Piše: Rade BERAK
Posle nezaboravnih doživljaja u konzulskom gradu, sledio je povratak za Ohrid. Opet vožnja kroz neverovatne lepote prirode, u popodnevnim časovima kada sunce svojim zalaskom sve čini kao u mašti slikara. Stižemo u Lihnidu, što je antičko ime Ohrida.
Cveta je umorna i želi da posle tuširanja pogleda neku od njenih omiljenih “turskih serija” kojih na tamošnjih TV kanalima ima za izvoz. Meni, međutim, krče creva, znak da nešto treba prezalogajiti. Nagovaram Kostu da se odvezemo do čuvene Letnice na samoj obali jezera a ujedno je to i centar grada Ohrida. Grad je poznat po čuvenoj pastrmki, ali ima jedna riba koja je još bolja i ukusnija i zove se – belvica.
Najukusnija riba na svetu – belvice na mom tanjiru
Srećom, nalazimo slobodan sto, u celoj gužvi, u letnjoj bašti restorana Lihnidos Le Petit Bistro. Naravno, naručujem belvice koje su uz tikvešku “Smederevku” i kiselu “Knjaz Miloš”, legle kao kec na desetku. Kosta je poručio pirinač sa povrćem i pokajao se. Ostala mu trećina večere na tanjiru.
Noć je uveliko padala, svetiljke kao roj pčela rasule se po celoj čaršiji. Narod šparta tamo-ovamo. Turizam u punom jeku.
Odlučismo da prođemo glavnom promenadom gde primetismo da se mnoštvo sveta okupilo oko letnje bine na kojoj se održavao “Balkanski folklorni festival”. Meni su privukle pažnju dve prelepe devojke koje su držale panel na kojem je pisalo “KUD 14. februar – Banja Luka”. Bi mi drago da su tu i folkloraši iz mog rodnog kraja. Ostadosmo tu jedva petnaestak minuta jer su se i meni kapci sklapali, te otidosmo na zaslužen počinak posle burnog dana. Sutradan nas je čekao put.
DEBAR
Po planu, ustadosmo rano ujutro, a kako i ne bismo kad je soba u kojoj je Cveta spavala bila na strani ulice pored koje su bageri i kamioni pravili buku od zore. Ona se joguni, ali moja filozofija je “važno je da se gradi”.
Naoružani dobrom voljom, a i dan je bio kao poručen, krenusmo ka Debru, rodnom mestu Cvete i Koste u kojem sam početkom 80-tih i sam par godina živeo.
Vozimo se pored Struge, drugog većeg grad ana Ohridskom jezeru i skrećemo udesno, pored reke Crni Drim. Prijatan osmeh mi izmamljuje kapija sa leve strane na kojoj piše “Deržava Vevčani”, makedonsko urbano selo sa statusom opštine koje simbolično ima i svoje pasoše.
Debarsko jezero – slika iz auta u pokretu u blizini mesta Džepište
Vijugavim putem, sa prirodom koju nazivamo Božji dar, prolazimo pored brane i hidrocentrale “Globočica”. Levo od brane skreće se prema Nerezima i Jablanici. Zastajemo u Lukovu da se okrepimo u restoranu koji ima vlastiti ribnjak sa kalifornijskim pastrmkama od kojih su jedne crne a druge žute boje. Priznajem da sam po prvi put u životu video “žutu” pastrmku.
Od Lukova do Debra nostalgično gledam u tablu na kojoj piše “Modrič”. To je selo sa crkvom Sv Atanasija Velikog gde sam svojevremeno svraćao na putu za karaulu Drenok kada sam graničarima nosio hranu i opremu sa čuvenim “pincgauerom” kada bi napadao sneg od dva metra i zavejao sve puteve.
Ubrzo stigosmo i do česme na kojoj sam često pio vodu, hladnu kao špricer u sred leta. Tu prolaznici u većini slučajeva zastanu, napune flaše sa čistom planinskom vodom.
Uveliko jezdimo pored Debarskog jezera sa južne strane. Isto je dugačko i veštačkog je karaktera jer je davne 1969 na ušću Radike u Drim, izgrađena hirocentrala “Špilje”. U njoj je i Cveta radila par godina pre odlaska za Australiju.
Prolazimo kroz sela Džepišta i Otišani, dok preko samog jezera koje je mirno i presijava se pod sunčevim zracima, posmatramo područje Župa sa mnogobrojnim selima kao što su Kodžadžik, Pralenik, Papradnik… a u samim visinama planine Stogovo na čijem vrhu štrči repetitor, selo Broštica.
