Ljubiša Pavković slavni umetnik harmonike velikog muzičkog opsega, rođen je u Beogradu, 14. juna 1947. godine. Svoj umetnički život posvetio je izučavanju muzike sa Balkana negujući njegove vrednosti i lepote. Njegova beskrajna privrženost  tradicionalnoj muzici, starograskim pesmama i romansama, došla je do izražaja kada je postao član Narodnog orkestra Radio Televizije Beograd 1970. godine, ponajviše, postankom umetničkog rukovodioca Velikog Narodnog orkestra kojeg je vodio punih 29 godina od 1981. do 2010. godine, što ga čini najdužim šefom orkestra u istoriji RTV Beograda. Svojim velikim umetničkim umećem, neizmernim izvođačkim mogućnostima, iskustvom, muzikalnošću , prefinjenim sezibilitetom i stilom, podario mu je  autentičan ton zbog čega je izrastao u naš najreprezentativniji orkestar narodne muzike. Radio Beogradu ostavio je veliki broj najlepših snimaka pesama i igara koje se čuvaju u fonoteci kao nacionalno blago. Snimio je diskografska izdanja svirajući ne samo muziku Balkana nego i kompozicije poznatih svetskih autora. Njegov raskošni talenat, neizmerna žanrovska širina, autentičan ton i vrhunska interpretacija, doveli su ga na vrh, mesto velikana koje mu zasluženo pripada.

Tokom svoje duge i plodonosne karijere dobio je mnoge nagrade i priznanja.

Nosilac je: Estradne nagrade Srbije, Statusa istaknutog umetnika, Godišnje nagrade Radio Beograda 1991 godine.

Najveće priznanje “Srebrini Disk”, dodeljeno mu je  u Moskvi na Međunarodnom festivalu harmonikaša za izvedenu muziku sa Balkana. Uručio mu je Fridrih Lips šef katedre Moskovske muzičke akademije jedan od najvećih autoriteta sveta.

Godine 2007. dobio je nagradu “Zlatni Beočug” od Kulturno prosvetne zajednice grada Beograda pod pokroviteljstvom ministarstva za kulturu Republike Srbije i skupštine grada Beograda.

Savez estradno muzičkih umetnika Srbije dodelio mu je 2017. godine nagradu za “Životno delo”, 2019. dobio je priznanje “Nacionalni muzički umetnik Srbije”.

Kako je počela njegova bogata karijera i dovela ga na tron neprikosnovenog muzičkog autoriteta, dragi čitaoci, govori intervju koji je ispred vas.

Kada ste počeli da pokazujete interesovanje za harmoniku i da je svirate?

Po priči mojih roditelja, počeo sam da sviram sa 5 godina. Sticajem okolnosti, u kući u kojoj sam rođen, stanovao je najveći srpski muzičar Miodrag Todorović Krnjevac.

Moj prvi instrument bile su fioke od kredenca, na kojima sam imitirao tada brojne učenike čuvenog čika Mije, koji su dolazili iz cele Srbije. Primetivši da se stalno motam oko njih, pipam instrumente i smetam im, rekao je mom ocu: “Bogdane kupi mu harmoniku, možda nešto i bude od njega”. Iz meni nepoznatih razloga, otac je kupio klavirnu harmoniku, nikada nisam saznao zašto, ali sam mu na tome večno zahvalan.

Sećam se mog susreta sa čika Mijom Krnjevcem, mnogo godina kasnije, mislim da je bila 1971. godina. Došao je na probu Narodnog orkestra RTB zajedno sa Tomom Zdravkovićem, nedugo pošto sam i sam postao njegov član. Pripremali smo za snimanje pesmu “Sliku tvoju ljubim” koja je kasnije postala veliki Tomin hit. Čika Mija je bio jako srećan što me vidi baš tu.

Da li je tačno da ste samouki, da niste imali učitelja harmonike kada je narodna muzika u pitanju? Kako ste vežbali, napredovali, da li je taj period muzičkog sazrevanja bio težak za vas? Kada ste i kako otkrili da imate apsolutni sluh?

