Vesna Suša koju znamo po nadimku KOBRA dugo je na estradnoj sceni naših iseljenika na petom kontinentu. Prošle godine se obrela i u kultnom šou programu “Nikad nije kasno” gde je daleko dogurala; iskreno dostojno je branila naše australijske boje.
Kobra nije samo talentovana za pesmu već je što se ono kaže multiskilled. Mnogo je razloga za ovaj ekskluzivni intervju sa njom pa uživajte.
Vesna poznajemo se dugo, sigurno više od 20 godina ali mi se čini da tako malo znam o tebi. Da li bila ljubazna da se sama ukratko predstaviš našim čitaocima? Znači, gde si rođena, kada si stigla u Australiju?
- Postovanje Rade tebi i svim ljudima koji prate tvoj rad! Da, znamo se najmanje 2 decenije… Pa da krenemo… Ja sam Vesna Suša. U Australiji poznatija pod nadimkom Kobra koji mi je dao Milance Show kad smo zajedno radili 2000-te god! Rođena sam u Zadru koji sam nerado napustila zbog ratnih okolnosti. Posle toga sam 4 god živjela u Benkovcu nakon čega sam sa masom izbjeglica napustila Dalmaciju i igrom slučaja se našla u Vršcu. Tu sam provela 3 godine, neprestano se moleći Bogu da mi otvori put za Australiju da se spojim sa mojim roditeljima koji su otišli u Melburn 1995. Tako da sam i ja sa bivšim suprugom i kćerkama Aleksandrom (7) i Natali (5), 1998. konačno stigla u Australiju.
Kakvi su bili počeci života na petom kontinentu?
- Kad sam stigla u Australiju bila sam 25 godina stara i nisam se reklamirala, niti pravila neke planove oko moje pjevačke karijere. Meni je tad jedino bilo važno da se nekako preživi i da smo u miru… jednostavno se preko noći pročulo da je stigla nova pjevačica i ljudi su krenuli da me svuda traže. Moj pokojni tata bi se znao našaliti: “Idi kćeri, dobro je dok te traže, zaradi sebi i djeci”.
Kada si se latila mikrofona, šta te motivisalo; da li si ovde stigla kao već oformljena pevačica?
- Ja sam se inače muzikom bavila od malih nogu. Roditelji su dosta novca tada ulagali u mene i moje muzicko obrazovanje. Svirala sam 8 godina harmoniku, klasiku uglavnom. I nastupala tad po raznim priredbama kao solista… sa gitarama kao instrumentalni trio a i u harmonikaškom orkestru gdje sam svirala petu harmoniku bas! Sa 11 godina sam prvi put nastupala u Beču, a sa 14 također Beč, Linc, Vels… kao solista i nosilac 80 posto programa. Profesor kad je sazvao sastanak roditelja obratio se prvo mojoj pokojnoj mami i pošto je vladala gripa tada rekao ovako: “Molim vas gospođo Radojka, davajte Vesni što više bijelog luka jer ako nam se ona razboli, nema nam odlaska u Beč nikome!”A bilo nas je 80 učesnika! Međutim, ja sam njima u autobusu iz Beča do Zadra samo pjevala i imitirala Brenu, tako da su me cijela škola “Maršal Tito” u to vrijeme zvali Brena. Imala sam dan da postanem pjevačica kad odrastem!
Kakvi su bili počeci, sa kim si sve nastupala i gde si sve nastupala?
- Moj početak pjevanja, ehhhhh, dragi Rade, evo kako se ostvario moj san da se dočepam mikrofona. Kad mi je najteže bilo, 95-te, kad smo u Oluji izbjegli u Vršac, ja, muž, pokojni svekar i svekrva, niko dinara ni za lijeka nije imao. Ja krenem po frizerskim salonima tražiti posao frizerke i pošto me naravno niko nije poznavao, svi su me redom odbijali. Jedna gospođa me je čak izvređala, rečima “što ste došli, ko vas je zvao, ni mi nemamo posla”, tako da sam plačući izašla iz tog salona i osjećala da gubim tlo pod nogama i, pazi sad – sa suzama prilazim nekom kiosku, tu radi momak od 16 godina, pita me što plačem i ja mu odgovaram da tražim posao da prehranim familju i da su me svuda odbili. On mi kaže ovako: “Moj ćale drži kafanu i traži radnicu u kuhinji, hoćeš li da radiš kod nas? Ja ću ti pomoći”. Naravno, kažem, hvala do neba, raditi ću bilo šta. I, tako uveče sa ljudima iz Zadra koje sam u Vršcu srela dolazim u kafanu “Dionis” kod našeg tada spasitelja Borislava Miljkova i njegove divne supruge Slađane (Dr neuropsihijatar). Kaže mi Borislav: “ Je l’ bre gde da tebe sakrijem u kuhinju, umes li da pevaš”? Dade mi mikrofon, prvi put u životu da zapjevam na mikrofon i kaže: “Jel ti bolje da radis u kuhinji 8 sati za 15 dinara ili da pevaš 4 sata za 20 dinara plus bakšiš.ž, zna da bude i do 100”. Rekoh: “Pa, bolje mi je pjevati”. Eto, na taj način se ostvario moj životni san da postanem pjevačica dok mi je srce krvarilo od tuge zbog svega što smo preživjeli. Taj isti Borislav tada zaposli i mog bivšeg muža, djevera, jetrvu i još mnogo naših rođaka i prijatelja… mnogi su prodavali cigarete za njega na pijaci… sve nas je spasio. On mi je bio podrška u 1. emisiji “Nikad nije kasno”.
