne zato što im je super da jedu rukolu, nego zato što je in da se kaže da u salati ima i rukole. Isto važi i za vežbanje, teretanu, džoging. Kakav si ti to građanin sveta, koji ne džogira?

• …Znači džoging i rukola, bez aleve paprike, čvaraka i pasulja i eto nas u Evropskoj uniji! Pa da smo znali ranije, da ne učimo ovolike škole i da ne idemo zaobilaznim putem, nego da se bacimo na taj nutritivni marketing i zdrave navike!

Nazdraviše sa šoljama jogurta i slatko se nasmejaše šeretskom zaključku kako najbrže stići u Evropsku uniju. Čekao ih je sastanak i ručak posle, i ovaj put delovao je od starta drugačiji od svih do sada po tome što nisu imali naporan program. I što se Stevani dopalo najviše od svega – imaće vremena da obiđe i najnoviju postavku izložbe koju je propustila pre par godina u tom muzeju. I ako ostane vremena da sedne u svoj omiljeni kafić i popije proseko uz slatki kroasan.

Sastanak je protekao očekivano dobro i Krsmanac i Stevana promeniše plan da svako posle ručka ode na svoju stranu. Stevana otkri svom šefu mesto gde voli da sedne i povede i njega, što on sa oduševljenjem prihvati. Krsmanac je voleo da popije konjak, ali je napravio izuzetak i pridružio se Stevani u njenom ritualnom proseku i kroasanu sa kremom od šumskog voća.

• U Veneciji postoji mesto gde je sedeo Ernest Hemingvej, i u njegovu čast izmišljen je koktel pod nazivom „Belini“. Osnova je proseko u koji se doda sok od breskve ili kajsije.
• Znam i gde je. Davno sam odlazila na karneval u Veneciji, a tu tajnu je meni i drugarici otkrio jedan preslatki vodič. Sećam se da je koktel u to doba koštao 22 evra i da nije bilo mesta u čitavom kafiću, iako je enterijer bio jako običan, šta više i skroman, ali jako posećen jer je gledao na obalu – nadoveza se Stevana.
• Zanimljiva priča. Ti si dosta putovala kao devojka? – niotkuda začu posve privatno Krsmančevo pitanje, totalno atipično za njega u ovakvim situacijama.
• Iskreno, tek kao već zaposlena devojka. U roditeljskom domu nije bilo preterano finansija za tu moju želju da putujem, niti su se putovanja smatrala nekom naročitom stavkom bitnom za funkcionisanje. Ne zaboravi da pričamo o periodu kada je uspeh u životu prosečne srednje klase bio da se bude sit, napit, obučen i da se ima za školovanje dece, a zimovanje i letovanje ako bude bude. Kada sam zaradila dovoljno da mogu da putujem, sa najboljom drugaricom sam svaki slobodan trenutak koristila da nadoknadim sve što je ostalo nedosanjano. Taj trend se nastavio i kada sam se udala i dobila decu,  a kao što vidiš odlično mi ide i sada! – rekla je smejući se kroz nisku belih zuba, šeretki nazdravljajući Radomiru Krsmancu.

Iz Krsmanca se posle dugo vremena nasmejao veseo čovek, a ne političar. Političari da bi bili uspešni u tome što rade, u nekom trenutku prestanu da budu ljudi, jer drugačije ne biva. U politici je sve posao. Emocije se ugase kad se pođe na posao i ponovo upale na „on“ kad se vraćaš kući. To svaki mlad političar prvo nauči. Ko nauči najbolje – taj postaje vrhunski političar. Prosto ko pasulj.

Put kojim su krenuli oboje vodio je u Brisel, zvanično. Nezvanično, njih dvoje su ulazili u drugačije vode od diplomatskih, oboje veslajući svako sa svoje strane čamca u koje ih je životni kontekst bacio. Radomir Krsmanac od svojih pedesetak godina pored moći koju je posedovao kao političar i strateg, bio je i tiha patnja svakoj ženi koja se ložila na visoke sede muškarce, pamet, držanje i stav. O njemu se moglo naslutiti, čuti u nekim krugovima, ali tek kao trač, intriga i ono što se na Balkanu od muškarca na poziciji tražilo – da može i da hoće i da nikako ne odbija ponuđeno. Daleko od toga da se za Krsmanca moglo znati pouzdano da je imao vanbračnih aktivnosti, ali sveto trojstvo kaže da svaki političar na funkciji mora da bude – šef, čovek i muškarac. Sa akcentom na muškarac jer to u biti gotovo uvek je značilo da pored stranačkih i političkih funkcija nađe vremena i za poneku ženu. Koja po pravilu treba da ume da ćuti. Ne pita previše. I ne traži mnogo pažnje. Jer Krsmanac je u društvu bio ugledan, oženjen, otac dvoje dece. Razgovor je tekao nekim čudnim mirom do čuvenog pitanja „a kako te muž pušta samu“

• …Ipak si ti zgodna žena, jako lepa i privlačna. Ne mire se muškarci da im takva žena ide daleko od kuće i da još bude ministarka. A i ako je ministarka neka to bude od kuće dok im je na oku – konstatova Krsmanac više za sebe.
• Tako se posložile karte, sad igramo sa onim što smo izvukli. U početku mi je bilo neobično da svi idu na roditeljske sastanke, a ja na gostovanje u emisiju ili da nisam kod kuće. Kasnije sam se saživela, ustvari, život nas je odveo do granice da ili ću napredovati ili ću jednostavno propasti. Nisam ja nikada bila žena koja će da pere šoljice od čaja u kući, znaš. Ja sam uvek imala ambiciju. I Mile podsvesno to negde i voli kod mene. Iako sam se ja trudila da prvih godina braka i dok su deca bila mala budem ona prava kućanica iz narodne pesme. I taj period života pamtim kao nešto slatko i samo moje, zaista – poetski ispriča Stevana iz srca.

Krsmancu ne promaknu da Stevana sa setom priča o vremenu dok je bila kod kuće i aktivnija kao domaćica i prisutnija kao supruga i majka.

• Nedostaje li ti muž kada si na putu?

Stevana se od sve neverice nasmeja grohotom. Svaki put kada bi je iznenadili imala je svoje odbrambene mehanizme koji ljudima preko puta nje nisu značili ništa, a njoj su kupovali vreme do nekog diplomatskog odgovora.

-Iskreno uvek mi je bilo žao što sa njim ne mogu da podelim neke lepe trenutke sa putovanja, neke impresije, što ne mogu da čujem njegove reakcije na neke komične situacije…Ali prosto, kažem ti navikla sam se. Nedostaje li tebi žena kada niste zajedno?

– Ne. Mi smo toliko dugo zajedno da smo navikli na taj ritam života. Naučeni smo oboje da brak znači da kuća treba da funcioniše, da deca imaju sve što im je neophodno…

– Koliko dugo ste vas dvoje zajedno? – sasvim neočekivano upita ga Stevana, iznenađujući i sebe svojom ljubopitljivošću.

– Preko 30 godina. Ja sam se oženio mlad i brzo smo dobili decu, nekako smo rasli i srasli zajedno. Sada smo takoreći u statusu najboljih prijatelja.

– Kako si to rekao! Kao da ste drugari iz vojske! Fali samo ona tetovaža iz JNA! Nemoj da se ljutiš, ali stvarno si tako zazvučao – reče Stevana smejući se, a Krsmanac prihvati šalu i nastavi

– Skoro pa tako! Sažive se ljudi i vole se drugačije. Nego kako ti odolevaš napadima ovih briselskih đuvegija, video sam kako te šmekaju tipovi, vidi nije da mi nije jasno zašto ali nekako mi deluje da ne reaguješ…– više za sebe reče Krsmanac.

• Iskrena da budem, meni su ti pozivi, rukoljubi i sva ta prateća cinculacija…dežavu. Zaboravljaš da sam se ja udala kao matora devojka, što bi rekao moj otac, za kog je mojih 29 godina bilo alarmantno u tom trenutku. A nisam imala srca da mu kažem, ko u onom vicu. Kad se udala starija devojka i muž krenuo da je spopada svaki dan po nekoliko puta. I njoj dozlogrdilo nije znala više kuda i kako da mu doaka i skuva mu jedan dan kafu sedne preko puta njega i kaže „Izgleda da se nismo razumeli, ja sam živela 20 godina kako sam htela i s kim sam htela, ja sam se udala da se zapravo od toga odmorim….“

Krsmanac se grohotom nasmeja i seda kosa mu se stopi sa sjajem belih zuba, i Stevana po prvi put shvati da je šef njene stranke ustvari jako privlačan muškarac. Tom saznanju je prethodio jedan dug pogled koji su razmenili pre nego što su otpili po gutljaj proseka. Ubrzo platiše račun i nastaviše da šetaju ulicama Brisela.

