Na molbu mog velikog prijatelja, glavnog i odgovornog urednika ovog sve popularnijeg portala a uz to i doajena novinarstva iz redova srpske dijaspore sa petog kontinenta, gospodina Rada Beraka, privremeno gasim instrumente da bih mu ispunio želju i oprobao se kao njegov novinar-saradnik. Srećom moj današnji sagovornik je ujedno i moj veliki prijatelj i dugogodišnji kolega, pevač Stojan Lovrić iz Sidneja.
Stojan je rođen u Bihaću, gradiću u zapadnoj Bosni i kako kaže, od malih nogu je pokazivao talenat za pevanje, a ljubav prema pesmi i muzici nasledio je od svog oca koji je jedini u familiji bio svirač. Tokom pedesetih, bila je u narodu popularna tamburica pa je Stojanov otac često svirao po okolnim selima kad su prela i veselja. A Stojan je još kao mladić znao da uzme mikrofon i otpeva po neku za društvo, na nagovor svojih prijatelja s kojima je tada posećivao restorane i kafane.
Po prirodi vedar i prijatan čovek, uvek nasmejan, kaže da voli kad se ljudi odnose prema njemu na isti način, prosto rečeno, korektno. Nije kaže neko zlopamtilo ali nepravda i spletke ga lako izbace iz koloseka. No i tada zna kako da se odbrani, naravno isključivo rečima.
Stojan voli svaku vrstu sporta, uvek je bio aktivan na tom polju a omiljeni su mu karate i fudbal. Da kao karatista nije mačiji kašalj, dokazao je još dok je kao srednjoškolac živeo u Sloveniji, uzevši srebrnu medalju na jednom velikom tamošnjem takmičenju. Kaže, nijanse su odlučile pobednika. Ali nije uvek u životu pobednik onaj ko se okiti zlatnim odličjem jer prave ljudske vrline se ne mere ni zlatom ni srebrom.
Pred nama je jedna interesantna i dinamična priča iako je on samo jedan od nas, jedan u mnoštvu kome su te devedesete i prokleti rat donele veliku životnu prekretnicu. Tako se i naš današnji sagovornik obreo na petom kontinentu početkom devedesetih i tu i ostao.
Dugo si u Australiji pa si verujem veoma kompetentan da pričaš o, ne samo ovdašnjoj, već i muzici uopšte?
– Muzika, kako ovde tako i u celom svetu nekako se najlakše poredi sa vrhunskim sportom, evo, uzmimo fudbal kao primer. Da bi tim bio dobar, kao i svaki njegov pojedinac, neophodan je veliki trud, mora se raditi pre svega ozbiljno i pravilno što podrazumeva puno svakodnevne vežbe ali i odricanja. Samo tako dolazi se do toga da te ljudi prepoznaju i prihvate, da veruju u ono što radiš, oni odlučuju koliko ćeš vremena da provedes na terenu, odnosno na ovom našem muzičkom stadionu. Svakodnevno pratim muzička dešavanja u otadžbini, pogotovo žive svirke i to mi daje neku posebnu snagu i inspiracuju da pjevam satima bez odmora, ako treba i čitav dan i čitavu noć. Ovde kod nas se veselja dešavaju vikendom, dok u Srbiji baš i nema pravila, pogotovo za najpopularnije izvođače koje redovno pratim i koji ponekad rade i svih sedam dana u nedelji, pa opet u krug. Nije to ni malo lako, ali u našem poslu važi pravilo ili uzmi il’ ostavi, samo radom se opstaje. Jednostavno, ili radiš ili te nema.
Kada si sleteo na australijsko tlo i kako su počeli tvoji muzički angažmani ovde?
– Bilo je to davne 1992. godine i u početku, kao svaki čovek u novoj sredini želeo sam što pre da nađem posao, obezbedim prihode i počnem polako da se kućim. Vrlo brzo sam se snašao i već nakon sedam dana počeo da radim. Muzika mi je još uvek bila samo velika ljubav i još veća želja da opet zapevam za društvo. Igrom slučaja želja mi se ispunila na jednoj zabavi, gde sam na nagovor društva otpevao par pjesama uz pratnju orkestra Vlade Milovanovića. Vladi se to dopalo i tako je počela saradnja. Radili smo narednih 5 godina uglavnom na lokalnim veseljima u okolini Monevala (severo-istočni priobalni deo Sidneja). Međutim, Vladinom selidbom u zapadni deo grada počela je polako da jenjava i naša saradnja, ali drugarstvo je ostalo i dan danas. Tad su u sastavu orkestra radili braća Vlada i Dragan, a za bubnjevima je bio Dule Končar s kojim takođe postajem veliki prijatelj.
