PREDSTAVLJAMO VAM POETESU ILDIZU KUBUROVIĆ: UMETNOST JE IZRAŽENA SAOSEĆAJNOST I SMISAO DA SVE BOLI I LEPOTE PRETVORIMO U KREACIJU

Svet je prepun inspirativnih ljudi koje,  nažalost, mnogo manje opažamo zbog celokupnog informativnog haosa kojeg ne umemo da selektujemo. Ipak, naš novinarski zadatak je da uvek izaberemo kvalitet i da našim čitaocima ponudimo interesantne umetnike koji ovaj svet čine lepšim i mnogo uzvišenijim. Ovog puta vam predstavljamo veoma talentovanu pesnikinju Ildizu Kuburović koja ima interesantnu životnu priču i pri tom je autor knjige “Zvijezde nekog drugog neba”…

– Zovem se Ildiza Kuburović i živim i radim u Holandiji 23 godine. Rođena sam u Sjenici 1971. godine. Po struci sam medicinski laborant, radila sam pet godina u labaratoriji u Domu zdravlja Sjenica. Za vreme NATO bombardovanja upoznala sam sadašnjeg supruga koji je radio i živeo u Beogradu, inače je rodom iz Sjenice. Tada smo odlučili potražiti neki bolji život u Holandiji. Živeći u tuđoj zemlji, uočavala sam razlike između rodne zemlje i zemlje gde živim i posebno su se istakli neki lepi običaji i tradicije našeg podneblja, uočavala sam koliko lepote ima kod nas, ali koje je tek kasnije čovek svestan: kada se udaljite, vidite bolje rekla bih. Pisala sam, a pisanje mi je “išlo od ruke“.  Za vreme školovanja često sam pohvaljivana za moje pisane tekstove od profesora srpsko-hrvatskog jezika. Tako se želja da pišem više odrazila pod tuđim nebom i napisala sam svoju prvu knjigu: “Zvijezde nekog drugog neba“ u kojoj osim pesama je opisan život, čini mi se, svih nas koji smo otišli, a ipak smo se u svojim mislima često vraćali svojoj rodnoj grudi.

Ildiza, po struci ste zdravstvena radnica, a po vokaciji umetnica, tačnije poetesa. Šta mislite zašto su najčešće medicinari tesno povezani sa umetnošču?

Moguće je da ima neka povezanost između medicinara i umetnosti, ali lično kod mene je izražena saosećajnost kako se drugi ljudi osećaju, mislim da je zbog toga ta povezanost, a umetnost je ništa drugo nego izražena saosećajnost i smisao da sve boli i sve lepote života pretvorimo u kreaciju.

Kako je izgledao Vaš susret sa literaturom i poezijom i koje ste pisce i pesnike najpre zavoleli i zbog čega?

Moj susret sa poezijom, a i prozom nastao je još u školskim klupama gde sam uživala dok sam čitala neke pesme saosećajući, kako sa dešavanjima tako i sa rečima pesme osetila sam da sam jednostavno uživala dok bi ih čitala. Recimo volela sam Desanku Maksimović, Tolstoja kao pisca proze, Balzaka pisca proze itd.

U vašem predstavljanju napomenuli ste da ste veoma rano počeli da pišete pesme, ali da ste se odvažili da izdate knjigu tek kad ste otišli da živite u Holandiju? Da li to znači da je u eks Yu državama teže svoj hobi podići na viši nivou ili ste možda kasnije imali više samopuzdanja i mogućnosti?

U kasnijim godinama svesni ste više svojih mogućnosti i svesniji ste sebe prvenstveno, samo je ponekad dovoljno da vam neko da podršku da vam kaže da imate talenta za nešto određeno i naravno vaša hrabrost je bitna. U mom slučaju mene su podržale žene iz jedne grupe na Facebook koja se zove “Žene u Holandiji” među kojima su bile Tanja Danon iz Bosne i Hercegovine i Dragana Miljić iz Srbije i još neke dame koje su me podstakle da izdam svoju prvu knjigu “Zvijezde nekog drugog neba“ u kojoj opisujem život nas svih koji smo napustili svoje ognjište i koji smo potražili neko drugo, pod drugim nebom. I onda kada napravite prvi korak i usudite se stvari se pokrenu; dovoljno je da budu pravi ljudi u pravo vreme.

Kako se zapravo rađa jedna pesma i da li vam se nekada desila oseka inpsiracije?