Na uzdignutoj obali jezera vidi se Debar. Pokušavam da vidim reakciju Cvete koja sedi napred kao Kostin suvozač, ali su njene emocije sakrivene ispod ogromnih Christian Dior sunčanica.
Cveta u bašti hotela Venec čeka kafu
Doduše, Kosta nam je tokom vožnje koja traje sa odmorom oko sat i po, bio neka vrsta turističkog vodiča.
Primećujem veći broj benzinskih pumpi za razliku od jedne jedine iz mog vremena. Tu su i semafori koji su takođe bili misaona imenica. Grad koji je nekada u vreme Jugoslavije, za vojnike i oficire, koji su tamo služili u graničnoj službi, bio neka vrsta “kazne”, zajedno sa Bilećom u BiH. U vreme mog boravka bila je to varošica, dosta zapuštena ali sa čestitim ljudima koji su na razne načine pomagali jedni drugima. U to vreme je bila i poznata izreka “Ako Stambol gori, Debar će da ga plati” što je bila aluzija na ogromnu količinu zlata koju je taj gradić posedovao.
Međutim, ovoga puta glavna ulica Debra je izgledala kao da se nalazite u nekom od američkih manjih gradova. Moderne zgrade sa mnoštvom lokala i prodavnica. Meni je zapalo za oko to što su reklamni nazivi i sve okolo ispisani na albanskom jeziku. Poneki i na arapskom. Ćirilica je “proterana” potpuno.
Ono što red nalaže i poštovanje predaka i roditelja, odvezosmo se pravo na pravoslavno groblje gde nas je dočekao izuzetno smeran i dobar čovek Dušan Kazandžijevski koji vodi računa o njemu. Očistismo grobove Cvetinog i Kostinog oca Živka, deda Koste, tetke i teče Borke i Milana Markovića… zapalismo sveće…
Prva destinacija, posle groblja nam je bila stan od Duška Markovića, brata od tetke od Cvete i Koste, odnosno sina od pomenutih pokojnih Markovića. On nas je sa suprugom Danom domaćinski dočekao. Uz ručak i šljivovicu, pretresosmo maltene celu istoriju, pogotovo period od 2014. kada smo tamo boravili pre punih devet godina.
Okrepljenje u hotelu Venec a tu sretosmo i neke stare poznanike. Teleća čorba im je vrhunska
Markovići nas ponudiše da spavamo kod njih ali smo mi već unapred rezervisali hotel “Venec”. Lep ugostiteljski objekat koji je oduvek bio simbol grada Debra, ovoga puta preuređen i doteran po poslednjoj modi. Uz povoljnu cenu, nudio nam je sve što se u tom aranžmanu može zamisliti.
U letnjoj bašti hotela smo sreli mnoge poznate ljude sa kojima smo se nekada družili, igrali mali fudbal, poneko i kartao… uz kafu i rakiju razgovori su bili lepi i prijatni. Jedini neprijatelj je bilo vreme koje je nemilosrdno otkucavalo.
Drugi dan boravka u Debru bio je u znaku Cvete. Osim toga što je odlučila da “teroriše” sve zlatare i mnoge prodavnice obuće i odeće, ona je našla vremena i da se druži sa svojim školskim drugaricama iz gimnazijskih dana.
Ostati samo u Debru bila bi greška jer ovaj mali grad ima znatno bogatiju i slavniju okolinu od sebe samog. Tako da smo u našoj agendi već isplanirali gde ćemo i kako ćemo.
MANASTIR SVETOG ĐORĐA POBEDONOSCA u rajčici
Odlučismo da drugog dana boravka u Debru, krenemo prema Mavrovu. Tako baš ima šta da se vidi i doživi. Prva destinacija nam je bila obližnje selo Rajčica koje je na svega kilometar-dva od centra grada. Malo ljudi je ostalo da živi u njemu ali je ipak zbog verskog objakta koji je dograđen i renoviran, postao prava turistička atrakcija. Ulazimo kroz teška gvozdena vrata koja me potsećaju na mnoge tvrđave iz filmova i ulazimo u portu koja vas na prvi pogled prosto fascinira.
Porta manastira u Rajčici
Manastir Sv Đorđa Pobedonosca, u selu Rajčica je ženski manastir. Ovaj velelepni objekat je još u fazi izgradnje/dogradnje. Pretpostavlja se da je izgrađen u 14. veku. Inače jurisdikcijski pripada manastiru Sv Jovan Bigorski o kome će biti reči kasnije u tekstu.