Sa kojim si sve muzičarima sarađivao, odnosno da li si osnivao neki svoj orkestar ili muzički bend? Kako gledaš na sve veću potrebu u poslednje vreme za ”one man bend” opcijom, dosta tvojih kolega je prihvatilo izazov i sve češće ih gledamo kao samostalne izvođače, bez klasične muzičke pratnje?
– U periodu nakon saradnje sa Milovanovićima nije bilo neke konkretne priče niti velike aktivnosti na muzičkom polju, ali sam ipak pjevao povremeno, uglavnom na poziv Raće Ilića, a zvali bi me pokatkad i legendarni Sekula, Maja i Slavko, kao i Rajko Dakić. Kad izađem sa prijateljima u kafanu, uvek bih za društvo otpjevao po neku, najčešće uz pratnju do tada meni nepoznatog lika Gorana Zarića, koji me sad evo ovde još i propituje! Hahaha… mala šala, naravno, brzo smo se sprijateljili, počeli i da sarađujemo, krenulo je sve opet uzlaznom putanjom. A stvari tek dobijaju onaj pravi zamah poznanstvom i saradnjom sa još jednim jako kvalitetnim muzičarem, Draganom Vujadinovićem. Počinje ozbiljna saradnja, ozbiljan rad uz pravo iskreno druženje a Dragan i ja to naše druženje na kraju krunišemo na najlepši način, kumstvom. Dragan i Goran su već uveliko sarađivali i po meni bili daleko najbolji sastav (evo napominje mi Goran da ne voli tu reč “najbolji”, kaže da to ne postoji, haha!) a ja ovo kažem bez trunke lažne skromnosti i uz veliko poštovanje i uvažavanje svih ostalih kolega, ne zato što se radi o mom kumu i o mom najboljem drugu već zato što stvarno mislim da je tako. Što bi reko narod u mom rodnom kraju, ”Ne može im niko pera odbiti”! A znam da nisam jedini koji tako misli. Uglavnom tako kreće i buđenje moje usnule pevačke priče, ređaju se svadbe, festivali, krštenja, rođenja, rođendani… U sastavu Dragan Vujadinović, Goran Zarić, Stojan Lovrić i naše drage kolegice Zore, Kristine, Marije, Dragane, Anastasije, Bine, Sneže, Vesne, Mirne prošli smo celu Australiju družeći se, svirajući i pevajući. Inače sam u veoma korektnim odnosima sa ostalim mojim kolegama, kako iz Sidneja tako i iz ostalih gradova Australije, od Sneže i Gorana iz Perta pa do Siniše i Dragana iz Bizbena, sve ih pozdravljam ovom prilikom, naravno pozdrav i za kolege iz Adelaida i Melburna. Pored saradnje sa mojim Kumom, Draganom Vujadinovićem i Goranom Zarićem, tu su takođe i ostali izuzetno kvalitetni muzičari sa kojim a sarađujem: Mirko Golub, Semi Rakić, Todorovići, Mija, a od mlađih kolega Aleks Koneski, koji je izuzetno perspektivan muzicar. Tu spada i moj veliki prijatelj Spaso, talentiran, dobar muzičar ali šteta što je prezauzet biznisom koji mu ne otavlja mnogo vremena za muziku. A što se tiče ”one man band” opcije, radim i na tome jer mora se ići u korak s vremenom. Imam kući mali studio, Klavijature i svu potrebnu opremu tako da vežbam svakodnevno par sati uz prvoklasne studijski urađene matrice pesama koje sam nabavio u Srbiji i uz koje sam već više puta nastupao. Opet, bez lažne skromnosti, pobrao sam svaki put pohvale, uglavnom stižu vrlo lepe kritike a to ne bi moglo bez svakodnevne vežbe i rada u kontinuitetu. Lično nisam pristalica ovakvog načina rada ali tržište diktira uslove, publika očigledno ne haje mnogo o načinu rada već o tom finalnom proizvodu koji izlazi iz zvučnika, prema tome stvar je jasna – ili jesi ili nisi. Ko zna kakvo vreme dolazi tako da čovek mora da misli na sve
Znamo da pevaš razne žanrove muzike, kao što se od jednog modernog pevača danas i očekuje, ali šta tebi najviše leži na srcu? Šta obično nudiš publici na tvom muzičkom meniju
– Nudim sve što se traži od mene, generalno gledano od narodne, zabavne pa do krajiške pjesme. Radio sam mnogo na tome, radim i dalje svakodnevno tako da mogu da kažem da sam se solidno prilagodio svim traženim žanrovima. Samo red, rad i disciplina i sve se postići može. A uvek se teško odlučiti za neki poseban žanr, ako se već moram odlučiti onda je to stari domaći rok i nezaobilazni Južni Vetar iz ranih dana, uz koji je moja generacija odrastala. Drago mi je da i publika to voli i traži pa mi je zadovoljstvo još veće.