U nekom trenutku Krsmanac joj džentlmenski pruži ruku i pogleda je, Stevana se nasmeja i prihvati.

• Znaš, bilo je žena koje su na ovaj moj gest reagovale vrlo čudno, šta više vrlo su ostajale zabezeknute što im nudim da me drže pod ruku.
• Pa nisu ti sve žene, dragi moj, toliko edukovane. Misle da je to mesto „pod ruku“ rezervisano za tvoju ženu.
• To mesto je rezervisano za damu koja ide pored mene i to je prosto gest pažnje i kulture. I drago mi je što ti umeš da odreaguješ. Doduše, ove ovde ne zanima ni ko smo ni šta smo, možemo i da se poljubimo na sred ulice i da niko od medija ne prenese – ispipavajući teren poče Krsmanac.
• U Beogradu bismo bili tema svih medija u roku od pola sata – nasmeja se Stevana kao šiparica – A ako neko ko je sa tabloidima imao iskustva i to sa naslovnim stranama, mogu da kažem …
• Da smem da te poljubim? – okrete se Krsmanac ka njoj i namignu joj.

Stevana se zasmeja kad shvati kako je to ustvari nešto što nije doživela poslednjih milion godina. DA je neko vodi za ruku i zasmejava kako će da je poljubi.

Stigoše u hotel i pozdraviše se pred Stevaninom sobom jer su bili na istom spratu. Krsmanac je poljubi u ruku i dobaci kao kakav tinejdžer:

• Za poljupce se javite tri sobe niže!

Oboje se zaverenički nasmejaše i odoše svako u svoju sobu pod jakim utiskom briselskog toplog dana, šetnje pod  ruku, proseka koji je obrisao granice i poljupca koji je ostao da visi u vazduhu.

Stevana od pre 20 godina bi drugačije odigrala. Ova sad je bila strpljiva i smirena. Dok je izuvala cipele i skidala svoj sat i nakit kroz glavu joj prolete pomisao kako je zaista moglo da bude da je do poljupca ipak došlo. I uopšte kakav je bre, ovaj Krsmanac u krevetu? Kakva li čuda pravi kad je ovako stabilan, smiren, i ne iskače iz šina ni u jednom pogledu, a zadržao je dečački duh uprkos ranim pedesetim godinama.

Postojao je jedan način da to proveri. Pomislila je šta bi Cica uradila. Ona sigurno ne bi sebe lišila dobrog seksa u skupom hotelu. Kad je već tu. Produži u kupatilo, sveza kosu i poče sama sebi da se smeje. Čovek nije svestan zašto neke ljude sreće uopšte kroz život dok ne zatreba makar virtuelna i posredna pomoć prijatelja.

Stevana je imala jednu dobru teoriju. Kada ne znaš šta bi uradio u nekoj situaciji, u kojoj ne bi trebalo da pogrešiš, ti uradi šta bi uradio najveći ološ kog znaš. Jer ološ nikada neće sebe zajebati.

Dok se skidala da uđe u kadu, Stevana posle dugo vremena pogleda sebe u ogledalu. Pomisli koliko dugo nije imala seks. Od poslednjeg Kongresa stranke. Ima tome. Bolje da ne sabira da se ne deprimira. I u kom trenutku žene koje preuzmu život u svoje ruke, prestanu da misle na svoj orgazam.

Dok je ulazila u kadu, pade joj na um Cica i sve što joj je rekla. I način na koji je Stevana reagovala tada na pojavu i habitus te žene. Sad shvati da bi joj Cica dala najbolji savet. Eventualno Srđan. Ali ruku na srce glupo je, da na pragu svoje četrdesete zove najboljeg druga i pita ga da li da se napravi luda i obiđe Krsmanca tri sobe niže od njene.

Uh! Teška matematika se vrzmala po glavi Stevane dok su joj kapi vode slivale niz grudi. Uhvati sebe kako zamišlja kako bi taj poljubac izgledao i oseti požudu dok joj se voda slivala niz butine. U trenutku prelomi. Da po strani ostavi svoje vaspitanje i sve što je govorilo „nemoj“. Da uradi ono što bi Cica uradila. Da se obuče i ode do Krsmanca sa kakvim god izgovorom i nastavi tamo gde su stali kada joj je šeretski namignuo na vratima.

Odveza kosu, okrete recepciju i naruči Remi Marten i dve čaše za konjak. Rekođe za par minuta. Dok je navlačila svoj omiljeni  jednodelni veš i pižamu, gledala je sebe u ogledalu i kontala da ipak proveri da li je Krsmanac budan. Bio je stariji od nje neku deceniju i možda se čoveku prispavalo. Nasmeja se na konstataciju da ide sa konjakom u sobu šefu svoje stranke, ali što se desi u Briselu, valjda ostaje u Briselu. Posla poruku Krsmancu:

„Budan?“

I dobi ekspresno odgovor iskusnog muškarca.

„Jesam. Dodji.“

Na vratima zazvoni rum servis i simpatičan mladić joj dade papir da potpiše račun za konjak. Stevana uze dve čaše i bocu konjaka, namignu sebi i zaputi se niz hodnik u bade mantilu, sobnim papučama i svilenoj pižami sa animal printom. Kucnu na vrata, koja joj otvori Krsmanac sa peškirom oko pojasa. Tačnije go do pojasa. Stevana jedva suzdrža uzdah  i upita ga polušapatom.

• Jesam došla u loše vreme?
• Ne postoji loše vreme za dobre stvari. Upadaj! – nasmeja se široko Krsmanac i propusti je da uđe.

Nije mogla da se otme utisku da je Krsmanac i dalje izuzetno zgodan, da se njegovo telo opire godinama, a njegova samouverenost dolivala je ulje na vatru njenoj želji da proba.

• Čitao sam nešto do malopre, pa sam se tek sad istuširao. Prijala mi je šetnja. Okrepila si me totalno – kroz smeh je zaključio naglas Radomir Krsmanac – Šta si nam uzela da pijemo?
• Remi Marten.
• Dobar izbor! – krenu Krsmanac da otvara flašu i sipa im u čaše.

Pruživši Stevani njenu čašu, poče da priča o istoriji konjaka i kako ga je otkrio, od kada ga pije i sijaset pojedinosti koje je Stevana upijala znatiželjno. Jedino joj nije bilo jasno što je Krsmanac još sa peškirom oko pojasa.

Kao da je čuo njene misli, okrete se lagano spusti piće na radni sto i ode do kupatila po bade mantil.

• Ugrej taj konjak lepo dok se vratim, našla si me u negližeu. Nije lepo da te izazivam ovako kasno…

Stevana se nasmeja tiho i pomisli koliko je čovek neposredan. Kad nije političar, ume da bude zapravo izuzetno zabavan.

Kada se pojavio u sobi u bade mantilu, onako sed i visok, sa urednom bradom i naočarima, Stevana je bila gotovo sigurna da je na pravom mestu.

Prepustila se trenutku.

Kada su nazdravili i otpili po gutljaj konjaka, Stevana pokuša da svoju nervozu sakrije uz čuvenu žensku brbljivost.

