Ima li slobode za one koji jednom uđu u svet estrade, kriminala i politike?
**************************************
Woman with crossed fingers behind her back
1.
HUMANITARNO VEČE
….Život nema pravila. I nema reprizu. Zato treba da budete zahvalni i srećni svakog trenutka koji ugrabite i otkinete. I da se razumemo – dobijate samo onoliko koliko date, nemojte da se zamlaćujete, da ćete život prevariti… – završavala je svoj intervju mlada političarka Stevana Mandić.
Izašla je iz TV studija, zabacila svoju svetlosmeđu kosu i po tašni počela da pretura tražeći mobilni telefon da ga uključi. U trenutku kada ga je napipala i videla da joj ćerka napisala poruku, ispred nje se stvorila omalena organizatorka programa.
Ministarka, izvinite da li bih mogla da se slikam sa vama? Moja mama vas obožava! Neću smeti kući da se vratim bez fotografije…
..Hoćete odmah ovde? – bacivši telefon u torbu stade pored omalene devojke uz vešt profesionalni osmeh.
Ubrzo po fotografisanju naiđe Stevanin vozač Igor.
Gligorije, hoćemo li?
Visok crn momak, klimnu glavom, uze fascikle iz Stevaninih ruku i uputiše se ka izlazu iz zgrade državne televizije.
Opet neka gužva jel da? – pogledala je kroz prozor dok su stajali u koloni – Vidiš, moj Gligorije, ja sam svoju karijeru počela ovde u ovoj kancelariji…Vidiš ovu zastavu na terasi? Tu sam izlazila da nameštam kada se zamrsi o jarbol… – pričala je Stevana kroz grohot, dok je Igor gledao u retrovizoru.
Igor je imao nekih tridesetak godina. Uvek sveže izbrijan, mirišljav i u odelu. Njegov život postao je mnogo jednostavniji otkako su mu dodelili da vozi Stevanu. Nije mnogo zakerala, bila je uvek tačna, PMS je uglavnom nije drmao u radno vreme, a i nije se opijala kao njegov prethodni šef političar, kog je morao da iznosi iz beogradskih kafana i poslaničkih klubova. Na neki čudan način posmatrao ju je kao najboljeg ortaka i u javnosti su uvek bili na vi. U kolima uvek na ti. Prećutno. Praktično. Profesionalno.
Stevana realno pored toga što je bila neosporno lepa i zgodna žena nije bila klasična žena iz sveta politike. Razmišljala je kao muškarac i to joj je obezbedilo brzo napredovanje u partiji. A znala je vešto da eliminiše sve one koji su pokušali da je ubace u folder „čim je lepa, mora da je glupa“ ili onaj još gori „čija li je ljubavnica kad je dovde dogurala“.
Dok je sa radija svirala „zlatne strune svirajte mi ovu pesmu jače…“ i dok su se crnim audijem probijali kroz beogradsku gužvu, Stevani zazvoni telefon.
Molim sine moj, dolazi mamica… evo upravo sa televizije, sad mi se završila emisija. Tata će te pokupiti iz škole pa se vidimo uveče, važi? Ljubim te pile moje maleno…
Da su u ovom trenutku Stevanini politički protivnici mogli da je čuju shvatili bi koliko nežnosti ima u toj muškoj ženi. Ali to je mogao da čuje samo njen vozač Igor. I eventualno par prijatelja. Jako bliskih.
Igore, moramo još do Milana, rekao da je u ateljeu još pola sata, moram da vidim to odelo za onaj prijem u Skupštini grada.
***********
Milana su zatekli u njegovom ateljeu na Vračaru, kako završava poslednje komade nove kolekcije za Nedelju mode u Milanu, gde je već godinama specijalni gost. Čim je ugledao Stevanu osmeh mu je otkrio dva niza besprekorno belih, skupo plaćenih zuba i poleteo joj je u zagrljaj.
Mislio sam da nećeš stići da dođeš večeras. Evo odelo ti je gotovo. Bićeš najjača riba tamo!