Ikone svetih srpskih vladara
Naravno, nama je pažnju privukla stara crkva koja je zografisana u periodu 1840-1852. Pre toga, manastirski konaci su bili izgrađeni 1835. U samoj crkvi je lep ikonostas u duborezu, sa krstom na kojem je prikazano Hristovo raspeće. Ikonopisac je bio Dičo Zograf iz debarske škole. U hramu se čuva deo moštiju ruke Svetog Đorđa koje su još u 4. veku ugrađene u pozlaćeno srebro u obliku ruke.
Ovaj manastir je jedino mesto u Makedoniji gde se prave tzv. mitre, kape koje nose episkopi. A pravi ih monaško sestrinstvo manastira. Ne samo za makedonske vladike nego i gotovo za sve pravoslavne crkve na svetu, pogotovo one u regionu.
Iako je slikanje u crkvi zabranjeno, ja sam iskoristio priliku da krišom “prekršim” pravilo i ovekovečim par detalja. Pažnju su mi, između ostalog, privukla i dva srpska velikomučenika – sv knez Lazar srpski i sv mladi car Uroš srpski, čije su ikone odmah sa leve strane pri ulasku u hram.
Most u Kosovrastima koji spaja dve obale Debarskog jezera
Impresivna planina Korab koja nas je gotovo “pratila” na celom putu
Na ulazu u crkvu smo kupili par suvenira a takođe dali i prilog manastiru.
Kuriozitet je da sam u istom 2014. sreo vladiku Partenija koji je tada bio arhimandrit i koji mi je poklonio CD sa svojim solo pevanjem u čuvenoj Bečkoj filharmoniji.
KULTNI MANASTIR SVETOG JOVANA BIGORSKOG
Nakon uzbuđenja u Rajčici, krenusmo dalje. Put nas je uz savršeno bistru i vijugavu reku Radiku vodio ka manastiru Bigorski.
Na ulazu u manastir Bigorski
Manastir Svetog Jovana Bigorskog je makedonski pravoslavni manastir koji se nalazi u zapadnom delu Makedonije, u blizini puta koji povezuje gradove Debar i Gostivar. Manastirska crkva je posvećena Svetom Jovanu Krstitelju. Jedno od njegovih najvrednijih blaga je ikonostas koji je izradio Petre Filipov – Garkata iz obližnjeg sela Gari i koji se smatra jednim od najlepših primera drvorezbarenih ikonostasa na svetu. Istorija manastira je interesantna, ali se ne bih bavio njome jer bi me odvela u raspravu koju svakako ne želim. Samo da spomenem da je isti bio uništen od strane Turaka u 16. Veku te da je obnovljhen 1743. Znači u 18. Veku… Veći deo starog manastirskog kompleksa uništen je u požaru 2009. godine, dok su novi delovi kompleksa i crkve spaseni. Rekonstrukcija starih delova počela je u maju 2010. godine sa ciljem da se objekti što više vrate originalnom stilu. Manastir poseduje veliku zbirku svetih moštiju Jovana Krstitelja, Klimenta Ohridskog, Lazara iz Vitanije, Svetog Stefana, Svetog Nikolu, Svetu Varvaru, Paraskevu Rimsku, Trifuna, Respicija i Nimfe, kao i deo Časnog krsta. Takođe, vredno blago manastira je ikona iz 1020. godine sa navodno čudesnom isceliteljskom moći. Malo istoriografije nije na odmet, tek pošto smo parkirali ispred ulaza ovog velelepnog verskog objekta, ulazimo kroz kapiju u portu. Sa desne i leve strane čista izvorska voda koja u jakim mlazovima šiklja iz česmi. Ljudi pune flaše, poneko i kanistere. Tu monasi svima žele dobrodošlicu i nude platnene pokrivače za žene koje su pristigle u minićima. Muškarcima u neprikladnim šorcevima nude pantalone. Red se mora poštovati. Kosta i ja smo u firmiranim šorcevima i od mohaha dobijamo “zeleno svetlo”.
Cveta pokraj Svete vode u kompleksu manastira
Obilazimo taj sakralni objekat, kupujemo suvenire u prodavnici i, uz pomoć dovitljivog monaha i Kostine upornosti stižemo i do vladike debarko-kičevskog Partenija (Zorana Fidanovskog) koji tu stoluje iako su osim manastira Bigorski još dva u njegovoj jurisdikciji – Sv Georgije u selu Rajčica na samom ulazu u Debar sa gostivarske strane i istoimeni manastir u selu Knežino u opštini Kičevo. Vladika nas dočekuje ljubazno. Meni sugeriše da pričam srpski kojim on savršeno barata.