U vreme mog odrastanja televizija nije postojala, slušao se Radio Beograd i to je bio moj prvi susret za muzikom. Roditelji su me upisali u muzičku školu “Vatroslav Lisinski” na Banovom brdu (Beograd) gde smo stanovali. Osetivši da sam nadaren, tadašnji direktor škole i moj nastavnik solfeđa Dušan Pantić me je držeći za uvo, vodio po školi gde su me testirali i drugi. Iako sam tek znao po koju notu, mogao sam da ponovim tonove koje su svirali, da ih čujem u akordima, praktično sve što su odsvirali.

Rekli su mi da imam apsolutni sluh. Bilo je to daleke 1954. godine. I tada počinje moje muzičko školovanje.

Što se tiče narodne muzike, tačno je, tu sam potpuno samouk. Niko me nije učio, niti sam imao nekog nastavnika. Zahvaljujući sluhu i naravno notama koje su mi pomagale pre svega da mi prstored bude bolji. Tokom godina sam ga menjao, sazrevao, pronalazio nova rešenja, dok ga nisam prilagodio onako kako meni odgovara. Bio sam radoznao, neprestalno sam slušao muziku, privlačila me je kao magnet. Interesovali su me i drugi žanrovi, imao sam muzičku memoriju koja je sve to upijala, nekako se sve lepilo za mene i bilo je lako. Harmonika je rano postala moja najveća ljubav, voleo sam da sviram i satima svakodnevno vežbao. Za mene je bila unutrašnja potreba, nisam to doživljavao kao nešto teško. Naprotiv… I moja okolina je takođe rano postala svesna da će to biti moj poziv, pa sam već od malih nogu na porodičnim slavama i veseljima bio pozvan da sviram. Tu sam zaradio i svoj prvi honorar. Ne sećam se koje su to cifre bile, imao sam 11-12 godina. Bila su to teška, posleratna vremena, vremena opšte sirotinje.

Stavim pare na slamaricu, sve se šareni. Braća mi traže, a ja kažem ne dam.

Iz ovog ugla mi je smešno, živelo se skromno i bili smo srećni i zadovoljni sa malim stvarima. Naravno otac podeli i kupi nam šta je kome potrebno.

Kako su izgledali vaši amaterski dani i početak profesionalne karijere?

Nakon škole put me je odveo u KUD “Vukica Mitrović” koji će po mnogo čemu biti sudbonosan za mene. Prostorije su bile u krugu tekstilnog kombinata Beka na Kalemegdanu. Tu su bili prvi nastupi, turneje po zemlji i inostranstvu. U “Vukici” sam upoznao i zavoleo svoju suprugu Zoru sa kojom sam zajedno više od pola veka.

Već tada sam bio poznat po tome da se nisam odvajao od harmonike. Dolazio bih u podne i odlazio kasno uveče tek na molbu vratara da mora da zatvara fabriku.

Neposredno pre odlaska u vojsku, obreo sam se i u KUD “Ivo Lola Ribar” sa kojim sam imao prilike da prvi put uđem u televizijski studio i učestvujem u emisiji.

Neverovatno je da sam tu emisiju gledao u vojsci. Tada je to bilo pravo čudo.

Po povratku iz vojske 1967. poznati muzičar Ilija Spasojević me je odveo u restoran “Park” u orkestar Vlaste Jelića. “Park” je bio u to vreme viđeniji beogradski restoran, po odabranim gostima,uvek veoma posećen. U njega su svraćali poznati muzičari, glumci, pevači…

Proveo sam u njemu dve vrlo značajne godine koje su mi donele veliko iskustvo, poznanstva i afirmaciju u muzičkom svetu.

Zanimljivo je da su u to vreme snimane dve najpopularnije TV serije u zemlji “Muzikanti” i “Ljubav na seoski način”. Vlastin orkestar je svirao u u serijama, ja sam bio “zvučni” Lepi Cane. Na snimanju serije sam upoznao i Silvanu Armenulić. Na uspešnoj singl ploči u to vreme nalazi se i pesma “Šta će mi život bez tebe dragi” za koju sam napisao muzički aranžman i koja je postala veliki hit i do dan danas je jedna od najomiljenijih pesama svih generacija.

