PREDSEDNICA: RUČAK

11

RUČAK

U međuvremenu, kod Stevane i Mileta u kući u gostima je bila svekrva. Kako je Stevka umela da kaže svojoj Jovanki – njeno pravosveštenstvo. Nije Milena bila loša žena, ništa tu realno nije imalo da se zameri, a i posle toliko godina bračnog života sa Miletom, shvatila je da joj Stevka neće pojesti sina i da može da odahne. Ali kako to obično biva…morala je gospođa mama nešto i da dosoli. Onako uz ručak. Tek da pita.

• Eto pita me komšinica, znaš onu Mašinku, malo otkačenu sa petog sprata…Sećaš je se…E, jeste, kaže šta je to sa tvojom Stevanom pišu novine svašta?

Stevana bi je u svom maniru najrađe oterala u tri lepe, ali ovaj put budući da je ručak bio pred sam kraj sačeka da deca odu i kad ostadoše Mile, Milena i ona kratko reče:

• Mislite ono što je izašlo u novinama? Da ja lumpujem po kafani dok mi muž čuva decu?

Istog trena uhvati Miletov pogled koji seva.

• Tako nekako … – nevešto promuca svekrva – Svašta izašlo tad, pa i neke slike bože me sakloni…
• I šta ste vi rekli u odbranu vaše snajke? – preseče Stevka.
• Ja sam rekla…
• Šta ste rekli, Milena? Jeste li umeli da joj kažete da je nešto najodvratnije na svetu zagledati u tuđu korpu s vešom? I …jeste li me zaštitili, onako kao žena ženu?

Mile se već spremao da zagrmi…kad ga Stevka znalački preseče.

• Hoćeš da mi dodaš tu rukolu, kažu da je jako zdrava.
• Možda tebi Milena, izgleda da sam se ja udao, znaš, ali čisto da se zna da ja u ovoj kući imam pravo glasa. Koliko god to delovalo neverovatno pošto živim kao gospodin ministarkin muž.

Stevka je već ustajala od stola, jer u ovim okolnostima, nema kafe koja bi bila gorča od onoga što upravo doživljava.

• Vidite, Milena, vi ste živeli u zlatno doba komunizma, u kom ste imali fiksno radno vreme, divna letovanja i jedan miran život. Ja to na nažalost nemam. Ja se za moj život borim svakodnevno, za svoju reputaciju takođe. I da, isto kao i Mile. Mrtva je trka kome je teže, meni ili njemu. Samo što on rešava s decom domaće zadatke, razlomke i padeže, a ja sedim sa najvećim ološima ovoga sveta, smeškam se i dozivam mir u svetu…Bukvalno kao pastirica. Dozivam. Dece sam željna, kuće sam željna, vozača imam, beo dan ne viđam…A vas pita Mašinka da li .Sledeći put joj kažite, kurva se sve u 16! I hvala Bogu da stiže…

Mile je već bio van sebe…

• Pobogu pa na šta ovo liči! Kako to razgovaraš sa mojom majkom?
• Najnormalnije, ljubavi, najnormalnije…Mi smo naši, jel tako Milena? Zato i mogu da kažem svojim rečima, ono što je i bilo pitanje.

Milena je bogougodno gledala u pod, sva tobož ponižena od odgovora koji je dobila.

• Prijatno! – dobacila im je kad je ustajala od stola i krenula ka telefonu koji je uporno vibrirao u tašni.

Mile i Milena se zgledaše. Milena sačeka da Stevka ode dovoljno daleko pa tiho prozbori u bradu

• Sam si je sine birao..Ko bi rekao da će ona skromna devojka da izraste u ovakvu ženu..
• Al sam je odabrao…Bolje da sam se kofom govana polio nego što sam se oženio kako sam se oženio…

U tom u trpezariju utrča Marija.

• Tatice, vidi šta sam napravila od papira! Ovo smo danas pravili iz likovnog! Vidi baba, vidi kako je lepo!

Deca jedino imaju tu snagu da popeglaju sve neravnine posle verbalnih okršaja.  A blagodarna Marijina priroda anulirala je sve što je izrečeno za ručkom.

