U ovom svetu postoje mnoge heroine, koje su iz najgorih životnih nedaća izašle kao pobednice! Najveći uspeh u životu je pobediti samog sebe.
Životna ispovest dame koja se zove Borka Jeftić je fantastičan primer da ma šta nas u životu zadesilo, borba i vera u sebe je nešto što nikada ne sme da nas napusti.
Danas, posle svega sto je preživela gospođica Jeftić je jedna vedra i veoma pozitivna dama. Kad je sretnete na njenom licu zrači samo pozitivnost, osmeh i uvek odaje sliku jake žene.
Borka Jeftić je rođena u Tuzli. Kao i mnogi, krenula je u svet za boljim životom i ostvarenjem svojih planova. Pohađala je muzičku školu i i želela da jednoga dana njen poziv bude vezan za muziku. Ali, život je imao druge planove za nju.
Borkin život je krenuo u drugom smeru. Preseljenje iz Tuzle za Nemačku je period odakle i kreće njena životna priča koja nije bila ni malo laka, slobodno mogu reći i – teška.
Kao i svaka mlada osoba, želela je da stvori sebi život o kome je maštala. I pokraj svog angažmana i posla kojim se bavila u Nemačkoj Borka je osetila da taj boravak tu nije bio ono što je očekivala. Posle par godina života u Nemačkoj, odlučuje da se preseli za Švedsku. Srećna što se napokon pridružila i ostatku porodice koja je već živela u ovoj skandinavskoj zemlji, brzo se snašla u novoj sredini i odlučila da će život nastaviti tu.
Posao je veoma brzo našla, jezik koji nije ni malo lagan savladala, srela čoveka koga je zavolela. Kako reče sve je krenulo u pozitivnom smeru. Posle izvesnog vremena Borka i njen partner su dobili sina. Kao i svaka majka, njenoj sreći nije bilo kraja ali ta sreća je trajala jako kratko. Sina, kojeg je dobila, posle dva meseca je na žalost izgubila, tuga je bila deo njenog života. Godinama, umesto da se raduje odrastanju svog deteta, dane i sate je provodila na njegovom grobu. Godinama i danas, često uzdahne na taj gubitak. Kroz život je nastavila dalje i to sama, bez podrške partnera. Utehu je pronašla kod najbližih članova njene porodice koji žive u blizini.
Vredno je nastavila da radi, a slobodno vreme koristila je za putovanja u kojima je pronašla lek. Kako reče u putovanjima je pronašla harmoniju između nje same i univerzuma. Nastavila je da živi sa istinom i saznanjem da je posle te tragedije veoma mala verovatnoće da se ostvari kao majka, što je stoički podnosila, a svoju ljubav okrenula je ka najbližima i decu svojih sestara, koje je uvek volela i brinula kao da su njena.
Svi koji poznaju ovu divnu i hrabru damu znaju je pa tome, kao jednu izuzetno lepu i vedru osobu. Ni danas, posle svih borbi koje je preživela, neće se tako lako videti tužna priča koju nosi godinama. Opaka bolest nije je mimoišla i to u najboljim godinama života opet je zaustavila njen život.
Kaže, svako njeno putovanje, pamti po lepim uspomenama i doživljajima, ali to egzotično putovanje kojem se radovala baš puno, pamti po najvećoj životnoj borbi koju je imala.
Direktno sa krstarenja po Karibima, Borka se suočila sa teškom istinom i dijagnozom koja obara svakog čoveka i daje mu malo nade za neko bolje sutra. Taj zloćudni kancer koji je i te kako uzeo maha, a da nije do tada imala nekih velikih simptoma, počeo je da hara njenom telu.
Kao grom iz vedra neba, zaustavilo je njen život, slomio njene snove i prikovala je za bolnički krevet, hirurške intervencije, teške medicinske tretmane i jednu iskonsku borbu lekara da spase njen zivot. Uprkos svemu i teškom stanju u kom se našla i skoro bez svesti iako su lekari imali jako loše prognoze za oporavak, njena podsvest je terala da izdrži i da se bori zbog sebe, zbog svojih najdražih. U veoma kratkom roku imala je nekoliko teških operacija, hemoterapije i sve što prati ovu opaku bolest, doživela i kliničku smrt ali želja i hrabrost ove žene je pobedila i danas posle svih tih teških dana, meseci i godina iznova živi, radi i raduje se malim stvarima, kao da se ništa od toga nije njoj dešavalo i šalje jasnu i glasnu poruku ka svima nama – da veru, ljubav i hrabrost kada je ma koja bolest u pitanju, nikada ne smemo dozvoliti da izgubimo.
Ni tada, posle malih pomaka i oporavka tragedija se nije zaustavila. Borka je u kratkom periodu izgubila tri najmilije osobe majku i dve sestre, jedna od sestrara je svakodnevno brinula o Borkinoj borbi sa kancerom i iznenada preminula.
Hrabrost ove divne dame je jedna velika pouka svima nama da ma šta nas zadesilo, moramo dalje, hrabro i da nam svima posluži kao jedan fantastičan primer da iskrena vera u Boga i u nama samima pobeđuje i najteže.
Draga Borka, hvala Vam puno što ste iskreno podelili Vašu životnu priču sa svima nama i što će sigurno nekome ko je u sličnoj situaciji pomoći da nada za bolje sutra uvek postoji.
Evo za početak pitanje koje je neizbežno, kako ste?
Hvala na pitanju, doro sam. Hvala vašem Portalu, što imam prilike da od srca pošaljem poruku ka svima koji se bore sa tim zlim diagnozama, da nada i želja uvek, na manji ili viši način – pobeđuju. Moja borba je bila mučna i teska ali Bogu hvala, evo i danas sam sa svima vama, delim radosti koje ovaj naš lepi život zna da pruži.