Pamtim i svoj prvi susret sa Cunetom Gojkovićem. Došao je u “Park” i to je bilo njegovo prvo pojavljivanje nakon povratka iz Amerike posle nekoliko godina. Na opšte oduševljenje svih otpevao je “Pšeničice sitno sjeme”. Nakon nastupa se okrenuo i rekao mi: “Bravo dečko”. Možete misliti koliko mi je tada značila pohvala takvog velikana.

Među mnogim muzičarima koji su dolazili, susret sa Božidrom Bokijem Miloševiśem je bio prekretnica. Usladio je poziv i ja sam se obreo pred vratima Radio Beograda.

Nakon položene audicije, 1970. godine, postajem član Narodnog orkestra pod upravom legendarnog violiniste Miodraga Jašarevića, od milošte nazvanog Bata Rade.

Uporedo sa sviranjem u orkestru, sve češće sam dobijao priliku i da aranžiram. Jedna od prvih pesama bila je “Kad sretnes Hanku”, koju je pevao Safet Isović koja se u mom aranžmanu izvodi već decenijama.

Nakon strašne tragedije 10. oktobra 1976. godine kada su u saobraćajnoj nesreći poginuli moj šef Miodrag Jašarević, Silvana Armenulić i njena sestra Mirjana, vraćajući se sa zajedničke svirke, na čelo orkestra dolazi Boki Milošević i vodi ga naredne 4 godine.

Godine 1981. postali ste umetnički rukovodilac Velikog narodnog orkestra Radio televizije Beograd, kako ste došli na čelo tako elitnog orkestra?

Velikom reorganizacijom 1981. godine glavni muzički urednik prvog programa Radio Beograda Bora Ilić, ponudio mi je da vodim orkestar i ja sam bez razmišljanja prihvatio. Imao sam svega 34 godine. Iskustva te vrste nisam imao ali znanja da postavim orkestar jesam.

Bio sam vršilac dužnosti oko pola godine. Pomno me je pratio, dolazio na probe, snimanja i nakog toga sam postavljen za šefa Narodnog orkestra RTB što je za mene bila najveća moguća čast i dalje se u mom fahu od toga nije moglo.

U vreme mog odrastanja ali i rane karijere, koncerti su se održavali u salama, dvoranama, domovima kulture… Ponekad na velikim stadionima poput Tašmajdana, Beogradskog Hipodroma ili Stadiona JNA. Nezamislivo je bilo pevati i svirati u halama, to nije postojalo.

Mnoge velikane muzike koje sam slušao kao dete kasnije sam imao prilike da pratim i sviram sa njima, pojedine u njihovom poznijem dobu.

Pomenuću samo neke: Predrag Cune Gojković, Radojka i Tine Živković, Safet Isović, Zaim Imamović, Nada Mamula, Dragoljub Lazarević, Ksenija Cicvarić, Himzo Polovina, Jovica Petković, Ismet Alajbegović Šerbo i još čitava plejada izuzetnih pevača i svirača.

Godine u kojima sam preuzeo orkestar bile su veoma plodonosne.

Tih godina je kriterijum bio veoma visok u narodnoj muzici i Radio Beogradu. Nije se moglo izvoditi bilo šta, vodilo se računa, postojala je ozbiljna cenzura. Radio Beograd je bio škola narodne muzike. Snimali su se najbolji vokalni i instrumentalni solisti. Kvalitet tih trajnih snimaka je izuzetno visok. Ima ih na hiljade, ko će ih izbrojati.

Sluh koji sam posedovao i muzikalnost koja mi je data, uz naravno veliki rad su mi pomogli da podignem lestvicu kvaliteta na visok nivo i to je bili opšte mišljenje muzičkog sveta. S obzirom da je moje opredeljenje takvo, težio sam ka perfekciji i unosio strašno mogo energije i srca u sve što sam radio, orkestru nije bilo lako sa mnom.