Za sina i majku da, ali za Stevku koja je u međuvremenu sedela na poklopljenoj WC šolji u kupatilu ne. Sve vreme joj je u glavi odzvanjalo šta joj je šef partije Krsmanac svojevremeno rekao u razgovoru koji je niotkuda potekao ka njenom braku.

• Moja Stevka, što se više budeš pela na političkoj lestvici, to će ti muž biti sve dalje. Mile jeste panja od čoveka, ali očekuj neočekivano. Može tolerancija da usahne.

I setila se šta mu je odgovorila:

• Mile može da ide samo ako ga ja najurim ili poželim da budem s nekim drugim. To da li će da bude tolerantan ili neće njegova je stvar. Nemam ja s tim ništa. Ja nikad nisam krila kakva sam i šta sam. Ne može da očekuje da dođem sa sednice i da vežem kecelju, da bih seckala luk.
• Čuvaj se, ja te stvari znam malo bolje… – tiho joj je rekao Krsmanac tom prilikom.
• Ma slušaj, ja se ničeg ne plašim. Ako će da ide, preživeću. Nije selo veliko izdržaće Mara…
• Bogami Stevka, nije s tobom lako…Tvoje selo je cela država.

Sećala se živo tog razgovora, svake izgovorene reči. Pre samo par godina kada je njena karijera krenula uzlaznom putanjom. Kad još nije bila gospođa ministarka. Krsmanac je bio čovek od svojih pedesetak godina, vrlo vitalan, pun energije, ideja i iskri u očima. Iako je bio bliži godištu Stevkinog oca, imao je energiju mladog čoveka. Nije Stevani promaklo kako je gleda, ali sve je bilo vrlo kolegijalno i na nivou i taj nivo komunikacije nikada nije prešao u nešto jače.

Doduše jednom…U Briselu, kada su završili sastanak koji su imali sa tamošnjim šefom diplomatije, na terasi eksluzivnog hotela…Oko Stevane su se uvek okupljali muškarci da nešto pitaju ili kažu, što ni ovoga puta nije bio izuzetak. Krsmanac je sačekao kraj prijema budući da su bili smešteni jako blizu i ponudio se da je doprati do sobe. Stevana je prihvatila. Kada su se rastajali na vratima, Krsmanac ničim izazvan je ponudio da popiju po još jedno piće. Razmišljala je, Bože moj, piće ko piće. Mala nije, umorna jeste, neće je pojesti. Prođe joj kroz glavu da to ruši granice njihovog odnosa, ali toliko je pričala na engleskom da se uželela da prozbori koju i na srpskom. Makar da opsuje.

Seli  su na fotelje u sobi, kada je on počeo iz čista mira da priča.

• Jako mi se sviđa tvoja energija, znaš podsećaš me na mene kad sam ulazio u politiku. Pritom to što si lepa žena, veruj mi neće ti pomoći mnogo. U politici bolje prolaze ružnjikave, klempave, iskompleksirane…One imaju motiv da svima pokažu da su uspele. Ti kad staneš pred ovih diplomata, oni pobalave…
• Ih, Krsmanac..pretera ga ti sad – nadovezala se Stevka.
• Ozbiljno ti pričam. Turčin me tri puta pitao da li si udata….
• Sad me nasmeja, otkad Turcima znači status žene?
• Ja ti najiskrenije pričam. A ti si žena koja ima snagu. Retke su takve žene. Na neki način ti si i zajebana. Muškarac kad sretne ženu sa stavom, ne zna šta će sa njom. Da si postala manekenka sa takvom građom, bolje bi ti bilo manje bi te glava bolela…Ili neko žensko zanimanje. Ovako si izabrala da budeš pametna, a to je muka. Za takvu ženu ne postoji adekvatan muškarac, to je tvoj problem.
• Odosmo mi Krsmanac u slepu ulicu, popili smo oboje, hajde polako ti u svoju sobu…Jake žene, slabi muškarci, Turci, manekenke..Umorni smo oboje.