U isto vreme, po dolasku u Australiju si počela i sa privatnim biznisom. Reci nam nešto o tome?
- Da posle 4 godine boravka u Australiji otvorila sam svoj frizerski salon a vikendom sam i dalje pjevala. Ja sam jednostavno navikla da radim i da se borim, nisam mogla dopustiti da mojoj djeci nešto nedostaje… bila sam srećna jer radim 2 posla koja volim…
Oprobala si se i u ugostiteljstvu; imala si svoj restoran sa muzikom. Kakva iskustva nosiš iz toga?
- Kasnije sam otvorila kafanu i odlično mi je išlo. Birala sam kolege i koleginice sa kojima sa voljela da radim. Obožavala sam moju kafanu… iskreno…
Kako si došla na ideju da učestvuješ u “Nikad nije kasno”? Ko te nagovorio, kakav si tretman imala kod donaćina šou programa?
- Na ideju za “Nikad nije kasno” sam došla po nagovoru moje drage prijateljice i koleginice Danijele Dane Vučković. Tako da je ona meni kao i mnogim drugim izvođačima bila ta karika za ulazak u Grand, gdje sam imala veliko poštovanje. Od Žike, Sofronijevića i poštovanih članova žirija, a posebno od čuvenog dugogodišnjeg predsjednika žirija Srbije Sanje Ilića koji mi je dao komentar da po njemu mogu slobodno stati u red najboljih pjevača Srbije… e, tu sam zaplakala.
Budući da si prošla četiri kola to se svakako može smatrati ogromnim uspehom. Šta se na muzičkom planu promenilo posle toga?
– Da sam došla u emisiju u koju su me zvali u aprilu, znam da bih bila u finalu i da sam bila jedna od omiljenih ženskih vokala. Ali, odbila sam da bi Uskrs provela sa familijom i bolesnom majkom jer imala sam predosjećaj da je to njezin poslednji Uskrs i bila sam u pravu. Tako sam se sama ubacila u najjaču grupu. Kako su rekli u emisiji: “Ovo je najjača grupa četvrtog kruga i jednostavno morao je neko ispasti”.
Kada možemo očekivati da uđeš u studio i snimiš nešto novo?
- Radim na novim pjesmama Rade! Sama inače radim kompozicije i uskoro ću vas iznenaditi sa novim materijalom. Mediha Imamović iz Beča mi je uradila tekstove a kompozicije su moje.
Je li bilo promena na privatnom planu?
- Na privatnom planu sve po starom…
Kako se snalaziš u ovo doba Korona virusa?
- Šta da se radi, mnogo mi nedostaje pjevanje i moji nastupi.
Čime se sada baviš?
- Momentalno sam u fazi preseljenja. I, naravno, moji unuci Amadeo i Anđelo… znaš da sam ponosna bakica!
Kažu da „iver ne pada daleko od klade“. Tvoja ćerka Aleksandra je izuzetno talentovana. Kakva je tvoja uloga u njenom razvoju kao pevačice?
- Sa velikim ponosom mogu izjaviti da sam Aleksandrin muzički talenat otkrila kad je bila godinu dana stara i cijeli život podržavala i hranila taj talenat. Inače, Aleksandra je kompletirala Muzičku akademiju u Melburnu, gdje joj je prvo pjevanje a drugo bas gitara. Plus, kompozicija filmske muzike. Aleksandra je moje najveće muzičko dostignuće i veliki ponos!
Imaš li poruku za naše čitaoce?
- Poruka za sve drage čitaoce: “Svima nama je Bog nešto dao… nema čovjeka da nema vrednosti neke i talenta nekog. Radite na sebi i kad padnete ustanite, nastavite dalje, borite se, ne posustajte da ostvarite svoje snove i ne zaboravite da nikad nije kasno. Veliki pozdrav svima vama!
Fotografije iz privatne atrhive Vesne Suše
Rade BERAK