• Šta čitaš ovako kasno?
• Čitao sam naše novine na portalima. Da vidim ko je koga ubio, ko se s kim posvađao, ko je kome poslao gole fotografije, koji skandal potresa Srbiju…I na trenutak sam stvarno bio u Beogradu. Znaš moj pokojni otac je bio psihijatar i umeo je da mi kaže kao malom, kad sam mu ja pričao da ću biti predsednik države da u tom slučaju moram da budem pametan iz mnogo oblasti, da ne mogu da budem stručan samo za ono za šta sam se školovao. I ja to primenjujem u svemu u životu. Ne držim se kao pijan plota samo onoga što znam, već me zanima i učim i ono što nisam znao. Čitavog života tako!
• Sviđa mi se klinačka ambicija. Predsednik! Lepo zvuči.
• Da ja sam bio ozbiljan lider i kao sasvim mali. Umeo sam da povedem ostalu decu, da ih poređam, da ih vodim i zanimljivo svi su me voleli i slušali. Neki me doduše nisu voleli, ali to je bila moja prva opozicija!
• Apsolutisto! – iskezi mu se Stevka i otpi gutljaj konjaka.
• Jel voliš crnu čokoladu uz konjak? Otvorio sam jednu maločas, čekaj – ustade Krsmanac do radnog stola uze crnu čokoladu i pruži Stevani da se posluži. Kako su čokoladice bile pakovane u malim kutijicama i tražile da se otvore precizno, Krsmanac joj uze jednu otvori kutijicu i prinese njenim usnama komadić, prateći taj svoj gest dubokim pogledom u Stevanine tamne oči.
• Voliš slatko? – upita je neočekivano, dok se u njenoj karlici razlivala toplina od konjaka, u ustima topio ukus crne čokolade, a u glavi lagano brisale granice i obziri odjednom.
• Ne tako često, ali crnu obožavam. Ti?
• Volim sve što je slatko, punog ukusa, i to mora da bude prvoklasno – reče pomalo dvosmisleno Krsmanac i nazdravi Stevani podizanjem čaše i podizanjem obrve.

Stevana mu se slatko nasmeja, razmišljajući koliko dugo nije jela čokoladu, pila konjak i kikotala se.

• Nego, hoću da te pitam sve vreme. Kako to da se o tebi ništa ne može naći na portalima? Nema te na socijalnim mrežama, nema ničeg lošeg niti provokativnog u vezi s tobom.
• Ako mislim da postanem predsednik s početka priče, moram da budem disciplinovan. Ništa skandali, ovalni kabineti, trice i kučine. Samo čista kulturna priča, čak pomalo sterilna za ovako živog čoveka, složićeš se.
• Prilično dosadan PR, moram priznati. Bez uvrede, meni si mnogo više zanimljiv ovakav kakvog te sada vidim nego u medijima – provokativno ga iseče Stevka.
• A pa vidim počeli smo da se prozivamo! Ministarka informisanja proziva šefa partije sa čašom konjaka da je izuzetno dosadan u medijima, ali da je privatno sa peškirom oko pojasa jedan izuzetno zabavan čovek…
• A zezaš me, Krsmanac…Ali dobro si sastavio saopštenje, ko da radiš sa mnom tolike godine! Ponosna sam na tebe i tvoju percepciju!
• Mala, mnogo ti mene prozivaš noćas, ne znam šta da ti radim da se smiriš – kroz nisku prelepih zuba smejao se Krsmanac, a oči su mu skidale ministarkin bade mantil.
• Evo probaj da me smiriš… – izusti polušapatom Stevka i ustade sa stolice, priđe Krsmancu i stade pred njega kočoperno.

Rođeni zavodnik ovaj poziv na akciju oberučke prihvati i uhvati Stevku za kukove privukavši je sebi grubo, kao da samo to čeka čitav dan. Razveza joj i zbaci sa nje bade mantil i brzim pokretima krenu da otkopčava dugme po dugme na gornjem delu tigraste pižame. Kada je Stevka razvezala Krsmančev bade mantil srela se sa scenom kao iz filmova. Preplanuli sedi muškarac oštrih crta lica sa pločicama na stomaku sedeo je sve vreme preko puta nje bez donjeg veša a da ona toga nije bila svesna. Krsmanac je imao želju da ovu neobičnu ženu koju zna godinama istraži odjednom i što brže, ne bi li se što pre ušao u njemu nepoznate delove njenog tela. Prvo se susreo sa njenim nabreklim grudima, koje su taman stajale u njegove šake, sa tankim strukom i vitkim nogama. Uhvatio je sa obe ruke za kukove, podigao na sebe i tako je spustio na krevet. Stevka po prvi put oseti koliko života ima u ovom čoveku, čija seksualnost ju je uvek privlačila nenormalno, ali je od te spoznaje bežala kao đavo od krsta. Kad ga je prvi put osetila u sebi samo je ispustila uzdah zadovoljstva, a onda je poželela da taj osećaj doživi i odozgo. Krsmanac ju je okretao kao čigru po krevetu, a Stevka je stenjala, cičala, dahtala i šapatom molila za još.

• Jebi me jako! – ciknula je sedeći u krilu Krsmancu koji se gubio u njenim grudima držeći je oko struka i navlačeći je na sebe u ritmičnim pokretima.
• Jebaću te stalno ovako, dokle i peti put ne svršiš! – doviknu joj Krsmanac kada je već treći put doživela glasan orgazam. Podiže je s kreveta, okrete ka ogledalu i uze je otpozadi. Skupi joj kosu u rep i jako je povuče kada je i poslednji put te večeri vrisnula. Glasno svršavanje ozbiljnog alfa mužjaka prolomi se kao krik kroz sobu 214 i oboje padoše na krevet.

Krsmanac je privuče sebi i stavi je na svoje rame. Stevka se okrete i pogleda ga u oči, a on je poljubi u kosu i privuče sebi.

• Dodji ovde….Koliko ti puta možeš da svršiš, čoveče! Sve sam mogao da pretpostavim – ali da si ovoliko dobra nikada ne bih rekao! I sve mi je jasno, ali mi nije jasno samo – što mi ovo nismo uradili pre… – više za sebe konstatova Krsmanac.

Stevana se nasmejala, pogledala ga u oči i sočno poljubila. Zaspali su ko da sutra ne postoji.

Jutro je donelo nove dodire i novu strast. Nije ni slutila koliko je čovek kog zna poslednjih sto godina kao strah i trepet u državi, zapravo nežan i strastven. Strastven jednako kao kada podnosi izveštaje stranci i nežan kao kada priča sa nekim do koga mu je u tom trenutku jako stalo.

Probudila ju je njegova ruka na boku i njegova muškost tik uz nju. Soba 214 sa onih nekoliko ogledala pokazala se kao veoma inspirativna za dvoje novouspostavljenih ljubavnika. Osećaj da su oboje pred ogledalom ukrupnjavao je njihovu strast i bacao je svugde po sobi, a njih dvoje su se nemilice trošili satima. Strast i erotika prštali su na sve strane dok je Krsmanac demonstrirao svoju izdržljivost neumornoj Stevki, ženi koja je u naponu svoje seksualnosti tražila adekvatnog partnera. I ko bi reko čuda da se dese, negde u drugom poluvremenu, Krsmancu zazvoni mobilni. Nehajno pogleda u Viber poziv i vide da ga zove žena. Samo sklopi telefon i dograbi Stevku za kukove, pa je u jednom potezu prebaci  preko kožne fotelje. Krik koji je čula toliko puta od sinoć svirao je kraj jutrošnje utakmice sa nekoliko golova i nekoliko produžetaka.

Dok je izlazila iz kupatila, pogleda ga puna nežnosti i objasni mu kroz smeh:

• Jedino tuš kabinu nismo overili.
• Nije nam kasno ni sad. Avion nam poleće tek popodne, a kako smo doručak preskočili … – nasmeja se Krsmanac pun samopouzdanja. Ovo ovako nije radilo još iz doba tinejdžerskih dana, kada je svršavao po nekoliko puta dnevno. Razgrnu peškir koji je imao oko pojasa i krenu ka Strefki.
• Kao što vidiš mi možemo još, ministarka!

Stevka mu priđe i posle strasnog poljupca sede na krevet a on joj priđe u visini njenih usana. Nasmejana što su kompatibilni i po neumornosti, Stevka se nasmeja:

– Dobićeš pušenje i dosta od mene, jesi čuo?

– To ćemo da vidimo. Ja nisam kao ovi klinci, mene loži pušenje, ali najviše me naloži kad ti ga stavim! Vidiš da mu ne daš da padneeeeee – stenjući i držeći Stevku za kosu, Krsmanac svrši još jednom.

– Sad da se smiriš i da me vodiš negde da jedemo, jesi čuo, predsedniče?

Kao i svakom političaru, pozivanje na moć koju poseduje, ali i na muškost koja ga služi kao klinca, u Krsmancu probudi neverovatan osećaj.

Ono što Stevka nije znala da uprkos svemu što je doživela sa Krsmancem, jeste da on nije bio čovek koji se zaljubljuje. Odavno se više ne zaljubljuje, tačnije. Uživa u svojoj potentnosti i pazi s kim se petlja.