Često se u jednom trenu Vaš život rušio, kava je to snaga koju imate, da ste iz svih tih teških i traumatičnih perioda, iznalazili nadu i volju i pobeđivali sve nedaće?
Ponekad se zapitam i sama, zašto toliko tuge, boli i iznenadnih teških trenutaka je pripalo baš meni? Ali iz svega toga naučila sam jednu veliku istinu od koje ponekad svi bežimo, a to je da ta istinu i sve ono što nas zadesi moramo, hteli ili ne, stoički podneti i verovati sebi, da možemo i moramo dalje ma koliko teško bilo.
Vas život nije štedeo, naši pratioci imali su priliku iz uvoda da saznaju sa koliko ste se tužnih i bolnih trenutaka suočavali, koja Vam je prva misao u glavi bila kada su Vam saopštili dijagnozu raka?
U glavi mi je bio košmar, nikada nisam do tada razmišljala da ću i kroz taj pakao proći. Naravno, u prvom trenu, bio je to veliki šok, nisam ni imala puno vremena da razmišljam šta će biti sa mnom, intervencija i hirurška sala su me sačekale tako brzo, a posle prve operacije i saznanja da je kancer uzeo maha i zahvatio i druge organe je nagoveštavala da je stanje više nego alarmantno. Kao kroz maglu gledala sam u moje sestre, koje su danonoćno bdile nada mnom, bila sam pod jakim sedativima i mnogih momenata se i ne sećam i bolje je što je tako. Ali, u trenucima svesti, imala sam samo jednu želju, da nastavim život, želela sam da ne rastužim meni drage ljude i verovala sam u medicinsko osoblje koje je činilo sve da mi spase život. Trajalo je to nekoliko meseci, osećaj nemoći mi je najteže padao, ali taj neki pokretač unutrašnji mi je uvek govorio “Možeš ti, ajde izdrži još malo” i tako je ta agonija završena. Vera u Svevišnjeg i ljubav koju sam dobijala od svih dragih ljudi, pomogla mi je da pobedim rak i da jednom iskonskom borbom povratim sve ono što mi je oduzeo. Uvek sam verovala da ću ga pobediti! Mislim da sam iz svega toga izašla jača, bolja i hrabrija. Nisam dozvolila da mi bolest od života napravi pakao. Veliku podršku sam imala od porodice, prijatelja, nisam dozvolila da me niko sažaljeva, a sebe nisam doživljavala kao bolesnika. Snagu nisam trošila na brigu i teške misli nego na izlečenje. Verujte da takav stav i ako je teško sebe ubediti u tako nešto, meni je mnogo pomogao. Bolest me je usmerila ka jednom boljem i kvalitetnijem životu. Željela bih da neko ko bude ovo čitao, a nalazi se u ovakvoj situaciji, neka mi veruje da svaka bolest, ima leka i nakon svega život će te ceniti mnogo više i živeti kvalitetnije.
Danas kada je sva ta agonija iza Vas, šta je to što Vas ispunjava i koji savet možete poslati ka svima nama?
Srećna sam što sam “vaskrsla”, što imam mogućnosti da nastavim da radim i imam normalan zivot koji sam oduvek želela. Posle radnih obaveza volim da se družim sa prijateljima, familijom. Često putujem i to je nešto što mi uvek da dodatnu pozitivnu snagu, veliki sam hedonista. ;)))) Putovanja oplemenjuju, kad god imam mogucnosti posetim svoju familije koja živi u Bijeljini, eee u toj porodičnoj kući, postoji to nešto što mi uvek da posebnu energiju. Evo, uskoro idem za Bijeljinu i po prvi put poslije svega ću se sresti sa familijom koji nisam videla deset godina, a koja živi u Australiji i tom susretu se mnogo radujem.
Vi potičete iz jedne muzičke porodice i po prirodi ste veliki veseljak, bez obzira na sve. Kavi su Vam planovi, koja je to želja koju biste voleli da ostvarite?
Da, moja familija je nekako uvek bila zajednica koja se samo poželeti može. Zajedno smo i u dobru i u zlu. Često se okupimo i zapevamo. Moj zet, poznati muzičar Predo Grbović, uz svoje klavijature, uvek napravi atmosferu kao da smo na nekom lepom koncertu, pesma leči, zato zapevam i kad najviše boli, pesma je lek.
Da želja ima ih uvek možda uđem u studio i otpevam jednu lepu pesmu neka ostane nešto iza mene, ali otom potom. Želela bih da se aktiviran i volontiram u organizaciji koja pomaže ljudima koji prolaze kroz ono kroz šta sam sama prošla i dam svoj doprinos, naravno i da obiđem još po koju novu destinaciju.
Šta drugo reći za ovu iskrenu i veoma poučnu ispovest, koju ste podelili sa nama, sem da Vam se od srca zahvalim, i poželim Vam dobro zdravlje, da putujete kroz ovaj naš svet još mnogo godina i da vas nikada više ne sreću tuge i bolesti. Vi ste jedna divna i hrabra osoba koja zaslužuje najbolje. Evo, za kraj ovog i te kako dirljivog susreta sa Vama, koju poruku nam poklanjate?
Kroz druženje rekla dam mnogo toga da se ne ponavljam “živite život punim plućima, bez negativnih misli i nervoze, prepustite se trenutku, veselite se bez razloga, danas budite sve što želite. Sutra je novi dan i radujte mu se. Sa poštovanjem, šaljem ka svima vama najpozitivniju energiju i želju da ste uvek zdravi, srecni i veseli. Borka Jeftić 
Slađana BOJOVIĆ
