“DOK POSTOJIM, VEROVAĆU U SNAGU PESME, ONA JE LJUBAV, PRUŽENA RUKA PREMA DRUGOJ RUCI, ONA JE ŽIVOT I KLICA NEČEG NOVOG, JEDNOG BOLJEG, PRODUHOVLJENOG I SMISLENIJEG SVETA. JEDNOG DANA, MOJE ĆE PESME I SAME NASTAVITI DA PUTUJU TIM PUTEM LJUBAVI, ZAUVEK”.
Nataša Glamočanin, poznata pesnikinja, završila je Filozovski fakultet u Banja Luci odsek pedagogije, govori tečno engleski i nemački jezik, ali svoje obrazovanje ne ističe posebno. Darovita, kreativna, prefinjena, romantična, ova umetnica, nadahnuto svojim stihovima širi svetlost među ljudima, oslikava svaku reč, prosto opčinjava emocijama i isceljuje dušu. U estradnom poslu, pronašla je odgovore i odnedavno uspešno piše pesme za pevače, zadobija njihovo poverenje i podršku, lako i iznova. Moja današnja sagovornica zna dobro svoj put i samouvereno ga korača.
Njena priča počinje u ravnoj Vojvodini u Zrenjaninu 1973. godine, gde se rodila kao prvo dete oca Mirka prosvetnog radnika rodom iz Prijedora i njegove supruge Branke, takođe Prijedorčanke. Kada je Nataša imala 6 meseci vratili su se u zavičaj, ne mogavši bez rodne Krajine. Kako posla nije dovoljno bilo u Prijedoru, mladi bračni par je savio svoje gnezdo u Bosanskoj Krupi. Upravo tu, u njenom ranom detinjstvu počinje književna bajka koju je Nataša otkrila uz knjige iz Gradske biblioteke.
Kako je izgledalo detinjstvo devojčice očarane knjigama u lepoj Bosanskoj Krupi?
Kao i sve devojčice mog uzrasta, bila sam okružena lutkama, ali u mom slučaju, knjige su mi bile glavne igračke. Roditelji su me već sa 6 godina učlanili u biblioteku nemajući više načina da zadovolje moju potrebu za novim slikovnicama i pričanjem priča, ja sam dobila najveći mogući poklon od njih, svet knjige. Nisu se mnogo iznenadili kad sam ubrzo napisala svoju prvu pesmu. Sam grad Bosanska Krupa je i danas bajkovit, na obalama lepotice reke Une, predstavlja idilično mesto za odrastanje, ali tada iz moje male perspektive jednog maštovitog zaigranog deteta, ja sam bila Ćopićeva junakinja, oduševljena svojim drugarima i našim dogodovštinama. Ništa manje interesantno nije bilo moje stvarno detinjstvo.
Sećate li se kako se zvala Vaša prva pesma? Šta Vas je podstaklo da nastavite dalje sa pisanjem?
Prvu pesmu koju sam napisala nikada neću zaboraviti jer sam je posvetila mojoj baki kao poklon za njen dolazak nama u posetu; zvala se “Zima i i moja baka”. Plakala je tada, ni roditelji nisu znali da sam je napisala. Ubrzo, pesme su počele same da se nižu. Tadašnja literarna sekcija u Osnovnoj školi “Petar Kočić”, sa nastavnicom srpsko-hrvatskog jezika Borkom Adamović je bila okruženje u kojem sam se osećala kao riba u vodi. Bila sam urednik školskog časopisa “Ogledalo” u osmom razredu i, kao krunu svog osnovnog školskog obrazovanja, pored diplome “Mitar Trifunović-Učo” za odičan uspeh u svim razredima, osvojila sam jos dražu – nagradu “Zmajevo dečije pero” na Zmajevim dečijim igrama u Novom Sadu. Zajedno sa još 9 malih pesnika laureata iz cele bivše SFRJ, ponosno sam čitala svoje stihove pred Desankom Maksimović, Mošom Odalovićem, mnogim velikim imenima naše književnosti, ponosnom nastavnicom Borkom i brojnom novosadskom publikom. Dok mi je kasnije, pri upoznavanju u Sremskim Karlovcima, Desanka govorila prve stihove iz Ćopićeve “Mala moja iz Bosanske Krupe”, znala sam da je to moj životni put.