Stevka je bila malo je reći procvetala posle maratonskog seksa sa šefom stranke i prvim čovekom u državi, a Krsmanac je još jednom dokazao sebi da ume da zavede ženu. Laskalo mu je što je to baš Stevana Mandić, koja je godinama važila za neosvojivu od strane partijskih drugova, a na sve to je bila uzorna supruga i majka. Znao je da na njenu diskretnost može da računa, jer je kao i kod svakog intimno vanbračnog odnosa jedino bitno – da oboje umeju da čuvaju tajnu. A kako su oboje zauzeti, stvar je takoreći gotova.

Sletanje u Beograd više je ličilo na prizemljenje za sve koji su u ova dva dana iskusili sedmo nebo. Budući da je na letu bilo i naših ljudi, Krsmanac i Stevka su u avionu  jedva prozborili koju reč, a na aerodromu su se pozdravili zvanično – pružanjem ruke. Ko dva predsednika dve države. Hladno i distancirano!

Stevka je po ko zna koji put shvatila da nema intimnosti, emocija, ni ljubavi za ljude koji odluče da se na bilo koji način javno eksponiraju. Kada pruže ruku tom poslu zauvek potpisuju svoju sudbinu u kojoj vlada – večiti sklad i savršena slika. Koliko god to nekada bilo dosadno, naporno ili potpuno besmisleno.

Dok joj je njen vozač Gligorije pomagao oko kofera, pogledom u daljini isprati Krsmančeva leđa koja su se udaljavala prema parkingu. Shvati da je to bilo to.

Činjenica da se Stevana ovim sportom do sada nije bavila, postavila je pred nju nove izazove. Jer, nije ni slutila da nema pojma ko kome treba prvi da se javi i da blago rečeno nema pojma kako da se uopšte ponaša više prema tom čoveku, a onda se opet setila – Cice. Učiteljice života u ovakvim situacijama. Šta bi uradila Cica? Pa kulirala, naravno. Ako bude opet bude, ako ne – nikom ništa.

Kući su je dočekali domaći zadaci, opran veš, Mile koji je objasnio da ovog meseca imaju svadbu kod prijatelja i da treba da se uplati deci rekreativna. Legla je kao prebijena. Za samo 24 sata iz sobe u kojoj je prštao seks došla je hiljadama kilometara u realnost. Direktnim letom iz Brisela. „I jebem te, živote“, pomisli pre nego što je zaspala.

21

SUDSKI IZVRŠITELJ U SLOBODNO VREME

Srđan je u redakciji sa svojih sedam redakcijskih devojaka, imao pune ruke posla. Kolege su ga zezale da jedino on ima sedam devojaka, a svi oni po jednu eventualno dve. Koji pakao Srdjan prolazi sa početnicama, znala je samo njegova duša, lično. Žene ko žene takmičile su se između sebe koja ima veća usta, koja ima bolje grudi, koja će da nabaci bolju tezgu i kako da im se TV angažman bolje isplati.

• Dobro, jesmo li se saglasili oko tema za ovu nedelju? Ko su gosti ko šta ima da prijavi i da vam kažem da su neke od vas već počele jako da se ističu, a neke druge da stagniraju. Šta je razlog to je drugi padež, tu smo da vi meni kažete i ja vama kažem šta imam. Plaćene ste kao Opra Vinfri, gledajte da se ne provlačite po štampi bez preke potrebe i aman zaman prekinite da nosite one venčanice na svakoj mogućoj manifestaciji. Jeste poludele?

Napravi se žamor u redakciji. Ustade visoka vitka plavuša i objasni.

• Ja dragi uredniče Tomiću, nosim dok se neka venčanica ne primi.
• Milena sedi, ti si udata, nemoj to da zaboraviš!

Milena se kroz smeh pokloni celoj redakciji i dobi aplauz, a Srđan se uhvati za glavu.

– Pokušavam da vas naučim da umete da naplatite svoj posao, da ne idete svugde i za sve živo. Da napravite, brendirate svoja imena i da jednog dana…

– …postanemo  Cica i dobijemo ostrvo u Indijskom okeanu! – reče sitna plavušica na kraju redakcije, ne dižući pogled sa fascikle po kojoj je piskarala.

– Kakve veze ima Cica sa ovim razgovorom? Cica je pevačica i ona je svojih pet minuta imala i pre Indijskog okeana, ali ne zaboravite da Cica ne ustaje ujutru ako tog dana nema zaradu od bar hiljadu evra. Neka vam to bude reper, kako treba da cenite sebe.

Jedina brineta među devojkama u redakciji ustade i pita:

• Mene zanima da li može da bude gost ona Leonora Papić konceptualna umetnica. Moj momak je zna i devojka je sad imala izložbu u Studentskom kulturnom centru, pa ako može na temu „gde je umetnost u sadašnjem društvu“.

Srđana ovo pomeri iz mesta jer konačno dobi sugestiju vrednu pažnje.

• Može, samo gledajte da razgovor bude zanimljiv, a pitanja suvisla i da ne davi. Neka sedi 7-8minuta i neka ide kući. Šta je bilo Milena sa onim glumcem koji je obećavao što sad igra u „Operacija poker“?
• E, Srđane, malo mi ga je pun brus, znaš svih tih umetnika, uz dužno poštovanje neka se tera u tri lepe, majke mi. Zovem ga već 6 meseci, pa ne bi ga zvala više da mi je rod rođeni. Čemu više tog cinculiranja kad je čovek fiju fiju. Ne zanima me da ga stavljam na crnu listu, ali bolje da zovem Lepog Mileta i da čovek lepo dođe nego da se jebavam sa svakom budalom koja mi glumi zvezdu.
• Dobro Lepi Mile. Pišemo. Gledajte da ne pravite crne liste, ali im ne zaboravljajte ovakve ispade. Glumci su specifični, ali mi smo ipak državna televizija, gostovanje kod nas je patriotska obaveza ne toliko njihova volja i želja, čisto im to tako predstavite i upecaće te ih.

Zazvoni mu crni ajfon i vide na displeju Cica. Odbi joj poziv uz poruku – jel hitno? Znajući da će ga ona zvati kao sumanuta dokle god se ne javi, naučio se da napiše poruku i tako kupi vreme od narednih par sati.

Stigla je poruka – „Jeste, jako je hitno“.

Završi sastanak i nazva je.

• Ucenjuje me lik sa slikama iz prošlosti. Traži hiljadu evra po slici. Imam opciju da mu prebijem ruke, ali da ne uzmem negative, i imam opciju da pitam tebe šta da radim.
• Dobro Cico, kakve bre slike sad? I ko je na slikama…Čekaj ti si na slikama?
• Nego ko je majke ti nego ja! Ako vidi moj Okean, najebala sam, ne znam kako da to sprečim, a da ne idem kod Mileta Čvrge da tražim uslugu.

Za neupućene Mile Čvrga je bio nešto kao sudski izvršitelj u slobodno vreme. Zvanično je imao svoju tatoo radionicu, preko dana radio i sklapao sve one poslove koje je odrađivao noću. Čovek koji je znao metode i prljave tajne svakog u ovom gradu i to koristio u domen svojih usluga poznatima kada je trebalo nekoga ućutkati, nekome pripretiti, nešto stopirati. Javna je tajna bila da Mile Čvrga ume, zna i može da zaustavi sve što je neko naručio da stane. Da to naplaćuje masno, nije bila nikakva tajna. Da ume da poravna račune između zaraćenih strana, ni to nije bila nikakva tajna. Šuškalo se da je radio za Državnu bezbednost i da zapravo iz službe nikada nije ni izašao, da ima kontakte u podzemlju, sa ovom i onom vlašću, ali ništa od toga niko nije znao zasigurno – pa je i to spadalo u domen urbanih legendi Beograda.

Cici se na pomen da repove iz prošlosti mora da plaća gotovinom, crnački zarađenoj u nekom zadimljenom klubu u zapadnoj Evropi nije sviđala nimalo. Iako je uvek bila pre za to da nešto kešira, nego da plaća u ratama. Ovoga puta rešila je da pita Srđana, ali jedina preostala opcija bio je Mile Čvrga.

