JASMINA JOVANOVIĆ MACA: „Bridging Worlds je postao stvarnost pred mojim očima“
Piše: Slavica Momaković
Jasmina Jovanovic Maca, velika slikarka, ikonopisac i istoričarka umetnosti, kada se prijavila na međunarodno takmičenje “The People's Artist 2026”, prezentovano od holivudskog glumca Džonija Depa, želela je samo da svoj rad predstavi novoj publici. Nije ni slutila da će njene slike otvoriti kapije sveta, da će to putovanje prerasti u priču koja će povezati hiljade ljudi na nekoliko kontinenata da će njene sike dovesti do zvaničnog statusa četvrtfinaliste u konkurenciji od preko 270.000 svetskih umetnika.
Po završetku takmičenja dobila je i posebno priznanje organizacije The Art of Elysium — mesto ambasadora njihove misije Art Heals, koja promoviše isceljujuću moć umetnosti.
Ali Jasmina danas, više od svega, govori o ljudima. O podršci koja je stizala iz Srbije, Amerike, Australije, Kanade i mnogih drugih krajeva sveta. O prijateljima, porodici, studentima, crkvi, medijima i nepoznatim ljudima koji su joj pokazali da umetnost zaista može da premosti kontinente.
Jasminine slike su unikatne, zadivljujuće, kao da imaju nebeski blagoslov deluju na ljude, isijavaju sa mnogo lepote, ljubavi, radosti, mira i topline, prenose dobru energiju ali i podsećaju da su ključevi umetnosti u njenim rukama!
Draga Jasmina, kada se osvrnete na ovo takmičenje, na šta prvo pomislite?
Pre svega na zahvalnost. Naravno da sam ponosna što sam stigla do zvaničnog četvrtfinala u konkurenciji od par stotina hiljada umetnika iz celog sveta. To je veliko priznanje i biće zauvek deo mog umetničkog puta.
Ali kada se sve završilo, shvatila sam da više ne razmišljam o samom plasmanu u četvrtfinale. Razmišljam o ljudima. O porukama koje sam dobijala, o prijateljima koji su glasali svakog dana, o mojim studentima koji su navijali kao da se radi o njihovom takmičenju, o ljudima koje nikada nisam srela, a koji su odvojili vreme da mi daju podršku.
Iskreno, to me je najviše dirnulo. U jednom trenutku ovo više nije bilo samo moje takmičenje. Postalo je mnogo šira, lepša priča.
Da li ste očekivali da ćete stići tako daleko?
Ne, iskreno nisam. Prijavila sam se sa željom da moj rad vidi nova publika. Naravno, svaki umetnik se nada da će njegov rad biti primećen, ali kada znate da ste medu tolikim brojem umetnika iz celog sveta, ne možete unapred ništa očekivati.
Svaki novi krug bio je iznenađenje i radost.
Posebno sam ponosna da sam tokom takmičenja nedeljama bila prva u svojoj grupi, da je kampanju pratilo više medija i da je podrška dolazila iz više zemalja.
Naravno volela bih da sam prošla dalje, međutim sada kada se sve sleglo shvatila sam da sam kroz ovo iskustvo dobila nešto što se ne meri samo rezultatom. Između ostalog dobila sam potvrdu da moj rad može da dotakne ljude. I to mi mnogo znači.
Često pominjete svoj projekat „Bridging Worlds“. Šta se tokom ovog takmičenja dogodilo sa tom idejom?
Da, radi se o ideji gde smo moji studenti i ja realizovali i predstavili umetnost kao jedan most koji spaja. Verujemo da umetnost može da poveže različite svetove, ljude, kulture, zemlje, generacije, vreme, tradiciju i savremeni izraz. Glavni centralni projekat ,” Bridging Worlds “, art instalacija mog studija trenutno se nalazi na prestižnij lojaciji , u konzulatu BIH, gde ga zahvaljujući generalnim konzulu Tatjani Telić, svi posetioci mogu videti. Taj idejni projekat mog studija sam prezentovala svetu kroz ovo takmičenje, koje i samo ima sličan karakter.