Kolege u Australiji te vole i poštuju, baš kao i oni iz Srbije? Kakva je tvoja saradnja sa njima, ide li sve uglavnom glatko ili ponekad padne i neka teška reč kao i u svakom drugom poslu?
-Da, sa svima sam u veoma dobrim odnosima. Kao što rekoh, nisam preke naravi, volim da se družim a ako bi i došlo do kakve tenzije uvek prvi izađem iz te priče, bolje je biti popustljiv. To te ne čini slabićem, naprotiv, tu se vidi mudrost i kakav si čovek. Sarađivao sam i sa nekoliko naših vrhunskih zvezda tokom njihovih gostovanja u Australiji, izdvojio bih muzičko-bračni par Acu Ilića i Bilju Jevtić, sa njima sam ostvario nekako najprisniji kontak, često se čujem i dopisujem sa Acom i izuzetno ga cenim kao prijatelja i čoveka. A sarađivao sam ovde i sa Nedom Ukraden, Marinkom Rokvićem, Zokom Jankovićem.
Šta bi trebalo uraditi da se muzika, ovde mislim na interpretiranje i sviranje, podigne na veći nivo? Da li je to uopšte moguće? Ima li mesta za sve vas na muzičkoj sceni u Australiji ili bi trebali napraviti nekakvu selekciju?
– Po mom mišljenju, ono što se od nas traži treba da se ispoštuje. Ljudi za koje radimo su ti koji su kompetentni da ocene rad svakog od nas. Mi muzičari možemo imati i ovakvo i onakvo mišljenje jedni o drugima, o poslu, o publici ali baš je publika ta koja pravi finalnu selekciju, tu nema dileme ni trunke. Da bi se nešto podiglo na veći nivo mora se konstantno raditi na sebi, mora se pratiti tržište ne samo muzički već i izgledati lepo, profesionalno. Moraš zato imati vrhunsku opremu, stalno ulagati u scenski izgled, nastup, garderobu, da sve to kao jedna celina uvek izgleda ukusno. E sad, do tebe je kako ćeš ti lično da se postaviš kao muzičar i kao ličnost. Uvek treba da radiš najbolje sto možeš, da daš sve od sebe iz poštovanja prema tim ljudima koji su te angažovali i ukazali poverenje, ne prave se velika veselja svaki dan. ljudi ne žaleći daju veliki novac za to slavlje, a tu se i od nas očekuje maksimum jer muzika je pokretač cele atmosfere na veselju. Drugo, treba biti čovek i stajati iza reči koju ste dali, to je veoma važno. Ne možete se s ljudima dogovoriti jedno a raditi drugo, to ne ide. Po tome te ljudi cene i daju dalje preporuke. Ako tu kiksneš odmah ideš lestvicu dole a jako se teško popeti nazad. Zato se trudim svih ovih godina da uvek dam maksimum od sebe, i kao muzičar i kao čovek.
Kakva je budućnost muzike sa Balkana koja se izvodi na petom kontinentu gledano čisto s muzičkog aspekta? Usput, ne možemo zaobići ni pitanje o Covid-19 i uticaju novonastale situacije na buduće muzičke događaje? Kakva su tvoja razmišljanja na tu temu i šta misliš o ovoj celokupnoj situaciji?
