Zorica Akerman pevačica velikih glasovnih mogućnosti rođena je u Beogradu 6. avgusta 1966. godine. Iako je u ranoj mladosti pokazala izraziti talenat za pevanje, njena karijera počinje u 24. godini, kada se upisala u školu pevanja legendarne Dubravke Nešović. Godine 1991. u Sopotu, pobedila je na takmičenju “Prvi glas Srbije”, ubrzo je osvojila još jednu nagradu, podelila je prvo mesto sa kolegom Jovanom Mihaljicom na takmičenju koje je organizovao Studio B.
Svoju pevačku zrelost potvrdila je u muzičkom serijalu Grand produkcije “Nikad nije kasno” gde je reprezentovala prefinjeno pevanje, eleganciju, otmeni scenski pokret i ponašanje prave dame, umetnice, zbog čega je i stigla u finale… Ne krije da joj je učešće u “Nikad nije kasno” otvorilo sva muzička vrata naše domaće scene.
Zorica se 43 godine uspešno bavi umetničkim ručnim vezom, izradom goblena, koji zbog tehnike koju primenjuje, više podseća na umetničke slike. Njen zaštitni znak je epitet “Kralijica veza” koji je dobila učešćem u našim televizijskim emisijama na Prvoj TV, RTS, Avala itd, što je svakako čini jedinstvenom na našim prostorima.
Iz srećnog braka sa Borisom Akermanom ima dve ćerke Klaru i Saru. Žive mirno u Novom Bečeju (Vojvodina) gde su kako kaže Zorica, stvorili divnu oazu, privatni raj na Tisi .
Kada ste otkrili ljubav prema pevanju?
- Još kao devojčica pokazivala sam interesovanje za muziku, ali sam tek počela da se bavim pevanjem u osnovnoj školi. U petom razredu, učestvovala sam na takmičenju za “Zlatnu sirenu” u Domu pionira i osvojila sam “Srebrnu sirenu”. To je bio moj prvi odlazak na takmičenje pevača, pamtim da me je pratio užasan strah od nepoznatog.
Odrasla sam na periferiji Beograda, tačnije u Umci, gde nije postojao profesionalni odnos prema talentovanoj deci, samim tim mojim roditeljima niko od nastavnika nije rekao da me usmere ka muzici, iako sam pokazivala veliki talenat. Mislim da me je ta nezaiteresovanost učiteljice i nastavnika nekako koštala samopouzdanja, pogotovo komentari pojedinih da ne mogu da pevam zbog mog malog rasta…
Šta je usledilo kasnije, jeste li nastavili sa pevanjem?
- Na sreću, shvatila sam da na vlastitoj sigurnosti moramo raditi svakodnevno i da moramo istrajati. U 24. godini jedan oglas u Skadarliji moj je život usmerio ka pravom koloseku. To je bila škola lepog pevanja čuvene Dubravke Nešović. Žao mi je što više nije sa nama. Prijavila sam se na audiciju posle koje sam bila primljena. Vrlo brzo sam počela da odlazim u njen stan na privatne časove, gde sam se posvetila mom usavršavanju, pogotovu tehnici pevanja, pravilnom disanju itd. Tada još nisam imala izgrađen repertoar, ali postavci moga glasa savršeno su odgovorale romanse i sarogradske melodije. Zaplovila sam uspešno u taj žanr. Tome je svakako doprinelo poznastvo sa Dubravkinim veoma dragim učenikom Borisom Akermanom. On je bio moja sudbina, a ona je često govorila kako je kumovala najlepšoj ljubavnoj priči. Boris je već godinama bio u istom muzičkom pravcu, tako da se moj repertoar znatno uvećao od onog dana kada je započela naša ljubav.
Dubravka Nešović je na neki način bila Vaša zvezda vodilja. U njenoj školi ste se dobrim delom žanrovski opredelili, savladali ste tehniku pevanja, upoznali ste vašeg životnog partnera. Koliko vremena ste pohađali njenu školu, da li pomislite nekad, da joj mnogo dugujete?