• Daj mi podatke o tom liku i sve što bi trebalo da znam. Ali sve mi kaži. Ja jedino tako mogu da ti pomognem. Ako uopšte mogu. – reče smireno Srđan, shvativši da njegov menadžerski posao zapravo zadire mnogo dublje nego što se ikada nadao kada je ova žena u pitanju. Međutim, godine na estradi su ga naučile da ništa ne sme da ga iznenadi.
• Aleksandar Jotić, sada može da ima oko 45 godina, bili smo zajedno davno, na početku kada sam počinjala da pevam. Bilo je sve super, bili smo tog leta zajedno i to je cela priča. On je tada doduše bio oženjen, ali evo sada nije pa se setio da bi mogao da unovči slike koje je napravio onim prvim digitalnim aparatom. Najtužnije je što ja na tim slikama imam svoje sise, pre silikona, nemam ni usta ni kosu ništa bre. Izgledam ko akrep, ali se vidi da sam ja. I što te slike mogu da odu u bescenje ako ih proda nekim novinama! Dođe mi evo majke mi rođene, da ga navučem da mu dam pare i da ga izlomim bejzbolkom da mu na pamet ne padne više da me se seti. Ikada!
• Njegov motiv je novac, dakle, dobro bar znamo šta mu je na pameti. Gadno je kad hoće da se promovišu preko nekoga s kim su bili tu onda stvar ide u nedogled. Najbolje bi bilo kada bi mogla sa ovim tvojim Radojicom da odeš negde na neko vreme, dok se ovo ovde ne počisti.
• Ma ne može Radojica, sad mu doalze neki Rusi što sa njima zida neki kompleks ovde, danima mi priča o tome, moram i ja da se upoznam kao jelte umetnica koja je u Srbiji cenjena. I koja čeka da je bivši momak ne objavi gole slike….o zemljo, Srbijo, među šljivama! – razdra se od muke Cica.
• Dobro, hajmo sad šta je najgore što može da se desi? Da slike izađu. S druge strane, ti si tada bila devojka i to je bilo pre Radojice… – poče Srđan.
• Ma gde bre da izađu slike! To ne dolazi u obzir ni pod tačkom razno! Ja ako to izađe mogu da se oprostim od karijere i od Radojice i da se ponovo vratim u blato proseka. Ja to moram da sprečim taman otišla kod Jotića i ruke mu lično polomila! – vrištala je očajno Cica.
• Ako ga ko bude lomio, to ne treba da budeš ti. Sve mi se više čini da će Mile Čvrga ovo završiti najbolje. I da je to najjeftinije što će da te košta.
• Koliko li će da traži? Kada znaju šta sve možeš da izgubiš, ljudi podižu cenu svojih usluga. Šta ako mi traži nešto što ne mogu da platim?
• Tada ćemo ići preko političkih veza sa podzemljem. Jebi ga, ako ko može to sve da objedini to je Mile Čvrga. Zvaću ga danas i javljam ti detalje – reče Srđan, a Cicu ohrabri činjenica da će se njen problem uz solidnu sumu keša rešiti sam od sebe.

Spustila je slušalicu i pomazila svoju tigrastu čarapu, dok je razmišljala o tome kako da se iz ovih govana iščupa. Sertila se svojih početaka u kafanici na kraju Leskovca gde je Jotića upoznala tog leta. Setila se svoje plate koja je iznosila bednih 50 evra po nastupu. Setila se njihovog prvog seksa u njenom iznajmljenom stanu i radosti kada je izlazila iz tog istog stana godinu dana kasnije da bi nastupala u klubu u Nišu. Za mnogo veći novac. Setila se slobode koju je osetila kada je roditeljima kupila šporet i ugaonu garnituru. Setila se nekolicine propalih ljubavi u kojima je ona tražila podršku za posao kojim se bavi, a oni u njoj – atraktivnu žensku, da bi se pohvalili da su bili i sa pevačicom. Taj period života je za nju bio vremenski daleko, ali neki detalji iz tog doba trajno su je vezali sa obe noge za zemlju. Da joj nikada ne padne na pamet da poleti i odlepi od slave u kojoj trenutno uživa.

Sipala je sebi čašu čivasa, otpila gutljaj i zapalila cigaretu. Njeni vatreno crveni nokti su se poigravali sa upaljačem, a tigrasta bluza sa pregršt cirkona presijavala se ispod halogenih lampi kada je stala ispod lustera u svojoj dnevnoj sobi.

Osvrnula se oko sebe. Ona danas živi kao prava zvezda, ima sve što je želela kao klinka. Tu je i Radojica, njen ratni plen. Nasmeja se kad začu svoje misli. Ratni plen. Ali šta je zapravo jedan ozbiljan tajkun u rukama pevačice nego ratni plen. Zvanično osvojen i njen.

• Nećeš me vala Jotiću ucenjivati taman ti ja presudila! – reče naglas, zgrabi čašu viskija i popi naiskap.

***

Srđan Tomić je na tezgama širom sveta viđao svakojake ljude, licemere, otpade i ološ društva, ali još kod Mileta Čvrge išao nije. U centru grada da ironija bude veća, tatoo majstor na glasu radio je najnormalnije. U najmanju ruku kao da ima pekaru ili mesaru. Bez imalo stresa i opušteno.

Kad je video Srđana na ulazu u svoj studio, pogleda ga nezainteresovano i nastavi da preslaže bočice sa bojama tražeći neku određenu. Godine rada od Mileta Čvrge napravile su poprilično neosetljivu osobu koju slabo šta mrda iz mesta. Pogotovo ne što je urednik državne televizije došao u studio. Jaka stvar.

Srđan to oseti i prvi mu se obrati.

• Mile, čuveni Mile Čvrga, jesam li na pravom mestu, druže?
• Zavisi ko pita – okrete se stariji čovek sa specifičnom tetovažom na glavi, a kako je bio ćelav, ovo obeležje bilo je nešto kao lična karta. Tetovirana sova značila je noćnu pticu kojoj ništa ne promiče.
• Pitam ja, Srđan Tomić, urednik sa državne TV. Treba mi jedan majstorski rad. Samo vrlo brzo ako je moguće. Takoreći urgentno je. – čarobne reči „vrlo brzo i urgentno“ bile su ulaznica u svet paralelne realnosti koja je počinjala u kancelariji Mileta Čvrge.
• Idemo na sprat u kancelariju da vidiš šta sve imamo u ponudi – reče Mile i krenu uskim stepenicama ka spratu.

Široka prostrana kancelarija adaptirana iz stana salonca ukazivala je da Mile drži nivo kada je o tajnama klijenata reč, budući da je držao nivo u svemu, pa i u izgledu radnog prostora. Na zidovima su bile poređane slike sa državnicima, patrijarhom, estradnim zvezdama. Srđanu prolete kroz glavu kako su sve to zadovoljni klijenti. U nekom određenom trenutku života, na raskršću jedini izlaz nudio je Mile Čvrga.

• O čemu se radi. Slušam. – poče sporim, umornim glasom Mile Čvrga.
• Pevačicu Cicu ucenjuje bivši tip Aleksandar Jotić. U pitanju su njene gole slike od pre 15-etak godina. Bili su zajedno, on je bio oženjen, ona je pevala kod njega u kafani. Cica pita koliko bi to koštalo. Da njemu ne padne na pamet da je više ikada nazove i da slike dobije ona.
• Košta 20 hiljada evra. I da mi Cica peva sestriću na svadbi sledećeg meseca – sporo kaza Mile Čvrga.
• Ja stupam u akciju kada mi Cica donese pare. Znači, što pre to bolje. Pare treba da mi dođu u kešu, ovde sada gde ti sediš.
• Mogu li ja da donesem? – upita Srđan ne videvši zbog čega treba da ih donese Cica.
• Naručilac posla plaća. A ja obećavam diskretnost. Mislim da smo se razumeli.

Krenuo je pravo kod Cice kući, prethodno joj javivši da dolazi sa informacijama koje je tražila.

Zatekao je nervoznu i nimalo raspoloženu. Kada joj je saopštio da je to 20 hiljada evra, samo je ciknula naglas:

• Jel on normalan? Pa to su mi četiri pesme za novi album!
• Vidi Cico ili da pevaš i dalje ili da izađu slike pa sve ispočetka. Stvar je jasna, da ovoga puta nemaš izbora – konstatova Srđan – Traži da mu što pre odneseš pare, ti lično. Kaže naručilac posla plaća.
• Jebote, sve go ološ! Ne možeš da napreduješ, a da ti se ne nakači neki rep iz prošlosti! I da te to ne košta. Proklet dan kad sam te srela Aleksandre Jotiću! – vrištala je Cica bespomoćno – Taj čovek je i onda imao Moldavke koje su igrale oko šipke u podrumu kafića i nikada ga niko za to nije kaznio. A svi znamo šta je bila poenta tog plesa. Znala sam da ne treba da mu verujem nikada.
• Kada ti je rekao da mu se javiš, taj Jotić? Jeste li se nešto dogovorili? – upita je Srđan.
• Samo mi je poslao poruku, da treba da se vidimo. Napisao je nešto „što pre to bolje“.

