Popularnog glumca Dejana Jelaču, gledali smo u Srbiji u sjajnim ulogama televiziskih serija, pozorištu, ali i kao izuzetnog voditelja televizijskih emisija…
Pamtimo ga po vrhunskoj glumi, velikoj harizmi, koja njegove role čini tako uverljivim. Uspešnu karijeru nastavio je da gradi i u Americi. Njegova gluma povezuje ga sa publikom širom sveta, od Njujorka gde danas živi i radi, preko Beograda, Los Anđelesa, Holivuda itd… što mu donosi još veću slavu i posebnu magičnost. U razgovoru koji smo vodili osvrnuli smo se na sam pocetak.
Gde ste završili glumu i u čijoj klasi?
– Glumu sam završio na Akademiji umetnosti kod Feđe Stojanovića i Miše Vukobratovića, ozbiljnih profesora i imao sam sreću da sam imao takve pedagoge. Iskustvo sa Akadmije mi je dragoceno. Škola je najvažnija. Na kraju, pet odsto je talenat, a ostalo je konstantan rad na sebi. Još na drugoj godini studija sam počeo da nastupam u Pozorištu na Slaviji, Ateljeju 212, KPGT-u, ali me je put brzo odveo na stranu televizije i filma.
Koje zapažene angažmane ste imali posle Akademije u Srbiji?
– Zapažene angažmane imao sam u serijama “Prići bliže”, “Porodično blago”, na RTS-u, “Kanal Mimo” i “Zvezdara”, na Televiziji Pink, “Drzavni službenik” gde mi je partner bio Žarko Laušević. Iz pozorišnog iskustva kao najznačajniju ulogu izdvojio bih ulogu Koriolana, a posebno mi znači što sam u serijalu “Zaboravljeni umovi Srbije” na Radio Televiziji Srbije tumačio lik Kralja Petra i Karađorđevića.
Zašto ste se odlučili da napustite Srbiju i ostanete da živite u Njujorku?
– Kada sam u Srbiji završio glumu, poželeo sam da master studije upišem van zemlje. Amerika mi je delovala primamljivo i bila mi je jedna od opcija. Međutim, ja sam i pre usavršavanja otišao u Ameriku, pa sam tek kasnije u Los Anđelesu završio master studije. Razlog je bio jednostavan – poželeo sam nešto drugačije, nešto što nema veze sa Srbijom u tom umetničkom smislu. Video sam kako je gluma kotirana kod nas pa sam imao želju da vidim kako je to u inostranstvu.
Ostvarenje mog američkog sna započelo je pre 18 godina, kada sam otišao da posetim majku. Tom prilikom mi je drugar, uz kafu i neobavezno ćaskanje, rekao da NBC radio traži spikera i da ne bi bilo loše da konkurišem. Iako mi je delovalo neverovatno da bi baš ja mogao da dobijem angažman u čuvenoj medijskoj kući, ipak sam poslušao savet prijatelja. Pojavio se kasting, uradio sam intervju preko telefona i već sutradan doživeo iznenađenje. Producent me je pozvao i saopštio da sam dobio posao.
Sećam se da sam ga pitao, kako može da mi da posao a da me nije ni video, na šta je odgovorio kako mu je izgled nebitan, i da su mu glas i akcenat bili presudni. I od tada kreće moj američki san. U Americi sam se našao savim slučajno, spletom srećnih okolnosti i ostao da živim i radim u Njujorku. Tako sam potpisao petogodišnji ugovor, sa sobom sam imao jednu torbu a u Beogradu 8 predstava na repertoaru, emisiju na RTS-u “Poziv za ples”, radio sam jutarnji na radiju “S”, emisiju “Četvrti zid” na Art kanalu… Samo sam pomislio – kako ću sada da zovem te sve ljude i kažem im da ostajem? Međutim, svi su dobro razumeli ovu priliku, jedino sam sa RTS-om imao problem, ali sve smo nekako sredili. Tako sam ostao u Njujorku i 7 godina nisam bio u Srbiji.
Da li vam je Amerika pružila više uslova za rad, koliko ste zadovoljni životom u Njujorku?
– Naravno, zato sam i ostao. Moja profesija se ovde mnogo više ceni. Ne samo što su uslovi za kreativan rad bolji, nego je moj posao ovde, mnogo bolje plaćen. To mi stvara udobniji život. Tako da sam sada u poziciji da biram šta ću da radim. Posle 18 godina godina u Americi, slobodno mogu da kažem da živim svoj san. Živim u gradu koji volim. Radim nešto što volim, okružen sam ljudima koje volim, pronašao sam svoj mir.
Publika vas najčešće može videti u Njujorku, imate li pozive iz drugih američkih gradova?