Vladiku Partenija uvek traže
Ostadosmo u prijatnoj atmosferi skoro sat vremena i, ostala mi je u sećanju Vladičina vispernost kada me je upitao: “Znate li koja je razlika između monaha ovde i mene?” Slegnem ramenima i zamalo što nisam lupio glupost, misleći da je razlika u obrazovanju, zaboravivši da su i sami monasi izuzetno obrazovani. “E, razlika je u tome što ja živim za manastir a oni od manastira” – reče Vladika i to mi se ureza u pamćenje. Delovalo mi je pomalo pompezno i samobendisano, kako bi Makedonci rekli, ali cilj naše posete nije bio da bismo vodili raspravu. Zaista, vladika Partenij je od trenutka kada je preuzeo ovaj verski objekat isti totalno preporodio. Osnovao je ekonomiju, modernizovao prilaz istom sa glavnog puta, razvio mnoge aktivnosti u manastiru… izgradio niz drugih crkava (jednu od njih smo mogli i okom videte preko puta, sa druge strane kanjona Radike) pravi neimar. Ja, doduše, ne znam mnogo o Makedonskoj pravoslavnoj crkvi, osim onoga što sam pročitao iz raznih izvora, ali pošto sam od mnogih Makedonaca prijatelja čuo da je Vladika „probugarski orijentisan“, upitah ga da li je to tačno. On se nasmeja, onako od srca, pa odlučno reče: „Ja sam jedino i isključivo promakedonski orijentisan“! Tu smo stavili tačku na sve spekulacije. Rastasmo se prijateljski sa Vladikom i on nam na rastanku reče: „Uvek ste dobro došli“!
Kosta sa vladikom Partenijem
Cveta je za to vreme obilazila kelije, palila sveće, kupovala suvenire i nije joj bilo dosadno. Iz porte manastira posmatramo krajolik sa druge strane reke Radike koja je biserno čista. Vidimo dobro poznata sela Rostuše, Velebrdo i Bituše… malo ulevo i Trebište. Imao sam sreću da sam svojevremeno boravio u svim tim mestima. Iznad njih kao večiti spomenik izdignut, planina Korab čije nam visine kažu da je sa druge strane Albanija. Sa makedonske strane je svetao i obasjan a sa druge nisam mogao videte, ali nema sumnje da je ova kultna i prelepa planina lepa u svemu mada, u zimskom period ume da bude i jako surova.
KUĆATA NA MIJACITE
Po povratku iz manastira, odmah pored glavnog puta, kad skrenete levo prema Debru, nakazi se velelepni etno-restoran „Kućata na Mijacite” (Mijačka kuća). Isti je izgrađen u duhu tradicionalne mijačke arhitekture. U stvari, napravljen je eklekticizam od raznih mijačkih stilova gradske i seoske arhitekture sa svih mesta gde su se Mijaci raširili, a iz svih tih stilova odabrani su najprefinjeniji elementi.
„Kućata na Mijacite” je prelep ukras u dolini bistre Radike, ornament tako harmonično uklopljen u čitavu prirodu, da se pri pogledu na nju stiče utisak da je jednostavno stopljen i povezan sa čitavom okolinom. To je mesto gde smo se baš opustili i odmorili, uživajući u divnoj atmosferi i hrani koju su nam mladi momci i devojke u narodnim nošnjama toga kraja, servirali.
Bakarni komplet za kafu koji sam poneo u Australiju
Meni je za oko zapao komplet za kafu od bakra i na pitanje gde se to može kupiti, mladi konobar objašnjava da je isti kupljen u Istanbulu i da se po ceni od 50 evra može kupiti tu, u restoranu. Odmah kupujem dva kompleta od kojih jedan poklanjam Kosti za njegov 62. rođendan a drugi sam poneo sa sobom za Australiju.
Verujem da dobar deo naših čitalaca ne zna mnogo o Mijacima. Pokušaću na osnovu skromnog znanja da ih predstavim. Kuriozitet je da sam svojevremeno na Univerzitetu Kiril i Metodij u Skoplju prilikom polaganja predmeta istorije, izvukao temu “Islamizacija makedonskog stanovništva zapadne Makedonije”. Ni slutio nisam da ću tamo, doduše kratko vreme – živeti i sresti životnu saputnicu. Mijaci su tu igrali značajnu ulogu tako da sa zadovoljstvom prezentujem ono što znam o njima.