Jeste li u to vreme objavili negde Vaše pesme?
Prvo objavljivanje mojih 10 pesama je bilo u zajedničkoj zbirci “Bobarsko biserje” u Tešnju. Sećam se, slušala sam sa bakom radio emisiju “Đerdan”, obe smo volele muziku u toj emisiji, čule smo tada konkurs za tu knjigu. Baka je samo rekla: “Evo zovu te!” Bila sam najmlađi pesnik u toj knjizi. Iza toga došao je rat kao teško nevreme i period života koji ću tek godinama koje slede dotaći, a i tada nerado.
Šta je usledilo posle rata; jeste li nastavili da pišete i izdajete knjige?
Nastavila sam dalje da pisem svim srcem, 1998. godine objavila sam drugu knjigu pesama u Brankovom kolu u Novom Sadu pod nazivom “Molčalnica”. Sledeća je bila 2000. godine “Istočna Mistika” u Raškoj školi u Beogradu. Promocija knjige je bila u prostorijama Udruženja književnika Srbije u Francuskoj 7, na kojoj su o knjizi govorili recenzenti Zoran Kostić i Miroljub Joković. Godine 2001. postala sam član Udruženja književnika Srbije, počevši da se bavim i književnom kritikom i da aktivnije nastupam na književnim večerima širom Srbije i Republike Srpske, Jefimijinim danima u Trsteniku, književnim susretima na Kozari, Višegradskim stazama itd…
Da li ste na književnim večerima upoznali nekog od poznatih pesnika?
Na jednom od pesničkih susreta, upoznala sam čuvenog srpskog pesnika Dobricu Erića. Dao mi je predlog da se okušam u polju pisanja tekstova za muziku, jer je u mojim tekstovima prepoznao muzikalnost i ritmiku potrebnu za komponovanje. Nisam Dobrici rekla da ja to već radim, za svoju dušu, a on je to pogodio. Znajući da ja to mogu, krenula sam sa pisanjima tekstova, gotovo svakodnevno. Mnogi bi pesnici u ovome videli komercijalizaciju poezije, ali ja vidim odmor i moj novi poetski izraz.
Prošli ste ozbiljan pesnički put, utkali u njega mnogo ljubavi i znanja, ostvarili značajne rezultate, jeste li zadovoljni uspesima koje ste ostvarili?
U književnosti sam postigla sve o čemu sam maštala, istražila sam njeno more, plivala i ronila, izranjala knjige i nagrade, ali ono što je bitnije uživala sam u tome, bila sam to ja, usput sam sretala i druge slične sebi; bio je to jedini život koji sam htela i znala. U septembru će ove godine biti 40 godina od moje prve pisane pesme koju sam posvetila baki. Čitav jedan radni vek čoveka, ako se to tako može reći, jer pesnik je pesnik, dok je živ. Objavila sam 2005. godine “Zemlju noćnih iluzija” u Tuzli u “Bosanskoj riječi“, a kao vrhunac mog poetskog izraza, 2015. god. u Art printu u Banja Luci “Jerusalimskog pojca” – knjigu nastalu posle posete Jerusalimu, u kojoj se moj pogled na svet i život prepliće sa istorijom i filozofijom.. 2009. godinom i nagradu “Slovom Podgrmeča” smatram godinom u kojoj, a tako je i kritika i potvrdila, imam svoj potpis u pisanoj reči srpskog jezika na ovim prostorima.
Sve su to koraci koje su mnoge mlade osobe ostvarile u životu, postoji ono što mi je vodilja bila i kroz ovaj period životnog i profesionalnog sazrevanja, a to je ljubav prema knjizi i učenju uopšte.
Šta je za Vas uspešan pesnik, odnosno tekstopisac?
Pesnik mora biti načitan, elokventan, to je ono što stalno govorim. Obrazovanje ide ali i ne mora pod ruku sa tim, to je stvar ličnog izbora. U tekstovima za muziku, vaš bogat ili siromašan rečnik se oseti. Pesnik ne mora biti dobar tekstopisac, ne mora uopšte ako ne želi, ali je svaki dobar tekstopisac sigurno pesnik. Moraš imati i taj žar u sebi, da živis nečiji život u svakom stihu, da dušu izlečis u tuzi i u veselju, a sve to dobar kompozitor oblikuje u melodiju, aranžer uradi orkestraciju, muzičari odsviraju, pevač otpeva i na kraju publika; ako joj niste preneli emociju, ako vas čovek koji sluša nije osetio, sve je uzalud. Znači, veliki timski rad, umeće i trud, neophodni su da bi se dobio pravi rezultat. Tako je i u životu, sami ne možete mnogo, a i kad možete usamljeni ste.