– Ne bih da budem skeptičan ali bojim se da bi u skorijoj budućnosti kola mogla krenuti nizbrdo. Sve više se traže, čak i na svadbama, neke novije pjesme u aranžmanima koje skoro ni džuboks ne može da isprati. Jednostavno, takve pjesme se ne mogu odraditi na živoj svirci. Novi trendovi su kao virusi u kompjuteru, svaki Novi Trend je nova pretnja za prave narodnjake. A uz sve to desila nam se i ova Korona, sve poremetila i unela baš veliku neizvesnost u budućnost. Nisam merodavan za stručne komentare ali lično moje mišljenje, na osnovu svega do sada viđenog, ima tu mnogo više od samog Korona-virusa, kao da je sve ovo samo platforma za nešto veće što nas čeka u bliskoj budućnosti. Volio bih da grešim. Ali šta mi tu možemo, šta je tu je. Zato mislim da se treba prilagođavati vremenu koje je pred nama, kako u životu tako i sa muzikom. Ne mislim da će veselja kompletno stati ali sve više će se tražiti sužene ekipe, najviše do tri u bendu. Što kažu naši stari, što bude biće, tako ćemo i mi u hodu morati da se prilagođavamo novim zahtevima.
O tebi se privatno malo zna. Možeš li nas “počastiti” nekom pikanterijom o tvom privatnom životu? Imaš li još nekih interesovanja pored muzike, šta bi to još voleo da podeliš sa našim čitaocima?
– Zasto da ne! Pa da krenemo redom… Oženjen sam i mogu da kažem da imam jako lep brak. Mnogi muškarci se nekako ustručavaju od ovakvih reči, ali meni je zadovoljstvo da kažem da imam ženu koju baš volim! Supruga Mirjana mi je najveća podrška u svemu što radim. Uz ogromno obostrano poverenje i podršku koju stalno dajemo jedno drugom mnogo je lakše napredovati u životu. Uz njeno razumevanje i želju da napredujem ja puno lakše idem dalje, ona najbolje zna da je muzika za mene nešto veliko, nešto bez čega ja ne bih mogao da funkcionišem ni da živim. Najvažnije je otvoreno komunicirati i imati razumevanja. Tako smo se moram reći potpuno neplanirano i neočekivano upustili i u kupovinu i renovaciju stanova i kuća, jer bilo nam je nezamislivo davati toliki novac na rentu. Kupili smo stan, renovirali ga i prodali uz duplu zaradu. Posle stana kuću, isto tako renovirali pa i nju uspešno prodali. Uvideo sam da se uz malo truda i dobrih ideja može ostvariti veliki profit na taj način a budući da po prirodi nisam lenj, to mi je došlo taman kao hobi i dodatna zanimacija. Pored stalnog posla i moje muzike uspeli smo do sada da kupimo i renoviramo više kuća i stanova u Dee why i okolini. Spojio sam, da kažem, na najbolji način ugodno i korisno, a pored tih renovacija volim i da crtam, naučio sam i da pravim razne skulpture od betona, pravim fontane, labudove, čaplje, vazne za cveće, pečurke… praktično sve što vidim mogu i da uradim, a uz to i da zapevam komotno onu: ”Ja sam majstor bata, imam sto zananta” hahaha! Jedno vreme sam se i ovde sportski aktivirao, Igrao sam fudbal u lokalnom klubu Dee why Swans i tu smo bili 17 godina prvaci. A kupovinom jedne od kuća dobio sam nenadano za prvog komšiju jednog od najvećih australijskih majstora Kung fua ikada! Eto šta sve nosi sudbina, sprijateljili smo se i uz njegov nagovor ponovo se vraćam treningu borilačkih sportova. Traje to već skoro 5 godina, malo sada pauziramo zbog korone ali nastavljamo uskoro gde smo stali. Eto, sve u svemu, možda sam bio malo preopširan ali voleo bih da ljudi koji ovo čitaju vide da se nikad ne treba predavati, odustajati jer sve se može postići konstantnim radom i biti aktivan pa i uspešan na više frontova. Ako se svaki dan uradi po malo to na kraju uvek daje rezultat.
Kakvu bi poruku za kraj mogao uputiti kolegama, sugrađanima, našim čitaocima…?
– Pre svega, hteo bih pozdraviti svu rodbinu i prijatelje kako ovde u Australiji tako i širom sveta. Poručio bih ovim putem svima da zaboravimo na svako zlo, na negativnost i da se držimo svi zajedno sa više razumevanja, sloge i ljubavi, da budemo jedinstveni i mudri u ovome vremenu jer ni jedno zlo nije trajalo večno pa neće ni ovo.
Photos: Stojan Lovrić/Facebook
Za “Svet Australia” iz Sidneja: Goran Zarić
