Piše: Rade BERAK
Malo sam se “ulenjio” sa pisanjem putopisa koji sam započeo prošle godine i došao do 9. nastavka. Možda je dolazeće leto u Australiji uticalo, ko bi ga znao, tek na početku jeseni koje tradicionalno kod mene budi inspiraciju, nastavljam sa dogodovštinama iz starog kraja.
Po povratku iz Sarajeva i blagog razočarenja u smislu da to nije onaj lepi i romantični grad kakav je bio u mojoj mladosti, naši grabovački domaćini, Đurići, prirediše mom šuraku i Cvetinom bratu Kosti, zaista impresivan ispraćaj za Makedoniju.
Goran Đurić sa roštilj specijalitetima
Pečenje i krompirići ispod sača remek delo Bože Đurića
Ovi dobri ljudi i domaćini su pripremili kraljevsku trpezu tim povodom, a veselje je održano u porodičnoj kući čika Božidara gde su, osim njega, sina Gorana, snaje Dragane, došli i prijatelji i saradnici Đuro Krčić, Nemanja Panić i veliki partizanovac Vladan Đurđević. I naravno, nas troje – Kosta, Cveta i ja.
Razni specijaliteti ispod sača su nešto što će nam zauvek ostati u sećanju. Tu smo se dogovorili da sutradan Nemanja i ja odvezemo Kostu do zagrebačkog aerodroma odakle će on, prepun lepih doživljaja i utisaka, presrećan, odleteti za Skoplje.
Po povratku iz Hrvatske, Nemanja koji je inače živa enciklopedija, svratismo u restoran u Banja Luci po imenu “My Way”. Tu naručismo ogromne porcije pečenja koje ja, uzgred, osim malog parčeta gotovo nisam ni okusio. Meni je to bilo premasno te sam isto dao Nemanji. On je korpulentan čovek i nije sa tim imao problem.
Pre povratka za Beograd provedosmo Cveta i ja par dana – prvo u Bakincima kod Goranove tazbine, a onda posetismo Čelinac, Hajdučke vode, manastir Liplje…
Dr Zlatko Jurić, recezent mog romana
Filip Perišić, voditelj promocije
Rade Berak na promociji
Rade sa Bojanom jednom od rukovodilaca Narodne biblioteke u Kotor Varošu
Dan Ivanjdan, 7. jul bio je rezervisan za promociju moje knjige “Na mestu voljno – Skopske priče” i to u Narodnoj biblioteci u Kotor Varošu. O tome sam već pisao kao i par tamošnjih portala pa ne bih da se ponavljam. Mogu samo reći da je bilo nezaboravno i veliko hvala svima koji su to organizovali a posebno Bojani i Maji službenicima Biblioteke.
I došlo vreme da krenemo ka Beogradu. Kako je uveliko bila sezona godišnjih odmora, poslušasmo savet da ne idemo preko Gradiške gde je na granici čekanje, ubi Bože, već da krenemo koridorom prema Bijeljini.
Najbliže nam je iz Grabovice bilo da idemo preko Teslića, Doboja… em što je priroda prelepa, em se nagledasmo bezbroj crkava, benzinskih pumpi, restorana i kafana, te mnoštvo onih prodavaca “krajputaša” koji nude lubenice, paradajz, krastavce i drugo razno voće i povrće, sveže ubrzno direktno sa farme. Jedino što nam nije bilo po volji je preteran broj kamera koje su vrebale da napravimo neku grešku. Morao sam ih razočarati jer od mene se nisu ovajdili…
U restoranu “Lanterna” kod Doboja
Cveta je probala i izvanredne palačinke sa džemom u “Lanterni”
Na putu ka Doboju, tačnije u selu Trnjani, zastadosmo da se odmorimo i okrepimo u restoranu “Lanterna”, ali i da Cveta uradi njen “fumare”. Hrana je bila ukusna a mladi i kočoperni momak koji nas je služio pokazao je manire svetskih konobara.
Prođosmo kroz Bijeljinu i stigosmo do graničnog prelaza Rača. Pade mi na pamet hit pokojnog Bore Drljače “Plači mala, plači”. Sledi neprijatna situacija sa carikom, jednim suvonjavim brkajlijom koji je izgledao kao da do podne mrzi sam sebe a popodne ceo svet.
Pružim pasoše a on gleda, prelistava… čini mi se, čitava večnost.
- Kada ste ušli u BiH? – upita melanholičnim glasom.
- Pre deset dana preko Gradiške.
- Ovde nemate pečat. Niste se ni prijavili. Imate li neki fiskalni račun. Ispada da izlazite iz zemlje a da u nju niste ušli.
- Pa nisam ja kriv što nam je vaš kolega u Gradišci samo dao znak rukom da prođemo.
Gleda suvonjavi brkajlija u nas i reče:
- Morate platiti kaznu!
- Kolika je ta kazna?
- Sto evra po osobi i uzeće oko sat vremena dok popunimo formulare.
Ja uveliko “prokuvao” k’o ekspres lonac ali se suzdržavam, plus Cveta me bocka u rebra da ne uradim neku glupost.
- U redu gospodine (daleko je on od gospodina, mislim u sebi). Platićemo ali ja se izvinjavam jer stvarno nisam znao proceduru niti nam je ko objasnio – rekoh pokorno.
Onda se i Cveta uključi u diskusiju i njene reči su izgleda “skuvale” brkajliju koji nevoljno “počekića” pasoše i reče: “Ajde”!
Srećni što prođosmo i diveći se lepotama čak kriju reka: Drine, Bosuta i Save, uputismo se kao prestonom Beogradu.
Usput kao Beogradu, zastadosmo u selu Kuzmin gde kupismo lubenicu i dinju od prodavca “krajputaša”.
Iako spadam u kategoriju onih koji zaista dobro čita i prati znakove, sa autoputa Miloš Veliki (ne znam na kojeg Miloša se odnosi ovo “Veliki”, budući da srpska istorija nema velikana tog imena ili nadimka?! Ostaje da nagađamo da li je u pitanju Obilić ili Obrenović), skrenuo sam malo prerano I put me odveo ka Novom Beogradu. Budući da nisam imao SIM karticu od Srbije, zastadoh na dva-triu mesta da se raspitam kako da stignem do Zelenog venca.
Cveta je uživala u specijalitetima kod jetrve Vesne
Iscrpljeni od puta ali puni utisaka, posle bogovske večere koju je snaja Vesna, vrsna kuvarica pripremila i, naravno, šljivovicu i Jelen pivce, „poljubismo“ ktevet kao najrođenije i utonusmo u san.
Sutradana nas je čekao dug put za Makedoniju, tačnije za Ohrid. O tome u sledećem nastavku.