U svetu estrade Vaše ime nije nepoznato, umetnici su prepoznali Vaš kvalitet. Oni pravi znaju da se sa svakom pesmom moraju da potvde, počev od intrepretacije pa onda i kopletnim projektom i zato i traže najbolje saradnike… Kakvo je Vaše iskustvo sa njima, ko je na Vas ostavio dobar i profesionalan utisak, s kim ste sarađivali do sada?
Iako je ovo još uvek nova igra za mene, usavršavam se zanatski svakodnevno, pazim na metriku jer je izuzetno važna, biram originalne teme, zadovoljna sam kako ide sve, jer me pevači zovu i prepoznaju. Lagano skupljam demo snimke i tekstovi se polako prodaju, doduše čekam na realizaciju toga u ovim nesretnim vremenima Korone, ali daće Bog, pevaće se opet. Kompozitori i pevači sa kojima sam sarađivala su sjani umetnici, veliki profesionalci i što je najvažnije, dobri ljudi. Prva dva demo snimka na moj tekst uradio je legenda muzike sa ovih prostora pevač i kompozitor Josip Matić i na tu sam saradnju veoma ponosna. Muziku na moje tekstove su radili Nurfet Rufa Alibegović, Danijela Pekez Stokić, Roko Kasumović, Amel Milivo mladi kompozitor i sjajan muzičar iz Austrije, koji trenutno komponuje jednu baladu u koju ceo tim veruje da će biti svojevrsno iznenađenje za publiku, zatim, kompozitor i muzičar iz Republike Srpske mladi Branko Boskana sa kojim sam započela saradnju, svi su oni mađioničarski upotpunili moje pesme. Novija pesma “Lepota me koštala” otišla je na američki kontinet, muzika je u pripremi, otpevaće je pevačica Zorana Bojanović. Teško je odjednom ući u svet estrade, ljudi ne znaju odmah za tebe, svi su navikli na svoje uigrane stare saradnike što je opravdano, ali ja se lagano predstavljam, stvaram kontakte i pišem, stalno pišem. Facebook mi je stalno mesto predstavljanja, sada i instragram, ovim putem pozdravljam sve kolege tekstopisce koje sam tamo upoznala, da nekog ne bih izostavila, ali poenta je u tome da postoji jedna jaka ekipa ljudi koji se bore za svoje mesto u svetu muzike. Član sam Udruženja tekstopisaca Uteks u Beogradu, tekstovi su mi zaštićeni.
Vaša posebna crta novog stvaralaštva su različiti stilovi u tekstovima i današnjoj muzici; o kojim stilovima je reč?
Pišem skoro sve tekstove za narodnu i zabavnu muziku, moderne i one što, bar se nadam, imaju ruho savremenskih starih, koje svi volimo da čujemo. Igram se sa motivima i rečima a imam šta i da kažem. Biti tekstopisac je misija, ostavljaš jedan veliki trag, moraš voditi računa o tome kakav će on biti i da li si, kad se potpišeš ispod pesme, ponosan.
Koji kompozitori bi Vam najviše odgovarali?
Volela bih da nastavim saradnju sa kompozitorima koji imaju originalne ideje, ali istovremeno, bilo bi mi drago, da se upoznam sa nekim novim, koji bi mojim pesmama takođe dali potrebno umetničko ruho. Činjenica je da su poznati kompozitori većinom prezauzeti ali nikad se ne zna kad do saradnje može doći, oni tragaju za dobrim pesmama, a ja zaista verujem u svoje tekstove..
U Prijedoru živite, srećni sa svojom porodicom, suprugom Goranom i tri sina Stefanom, Milošem i Lukom, jeste li poželeli nekad da odselite negde drugo?