– Radim po celoj Americi. Često sam na relaciji Njujork – Los Anđeles. Prošle godine sam snimao film “Kaddish” u Filadelfiji. Ostvarenje “22 Jump Street” sam snimao u Nju Orleansu. Vrlo često putujem.
Malo koji glumac sa naših prostora može da se pohvali da je igrao u američkim filmovima i da je snimao u Holivudu, Los Anđelesu. Vama se baš posrećilo. U kojim ste filmovima igrali i šta trenutno snimate?
– Hvala, igrao sam u filmovima: “22 Jump Street”, “American Rouge”, “Blossoms of Fight”. Zbog lika koji sam tumačio u filmu “Maze” morao sam da učim arapski jezik, a nedavno sam imao premijere dva nova filmska ostvarenja “Just one more kiss” i “Kaddish”. Serije “Elementary” gde mi koleginica bila mega zvezda Lusi Lu. “A Crime to remember”, “Younger”, “Orange is the new black”, “The Blacklist”. Trenutno snimam triler “In the Dark” gde igram opsesivnog oca. Veoma komplesna i tragična priča. Očekuje me premijera na leto.
Koje ste filmske zvezde upoznali u Holivudu?
– Glumio sam sa Lusi Liu i ona je svarno simpatična. Radio sam sa Dženifer Lopez, Džonijem Hilom. Upoznao sam Meril Strip. Sva ta velika imena filmske industrije su jednostavni normalni i opušteni ljudi koji se voze gradskim prevozom, nemaju nikakvu famu oko sebe, niti telohranitelje. Džuliju Roberts možete videti u supermarketu kako kupuje namernice, Džulijan Mur koja živi blizu mene, bez trunke šminke dok šeta decu.
Kada biste mogli da birate sa kojim rediteljem biste voleli da sarađujete, ili sa kojom glumicom ili glumcem da igrate?
– Voleo bih da sarađujem sa rediteljskim imenima kao što su Stiven Spilberg, Pedro Almodovar i Martin Skorseze. Voleo bih da se nađem u zajedničkom filmskom kadru sa Meril Strip, Džulijanom Mur, Šerliz Teron i omiljenim kolegom Šonom Penom. Najfascinantnija, omiljena glumica u koju sam zaljubljen je Šerliz Teron… Sretao sam mnoge osobe sa javne scene ali ona je jedina zbog koje sam se tresao kada sam je upoznao. Video sam je na jednom koktelu u Njujorku, prišao sam joj i rekao koliko je obožavam i da sam zaljubljen u nju. Ona me je zagrlila. Mislilo sam da će mi srce iskočiti iz grudi.
Koliko ste vezani za Srbiju?
– Bilo je teško, dolazili su trenuci kada sam poželeo da spakujem kofere i vratim se u Srbiju ali sam se onda zaustavljao. I bio sam u pravu, jer sam od retkih koji žive američki san. Imao sam veliku sreću i još uvek je tako, da radim posao za koji sam se školovao i koji volim. Nostalgiju osetim kada posle napornog dana dođem kući. Dok radite ne obraćate pažnju da vam nešto nedostaje, jer nemate vremena za takve misli. Ali kad ste kod kuće sami sa sobom, onda vam misli idu ka porodici, prijateljima, rodnom kraju. Dolazim jednom godišnje i ostanem po nekoliko meseci i osim što snimam novu sezonu emisije, uživam u svom rodnom gradu Jagodini i u Beogradu. Taj dolazak mi izgleda kao odmor koji traje malo duže.
– Gluma je moj prioritet, a voditeljstvo je nešto što je normalno proisteklo iz ove profesije. Kada dođem u Srbiju snimam emisije “30 minuta” i veoma sam srećan što ljudi svaki put za nestrpljenjem isčekuju novu sezonu. Gluma je zanimanje u kojem možete da spojite više oblasti. Moja autorska emisija “30 minuta” dočekala je već svoju dvanaestu sezonu. Emisije vredno snimam kad sam u Srbiji a one se kasnije emituju tokom godine. Tako su mnogi ljudi zbunjeni gde ja zapravo živim, pošto sam prisutan u medijima. Ugostio sam bardove srpske kinomatografije: Milenu Dravić, Ružicu Sokić, Ljiljanu Blagojević, Tanju Bošković, Nebojšu Glogovca, Predraga Ejdusa, Nebojšu Dugalića, Svetlanu Bojković itd…
Dejane, hvala na razgovoru. Šta biste za kraj poručili našim čitaocima?
– Ja sam primer kako je sve moguće. Želja i vera su važan faktor. Sledi svoje srce i uspeh je zagarantovan. Budi strpljiv i uporan. I možda je najvažnije voleti sebe. Hvala Vama i redakciji “Svet Australia”, veliki pozdrav svima.
Slavica MOMAKOVIĆ
