Najjednostavniji način da iskvarite mlade, jeste da im kažete da više poštuju one koji se s njima slažu od onih koji misle drugačije.
Zamolim skoro jednog od urednika da mi intervjuiše tog i tog pevača, čitaj estradnog umetnika/umetnicu. Posle izvesnog vremena dobijem odgovor da ta i ta „zvezda“ ne može ništa da uradi bez znanja menadžera, odnosno da naš urednik mora da kontaktira menadžera. I ja, lepo, kažem: „Sa takvima nemoj uopšte da razgovaraš, ni da trošiš vreme“. Čuj, molim te, menadžeri?! Oni imaju menadžere, a ovamo Boga mole da ih neki kafandžija pozove da pevaju za bakšiš.
Imao sam i sam par istih iskustava ranije. Javim se estradnoj ličnosti a ona kaže: „Obrati se mom PR“ a da pritom, pojma nema ni šta to PR znači, ali eto, važno je imati PR-a! Ta estradna ličnost me više nije zanimala, pa makar da je u međuvremenu postala i najveća svetska zvezda; veća i od Bijonse, Ledi Gage, Maraje Keri, Robija Vilijamsa…
Razumem da je nekima koji su mega popularni i zatrpani su ponudama za nastupe, potreban menadžer da sve to ugovore, regulišu, isplaniraju… ali čak ni njima ne određuje on kome će i za koje medije davati izjave, već sami umetnici to rade po svom afinitetu, ali, brale, naši gologuzani koji bi za šaku dolara i najrođenije izvisili, da se pozivaju na menadžera, to već spada u kategoriju primitivizma i prostakluka.
Oni siguran sam, zahvaljujući čudima satelitske i digitalne tehnologije, prate te neke svetske trendove, pre svega američko proseravanje gde se, recimo, jedna prostitutka sa bezbroj porno filmova iza sebe, pravi milijarderkom i idolom za mlade, pa kobojagi zamišljaju kako bi sve to izgledalo u „balkanskoj verziji“. Misle kako su novinari koji su danas školovani i elokventni ljudi i većinom revnosni u poslu kojim se bave, njihovi fanovi i da trebaju da balave na pomen njihovih imena, te da se prosto tope ako se kojim slučajem sretnu sa njima. ”Ide, begaj”, što bi rekao čuveni majstor Žika.
Nije mi namera i neću da etiketiram nikoga imenima, jer od toga ne vidim neku vajdu, želja mi je da jednostavno (po)kažem u kakvom imaginarnom svetu i bunilu žive naše, nazovi, zvezde! Zato ja, što nije teško primetiti, radije pišem o onim umetnicima koji su skromni i zahvalni kad im se da određeni prostor. Nikakvi menadžeri i PR me na zanimaju kad je u pitanju novinarski posao i tu jedino i isključivo komuniciram sa onim ili onom o kojima želim da pišem ili intervjuišem. Zato ja obično kažem da je tim umišljenim karakondžulama sampouzdanje glasno i nesigurno, a da je ovima što su manje poznati i uvek spremni izaći u susret, ono tiho i korisno. Kraj priče!
Izvinite, ja, onako, u prolazu!
RADE BERAK