Jedna pesma se rađa kada dobijete tu iskru inspiracije ili ideje i vi onda radite na njoj, a inspiracije ima svuda samo je bitno kada se ona pojavi to važi za slikara, kuhara… svako može naći svoje inspiracije u zavisnosti šta nosi u sebi, kakav talenat. Naravno da ima oseka inspiracije, kao i za sve u životu, sve je promenljivo i privremeno, ja tada strpljivo čekam i sakupim energiju. Trudim se da ono što pišem ima ukus kao i hrana što ima svoj ukus, a ne da bude veštačko. U vreme neinspiracije, sakupim energiju i krenem dalje.

Rekli ste da ste supruga upoznali za vreme NATO bombardovanja, što će reći da je ta ljubav bila subinska. Da li u braku ljubav još uvek može da bude inspirativna za jednu pesnikinju?

U braku ili bez braka važno je ono što nosite u sebi i ako naiđete na inspiraciju, tu je već krenulo.

U Vašem uvodu rekli ste da, kako ste otišli od svoje zemlje, da ste uočili mnogo lepote, za koje niste bile svesne sve dok se niste udaljile. Da li je to ljudsko prokletstvo ili možda neznanje za koje treba podići svest?

Kada odete vidite bolje; ne bih rekla da je to prokletstvo, već kao neka nagrada. Tada vam se otvore vidici to je za sve što nam se desilo nekada, nakon nekog vremena sećamo se kako nam je tada bilo lepo, tako i u tuđini sećate se sa blažensvenošću tih predela, ljudi, događaja pa i zvezda kako su sijale tada.

Izabrali ste nekolko pesama za naše čitaoce, pa bi Vas pitala da li pesnik ima svoju omiljenu pesmu ili možda pamti trenutak kada je neka pesma nastala pa zbog toga mu je omiljena?

Sve su mi pesme drage i pisane su sigurno pod nekom inspiracijom, a tada duša progovori. Svi ti momenti kada su nastajale su za mene posebni.

TREBA MI

Treba mi jedna koliba mala.

U njoj jedan mali drveni sto i na njemu sveća,

jedno pero i vaza puna mirisnog cveća.

Treba mi jedan krevet prekriven lanom vezenim,

na podu prostirka tkana koja je rukama vrednim,

lepim bojama dočarana.

Na zidu fenjer okačen i furuna stara što u ćošku tutnji,

zimskim noćima dugim.

Treba mi vazduha čistog planinskog i opojnog.

Trebaju mi prostranstva vidna, puna planina i šuma

i moje noge bose i moje kose vetrom očešljane.

Treba mi dok kiša pada, jedan oblak mali ispod kojeg bi’ stala.

Treba mi jedna ljubav iskrena i prava, u srcu sve godine sačuvana, pa da u miru provodim dane radostima protkane.

AKO NEKAD ODEŠ TI

Ako odeš ti, ja neću više gledati mesec i voleti njegov sneni sjaj.

Ako odeš ti, ja neću više nikad u moju sobu pustiti sunčev sjaj.

Ako odeš ti, ja neću slušati cvrkut ptica i žubor reke i neću više uživati u zvuku tom.

Ako odeš, u mom srcu neće imati mesta za želje i ljubavi… nove.

Ako odeš, radovat ću se drugima što se vole i bit ću srećna jer znam da u ljubavi gore.

Ako odeš, na mojim usnama će ostati samo imena tvoga trag.

Ako odeš ti…

Na kraju ovog našeg intervjua pitala bih Vas da li je poet celog života i sanjar i da li u nesrećnim vremenima ume da pronađe zračak sreće koju može da prenese i drugima?

Jedan umetnik zna lepe i loše dane da oboji svojim bojama. Posebno je to divno kada u teškim danima pronađe zvezdu koja sija i to pretvori u neku lepotu svojstvenu i neponovljivu lepotu koja nije ništa drugo nego umetnost.

HAJDE DA MENJAMO SVET

Hajde da menjamo svet, pa da ulepšamo svako drvo i cvet,

svaku reku i put, hajde da menjamo svet.

Da ratovi, zloba i loša dela budu samo deo dečije igre i ništa više od tog.

Hajde da menjamo svet da ruže cvetaju baš svugde, da gladnih

što manje bude i da učimo jednih od drugih i da zajedno pravimo svetove nove.

Hajde da stvaramo neki novi svet gde će samo ljubav da boli,

gde će samo tragedije od ljubavi biti i ništa više od toga, za to bi vredelo živeti.

Eto, hajde da menjamo svet pa da pružimo ruku spasa svakom kome je potrebna.

Jer svi smo mi note neba istoga i šta će jedan zvuk sam, bez da ne pripada drugima.

Hajde da stičemo uzajamno poverenje, jer samo ono može promeniti ceo svet!

B.K.