Taman kad se oboje pridigoše, sretoše im se pogledi i nasta onaj specifični tajac, ali prekinu ih zvono telefona.

• Da? Donesite u sobu…Gospodin Abdulah iz Turske Ambasade, dobro..

Krsmanac odmah skapira da je neki prezent u pitanju od Turčina i nasmeja se od srca.

• Šta sam ti ja rekao? Sad ćeš dobiti cveće, čokoladu i piće uz posetnicu, da se javiš…
• Sve znaš…Opasan si ti. Kasno je šefe, ajde na spavanje!
• Razumem, šefice! – reče joj na izlazu a kao što je i rekao stizali su naramci cveća u Stevkinu sobu. Virio je i šampanjac…falila je samo čokolada. O, Isuse, opasan ovaj Krsmanac, svakojake jade zna. A u diplomatiiji se još od njegovog doba ništa izgleda promenilo nije. Žene se muvaju na isti način ko i pre sto godina.

Dok je razgledala cveće i čitala posetnicu na kojoj je gle čuda pisalo „za najlepši cvet“ uz potpis koji je sadržao milion i jednu titulu koju je imao turska ekselencija….Stevka pomisli kako cveće neće moći da ponese u Beograd. Osušiće se u hotelskoj sobi ili ako se ne osuši, odneće ga kući neka sobarica koja će mu se radovati iz tišine svog iznajmljenog stana.

Onda spazi maleno stakleno srce i shvati da je u pitanju ukras buketa, ali da je zapravo privezak. Izvuče ga pažljivo i poče da ga razgleda. Prelivalo se u bezbroj boja..i u Stevki zaigra srce deteta jer je neko slično vašarsko dobila od dede kada je bila mala.

Dok ga je stavljala u tašnu poče da razmišlja o Krsmancu. Opasan je nema šta, ali nije kapirala šta hoće od nje. Kad je sam rekao da je s njom teško, da je udata, da je njen potencijal veliki. Potencijal svake žene kada je gleda muškarac, kreće od toga da li je dobra riba…. Ali brzo ta svoja razmišljanja ubaci u fijoku, s namerom da o tome razmišlja ako bude bila prinuđena. Sada ne.

12

ŽENSKI RAZGOVORI

U kafiću „Tri slamčice“ Jovanka je razmenjivala poruke sa svojim profesorom fizičkog kad naiđe Stevka.

• Jole, sunce moje, pa gde si ti?
• Ja, evo čekam te i dopisujem se sa mojim profesorom.

Devojke se izljubiše i poručiše po kafu i kolač. Jovanka sakrivena iza belih velikih naočara, a Stevka iza tamnih crnih.

• Kako napreduje ta tvoja školska ljubav?
• Ma ide, ide pa stane…Ja se bre s tim čovekom izgleda ne razumem kad se dopisujem. Kad se vidimo nastavimo tamo gde smo stali, ali dopis nam ide Bože sačuvaj.
• Pa jel nepismen ili koji mu je đavo?
• On, moja ti, izgleda ne može da bude samo sa mnom. Sumnjam da ima još devojaka koje se motaju oko njega.
• Odakle ti to?
• Nešto mnogo ima drugarica, bivših, budućih …
• Znam koga ćemo da pitamo…
• Joj nemoj! – ciknu Jovanka.
• Šta bre, on je bre naš…A i svakog đavola zna? Sumnjam da kreše onu Cicu ludu…jebote koja je to dileja!
• Znaš da ga je njen tajkun delegirao da joj bude menadžer? Sad i putuju zajedno, kaže ima najviše poverenja u njega, on poznaje gazde lokala preko, radi te tezge maestralno… – poče Jovanka, a Stevka se slatko nasmeja:
• Srđan ima više sreće nego pameti! Zna tajkun koji je čovek pravi za njegovu Cicu! E, ovo počinje da biva parodija… Reče da putuje za Pariz, imaju neku cigansku svadbu, zvao da pita šta da mi donese, ja rekla ništa ne treba, samo da se vidimo kad dođeš…Ne pominje onu curu s kojom je već dugo, a i deluje mi da to vajber ljubavisanje nije ono što njega radi.
• Slušaj, Stevka, ja kako vreme odmiče mislim da ću u igru da ubacim još jednog igrača…
• Što jel ovaj ne radi dobro ili ne radi uopšte? – znatiželjno se ministarka pretvori u tinejdžerku.
• Vidi, sve to radi i više nego dobro. Ako ti kažem da ja veći za života ne videh, a da pritom čovek zna znanje! Ali, brate ne možemo da se organizujemo. Onda sve te cupike koje se muvaju oko njega..
• Draga, on ti je frajer i po, to se da očekivati… – iskreno joj reče Stevka.
• Ma znam bre, nego da ga ja privenčam nekako pa da ga utovim lepo…
• Ti ko zla veštica sad, ali vidi nije ti loša ideja, ako daje rezultate..Ja sam mog utovila i zaposlila, eno ga čuva decu po ceo dan dok mu majka ne dođe i ne objasni mu da bi trebalo malo češće da se posveti sebi…
• Izvini molim te, kako se to muškarci posvećuju sebi? Neka mi neko kaže! Gledaju utakmice, piju pivo, sede po baštama kafića i jure ženske! Ili odu ko nas Srđan u Pariz s jednom, a kući ga čeka devojka…Pa kad joj donese Guči torbicu sa tezge, ona shvati da je on divan i da je odabrala kako treba. E, tako mi se sve smuči kad pomislim da je život kliše! Evo sad ćeš da vidiš…