Tokom takmičenja, u jednom momentu, ideja projekta se samorealizovala i dobila svoj smisao kada su ljudi iz Srbije, Amerike, Australije, Kanade i mnogih drugih zemalja počeli da se sasvim spontano povezuju oko ove priče. Pomagali su jedni drugima da glasaju, delili su linkove, slali poruke, bodrili me i radovali se svakom novom uspehu.
Tokom glasanja bilo je neprijatnosti sa društvenim mrežama. Kako ste to doživeli?
Bilo je dosta teško, moram priznati, suočiti se sa “neočekivanim preprekama”. U jednom periodu Facebook je počeo da ograničava deljenje linka za glasanje. Mnogi ljudi su mi slali poruke i snimke ekrana da im se pojavljuje upozorenje da ne otvaraju link jer može biti spam ili neželjeni sadržaj. Naravno da je to neke ljude obeshrabrilo da nastave sa glasanjem, iako se radilo o legitimnom međunarodnom takmičenju.
Neke moje objave su uklonjene ili ograničene baš u važnim trenucima. Nije bilo prijatno, jer znate koliko se ljudi trude, a onda se pojavi prepreka na koju ne možete da utičete.
Ali tu se opet dogodilo ono najlepše, bez ikakvog očekivanja. Kada sam mislila da će sve stati, “most” se u jednom momentu pokrenuo, prosto sam od sebe i krenuo da premošćava kontinente.
Ljudi nisu odustali. Tražili su druge načine, slali linkove privatnim porukama, koristili QR kod, objašnjavali jedni drugima kako da glasaju.
Tada sam shvatila da se “Bridging Worlds “dešava pred mojim očima, ono u šta verujem godinama i ono što MACArt studio promoviše, jer više nisu bili u pitanju samo glasovi već smo svi bili jedno, jedna energija!
Po završetku takmičenja dobili ste i priznanje kao Ambasador misije „Art Heals“.
Koliko Vam to znači?
Mnogo mi znači. Dobila sam pismo od Jennifer Howell, osnivačice organizacije The Art of Elysium, u kojem piše da sam svojim učešćem zaslužila posebno mesto Ambasadora njihove misije Art Heals.
To me je iskreno dirnulo. Oduvek sam verovala da umetnost nije tu samo da bude lepa ili dekorativna. Umetnost može da uteši, da inspiriše, da nekome vrati nadu, da ga podstakne da i sam nešto stvori.
Kada sam pročitala to pismo, imala sam osećaj da je misija salona Elysium, vrlo slična sa misijom MACArt studija. Zato mi to priznanje znači možda i više nego što umem da objasnim.
Ko Vam je bio najveći oslonac tokom takmičenja?
Moj suprug Vladimir, bez ikakve dileme.
On je bio uz mene od prvog dana. Ne samo u lepim trenucima, nego i onda kada sam bila umorna, zabrinuta ili razočarana. Kada bih počela da sumnjam, on bi me podsetio zašto sam krenula i zašto treba da nastavim.
To je ona podrška koja se možda ne vidi spolja, ali bez nje ništa ne bi bilo isto. Uz njega su bili moja porodica, rođaci, prijatelji, moji divni studenti, kao i naša Crkva Svetog Vaznesenja u Rokfordu i otac Simeon Jančić. Svako od njih mi je dao snagu na svoj način.
Moji studenti su posebno emotivno doživeli ovo takmičenje. Oni nisu samo moji polaznici, oni su postali moja umetnička porodica. Radovali su se svakom mom uspehu i verovali u mene iskreno, iz srca.
Veliku podršku pružili su Vam i mediji.
Jesu, i na tome sam zaista zahvalna. Posebno želim da zahvalim portalu “Svet Australia”, dragoj urednici i velikoj prijateljici, Slavici Momaković Miljanović kao i glavnom uredniku Radetu Beraku.
Slavica nije bila samo neko ko je objavio tekst. Ona je zaista bila uz mene, pratila takmičenje, radovala se svakom koraku i svojim tekstovima pomogla da moja priča stigne do naših ljudi širom sveta. Takva podrška se ne zaboravlja.