Imala sam dva puta priliku da odem iz ove zemlje, jednom u Kanadu, drugi put u Nemačku ali nisam mogla. Sećam se da sam polažući engleski jezik u Sarajevu, znala da ja ipak, ma koliko teško ponekad bilo, ostajem ovde, ali neka i stranih jezika, oni su mi pružili priliku da upoznam druge kulture iz ugla aktivnog sagovornika a ne posmatrača, da kad putujem stvaram i kvalitetna prijateljstva. Meni je ovde najlepše, ja sam ovde ukorenjena, preduboko, moram svaki dan da pogledam moju Kozaru, moram često da odem u Novi Sad i Zrenjanin, povuče me mesto rođenja i ta neka tiha ravnica, moram da slušam zvuk maternjeg jezika jer iz njega crpim ovu snagu .
Pesnici nikada ne prestaju da sanjaju imate li Vi neki neostvaren san?
Malo je toga o čemu sam maštala a što nisam ostvarila u privatnom i u profesionalnom smislu. Zdravlje i sreća mojih najbižih su mi na prvom mestu. Možda još da se moje pesme još više zapevaju, da mnogi ljudi čuju za moje stihove, a ako drugima podelim ovo more emocija koje imam, smatraću da sam presrećna žena.
Šta Vas osim pisanja nadahnjuje da uvek zračite pozitivno?
Deca i priroda.Moji dečaci srednji sin Miloš, i najmlađi Luka su sada u uzrastu od 10 i 9. godina, kada istražuju svet iz mnogo razičitih uglova, a ja nastojim da im pomognem u tome. Da im otkrijem zajedno sa njihovim ocem, jedan drugačiji svet od onog uz internet i igrice. Zato smo često na selu u našoj vikendici sa pogledom na Kozaru, i imamo stalno neke akcije. Zaista svi uživamo u prirodi, ja bez nje ne mogu ni jedan dan. Miloš od skora svira harmoniku, kaže, komponovaće i on jednog dana moje pesme, a Luka voli šah, učestvuje na takmičenjima. Stefan je mladić koji već zarađuje radeći u IT sektoru, za to se školovao. Ponosna sam na svoje dečake, na njihova zlatna srca.
U čemu je snaga jedne uspešne žene?
Tajna jedne uspešne žene, pored tog osnovnog preduslova da je zaista nadarena za ono čim se bavi, je u logistici, bar bih ja tako rekla. Ne u smislu da vas neko protežira i “gura”, već u smislu tog mira i stabilnosti u privatnom životu, da znate da sve funkcioniše kada ste zauzeti, da vam energije ne oduzimaju veś dodaju, da biste se vi “do daske” mogli posvetiti onom što radite, kad radite. Pogotovu je to izraženo u umetnosti ali na sreću postoje ljudi koji su zasta idealni partneri uspešnim ženama, i sve im je to lako. Hvala Vam ako mene smatrate uspešnom, eto, nikada o sebi nisam tako razmišljala i hvala mom suprugu Gooranu!
U ime redakcije portala “Svet Australia”, hvala Nataša na saradnji i prijatnom razgovoru. Za kraj, sa kojom bi ste Vašom pesmom, spremnom za komponovanje, pozdravili naše čitaoce?
Pre nego ih sve pozdravim mojom pesmom, poželeću im od srca svako dobro u životu. Vama poštovana Slavice, želim da se zahvalim na ovom predivnom razgovoru, Vi ste za mene sinonim uspešne umetnice, kao i poštovanom gospodinu Radetu Beraku, glavnom i odgovornom uredniku, na pruženoj prilici da se predstavim svoj rad i težnje jedne umetnice iz Republike Srpske. Hvala Veliko!
BIJELA KOŠULJA
Poleteo soko sivi, iznad visova
Tamo moja draga živi, sreća nečija
Tamo drugom gnijezdo svila
Ko da moja nije bila
O moj Bože, dva plamena
Ugašena
Ref:
Ja se budim u sumrake
I ne čujem jecaj majke
Do zore je pocijepana
Bijela košulja
Ja se budim sav u znoju
Drugi kući kuću moju
Do zore je moja draga
Poljubljena
Poleteo soko sivi iznad pučine
Tamo moja draga živi
Bože uzmi me
Tamo drugom sva u bijelom
Obećala dušu tijelo
O moj Bože dva života
Promašena …
Razgovarala: Slavica MOMAKOVIĆ