Zahtevi su bili veliki ali je rezultat bio evidentan. Radili smo u vremenu procvata muzičke industrije, koja je uplivom velikog novca, nametala druge kriterijume, koji nisu bili samo muzički. Naravno, vremena su se menjala, samim tim i muzika. Orkestar je zahtevao izvesne promene, pridodavani su samo novi instrumenti.

Kompletan zvuk se proširio i dobio novu dimenziju iz meseca u mesec, iz godine u godinu, bio je to vrlo zahtevan posao. Puno se radilo, snimalo, putovalo. Bile su to zaista uspešne godine i moga života i karijere. Ostao sam na čelu Narodnog orkestra punih 29 godina do odlaska u penziju 2010. godine.

Vaš savršen sklad desne i leve ruke i meha na harmonici ostavlja utisak kao da ste vi i harmonika jedno biće, jedna duša koja diše i misli zajedno. Kako dobijate”taj ton”, prefinjen, jedinstven i prepoznatljiv koji miluje, nadahnjuje, usrećuje, veseli i ponekad rasplače slušaoce?

Leva ruka ima istu postavku kao desna, one se fino dopinjuju. Leva ruka mi daje tu osetljivost i tananost. Tako dobijem meh koji diše. Veoma mi leži piano sviranje, meni najdraži način izražavanja. Tu upalim sve motore, ne pomeram se i slušam muziku. Volim legato sviranje, ono mi omogućuje da fraziram onako kako čujem i osećam.

To je takva agogika, rad na nijansama i detaljima, što je svakako najteže postići u muzici ali i najlepše!

Koliko je stil važan u muzici? 

Stil je u muzici veoma važan, rekao bih na prvom mestu. U njemu se krije tajna i suština svega. Možete pevati i svirati ne znam kako, ako to nije autentično, ništa od toga. Melodija je za mene svetinja, ukrasi su tu da je raspevaju, oplemene. Kod mnogih su ukrasi sami sebi cilj. Trudio sam se da postavim ukras tamo gde mu je mesto. Ništa suvišno nisam sebi dozvoljavao a to je najteže.

Svako područje ima svoje karakteristike. Ukrasi, trileri, melizmatika se razlikuju od kraja do kraja, od naroda do naroda. Gomilanje ukrasa kojima tu nije mesto, ruži i skrnavi melodiju i muziku. Trpanje u jedan koš direktno vodi u neukus.

Estetika je u muzici veoma važna. Čistoća stila je ta koja izdvaja visoku umetnost od običnog. Stilsko pevanje i sviranje su mi uvek bili na prvom mestu.

U centralnoj Srbiji se svira i peva na jedan način. Šumadija ima svoje posebnosti, na drugi način u Vojvodini, Kosmetu, Južnoj Srbiji i istočnoj Srbiji, itd. Svaki kraj ima svoj muzički izraz.

Dosta sam izučavao balkanski folklor, tražio i iznalazio rešenja, otkrivao tajne i pokušao da podignem našu narodnu muziku na akademski nivo.

Dobili ste sva priznanja koja jedan umetnik može da dobije. Među njima je najznačajnija “Srebrni disk” koji ste dobili na Međunarodnom festivalu harmonike u Moskvi. Šta ste tada svirali i čime ste najviše oduševili publiki i prisutne umetnike? Koje su vaše impresije sa tog festivala?

 Da budem iskren nisam svirao za priznanja. Ona su počela da dolaze u kasnijoj fazi moje karijere. Vi ste napomenuli jedno od najznačajnijih priznanja koje sam dobio “Srebrni Disk” u Moskvi.

Svirao sam sa ruskim orkestrom. Prvo sa mojim kolegom sjajnim muzičarem Bojanom Jovanovićem iz Kragujevca koji je na žalost nedavno preminuo. Odsvirali smo zajedno kompoziciju “Usamljeni harmonikaš”.

Nakon toga sam izvodio muziku iz različitih delova Srbije, muziku iz Makedonije i još nekoliko balkanskih numera koliko se sećam.

Moje izvođenje rubato pesme “Aber dojde Donke”, izazvalo je posebnu reakciju i pažnju publike naročito čoveka u publici koji je pomno slušao. Kasnije sam saznao da je to Fridrih Lips, čuveni svetski autoritet, harmonikaš i profesor na Akademiji u Moskvi.