- I suprug i ja mislimo da joj mnogo dugujemo. Ko zna, da se nismo sreli kod nje na koju stranu bi nas život odveo. U njenoj školi smo proveli 6 meseci, sasvim dovoljno da naučimo ono osnovno što se tehnike pevanja tiče. Sve ostalo smo godinama dopunjavali – sve do danas. Ali, njena energija i duh je uvek uz nas. Bila je divna žena, dama, mnoge lepe uspomene nas vezuju za period proveden u njenoj školi.
U leto 2019 godine sam u Novom Bečeju održala mali koncert u biblioteci u znak sećanja na Dubravku jer je ona tamo rođena. Dolazila je često u Bečej, naročito na manifestaciju klasične muzike “Obzorja na Tisi”. Bio je to moj omaž toj divnoj dami.
Da li ste sa suprugom imali nastupe?
- Da, iste godine kad smo se zavoleli 1991. oboje smo učestvovali na takmičenju za prvi glas Srbije u Sopotu, gde sam na svoje veliko zadovoljstvo pobedila. Nakon toga je bilo takmičenje koje je organizovo” Studio B, gde sam prvo mesto podelila sa kolegom Jovanom Mihaljicom, čak i dobila ponudu da učestvujem u snimanju filma “Koštana”. Morala sam da je odbijem jer sam tada bila trudna i apsolutni primat sam dala porodici.
Sa suprugom sam povremeno nastupala do 2000. u najboljim beogradskim restoranima sa starogradskim repertoarom. To su bili nastupi koji su nam dopunjavali porodični budžet. Bilo je pokušaja da iz te amaterske slike pređemo u nešto što se zove “profesija” ili “javna scena”, iako sam bila uporna, to jednostavno nije bilo moje vreme.
Kako je došlo do toga da ste se prijavili za emisiju “Nikad nije kasno”?
- Prijavu za “Nikad nije kasno “poslala je moja starija ćerka Klara, i to uz jedan video od minut trajanja, jer duži nisam imala. Čekala sam godinu dana da me pozovu, jer je prva sezona već bila popunjena, isplanirana.
U emisijama “Nikad nije kasno” pokazali ste veoma visoke rezultate, stigli ste u samo finale. Šta vam je značilo učešće u tom serijalu i koliko vam je profesionalno pomoglo?
- Ta emisija je otvorila novo poglavlje mog života. Iz kruga u krug su se nizale najlepše pesme, kao i lepi komentari uvaženih članova žirija. Podrška Žike Jakšića i cele Grand produkcije koja realizuje ovaj vanvremenski projekat mi je dala još veću radost i motivaciju. Želela sam da budem iz te priče, iz razloga što sam uvidela, gledajući predhodne emisije, da pesme iz mog žanra gotovo i nema. Nisam imala ni jedan snimak svojih nastupa, ali zapevati uz orkestar Aleksandra Sofronijevića, stati na onakvu scenu, bio je pravi izazov. Neko me je među stotinama kandidata odabrao. Verovala sam da ću otici u finale, što se i desilo, jer sam bila sigurna u sebe i da radim svoj deo posla dobro i kvalitetno.
Bilo je 13 finalista, svi smo dobili statuu “Nikad nije kasno” u obliku zlatnog mikrofona što je uobičajeno za finaliste. Moje mesto, apsolutno nije bilo važno, ni onda 2017. godine, a ni sada, jer sam svoj cilj ostvarila. Pozivi Grand produkcije za gostovanja u njihovim emisijama govore u prilog kakav sam trag ostavila. Od cenjenog Gorana Čamora dobila sam sjajan epitet “pevač umetnik”. Šta čoveka može više od toga da usreći.
Jos jedna stvar je jako važna kada je ovo takmičenje u pitanju, to su susreti, poznanstva i prijateljstva koja se rode, a neka i ostaju. Ponosna sam na svoje drage kolege sa kojima sam učestvovala, pratim njihov rad kroz društvene mreže, odlazim na njihove nastupe kad sam u Beogradu, sretnemo se kada vreme to dozvoli.
Koji su vam nastupi ostali u posebnom sećanju?
