Lepa Brena dala je veliki intevrju hrvatskom portalu 24sata.hr, pred koncert koji će imati 14. decembra ove godine u Zagrebu. Kako je istakla, roditelji su ti koji su joj omogućili lepo i bezbedno detinjstvo, a kada je reč o kostimima koje je nosila tokom decenija unazad – ne poseduje nijedan.
Kakvo ste dete bili?
– Do 20. godine bila sam ratoborna devojčica. Možda je bilo bolje da sam bila muško. Bila sam jako nestašna. Dečaci bi me štipkali, a ja ih premlatila jer sam bila najveća i jača od njih. U petom razredu osnovne bila sam kod nastavnice muzičkog Radmile Čaić, uvek u zadnjem redu jer sam bila najviša. Tamo smo se štipkali, smejali i u tom trenutku moja nastavnica je bila jako ljuta i rekla mi je “Jahićka, izađi napolje! Sad ćeš da staneš ovde pred mikrofon i odmah da izabereš pesmu koju ćeš da pevaš na festivalu Mladih graditelja i bićeš solista da bi se smirila”. Ja kažem “Dobro, ja ću da pevam “Sviraj mi o njoj””, jer sam to pevala i kući i gde god se sedne.
Je li to tada bila slatka kazna ili ona prava?
– Najpravija. Mi smo kao mladi puno pričali, gledali se, igrali odbojku, košarku, crtali smo, šetali po korzu. Za to takmičenje mama mi je sašila koralno narandžastu haljinu, kupili su mi nove dokolenice i cipele. Još pamtim tu sreću. Nema ničega na svetu, kao taj osećaj veselja kad su ti onda kupili neki novi komad odeće. Priželjkujem da ga ponovo osetim, da mi se vrati. Danas je to navika, nema sreće i zadovoljstva. Kad sam izašla na pozornicu, nije mi bilo svejedno. Ruke sam držala na leđima jer mi je znoj curio sa oba dlana. Mislila sam “počeće da kaplje pa će se ljudi zamisliti odakle ta voda ide”. Onda sam stavila ruke uz bokove, ma zapravo nisam znala kuda ću sa njima. Srce mi je lupalo, mislila sam da šeta po celom telu, da menja položaj, da mi je malo u grlu, pa onda otišlo u glavu, pa stalo u grudima, stomaku. Bila je to moja prva i posljednja trema u životu. Kad sam počela da pevam, nakon 10, 20 sekundi dobila sam snažan aplauz i on je razbio sve moje strahove. Shvatila sam da je pevanje sastavni deo mene, tim više što sam na tom takmičenju osvojila prvo mesto za svoju školu. Molila sam Boga da me zovu i sledeće godine.
Od koga ste nasledili talenat?
– Mama je pevala, pevala je i moja nana, mamina majka, koja je bila samouka i jako je volela muziku. Deda je otišao u Beč i kupio joj je harmoniku i ploče sa gramofonom i ona je počela da peva.
Zarađivali ste sa 16 godina, do tad ste već bila proglašena učenicom generacije, a bavili ste se i sportom. Kako ste sve stizali?
– Moji roditelji, Ifeta i Abid, omogućili su nam skromno i bezbrižno detinjstvo. Ni sestra Faketa ni brat Faruk od silnih obaveza nismo imali vremena besposličariti po ulici. Imali smo prijatelje, naravno, i dovoljno vremena za njih, ali nikad za onu lošu stranu. Nikad nisam pušila, opijala se, probala drogu. Čak i u vreme mojih najvećih uspeha retko sam izlazila. To nam je od detinjstva usađeno. Igrala sam i košarku, trenirala sam u brčanskom klubu “Interplet”, a trener, inače profesor fizičkog vaspitanja, dao mi je nadimak Brena jer mu je valjda bilo nespretno vikati po dvorani Fahreta.
Bili ste devojčica kad ste čuli proročanstvo da ćete biti poznatija od Tita. Je li to, kako se danas piše, bila baba Vanga?
– Nije. Sedeli smo i doručkovali kod komšinice u dvorištu. Sećam se da je neko upravo doneo kafu, kad je naišao jedan stari gospodin i tražio čašu vode. Brzo sam ustala da mu pomognem, dala sam mu čašu vode i stolicu da sedne, pa onda i moju kafu. Ponudila sam mu da pojede nešto i on je započeo priču. Tad sam bila u sedmom osnovne. Obraćao se mojoj mami i rekao “Pretpostavljam da je to vaša ćerka. Kao što je poznat Tito, tako će biti poznata i ona”. Pomislila sam da niko ne može biti poznat kao Tito, da govori gluposti, a izgleda da je, osim što je bio prorok i vidovit, očito mogao i da čita misli. Tad se okrenuo prema meni rekao “Nisam lud, znam šta misliš. Bićeš jako uspešna žena”. U šali sam ga upitala hoću li imati novca kao i Tito, hoću li biti bogata, a on je filozofski rekao “Putovaćeš dokle ti pogled dopire, imaćeš puno novca, koliko rukama možeš zgrnuti u naruče”. Rekao je još da se mama ne treba brinuti za moju budućnost, jer ću ja brinuti o svima njima.
Jeste li mu tada poverovali?
– Već tad sam bila realna i racionalna. Mislila sam da niko ne može biti uspešan bez pomoći uglednih i bogatih roditelja. Mi kod kuće nismo bili bogati i moji mi nisu mogli pomoći. Bila sam svesna da nisam nešto posebno lepa, da ne posedujem poseban talent, ali znala sam već tad da ću napraviti nešto, da ću biti vrlo nezavisna, jer sam naprosto takva rođena. Prorok nam je pričao da odlazi na mesto gdje je bio Sremski front, da boluje od dijabetesa, ali i naglasio je da mu mozak dobro radi. Dodao je da će se moj uspeh brzo dogoditi i zamolio me da svaki put kad ga se setim zapalim sveću za njega. I otišao je. Kad god ga se setim, zapalim mu sveću. Činim to i danas.