Srđan prevrnu očima i pruži joj telefon da upiše broj Mileta Čvrge.

• Studio mu je u Svetogorskoj u centru malo dalje od Radio Beograda. Naći ćeš ga lako, ali ga prvo zovi – posavetova je Srđan.

**

Sa kačketom na glavi i ogromnim naočarima izašla je iz svog crnog audija i zaputila se prema tatoo studiju. Otvorila je teška vrata koja zvecnuše kada je ušla i spazi devojku koja je čekala da uđe da radi tetovažu.

Mahinalno skide naočare i shvati da je uradila kobnu grešku, jer je devojka prepoznade i priđe joj.

• Izvinite jeste li vi Cica?
• Da, ja sam – pokuša da se nasmeje Cica, ali shvati da je sledeće selfi, pa pevanje pa ukrug.
• Jel možemo da se slikamo, molim vas, makar jedan selfi! Ne mogu da verujem da sam vas srela! Ja obožavam vašu pesmu „Pusti vreme neka prođeeeee, kada ti u snove dođeeeeeeem, kada me poželiš opeeeeeet, to u tvojoj glavi lupa sećanjeeeeeee“

Cica priđe i zagrli devojku koja nije mogla da sakrije svoje oduševljenje.

• Slušala sam vas u Kazini pre nekoliko nedelja, bili ste sjajni. Jel smem da vas tagujem na slici, molim vas, vi ni ne slutite koliko ste slavni i koliko vas moja ekipa voli!
• Taguj me slobodno – ravnodušno reče Cica devojci koja je već ušla na Instagram, a spazi obrise krupnog ćelavog čoveka kako se približava iz hodnika sa providnim staklom.

Pred nju stade Mile Čvrga i kratko umorno joj reče:

• Kancelarija je na spratu, pođite sa mnom.

Kao đačić koji je prepisao za ocenu i sada čeka da ga provale, Cica pođe za Miletom. Uđe u čuveni salonac i prvo pomisli što i Srđan kada vide sve zahvalnice pohvalnice i slike sa poznatima po zidovima. Ovaj čovek je mnoge zadužio.

Sede preko puta radnog stola Mileta Čvrge i skide naočare i kačket.

• Da se upoznamo, ja sam naručilac posla. Cica – pogleda ga ravnodušno i nastavi – Ponela sam novac. Želim da taj čovek sa tim slikama i tom pričom nestane iz mog života.
• Ko sve zna za te slike?
• Ne znam, nisam ga pitala. Delovao je spreman da ih pošalje mom vereniku. I da ih istovremeno da u novine. To bi za mene bio kraj karijere i daljeg funkcionisanja na estradi.
• Šta je na tim slikama tačno? – pitao je Mile, mada je već unapred znao scenario u slučaju estradnih zvezda. Sve je to već pomalo za njega bio kliše.
• Ja gola. Ja gola sa njim u krevetu. Ja gola kako mu pušim. Tada sam mislila da je to jako simpatično, da imamo našu malu arhivu. Mislila sam da ćemo ostati zajedno. Glupača! – više za sebe reče Cica, teško uzdahnuvši.
• Nisi glupača. To je tada bila istina – zaključi Mile Čvrga.
• Šta ste rekli? – trže je ova rečenica.
• Rekao sam – to je tada bila istina. Jednostavno, dešava se – sporim teškim glasom, odgovori joj Mile.

Izvadila je iz svoje najveće Luj viton tašnice koverte sa novcem i posložila ih na sto. Mile Čvrga je otvorio i počeo da broji pred njom. Kada je prebrojao, kratko je pitao.

• Želiš li da ode zauvek ili samo da nestane sa tom pričom i ti dobiješ svoje slike nazad.
• Ma neka ide s milim Bogom! U tri lepe pizde materine neka ide! – srdito reče Cica i nervozno zapali cigaretu – Samo neka mi se makne glave više! Ja sada živim novi život, daleko od intriga koje su me pratile na početku karijere i đavo došao po svoje! I našao mene da zajebava. Em sam mu radila za crkavicu dve godine, em sam mu bila ljubavnica, em se sada setio kada mu firma trokira da ga ja izvučem iz stečaja! Sram da ga bude konjinu!
• Rešićemo – odgovori joj – Ne brini. Neće te više uznemiravati – smirenim glasom joj reče Mile Čvrga.
• Ma kako da ne brinem. Pijem bre, lekove za smirenje a sutra pevam u Bazelu! Treba da zaspim na nastupu zbog mentola!
• Rekoh ti, ne brini. Javiću ti kada sve bude gotovo, a biće brzo.

Izašla je kao furija i jedva potrefila vrata. Na telefonu joj je stajalo 10 poruka sa pitanjem – Da li je tačno da ste danas rešili da uradite tetovažu, otkuda ideja da se tetovirate i da li je to neka poruka za vaše fanove…

Da nije bila na ulici prekrstila bi se od muke. Kako je to pomislila začu crkvena zvona. Na trenutak pomisli da je to nemoguće jer je od gustog saobraćaja u Takovskoj bilo nemoguće čuti bilo šta, iako je crkva Svetog Marka bila blizu i onda ukapira da je Takovska zatvorena. Na Trgu Republike se održavao združeni protest radnika u prosveti i lekara i policija je zatvorila i par okolnih ulica. Shvativši da do svojih kola može da ode samo helihopterom i da će se gužva raščistiti tek popodne, reši da sedne sa Srđanom i da mu ključeve pošto je zgrada državne televizije bila nedaleko od garaže u kojoj je parkirala auto.

Nošena zvukom crkvenih zvona, Cica se prošeta do Crkve Svetog Marka prečicom kojom je često prolazila kada je počela da živi u centru grada. Prekrsti se i poljubi vrata crkve. Priđe centralnoj ikoni pomoli se i instinktivno izvadi novac za prilog crkvi. Očima potraži ikonu Svete Petke, priđe i zadrža ruku na ruci svetiteljke.

„Samo da mi se Aleksandar Jotić skloni sa puta. Neka ide nekuda i neka se u moj život ne vraća.“ Prošaputa i izađe iz crkve.

Kako je izašla iz crkve, dunu neki volšeban vetar koji joj ustalasa kosu i ona oseti olakšanje. Odavno nije čula crkvena zvona. Sede u obližnji kafić i nazva Srđana.

• Zatvorene su ulice, a meni je auto ostao zarobljen u garaži. Jel možeš da dođeš ovde u „Presto“ da popijemo kafu i da ti dam ključeve. Važi za deset minuta.

Zazvoni joj telefon i ona ugleda ime urednika Džet seta na displeju. Nije mogla da mu se ne javi.

• Gde si, dragi moj! – poče da cvrkuće – E, ma bila sam da dogovorim da uradim trajnu šminku obrva i kapaka, da vidim koje boje koriste, pošto sam alergična na one što nisu na biljnoj bazi….Jeste srela me klinka pa smo pevale zajedno moju pesmu…jeste, napiši da mi je neizmerno drago što vidim da me podržavaju i klinci i starija publika, da. Eto.

Spusti telefon na sto i zapreti mu „DA više nisi zazvonio, jesi čuo“

Na vratima kafića pojavi se Srđan i Cici odlaknu.

• E, sad su me zvali da me pitaju šta ću kod Mileta Čvrge. Kad su mi ruke brže od pameti, i kad sam našla da verujem da ću proći neopaženo kad sam skinula naočare!
• Pa šta si rekla? – pomalo iznenađen reče Srđan.
• Pa šta sam mogla jedino da kažem, da idem da radim permanentni mejk ap obrva i kapaka. To je jedino što pije vodu i što nije sumnjivo. Sad da li će čačkati ili neće, majke mi ne mogu da se bakćem time. Ionako pišu šta hoće, dobro je dok još zovu da pitaju šta da pišu!
• Šta ti je rekao Mile?
• Rekao mi je da ne brinem, da će brzo biti gotovo i da me neće uznemiravati. Jer…to je tada bila istina.
• Molim?! Kakva istina?
• To mi je rekao naš spasilac od mog davljenja. Mile Čvrga. Kad sam mu rekla da sam tada mislila da je divno što imamo intimne fotografije i da sam kao guska pristala da se slikam. On mi je odgovorio sa – To je tada bila istina.
• Ko bi rekao da je Mile Čvrga tako poetičan – više za sebe reče Srđan.