Koliko je bila blizu istini nije ni slutila. Dragan je sedeo sa najboljim ortakom u bašti kafića i dok su razmenjivali novosti, zazvoni mu telefon…

• Evo tu sam, sedim sa Nikolom. U gradu smo, pijemo kafu…Šta ti radiš? A pa lepo…Otkud znam, možda večeras ili sutra? Hoćeš da dođeš do mene? Čujemo se…važi?
• Brate, neka ženska opet, ha? – nadoveza se Nikola.
• ..– odgovori Dragan.
• Ta te pričepila, moraćeš ti to da ženiš, vidim ja… – provocirao je Nikola.
• Što ću morati da ženim, odakle ti to?
• Pa vidim gde si kako si, šta si, kad se vidimo? Ta je neka rešila da se ti ženiš, a ti kako hoćeš…
• Ma daj…bre. Znaš i sam da nije jedina..Kad sam ja bio samo na jednoj…
• Ozbiljno ti kažem. Žena kad reši, ni ne osetiš kad te saplela! Samo si mi ti čudan, koliko ih imaš..
• Vidi motaju se neke razne tu, ima ih nekoliko u ponudi, pišu, zovu, ali ova je bre …
• Kakva je u krevetu?

Dragan se nasmeja.

• Vrh, brate.
• Koliko ima godina?
• Tu je kao ja.
• Jel se udavala?
• Ma jok, gde se udavala…
• Imaš njenu sliku?
• ..Ali upoznaću vas, namestiće se pa ćeš je videti.
• Jel bi mogao ti da se smiriš?
• Teoretski da, praktično ne znam – nasmeja se

13

JEDAN NA  JEDAN

Ekskurzije i rekreativne nastave za nastavnike su uglavnom prilika da se nešto sa strane zaradi ili nešto sa strane poradi. Emotivno. Fizički. Ili već kako. Ova rekreativna bila je šansa da se Jovanka i Dragan pokažu pred svetom ili da svoju ljubav čuvaju u četiri zida.

Čisto eto tako. Pokušali su da se dogovore kako će da sede i kako uopšte da se ponašaju…ali nekako ko da nije išlo. Jovanka se jako radovala što će biti u prilici da se probudi pored Dragana i to nije krila. A kod njega je pak stvar bila malo neobična. Njemu je bilo normalno da on ima i po nekoliko devojaka u isto vreme, nije se preterano opterećivao vernošću. Hteo je sve od života. Jovanka mu je bila posebno draga, ali nije imao viziju  kuda sve to vodi. Teoretski je mogao sve, ali praktično suviše je voleo svoj momački život i slobodu i granice koje je sam sebi postavljao.