Nakon koncerta ga je posebno zanimalo moje sviranje mehom i način na koji dobijam ton. Pozvao sak kolegu Bojana u pomoć, iskreno, nisam umeo da mu objasnim.

Pogledao sam na gore, razumeli smo se.

Ono što posebno pamtim je pažnja sa kojom ruska publika sluša muziku. To je zemlja ogromne tradicije, kulture sa muzičkom pedagogijom neprevaziđenom u svetu. Imao sam veliku sreću da tom prilikom, odslušam koncert velikog umetnika na harmonici Aleksandra Skijarova. Čovek je putovao 1000 km, raspakovao se seo i odsvirao izuzetan koncert. Nikada pre nisam čuo takvu tonsku lepotu, prefinjenost, to prelivanje, vajanje tonova, tu dubinu.

Kao da je zvuk dolazio sa neba.

Bio sam impresioniran. Nezaboravno…

Da li još uvek držite časove harmonike? Poznato je da su se vaši učenici izdvajali kvalitetom na takmičenjima i bez problema osvajali nagrade.

To je svedeno na meru koja mi više služi kao relaksacija. Mnogi moji učenici su poznati i uspešni muzičari i vode najpoznatije orkestre. Bilo ih je zaista mnogo i godinama su pobeđivali na mnogobrojnim takmičenjima u zemlji i inostranstvu. Ima puno zanimljivih interesantnih priča i anegdota iz tog doba.

Davnih godina, kod mene je došao momak iz Zaječara, otvara kofer, vidim da je dugmetara. Nasmejem se i kažem mu, mora da si ti pošao kod nekog drugog.

Mogu o muzici da ti kažem mnogo toga ali ne sviram dugmetaru, ne poznajem prstored.

On odgovori da je došao kod mene i da zna note. Istestiram ga, vidim da je pismen.

Dolazio je oko godinu i po dana, spremim ga tada za najpoznatije takmičenje u Sokobanji. On ode, pobedi i dobije vrednu harmoniku Guerrini.

Ubrzo dolazi drugi iz Mionice, takođe sa dugmetarom. Spremim i njega, pobedi i on u Sokobanji samo u manjoj kategoriji i takođe dobije instrument. Prvi se zvao Dejan Vijatov drugi Dragan Živković. Ne znam gde su sada i šta rade, život ide svojim tokom ali se sa simpatijama setim te priče. Posle se to pročulo kod mojih kolega pa jedno vreme nisam mogao da se odbranim od njih. Nebrojeno ih je koji su prošli kroz moju kuću i moj život.

U Americi gde inače živim, uživate veliki ugled kod harmonikaša, specijalno kod onih koji sviraju klavirne harmonike. Potražnja za vašim notnim knjigama za harmoniku je velika. Koliko ste knjiga izdali, kako se mogu nabaviti i kojeg su sadržaja?

U pravu ste. Bavim se paralelno i izdavaštvom. Do sada je bilo 11 ili 12 izdanja mojih knjiga  sa notnim zapisima. “Pesme iz Centralne Srbije”, “Pesme sa Kosova i Metohije”, “Pesme iz Vojvodine”, “Pesme iz Južne Srbije”, “Pesme iz Makedonije”, “Sevdalinke”, “Pesme iz Sandžaka i Crne Gore”, “Gradske pesme i romanse”, “Pesme komponovane u narodnom duhu”. Odabrana kola i odabrane numere sa repertoara Narodnog orkestra itd…

Imao sam zadovoljstvo da mi je čuveni proizvođač harmonika Bugari Armando, pored harmonike koju sam dobio, priredio zaista reprezentativno izdanje “Antology of Balkan folk Music for Accordion”. Sa svim mojim instrumentalnim numerama, kao i numerama ostalih zemalja Balkana.

Trenutno završavam zbirku pesama iz Srbije sa oko 130-140 pesama, zapisanih na način na koji je to Narodni orkestar izvodio dok sam ga vodio.