Ma seksepil zagarantovan – smejala se Stevana dok je razvlačila pantalone – Biću ko Lazar Ristovski u „Belom odelu“, pusti me živ bio…Moram to da odradim, a veruj mi ne ide mi se uopšte – iskreno reče Stevana.
Ajde ajde Stevka…pusti me voliš ti da se slikaš, ko te ne zna.
Volim, ali malo dođe do zamora materijala znaš…Ali zato kad sutra udarim na ovaj dekolte neku fensi ogrlicu sve će diplomatske žene da mi prilaze… – u trenutku joj se vratio sjaj u očima.
To ti pričam, sve one diplomate ima da te merkaju, a ti ćeš da staneš pored tvog šefa i da mudruješ nedodirljivo, ih! Što bih voleo da idem s tobom, našlo bi se nešto i za mene!
Vala što bi se proveo…pa tamo je prosek starosti 50, a koliko ja znam ti voliš mlađe, da je zategnuto… – zezala ga je u svom stilu Stevana.
Milan je samo udari po ruci i poče da se smeje.
Evo ti i ova ešarpa, nešto kao Hermes, deluje skupo, znaš da moraš da budeš otmena. Kakav je to političar ako na njemu sve nije skupo, a još ti ministarka, što kaže tvoj muž – gospođa ministarka!
Nego kako! Ode ti sad u špansku seriju… daj tu ešarpu, čekaju me moji kući, a Igor sa sva četiri dole pred ateljeom. Jel ostaje dogovor za kafanu u petak?
Kako bez kafane? Petak – Stara pesma? Peva Vikica ? Idemo, naravno!
Milan i Stevana se znaju od prvog razreda kada su zajedno išli u „Zmaj“ u Jerkoviću. Milan je uvek voleo lepo da crta i umesto na arhitekturu koju je prvobitno planirao da upiše završio je na dizajnu. Otac i majka ugledni beogradski lekari su hteli malo je reći – da se ubiju kada im je sin jedinac saopštio da će da bude dizajner ženske odeće. Ali jedino dete, mezimče, podržala je tada jedino baka Ličanka koja je roditeljima objasnila „da je najbitnije da dete bude srećno, pa makar bilo i šnajderka!“.
I dan danas se u Milanovoj porodici prepričava kako ih je baba postrojila tada.
Uh, uh…Jaku smo vajdu videli od vas dvoje doktora što ste živote spasavali! Da niste radili noć i dan i privatno i državno, đavola biste preživeli one devedesete. Nek šije sunce babino, ako voli, samo nek je on meni srećan. Vidi kako mi je samo lep, hoćete da bude doktor ko vas dvoje? Pa da nema ’leba da jede?!
Baba Bosa je bila opasna. Ličanka. Udovica pukovnika. Brkove počela da skida kad je došla u Beograd. S njom nije bilo zezanja. Ta kad zagrmi, zgrada se trese. Glavno, Milan Todorović ode u šnajdere, što bi baba Bosa rekla. I to svetske šnajdere, imajući u vidu da se za njegovo ime znalo od Milana do Njujorka.
***************
Prijem u Skupštini grada je nešto najdosadnije što postoji. Svi su srećni što su došli. Svi su doterani, sve je krasno, život je lep, oskudice nema. Čeka se da dođu glavne zverke. Jer jelte veče je humanitarno. Doći će sve političke opcije, najbolje će biti obučene mlađane PR službenice u želji da se pokažu jer ih još drže i volja i godine. A i ako naiđe nešto upotrebljivo, bolje je da izgledaju lepo. Stevana je došla sama, kao i uvek. Godinama se navikla da svugde ide bez muža. Kad se udala za Mileta, oboje su bili jako mladi. Nije ni slutilo da će obična službenica Državnog tužilaštva postati ministarka. Inače, Mile Mandić ne voli da se eksponira. Njemu je dovoljno da su deca zdrava i da dobro uče. Taj deo sa novinama televizijom, partijom prepušta svojoj zvezdi, kako je u šali zove.