Zahvalna sam i Nini Stojković i njenoj emisiji “Amerika u objektivu”, portalu “Serbian Times” sa novinarom Antonijem Kovačeviem, FB stranici Leskovačke Priče, mojim dragim Leskovčanima, mojim Rokforđanima, rođacima, prijateljima, kao i svima koji su prepoznali ovu priču i pomogli da dopre do ljudi.
Umetniku mnogo znači kada neko veruje da njegova priča zaslužuje prostor.
Vi već 26 godina živite i stvarate u Americi. Koliko je Srbija i dalje prisutna u Vašem radu?
Srbija je uvek sa mnom. Rođena sam u Leskovcu i tu su moji koreni, moje prve slike, prvi susreti sa umetnošću, prva ohrabrenja. Kasnije sam se školovala i studirala istoriju umetnosti u Beogradu, a onda me je život odveo u Ameriku. Ali čovek ne ostavlja svoje korene iza sebe. On ih nosi sa sobom. U mom radu se prepliću sve te niti – Srbija, Amerika, pravoslavna duhovnost, tradicija, savremeni izraz, snovi, simboli, sećanja.
Možda je baš zato ideja mostova toliko važna u mom stvaralaštvu. Svaka slika je most. Most koji prenosi emociju, poruku ili vreme. Ja ne osećam da pripadam samo jednom prostoru. Osećam da kroz umetnost mogu da povežem sve ono što jesam.
Šta Vas je ovo iskustvo naučilo?
Da dobrota, humanost i ljubav nisu nestali.
Možda to zvuči jednostavno, ali za mene je to najvažnija lekcija. U vremenu kada često slušamo o podelama, udaljenosti i hladnoći među ljudima, ja sam doživela nešto potpuno drugačije. Doživela sam da ljudi žele da pomognu. Da se raduju tuđem uspehu. Da odvoje vreme, da glasaju, podele, napišu poruku, daju donaciju, ohrabre.
Nisam pobedila na takmičenju, ali sam dobila nešto još veće – veru u blagoslov i veru u ljude!
Šta biste poručili mladim umetnicima?
Da ne odustaju lako! Umetnički put nije jednostavan. Nema uvek brzih rezultata, nema uvek sigurnosti, i često morate sami sebi da budete najveći oslonac, da verujete u sebe i to što stvarate.
Ali ako stvarate iskreno, ako ne pokušavate da ličite na nekog drugog i ako imate šta da kažete, vaš rad će pre ili kasnije pronaći put do nekoga.
Ne mora uvek do mase ljudi. Nekada je dovoljno da dotakne jednog čoveka. I to je velika stvar.
Umetnost nije samo talenat. Ona je veliki rad, upornost, hrabrost i potreba da svetu ostavite nešto svoje.
Za kraj , šta biste želeli da poručite svima koji su bili uz Vas?
Hvala! Hvala Bogu i hvala svima! To je najjednostavnija, ali i najiskrenija reč.
Hvala mom Vladimiru, mojoj porodici, rođacima, prijateljima, studentima, našoj crkvi, medijima i svim divnim ljudima koji su glasali, delili moju priču, slali poruke ili dali donacije.
Možda se takmičenje završilo, ali ono što je ostalo mnogo je vrednije.
Shvatila sam da sam pored svojih slika predstavljala mnogo više, svoju Srbiju, svoj rodni Leskovac i Kosančić, Beograd u kojem sam studirala, svoj Rokford koji je postao moj drugi dom, svoju porodicu, prijatelje, studente i sve ljude koji veruju da umetnost spaja, a ne razdvaja. Zato za mene ovo nije priča o jednom takmičenju. Ovo je priča o mostovima koje smo zajedno izgradili. A takvi mostovi traju mnogo duže od svake medalje, plasmana ili priznanja. Potvrdilo se ono u šta sam oduvek verovala, da snovi zaista mogu postati stvarnost kada ih gradimo zajedno.