• Znaš kako, pojma nemam kako ću da sedim…Sad ne mogu da mislim o tome. Videćemo sutra..
• Ja Dragane, ne znam kako da se ponašam..Ni gde da sednem, ni šta da radim..dovodim sebe u situaciju da se osećam kao idiot…S tobom spavam, a ne mogu kraj tebe da sednem..I ne mogu da vidim sutra! Hoću da znam sad! Putujem sa kolegama iz zbornice, neću da me cela škola otrcava kasnije.
• Šta bre ženo božja da znaš? Koji je tebi đavo danas, aman! Put traje koliko hoćeš, možemo da sedimo zajedno, mogu da sedim sa svim ženama koje budu bile tamo..
• To te neko zajebao, znaš!
• To je tebe neko zajebao da neću da sedim sa ostalim ženama!
• Jel tako, Dragane?
• E, Joko, stvarno si bre naporna..
• Nisam naporna…U kom smo uopšte ti i ja fazonu? Šta smo ti i ja?
• E, gde me sad smaraš, ko smo šta smo, ko je kriv ko je prav, daj bre…opusti se…
• Ne mogu da se opustim! I neću da se opustim! – podivljala je Jovanka u momentu – Jel postoji nešto što ti znaš sigurno, sem kad moraš na čas, jer odatle ne možeš da pobegneš?
• Ženska glavo, šta te napalo? Jel to toliko bitno noćas? Da zovemo i autoprevoznika da on izda nalog, gde ko mora da sedi pa da se smiriš!

Stvari su prerastale u vrlo mučne, kad Jovanka reši da prekine ovu agoniju.

• Dragane, sedi bre gde god hoćeš, zabole me baš! Odoh, ne mogu da se objašnjavam s tobom. Ali stvarno!

Spustila je slušalicu besna. Kakav je ovo uopšte čovek? Koji ne može da zna ništa unapred, kao da će ga budućnost pojesti! A ona s druge strane baš iz te budućnosti dolazi gde je život uređen, gde za postoji vreme i mesto. Dobro, ona je predavala srpski, a on fizičko. Parametri su im malo drugačiji. Ona je umela sve da definiše, a on je umeo realno da radi vežbe i bude u kondiciji. Razlika se nazirala još u startu, ali Jovanka je puno očekivala od nejga, a on to jednostavno nije bio u stanju da pruži.

Nije samo Jovanka bila na mukama. I Dragan je razmišljao šta da radi. I koliko je spreman da žrtvuje svoj životni konfor. Pripali sebi cigaretu i nasu sebi sok dok je ispred  TV kretala emisija „Jedan na jedan“ čuvene voditeljke Radice Pavković na državnoj TV.

U gostima je bila Stevka Mandić. Budući da je bio TV manijak, Dragan pojača ton da čuje šta atraktivna Jovankina drugarica ima da kaže.

**********************************************
SPECIAL “SVET AUSTRALIA”: IVANA ĐORĐEVIĆ “PREDSEDNICA” – IMA LI SLOBODE ZA ONE KOJI JEDNOM UĐU U SVET ESTRADE, KRIMINALA I POLITIKE

*********************************************

Razmislio je..Bolje da pogleda emisiju, nego da se bavi ozbiljnim temama kao što su gde će ko da sedi i ko je kome devojka i šta će biti pred kolegama. Nije mu baš najbolje išlo sa koncentracijom jer mu nije izbivalo iz glave kako ga je oštro Joka postrojila. Ma da li njemu treba takva žena, pored koje neće smeti da mrdne? Aako mora da bira između ljubavi i slobode…nekako mu ovo drugo više leži..

Dok se on bavio svojim psihoemotivnim stanjem, Stevka je na pitanje o slobodi medija imala interesantnu elaboraciju.