..Pa gde si ti, čekamo da dođe neka prava snajka da imamo šta da pustimo u prilog! Menjam kolegu, ubaciše me, ništa ne pitaj – ljubeći je u obraz prilazi joj Srđan, drug iz školske klupe, inače dasa sa državne televizije – Hajde da daš izjavu odmah pa da posle sednemo.
Stevana se namešta i namiguje kamermanu sa RTS-a. Sve već zna, sto puta je bila na humanitarnim večerima.
Velika je čast kada možete da budete donator i kada na jednoj ovakvoj večeri u epicentar dnevnih događaja stavimo naše najmlađe. Ako večeras naše donacije pomognu makar i jednom detetu, smatraću da je naša misija uspela. Moram da naglasim, da humanost prevazilazi partije i politiku, da su ovo trenuci kada smo svi samo roditelji i samo ljudi – ozbiljnim, sugestivnim tonom završava Stevana, a Srđan joj prilazi i šeretski se obraća kamermanu:
Si video šta je izjava kad je da prava političarka? Nisam ja za džabe prepisivao srpski od nje u osnovnoj!
Stevana čeka da se kamerman odalji da ne može da je čuje šta ga pita.
Gde si bre, kako si? Kako se završilo ono na kraju?
Dao sam ženi onaj kevin stan i valjda smo se sada i finansijski namirili. Deca su malo kod nje, malo kod mene. Ide to. Ne znam kako, ali ide.
Dobro je. Koga menjaš večeras?
Ne može Miličić, znaš da on voli ove uštirkane proslave, pa su mene zvali, znaš već…znaju me ljudi, pa sam im bio najbolji izbor izgleda.
Pa kad realno i nemaju boljeg! Mogu da šalju ove klince, ali ako hoće nekoga ko ostavlja utisak…to si onda ti. A i ko bi drugaricu ubacio na TV, ako ne ti!
Vidi, da si mene slušala da lepo počneš da pevaš onda kad smo bili klinci! Ja bih ti ugovarao tezge, ti bi pevala…Isto para ko i ovo, a manje foliranja! – završavao je Srđan kroz svoj zarazni smeh na koji su padale sve cice u njegovom društvu.
Stevana mu osta dužna za komentar jer je devojka iz protokola dovela diplomatu iz Nigerije koji je upravo prolazio da se pozdravi. Stevana je nastavila na engleskom sa njegovom ekselencijom, a Srđan se udalji sa svojom ekipom.
Srđan je inače bio gradski mangup, ali obrazovan i vrlo preduzimljiv novinar, a kasnije i TV lice. Sa Stevanom se sreo posle sto godina kroz posao. Pre nekoliko meseci kada se razvodio, putevi su im se ponovo ukrstili. Tada mu je pomogla oko bračne tekovine, budući da je pravnik po struci i da zna ljude. A kada znaš ljude i kada si na funkciji, nekako taj deo sa običnim životom ide mnogo lakše. U to ga je tada uverila Stevana lično, kada je jednim pozivom uspela da reši problem koji se po sudu vukao mesecima. Nikada nije dala da joj se Srđan oduži. Objasnila mu je kratko tada:
To je za ona stara vremena. Ti si mi bio jatak kada sam onda htela u hajduke!
Mediji nikada nisu, Bogu hvala, saznali da je Stevana sa 15 godina zbog zabranjene ljubavi pobegla od kuće. I bila rešena da se nikada ne vrati. Doduše ne daleko, ali da tada nije bilo Srđana, ko zna gde bi dospela. Tada su joj u susret izašli Srđanovi roditelji. Bekstvo je trajalo svega 12 sati i završilo se uspešno po sve. Stevana se vratila tinejdžerskom životu, doduše slomljenog srca i bez iluzija. Nastavila da živi po pe-esu, kao dobar đak, nazovi poslušno dete sa svim desetkama na faksu…ali u duši je bila težak hajduk! Srđan je to znao. I poštovao. I nikad je ne bi izdao. Ni onda ni sad. Stevana je to znala da ceni.