Nekada su se mogle naći u specijalizovanim muzičkim radnjama. Kako toga kod nas gotovo da i nema, mogu se naći preko moje zvanične Facebook stranice koju vodi moj sin.

Interesovanje je veliko i kontaktiraju nas iz svih krajeva sveta.

Zadnji put kad ste bili u Americi vladalo je veliko interesovanje da održite časove harmonike, koje niste uspeli da uplanirate. Da li u dogledno vreme postoji mogućnost da dođete ponovo u Ameriku?

Poslednji put bio sam u Americi 2007. godine na poziv mojih prijatelja. Sa tog putovanja nosim veoma lepe uspomene. Pozive dobijam, ako se sve uklopi i ova situacija stabilizuje, moguće je da se ponovo vidimo.

U Budimpešti održavate Master Class.

Jeste, sa velikim zadovoljstvom. Sve je počelo mojim solističkim koncertom u Mađarskoj 2011. godine. Nakon toga, na  poziv naših ljudi iz srpske zajednice u Mađarskoj, pre svega gospodina Uroša Dimitrovića i gospodina Petera Bogdana, od 2016. god. četiri godine držim trodevni Master class u divnom dvorcu malog mesta Pomaz na periferiji Budimpešte. Koncepcija je takva da zbog ograničenog vremena, svedem broj učenika na 15. Interesovanje je uvek veliko, učesnici su iz različitih zemalja. Meni je pre svega zadovoljstvo da radim sa mladim radoznalim muzičarima. Oni svi dođu sa velikom željom da nauče našu muziku. Recimo 2 puta dnevno i nakon trećeg dana uveče je koncert svih učesnika.

Izuzetno sam srećan kada neki mladi Mađar ili Izraelac već nakon tri dana nauči da odsvira “Moravac” ili neko srpsko kolo.Znači da smo postigli svoj cilj.

Kada je kultura i narodna muzika u pitanju šta je po Vama potrebno promeniti u Srbiji?

Pre svega obezbediti tretman istinskoj narodnoj muzici kroz škole i obrazovanje.

Omogućiti talentovanoj deci koja u Srbiji rastu kao pečurke da imaju gde da se školuju i usavršavaju. Da postoji odsek na akademiji koji se time bavi. Da društvo i država prepoznaju važnost očuvanja tradicije i obezbede adekvatan medijski prostor.

Mnogo toga…

Komponovali ste najlepša kola koja se svuda traže i sviraju, izdvojiću nekoliko: “Medeno”, “Ljubišino kolo”, “Dunda”, “Milanovo kolo”, “Melem”, itd… Kako pronalazite inspiraciju kada ih stvarate? Da li imate u planu da snimite neko novo kolo?

Kod mene je to stvar trenutka, momenata, inspiracije… Rodi se neka tema, ideja. Nema pravila niti se može predvideti. Ponekad zapišem uveče nešto ubeđen da je odlično, no već ujutro mi se ne dopada, pocepam i bacim.

Uglavnom je stvar trenutka. Ponosan sam na činjenicu da se tridesetak mojih kola i numera već 40-50 godina sviraju. Pojedine su izvođene i na takmičenjima klasične muzike u kategoriji harmonike u inostranstvu. Raduje me da su moj muzički stil prihvatile generacije i generacije mlađih kolega kao putokaz i muzički uzor.

Koliko ste u diskografiji snimili solističkih izdanja i koja su? 

Sigurno ne onoliko koliko sam mogao. Mislim oko 12 izdanja. Moje najznačajnije ploče i snimci nalaze se u Arhivi Radio Beograda gde sam ostavio na hiljade trajnih snimaka tokom 40 godina godina provedenih u toj kući. Ima ih zaista nebrojeno i sada kada se osvrnem i polako svodim račune, shvatam da sam neuporedivo više uložio u orkestar koji sam vodio nego u svoju solističku karijeru. Možda je tako i trebalo…

Pandemija Korona virusa je zaustavila ceo svet, u kojoj meri je ograničila vaše aktivnosti i stvaralaštvo?