- U Beogradu u Opštini Vračar 2019. godine bio je moj prvi solistički koncert na koji sam izuzetno ponosna… Publika je bila divna, mnogo pozitivne energije je bilo, takođe i prelepih pesama…
Ovo vreme pandemije je pokvarilo planove za novi koncert. Ali razgovor sa organizatorima su ostali aktuelni pa će se i to ostvariti kad sve bude kao pre.
Izdvojila bih nastupe u Gerontoloskom centru “Bežanijska Kosa” sa kolegama iz serijala “Nikad nije kasno” Dejanom Jeknićem i Vladimirom Stojanovićem. Divno je naše stare ljude pesmom ponovo vratiti u mladost. Radost je videti kako uz nas pevaju.
Pored muzike Vaša velika ljubav je umetnički ručni vez. Koliko se dugo bavite vezom i koju tehniku koristite?
- Vezem već 43 godine i to jeste mooja lična karta. Isprva su to bili crtani gobleni na kojima sam prvo učila osnovnu tehniku goblenskog boda, pravilno i ravnomerno povlačenje konca. Kako sam bila starija, tako sam želela da moji motivi budu kompleksniji.
Prešla sam na Cross-stitch tehniku, kod nas poznatu kao pokrsnica. Ali motivi su bili kombinacija nekih 3-4 različita uboda.
Da li vaše radove izlažete, postoji li mogućnost da se negde kupe?
- Imala sam neko vreme saradnju sa galerijama, ali zbog slabe potražnje to je prestalo. Moj plasman radova je koncipiran po preporuci, čak ni društvene mreže nisu pomogle da to bude bolji način prezentovanja. Na žalost, mislim da je ceo naš region ovu vrstu umetnosti svrstao u kič i da su Vilerovi gobleni nestali sa zidova i prodaju se bud zašto.
Koji su vaši planovi za narednu sezonu, hoćete li snimiti neku novu pesmu?
- Planovi su mi vrlo neizvesni za narednu sezomu zbog pandemije koja je zahvatila čitav svet. Ovde jedino mogu da se pohvalim divnim radovima u mojoj radionici. Ovoga puta su to vezeni ukrasi koje ću tek publikovati. Naravno, čim se epidemiološke mere ukinu, održaću solistički koncert u Beogradu.
Često su me u emisijama pitali zašto do sada nisam snimila ništa svoje i stalno dobijaju isti odgovor. Ja sam već preko 15 godina domaćica, bavim se umetnićkim vezom i svoje prezentovanje u medijima uvek tako i spajam, vez i muzika. I to me čini drugačijom. Faktor finansija je presudan kada se govori o vlastitim pesmama. To je “utakmica” za koju na žalost opremu nemam! Možda će se u godinama koje dolaze i to promeniti, ali sam za ove 54 godine shvatila da sve se dešava onda “kada mu je vreme”. Na zatvorena vrata nikada neću kucati, jer onaj ko smatra da je ovo što radim vredno pažnje sam će se javiti. Moji dani počinju i završavaju se sa pesmom. Vesele me jako pozivi naših eminentnih kuća RTS i RTV sa kojima imam divnu saradnju. Pojavljivanje u njihovim emisijama, pozitivni komentari iz orkestara koji su me pratili, mene čine srećnom ženom. Sreća se ne može odglumiti, ona se vidi i oseća. A ja je ne čuvam samo za sebe, radujem se kada nekog moja pesma može i da rasplače i da nasmeje, a i da oživi.
(POGLEDAJTE U GALERIJI RADOVE ZORICE AKERMAN. KLIKOM NA SLIKU ISTU UVELIČAJTE!)
Zorice,hvala veliko na razgovoru, želite li našim čitaocima za kraj da poručite nešto?
- Čitaocima portala “Svet Australia” ,Vama i poštovanoj redakciji, poželela bih dobro zdravlje, strpljenje, da ove teskoće prevaziđemo, da je porodica ono najvažnije što moramo sačuvati jer to je naša najsigurnija oaza. Da uz lepe pesme svi zajedno provodimo dane jer pesma leči i čini naše živote boljima.
Pogledajte i poslušajte briljantan nastup Zorice Akerman, sa pesmom “gde si dušo gde si rano” u emisiji “Nikad nije kasno”:
Razgovarala: Slavica MOMAKOVIĆ