Srđan je znao i kada je prvi put bila sa momkom i kada je prvi put doživela orgazam, sve njene ljubavi, ali začudo nije bio zaljubljen u nju. I umeo je da kaže da joj je najbolja drugarica. Život ih je kasnije malo razdvajao pa opet spajao, ali drugarstvo nikada nije bilo sporno. Kada je završila razgovor sa Nigerijcem, Srđan joj je ponovo prišao i počeo preko čaše viskija da je šeretski zafrkava.
Vidim da se ovom našem Nikaragvi jako svidelo da bude humanitarac…
Stevana ga pogleda kroz veštačke trepavice i blag osmeh koji nikako nije bio iskren, ali svesna da je u nju uprto mnogo očiju potrudila se da njen izraz lica ne može da se dovede u vezu sa onim što priča.
Gde se Nikaragve seti! Vidi, upravo mi je ponudio da dođe privatnim avionom po mene i da me vodi kod njega u vilu u Nigeriji, on bi eto investirao u Srbiju, ja bih mogla da mu pomognem svojim kredibilitetom…Toliko o humanitarnoj večeri…
Pa dobro hoće čovek da investira u Srbiju… – nije odustajao od namere da je zeza.
Pa misliš da počne od investicije u mene! Daj bre… – reče ravnodušno svesna koliko je sve i oduvek počinjalo sa tim da je dobra riba.
Znam ih ja još ovde koji bi investirali u tebe samo prstom da pokažeš gde ćeš… Ali tebi to znam, ne znači ništa…
Stevana mu je samo klimnula glavom pomalo smoreno.
Oboje su znali da će na kraju ta investicija da ode u neku službenicu koja je ovde slučajno došla večeras I koja će i rukama I nogama kopati da joj ovo diplomatsko humanitarno veče bude životna šansa. I da više niakda ne bude o bična službenica.
2.
CRNO VINO, CRNE OČI…
Danas ćemo učiti šta je to pleonazam. Iliti gomilanje reči. Otvorite vase sveske diktiram… – ovako je počinjao još jedan čas srpskog jezika u zemunskoj gimnaziji. Profesorka srpskog Jovanka Nenadović dobila je premeštaj u bolju školu i upsšeno je radila već mesec dana. Oduvek je maštala da radi sa decom. Svoju nije imala, ali Bože moj, imala je tek 32. Ništa strašno. A i onaj pravi je bio tu, pa je otišao. Trebalo je preživeti, ali živ se čovek na sve navikne.
Odradila je čas mehanički, ipak radi kao profesor već nekoliko godina, a i deca su sva sreća bila mirna i jedva je dočekala školsko zvono da se javi Stevani.
Kaže mi Milan da ipak idemo u „Staru česmu“. Ne znam da li da idem… šta ću vam ja kog đavola, nisam nešto raspoložena iskreno. Ovi moji opet štrajkuju, kući mi je haos…Dobro, jao, kud pomenuh. Ići ću.
Stevana i Jovanka su vrlo slične zapravo. Pogledi na svet, stavovi, životni put… obe su bile dobri đaci, samo što je Stevanu život odveo u politiku, a Jovanku u prosvetu.
****
Prvi je stigao Srđan, pa Milan pa devojke. Interesantno u celoj družinii nikada niko nije bio ni sa kim. Znači, seks – nula bodova. Ni u jednom smeru ništa.
Srđan je bio poznat kao ženskaroš, nije bilo voditeljke, pevačice, ni novinarke koja nije uzdisala za njim. Neke su ga stigle, neke su čekale svojih pet minuta. Posle razvoda još više. Iako je debelo prešao 45–tu, taj glas zavodnika ga je još dobro kotirao kod svih žena koje su ga ikada videle. I sada dok su mu prilazile Stevana i Jovanka, on je šta drugo, nego delio autograme i slikao se sa dve devojke koje su ga gledale s obožavanjem.
„Daj mi da pijem noćas tugo…Crno vino, crne oči…“ orkestar je muzicirao uveliko kada se ekipa okupila.