Mijaci su etnografska grupa Makedonaca koji žive u regionu Donje Reke – duž reke Radike, u zapadnoj Makedoniji. Nezvanično broje između 30.000 – 60.000 ljudi. Pretežno se bave stočarstvom, a poznati su po svojoj crkvenoj arhitekturi, obradi drveta, ikonografiji i drugim bogatim tradicijama, kao i po karakterističnom galičkom dijalektu makedonskog jezika. Glavno naselje Mijaka je Galičnik.
Mijaci su tradicionalno okupirali region Male Reke (Radike) zajedno sa Torbešima, muslimanima koji govore makedonski. Područje koje obuhvata planinu Bistra i region Radike nazvano je Mijački kraj. Tradicionalno naseljavaju sela Galičnik, Lazaropole, Tresonče, Selce, Rosoki, Sušicu, Gari i Osoj. Međutim, većina sela Mijaka je nenaseljena jer se većina stanovnika odselila širom sveta tokom 20. veka. Sela Oreše, Papradište, Gorno Vranovci i Melnica u Veleškom kraju su naseljavali Mijaci za vreme osmanske vladavine u Makedoniji. Selo Smilevo, u Bitoljskom kraju, takođe se smatra mijačkim selom, po svojoj arhitekturi i istoriji. Isto tako i severozapadnu četvrt Kruševa naseljavali su mijaci.
Tokom 16. i 17. veka deo Mijaka je prešao na islam a poznati su pod imenom Torbeši. Jedan vek kasnije, Mijaci su imali oružani sukob sa islamizovanim stanovništvom oko pašnjaka i tada je islamizovano stanovništvo Galičnika ponovo vraćemo u hrišćanstvo. Po knjigama to je bilo 1843. godine. Poznati Mijak, Georgi Pulevski koji je rođen 1817. objavio je trojezični rečnik promovišući makedonski jezik i naciju kao posebnu. Godine 1822. napisano je neobjavljeno leksikografsko delo Panajota Ginovskog „Mijački rečnik po našem govoru“, koje sadrži 20.000 reči. U leto 1875. godine održan je referendum o crkvenoj pripadnosti hrišćana u Debarskom srezu. Većina je podržala prisajedinjenje Bugarskoj egzarhiji. Samo 2 sela i 20 kuća u Debru podržavala su Carigradsku patrijaršiju, koju lokalni Bugari doživljavaju kao grčku crkvu. Tokom Ilindenskog ustanka u Kruševu (2–3. avgust 1903.), poznati Mijak koji je učestvovao bio je Veljo Pečan. Tokom gerilskog perioda, Mijaci su se delili na one koji su se identifikovali sa Srbijom i na one koji su se poistovećivali sa Bugarskom; jedan srpski vojvoda bio je Doksim Mihailović iz Galičnika, dok su bugarske vojvode bile pod Maksimom N. Bogojom.Neki od poznatih Mijaka su bili I Tale Krastev, Ivan Pendarovski, Rade Jankulovski, Kiro Simonovski, Ianaki Tomov, Apostol Fračkovski itd. Jedan od vođa i osnivača VMRO-a, Damjan Gruev je takođe Mijak (iz Smileva).
Još o Mijacima i zanimljivim događajima toga kraja
Mijaci su savladali duborezbarski zanat, a dugi niz godina u rejonu Male Reke radila je rezbarska škola. Oni su zaslužni za neverovatnu rezbariju koja se nalazi u manastiru Svetog Jovana Bigorskog, koji se smatra najboljim u Makedoniji.
Galička svadba je naziv tradicionalnog venčanja i karakterističnog obreda, koji se svake godine održava na Petrovdan, 12. jul, na kome se bira par koji će se venčati i biti prikazan na nacionalnoj televiziji. Teškoto oro, pastirska narodna igra Mijaka, jedna je od nacionalnih igara Makedonije.
Neki Mijaci veruju da je Skenderbeg, albanski vojskovođa i narodni heroj, poreklom iz Mijačije.
Mijačka arhitektura postala je odlučujući faktor u kulturi Mijaka. Mijaci su bili među najveštijim zidarima i pomogli su bogatim Arumunima (Vlasima) da u 18. veku Kruševo razviju u veliki, napredan i lep grad. Osim nekih zidara iz krivopalanačkog kraja, oni su bili najveštiji u celoj Makedoniji i na Balkanu. Manastir Sveti Jovan Bigorski je podignut u mijačkom stilu…
KOSOVRASTI I BANJIŠTE
Po povratku za Debar ostavismo Cvetu da se vidi sa školskim drugaricama, a Kosta i ja skoknusmo do čuvene banja Kosovrasti. Ista je poznata po lekovitosti, znatno renovirana i modernizovana u odnosu na onu koju sam svojevremeno posećivao.