Ima nečeg iskustvenog i trajno inteligentnog u ljudima sa asfalta koji su prošli svašta. Tako je bilo i sa smorenim pogledom Mileta Čvrge koji je bojilo podebelo životno iskustvo.

**

Mile Čvrga je stupio u akciju još iste večeri. Urgentnost je bila drugo ime njegovog tajnog posla. Potegao je sve svoje veze ka jugu i stvorio se na vratima kafane „Mali car“ koju je držao Aleksandar Jotić u Leskovcu.

Popio piće, pročitao novine, ošacovao svoju metu i poručio roštilj.  Kada je ustao da plati, tražio je da vidi gazdu.

• Jel nešto nije u redu? – uplašila se konobarica.
• Ne, sve je u redu. Ili me odvedite kod njega ili ga zovite da dođe.

Devojčica od svojih 25 godina otrča na sprat i vrati se sa vizit kartom. Gazda kaže da ga kontaktirate na ovaj broj sa vizit karte.

Mile joj uze vizitku i zahvali se devojci na usluzi. Izađe kroz sporedni izlaz i dok se provlačio između šiblja, gajtana i okačenih stolnjaka koji su se sušili nazva sa skrivenog broja Jotića.

• Prijatelju, mislim da je nešto moje kod tebe. Neke slike od pre 15 godina.

Jotić zadovoljno izvi obrve i shvati poruku.

• Možemo da se nagodimo. Uvek možete da otkupite slike.
• Vidi ovako. Vrlo je važno da znaš da ti se žena vraća svaki dan u 16,45 iz salona lepote „Sinjorita“ ulicama Beogradskom, pa Šumatovačkom, i dolazi kući oko 17.10h. Ćerka ti se vraća iz srednje škole oko 20h i ide sa iste tri drugarice uvek istim putem i to ulicama Jurija Gagarina, Tvorničkom i Rajićevom. Imaš opciju da se jedna od njih ne vrati kući sutra. Ili da me sačekaš na ulazu u grad sa kovertom sa slikama, fotoaparatom i svim kopijama koje imaš u kompjuteru. Doći će taksista po kovertu. Biraj.
• Zvuči kao da mogu da biram.
• Čovek uvek ima izbor. I uvek je nešto bolje po njega. Mislim da je vrlo precizno definisano šta je za tebe bolje u ovom slučaju.
• Čekaće te koverta na ulazu u grad – tiho prozbori Jotić.
• Hvala na saradnji – smorenim glasom odgovori Mile.

Jotić je ustao posle ovog razgovora da popije rakiju da smiri ruke koje su počele da mu se tresu. Ovako se nije osećao ni kada su mu lokalni kriminalci propisali reket, ni kada mu je banula policija u sred tačke sa igračicama iz Moldavije, ni kada je bio pred infarktom zbog privrednog kriminala i kada mu je pretio zatvor. Ispostavilo se da su slike koje su trebale da mu omoguće da izađe iz stečaja, zapravo omča oko vrata.

Pogledao je na sigurnosnim kamerama ko je čovek koji ga je obišao u objektu u kom drži kafanu, međutim, tih 45 minuta koliko je Mile boravio u kafani, na snimku nisu postojali…

Jotić nasu sebi još jednu rakiju i nazva svog radnika obezbeđenja. Zgodni mladić pope se do kancelarije svog šefa gde ga je dočekala vaza koja leti ka njemu s vrata.

– Dobro jel ti primaš platu da se ovde oko objekta šunjaju kriminalci i da meni dolaze na vrata?

– Šefe, pobgou kakvi kriminalci nije došao niko i niko vas niej tražio.

– Nije me tražio niko! Pa naravno da nije niko! Nije došao sigurno na vrata, da ti se javi i ostavi vizitku i kaže „Dobar dan, ja sam onaj kriminalac što će malo kasnije da iznudi neki keš od tvog šefa, al sad daj dve rakije i teleću čorbu“

– Šefe…

– Tvoj posao je da pratiš ko ulazi i izlazi odavde. Da znaš  ko izgleda sumnjivo i da to prijaviš! – divljao je Jotić.

–  Sem standardnih gostiju zaista nisam video nikog nepoznatog.

– Naravno da nisi kada gledaš sve vreme u sise nove kelnerice! Beži mi s očiju!

Jotić shvati da je uhvaćen u zamku i prvo što je želeo jeste da se javi Cici i zahvali na klasičnoj pretnji i iznudi, ali shvati da mu to ne bi bilo pametno. Pomisli kako je ta mala još onda dok je kresao bila divlja i neuhvatljiva. Ovo je garant ona napakovala. A što je najgore ne može ni da traži zaštitu ni od koga i tako otkrije svoje položaje.

Nije spavao celu noć. Prevrtao se po krevetu, da bi negde pred zoru popio bromazepam i uspeo da zaspi par sati koliko ga je lek držao.

Primopredaja je izvršena tačno u podne, a kovertu i aparat predao je omanjem taksisti koji pojma nije imao da upravo nosi poslednji adut koji je firmu Aleksandra Jotića mogao da izvuče iz stečaja. Mile Čvrga samo je kratko javio Cici porukom „Ono što si tražila da ti nabavim, kod mene je. Svrati da pokupiš, kad stigneš“

Kada je otišla da pokupi svoje slike i fotoaparat sa karticom na kojoj je slikana, Mile Čvrga joj je samo kratko rekao: „Neće te više dirati“

Cica samo klimnu glavom i oseti potrebu da ga zagrli. Međutim, seti se da je ovo sve platila 20 hiljada evra i samo se ljubazno zahvali.

• Hvala, Mile.

Mile joj otpozdravi sa dva prsta koje je prineo uz slepoočnicu i prvi put Cica u njemu vide tračak nečega što bi bio osmeh. Dok je izlazila shvati da je upravo povratila svoj mir. Nije želela da pita kako je Mile uspeo, na koji način da urazumi Jotića i otkupi slike. Želela je da samo što pre sve zaboravi.

Cicin Radojica je možda bio tajkun, ali za Cicino iskustvo nimalo komplikovan. Ni u životu ni u poslu, šta više kraj njega se osećala kao kraljica. Njegova kontroverzna prošlost koja ga je dovodila u priču sa kriminalom, nije joj se dopadala, ali svi koji su se ikada oko nje motali imali su novca, ali i burnu istoriju, kako su do njega stizali.  Dok se vraćala kući razmišljala je kako ne može ništa ni da mu kaže, ali i kako da mu je rekla on bi joj pomogao. Ipak, donela je pravu odluku. Muškarce ne treba opterećivati sa preterano informacija, pogotovo problemima koje može žena sama da reši. I pogotovo problemima čije se rešenje izražava u desetinama hiljada evra.

Po dolasku u svoj raskošan stan u Strahinjića bana, zateče Radojicu kako pije konjak i puši tompus dok kucka na ajpedu. Kad je začu na vratima, široko joj se osmehnu i pozva je sebi u krilo.

Cica mu se od srca obradova i priđe mu bacajući kaput, tašnu i skidajući naočare. Sede mu u krilo i strasno ga poljubi!

• Mnogo te volim! – izusti iz nje oslobođeni mir koji je upravo kupila za 20 hiljada evra.
• Prepelice – nasmeja se Radojica i privuče je sebi presrećan što je našao tako spontanu ženu posle nekoliko starleta i isto toliko promašaja u ljubavi.

Radojica je iz prvog bračnog kruga imao dvoje odrasle dece, zbrinutu ženu, nekoliko ljubavnica koje su otišle u istoriju, svaka sa svojim stanom i novim životom – bez njega. Sa decom je u kontaktu iako je ćerka već srećno udata u Londonu, a sin živi sa devojkom u Americi. Sa Cicom je koliko god su njeno pevanje i način života davali buku, Radojica našao mir. Cica je s druge strane, našla nekoga ko je neće kinjiti i maltretirati što je pevačica, već neko ko će je iskreno podržavati. Dobro, i finansijski podržati svaki njen „projekat“. Za jednu pevačicu to je od presudnog značaja da ljubav cveta.