Stevana je izlazila svako malo da čuje da li je mlađe dete završilo domaći. Mrzela je sebe kada dođe u poziciju da razmišlja da li je dobra majka ako je izašla u kafanu. Dobra je nego šta! Rodila je dete sa 4150gr, prirodnim putem, počela da radi kada je dete imalo pola godine! Nego šta je nego dobra! Najbolja! Pogledala se u ogledalo toaleta i produžila ka muzici…
Negde iz prikrajka Stevani se učini da seva blic fotoaparata, ali Srđana su ionako te večeri slikali do iznemoglosti i muškarci i žene da joj pod maliganima to zadelova sasvim normalno.
Nizali su se evergrin hitovi narodnjaka koje je Srđan obožavao, točilo se vino, otkravila se i Jovanka, a Milan je bio prvi koji je zaigrao… Nazdravljali su do ponoći.
Ujutru nije izgledalo ni najmanje dobro. Stevanu je probudio telefon u pola 7, kada ustaje da vodi dete u školu. Bol u glavi i poruka od Srđana „Kupi novi Jet set, jbg“. Mile je uveliko izlazio iz kuće, nije bio trenutak da mu priča bilo šta. Morala je brzo da razmišlja. Kroz maglu se sećala blica koji joj je sevnuo ka očima. S druge strane, ko zna kakav je naslov izašao. Ostavila je ćerku u stanu, istrčala u trenerci i sa najvećom mogućom smirenošću tražila novi broj „Jet seta“.
Imala je šta i da vidi. Na pola naslovne strane njena slika iz kafane sa naslovom KAD SE MINISTARKA VESELI…MUŽ ČUVA DECU. Na jednoj slici ona u kafani, na drugoj muž decu vodi ulicom na trening. Naslov unutra – TREBA MI RAME TVOJE… i njena slika gde je Srđanu naslonjena na rame.
Znala je da joj se nije učinilo, da je trebalo da obrati pažnju. Uostalom, kome je ona zanimljiva? Očito da nekome jeste. Sklanja se od kioska okreće Srđana.
Videla sam. Nađi mi urednika i fotografa. Prvo fotografa. I daj mi brojeve telefona. Ma pusti me, ne mogu sad da mislim. Sad će me zvati svi redom… Čujemo se.
Okreće muža… zvoni ne javlja se…
Slušaj, izašlo je u „Jet setu“-u da ti čuvaš decu dok se ja provodim u kafani. Znam da te boli kurac…ali da znaš da se ne iznenadiš. Ne daj nikakve izjave ništa ne pričaj, zvaće te sigurno. Ima slika gde sam Srđanu pevala na uvce deluje da sam naslonjena na njega… Joj, nemoj me i ti sad jebati! Malo mi moje muke. Jebala te gospođa ministarka i Zvezda Granda zajedno, znaš! Jesi čuo šta pričam?
Koga sledećeg. Majku.
Mama, slušaj. Može da bude sranje. Izašla sam u novinama sa Srđanom. Partijsko sranje. Biće sve ok, ne brini, kaži tati. Ne komentariši nigde ništa. NI po komšiluku.
Kako je odvezla ćerku u školu, zazvonio joj je telefon po prvi put. Ne plaši se, ali živo je zanima ko će prvi da ga šilji od jutros. O, pa njene omiljene dnevne novine. Neće se javiti, ne može. Mora brzo da misli.
Zove Srđana.
Slušaj, ko boga te molim, ništa ne pričaj. Nikakve izjave ništa, moram moje da zovem da vidim kako se ovo odražava na našu političku kampanju. Javiću se.
Sledeći poziv je najvažniji. Zove Radomira Krsmanca, predsednika partije i najvažnijeg čoveka u državi. Pravo u centar. Nema kad da čeka i neće da mu drugi prenose.
Rade, Stevana je. Slušaj, danas sam ti na naslovnoj Jet seta. Muž mi čuva decu, ja sam u kafani. Sa Srđanom Tomićem, sa RTS-a. Da, na slikama deluje da je švaleracija… Bilo nas je četvoro, ali na slikama samo nas dvoje. Milslim da mi u ovom trenutku ne treba tvoja pomoć. Izveštavam te o daljem kretanju priče.