• Kada je priča o slobodi, svi mi znamo da je sloboda govora zaista na visokom nivou u ovoj zemlji u kojoj recimo i ministarka informisanja može da završi na naslovnoj strani Tabloida. Sećate se? – pokušala je da se našali Stevka.
• Da to je zaista bila jedna neobična epizoda…– nadoveza se Radica, čuveno TV lice Državne televizije.
• Neobična jer posle nje nije bilo reperkusija, nije bilo povređenih, niko nije dobio otkaz…Znate demokratija jedne zemlje se vidi upravo po tome što u tabloidima nisu pošteđeni državni zvaničnici. Što svako može da napiše šta mu je volja.
• Kako objašnjavate da ste baš vi kao ministarka informisanja bili na meti tabloida?
• Znate kako, vrlo jednostavno. Moj privatan život je vrlo monoton, svi koji treba znaju da vodim miran, porodičan život, da imam dvoje dece, supruga, vanškolske aktivnosti i da ako nisam u Briselu, obično sam na Dunavskom keju i vozimo bicikl. I svakako da je zanimljivo, kada vidite ženu koju do tada slušate da priča o zakonima i slobodama govora videti u atmosferi Skadarlije, sa čašom u ruci, kako nazdravlja drugu iz detinjstva..
• Pričamo o Srđanu Tomiću, našem uredniku? – usudi se Radica da pita direktno, iako Stevku nije znala dobro, znala je da je to ključno pitanje.
• Jeste, Radice. Vaš kolega Srđan je moj drug iz detinjstva i evo ove godine se zamislite znamo čitavih 30 godina. I ja zaista ne vidim ništa loše da žena, majka, supruga, pa i ministarka izađe u kafanu sa svojim društvom.Svi smo mi ljudi od krvi i mesa…
• Da li ste razmišljali da su tvorci tih paparaco fotografija neki od vaših političkih protivnika?
• Nadam se da se moji politički konkurenti bave ozbiljnijim stvarima od toga kome ja nazdravljam. To bi po njih bilo ponižavajuće, znate. Isto kao što bi bilo jako tužno kada bi se ja bavila privatnim životima nekih mojih protivnika. To bi zaista bilo ispod svakog dostojanstva. Uostalom, znate kako kažu …boj se bije na bojištu, a to su u našem slučaju izbori. Tračevi i rekla kazala su teme neozbiljnih časopisa.
• Kao novinar od iskustva, moram da vas pitam, na koji način su te fotografije uzurpirale vas porodični mir?
• Ako mogu citiraću svog sina, koji je rekao ni manje ni više „Mama, svi koji znaju čika Srđana, znaju da on ne voli ministarke“. Šalu na stranu sada, moj suprug nije iz sveta politike i naš porodični život je potpuno isti kao i svih ostalih porodica sa dvoje male dece. Idemo na sport, radimo domaći, kuvamo, mazimo se pred spavanje. S tom razlikom što je mama često odsutna, ali odsutne su i druge mame, koje rade u supermarketima, koje rade po smenama, koje su lekari, novinari…
• Upravo to. Sva zanimanja koja nemaju radno vreme uzurpiraju porodični život – nadoveza se Radica – zanima me koliko je vaš suprug vaša podrška?

Stevki kroz glavu prođe scena sa poslednjeg porodičnog ručka kada je odbrusila svekrvi. A onda se u sekundi preobrati i kao da je neko iz njenih usta pustio već spremljen tekst kako dobar PR treba da zvuči. Uostalom, ako je ko znao odnose sa javnošću, znala ga je ona.

• Suprug mi je velika podrška – okrete se tendenciozno ka kameri gledajući direktno, jer je znala da je Mile gleda – da nije njega, ja danas ne bih bila ništa od ovoga što jesam. Ne mogu ja da budem ni srećna ni spokojna na poslu, da ne znam da on ne vodi računa o deci. Ne bih mogla nijednog trenutka da budem ispunjena niti ovoliko optimistična da ne znam da u svakom momentu mogu da se oslonim na njega. Znate, nije lako biti žena na Balkanu. Pogotovo ne zaposlena žena….

Dragan je tu negde utonuo u san u kom se gle čuda opet našla Jovanka. Svaki put kada bi se posvađali, on ju je sanjao. Kao po komandi. To je već počelo da ga iritira, ali protiv podsvesti se nije moglo.

NASTAVLJA SE