Banja u Kosovrastima
Kasnije smo obišli i čuvenu banju Banjište koja se ušuškala u ogromnim krošnjama kestena, po kojem je taj kraj čuven, na obroncima velikog Koraba, takoreći na samoj granici sa Albanijom. Tu smo i ručali u predivnoj atmosferi u parku restorana odakla se pružao predivan pogled na okolinu i neverovatno zelenilo.
Na ulazu u Banjište: brat i sestra Kosta i Cveta
Simbolični bunar u parku restorana u Banjištu. Cvetin osmeh sve kazuje
Zanimljiva klupa za odmor u parku banje
Obe banje su u vlasništvu debarskog tajkuna koji ih je prosto preporodio i privukao ogroman broj turista kao i onih koji ih koriste u lekovite svrhe.
ZLATARA
Sledećeg jutra, nakon što smo doručkovali – ja teleću a Cveta i Kosta škembe čorbu koje su ruku na srce vrhunskog ukusa, prošetali smo čaršijom, susrećući dosta poznatih lica. Naravno, Kostu i Cvetu su najviše prepoznavali i javljali se na makedonskom ili albanskom jeziku, što i ne čudi jer je to njihov rodni grad. Prva destinacija nam je bila zlatara “Belji Erebara”, koja je najpoznatija u zapadnom delu Makedonije. Ljubazna vlasnica Liljana Erebara, ostaje sa Cvetom da pravi “muabet” a nas muškarce šalje kod gazde (muža) Beljija u kompleksu iza, koji vodi najbolju piceriju u gradu.
Panče, Doca, Rade i Bale
Na rastanku sa Debarčanima: Buba, Cveta, Rade, Nataša i Živko
Nataša Andonovska i Cveta Berak
Ubrzo nam se pridružila i Cveta i nakon prijatnog druženja sa gazdom od sat vremena, otišli smo u zakazanu posetu prijateljima, Pančetu i Dostani (Doci) koji su nas od srca dočekali i bogato poslužili. Doca je Cvetina školska drugarica a Panče moj i Kostin prijatelj iz momačkih dana, pa smo vreme proveli i u evociranju nezaboravnih uspomena. Uz domaću rakiju i hladno pivce. Naravno, mi muškarci smo posetili čuvenu ćevapnicu kod Bore (danas pokojnog) koju sada drže neki drugi ljudi.
Pre povratka iz Debra svratismo na piće kod Zudija koji je “Bog i batina” u rekreativnom centru. Neverovatan lik.
Na kraju četvorodnevnog boravka u Debru koji je sada neki drugi grad u kojem smo se prelepo proveli, na povratku za Ohrid, opet zastadosmo u Lukovu na osveženje i divljenje žutim pastrmkama.
SUSRET SA našim “kanađanima” i KOLEGOM S POSLA
Zalazak sunca koje je na površinu jezera bacalo zlatne niti čineći prizor kao iz bajke, odveo nas je do Kostinog stana.
Na kolačima u slastičarni: Dušan, Rade, Olivera, Kosta i Natalija
Kod Činara u srcu Ohrida, sreli smo se našim Australijancima: Milan, Cveta, Sandra i Rade
U restoranu na obali jezera: Rade, Sandra i Milan
Uveče smo izašli u “život”. Sreli smo se sa Oliverom ovoga puta sa njenom ćerkom Natalijom, zetom Dušanom koji je inače Srbin i njihovim sinom Milanom. Otišli smo u restoran negde u čaršiji da se okrepimo ali, u međuvremenu sam doznao da se u Ohridu nalazi i moj kolega sa posla u Australiji, Milan Ljubinović i dogovorismo se da se sa njima vidimo na sladoledu i kafi (za mene i pivo) u restoranu “Bistro” na samoj obali jezera. Bi mi veoma drago da se eto sretosmo sa Milanom i Sandrom na drugom kraju sveta. Svet je baš mali, kako rekoše.
Popadani od umora, uveliko posle ponoći “poljubismo” jastuke jer su nas sutradan čekale nove avanture. Cveta je tako maštovita da uvek nađe neku zanimaciju. O tome u sledećem nastavku. Živeli!