Ali, s obzirom šta je sve pretovarila preko glave, za njen ukus Radojica nije bio preterano zahtevan u seksu, bio je izdržljiv i nekako je njegova volja da je prati u svemu, Cici davala krila.

Sad to što je imala i Srđana pride, za povremeni prijateljski seks, Bože moj! „Kakvi su to prijatelji koji se povremeno ne kresnu“  umela je u šali da kaže svojoj drugarici Nataši kada bi se dotakli te teme.

Radojica je lagano skidao Cicinu belu svilenu bluzu, ostavljajući zlatnu oglicu sa velikim srcem koje se naslanjalo na njen dekolte, stavljajući joj glavu među bujne grudi, i držeći je snažno oko struka. Cica mu je skidala kravatu i dok ga je strasno ljubila,  u nosu su joj se mešali njegov oštar parfem i konjak. Kad ga je opkoračila nogom i sela na njega, Radojica uzdahnu pun želje da što pre ima Cicu. Cica bi ga povremeno pogledala kroz guste veštačke trepavice sanjivim pogledom koji je muškarce oko nje dovodio do ludila.

• Hoću da mi rodiš dete…začu Radojicin polušapat i strasno ga poljubi, odgovorivši mu:
• Možemo odmah da počnemo da radimo na tome …

To Radojicu raspomami do mere da je podiže za noge i odnese na krevet, po kom se razli strast zrelog muškarca i izuzetno potentne žene, koja ume i hoće ljubav.

22

GRANATA

Jovanka i Stevka su sedele u kabinetu ministarke informisanja dok je kafe kuvarica zatvarala vrata unoseći kafu.

• O čemu si htela da pričamo? – poče Stevka znatiželjno – Neki nov frajer?
• Vidi, ja sam rešila da sebi dam šansu i da se posvetim svom ljubavno seksualnom životu. Sećaš se Miloša, novog kolege koji je nekada bio đak naše škole…
• Što su mu matorci predavali u toj školi, on postao pedagog i sada predaje kod tebe u istoj školi? – Stevka se kroz maglu sećala nekog novog lika u Jovankinom životu.

Jovanki je posle Dragana malo pukao film i bacila se u seksualno istraživački rad. Stevka nije bila od onih koji osuđuju, ali je postala svesna da je Jovanki prestalo da bude stalo da se bakće sa mogućim i nemogućim vezama, sa tricama i kučinama, školom i gradivom i da je sebi prosto dala oduška. Koliko je bila u pravu, nije ni slutila.

• Jeste taj. Vidi ja sam rešila da ja njemu ipak dam šansu. Dosta mi je više ovih nadrkanih frajera. Te hoće da se javi, te neće. Još da ga moliš da se vidite, a ako do seksa dođe….Ma idi, molim te! Dvoumila sam se što mu znam roditelje i sve to, što je mlađi od mene tih 12 godina, ali da ti kažem, baš me briga! Meni je lepo i to je jedino bitno.
• Ček, ček, ček …jesam li ja nešto propustila?

Jovanka se nasmeja kao šiparica i samo joj šapatom reče:

• Ti ne veruješ koja je to priča! Obučem ja neke samodržeće čarape taj dan da mi se ne ocrtavaju ove obične ispod haljine. Vidim ja šmeka mene on neko vreme i ja sve kao kuliram sve kao neću, glupo mi. Međutim taj dan sela ja preko puta njega u zbornicu i ostadosmo sami. Ja ustanem da idem na čas i tako mi nekako sevnu butina da bi to mogu ti reći, baš onako nekako seksi. Hihihihiih – smejala se Joka sama sebi – Vidim ja, zajapurio se čovek, rumeni mu obrazi, oči se zacaklele…sve je tu. Ma rekoh ne verujem, nema šanse da ga je naložila samodržeća čarapa…Al šta znaš ti mladi muškarci nikad ne znaš ni sta ih loži ni šta će da bude!
• Čekaj, ti ne veruješ…Pa šta smo do sada apsolvirale! DA muškarce loži sve što može! – više za sebe Stevka reče.
• Ma nije to kraj. Odem ja na časove celi dan tako se mi nešto gledamo, poče neka kiša, nema taksija ko za baksuz i Miloš se ponudi da me odveze on do kuće…Mislim celi dan mi nešto komuniciramo, vidim ja kako me gleda, onako kao kad nego hoće da te proguta pogledom, pritom znaš onu moju crnu haljinu ništa bre posebno, nit ima neki šlic, niti šta… samo nekako blago prati liniju tela.

Stevka je negde naslućivala da je to bliskog susreta došlo na putu do kuće ali koliko je ludo bilo, nije mogla ni da nasluti.

• I?
• Ženo ja prekrstim noge u kolima, pričamo, on me pogleda s vremena na vreme sa takvom željom da sve pršti. Kuliram ja, kuliram, kad na jednom semaforu, on me uze za ruku i stavi mi između svojih nogu! Ja u šoku. Klinac, a sve zna ko veliki!
• Niste valjda na semaforu, crna Jovanka, oboje radite u školi! – stavi ruku preko usta Stevka u čudu i neverici.
• Ma nismo na semaforu ali se mi tu dobro povatasmo jer taj semafor kilavi i inače, ali tad po tom pljusku sve i bukvalno stoji, ma ne mrda saobraćaj! Uhvati me čovek za kosu i tako poljubi da sam odmah ovlažila. Ne veruješ! Iz momenta. Još kad sam ja uzela stvar u svoje ruke i kad sam videla sa čim imam posla…Sestro slatka, pa to nije alat, to je granata!

Stevka se zakikota tako da se nekolicina ljudi osvrnu da vidi šta se dešava.

• Ma jel bilo seksa na kraju ili nije? – upita Stevana očekujući rasplet.
• Čuj seksa! To bre nije bio seks...- uzdahnu značajno pa nastavi – To je bre bilo kao grmljavina sa olujom! Prvo ja ne znam šta ova deca jedu kada su pojedinci onoliko obdareni, drugo kad sam sela na njega ja sam pomislila – razneće me granata!
• Čekaj, imali ste seks na sred puta? Po kiši? – Stevana je kroz šiške zaverenički pogledala Jovanku.
• Reći ću samo da je meni trajno promenjena asocijacija na grmljavinu, munje i oluju. Kad smo overili auto, dečko me bacio na haubu i tu smo nastavili…I da, nije bilo na sred puta, već malo pored puta. Okolo su bile neke fabrike, ali to su one iz doba Tita što odavno ne rade i neki sporedan put vodi do njih.

Stevka se prekrsti i poče da se smeje!

• Pa drugarice, odavno me nešto nije zabavilo ovoliko kao ovaj tvoj seks! Jel realno da ti klinci tako rasturaju?
• Ma da tebi, Joka kaže – rasturaju moje čarape. Ja sam majke mi, rešila da se više ne bakćem sa budalama, niti da očekujem ništa od muškaraca, ali lepo je što mi Bog posla ovo da se uverim da čuda i zaista postoje! Mislim i čuda i muškarci – reče Joka i nastavi da se smeje presrećna što je overila i haubu i auto i semafor i mlađeg kolegu.

Zakikotaše se obe, a Jovanki ne promače da se Stevka smejulji sve vreme.

• Jel tebi mnogo to što je mlađi toliko, šta misliš?
• Vidi, draga ja stvarno mislim da se ta razlika ne oseća. Ni u godinama, a sudeći po tvojoj priči ni u centimetrima, tako da …samo cepaj!
• To sam htela da ti ispričam. Crkla bih da nisam, majke mi. Prosto celi život nešto tražim, a čovek mi došao pred oči i seo preko puta mene. Ali, nisam ni slutila da je onoliko dobar, čoveče!
• Pa dobro, hoćete li se viđati sada ili je to bilo tad i puj pike ne važi?
• Ma ej viđamo se mi svaki dan u zbornici, a ovako kad stignemo. Pa šta bude. Više ne jurim ni veze ni frajere, samo me seks zanima. Ali ovo bi moglo da bude dobro, znaš.
• Aaaaamin – tiho reče Stevka i zakikotaše se obe.

 NASTAVLJA SE