Kao i čitav svet. Imao sam lepe planove i pozive. Master class u Mađarskoj i… Sve to će morati da sačeka neka bolja vremena. Nadamo se.

Otišli ste u penziju, kako sada provodite slobodno vreme, da li imate hobi?

Naročito u ovim danima, najčešće sam sa porodicom. Volim da šetam, supruga i ja često odemo na Zlatibor. Da pomenem da su i moja deca takođe muzičari. Ćerka Mirjana je profesor klavira u Muzičkoj školi “Dr Vojislav Vučković”, sin Milan je završio kontrabas na Džez akademiji u Gracu i zaposlen je u Big Bendu RTS.

Uz suprugu Zoru oni su mi najveća pomoć i podrška ali i najstrožiji kritičari. Raduje me činjenica da su povukli gene, vole da uživaju u pravoj narodnoj muzici koju i te kako poznaju i razumeju. Veliki sam ljubitelj sporta, pratim ga. Dobra knjiga je uvek dobrodošla.

Najviše volim onako za sebe, da sednem i sviram sve što mi u trenutku padne na pamet. To su uvek najlepši i najkreativniji trenuci za mene. Čini mi se da tada najbolje sviram.

ANEGDOTE

U Vašoj karijeri sigurno je bilo mnogo anegdota, možete li da ispričate neku za naše čitaoce?

Naravno, ispricacu dve kojih sam se sada setio.

U restoranu” Park” gde sam svirao, prvo veče kad se sve završilo, zove me šef orkestra iza u neku kancelariju… ja dolazim i vidim oni broje bakšiš. Bio sam mlad, nemam pojma uopšte sa kafanom, ne znam o čemu se radi, kao da sam zalutao (Smeh). I on kaže: “Ovo je tvoje”! Ne znam koliko mi je dao i ja kažem “neću ja to”! Mene sramota, to je sramota! Oni su pali od smeha! I onda sutra, sve se ponavlja. Ja sam tek shvatio kasnije da je to deo moje plate i da je to sasvim normalno, ali uopste nisam bio spreman tada za nikakvu kafanu.

Bila jedna audicija, godine neke u Smederevu za “Prvi glas Srbije”, jedna od milion situacija. Seo onako orkestar u veliki polukrug, proba u podne. Prijavi se neki momak, ja razumem deca imaju tremu, prilaze, gledaju kako sve izgleda… On prilazi i ja procenim da ima tremu. Priđem mu i kažem: “Slobodno pevaj, nemoj uopšte da se plašiš. Mi smo tvoji drugari, slobodno pevaj. Jel imaš tremu”? On kaže: “Nemam”!

I okrene se, počne pesma i kako je počela pesma i on počeo da peva, direktno pada nazad. Komplentno onako pada na glavu… Mi smo umrli od straha, skočili, pobacali instrumente, došli da vidimo šta je bilo, ja sam pobegao nisam mogao da gledam. Jaoj, pa ja ga još pitam: “Imaš li tremu”?

Dođe veče i ja kažem: “Nemoj da vam se slučajno desi da ga neko pusti na pozornicu, jer onda ću ja da padnem. Preneće na sve nas, na mene prvog i ja sam gotov.

Kad sam ga ponovo video umro sam od straha.

On ide… ide… penje se na binu, i kao Đorđe Marjanović skida mikrofon i mrtav hladan peva… peva… ništa mu nije. Posle se naknadno ispričasmo i ja sam saznao da je išao vozom mislim iz Prijepolja, da je bio gladan, umoran i, ispostavilo se, da je u pitanju bio sasvim neki drugi razlog što mu je pozlio.

Anegdota ima mnogo, nema im kraja.

Zahvaljujem se Ljubiša na razgovoru – u ime redakcije želim vam sve najbolje u Novoj godini. I još jedno pitanje za kraj, šta biste poručili našim čitaocima?

Pre svega hvala Vama na ljubaznom pozivu. Vama i vašim čitaocima brojnim prijateljima u Australiji i Americi poželeo bih srećne novogodišnje i Božićne praznike, dobro zdravlje, mir i radost. Svako dobro.

Slavica MOMAKOVIĆ


POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here
Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila