Poznati pevač narodnih, romskih i novokomponovanih pesama Alija Dalipović, imao je samo 14 godina kada je u Beogradu, započeo karijeru kao vokalni solista i igrač u KUD-u “Đoka Pavlović”, koje je predvodio Bora Ilić urednik radio Bograda.
Nesvakidašnji talenat potvrdio je pobedom na takmičenju “Zlatni slavuj” 1968 .god. u Smederevskoj Palanci sa pesmom “Zajdi zajdi”, odlukom stručnog žirija. Ta pobeda učvrstila je njegovu želju da postane profesionalni pevač jer je otišao na usavršavanje glasa kod čuvenog Miodraga Todorovića Krnjevca i počeo da uči note. Ubrzo zatim, snimio je svoj prvi singl za RTB “Znam da moram biti sam” i “Ti si radost mog života”, koje je komponovao Krnjevac.

Bila je to mladost

Povodom njihove plodonosne saradnje, za naš Portal je rekao:

“Izuzetna mi je bila čast i zadovoljstvo što sam učio, radio i bio u okruženju muzičke dinastije Krnjevac. On je bio veličina, otac naše narodne muzike u svakom pogledu, legenda, veliki gospodin i jako dobar čovek. Mnogo mi je pomogao, otvorio mi je vrata uspeha i pokazao put za moju karijeru. Žao mi je jako što više nije sa nama, šteta što tako veliki ljudi rano odlaze”.

Nastavio je da gradi karijeru i niže uspehe. Sa Maksom Popovim, orkestrom “Romalen”, Radetom Šamovcem, Radetom Jašarevićem, snimio je izvorne narodne pesme iz Makedonije i Kosova za arhivu Radio Beograda.
Drugu singl ploču sa pesmama “Suzama punim čašu” i “Nemam nikog da me voli” uradio je za produkcijsku kuću “Diskos” u saradnji sa kompozitorom Draganom Aleksandrićem.

Početkom 1970. god. njegova popularnost je uzela maha, počeo je da puni restorane u Beogradu, zahvaljujući njemu kafane “Petlovo Brdo” i “Lion” uvek su bile maksimalno popunjene. Pored Tome Zdravkovića koji je u to vreme pevao u “Gradskom Podrumu” u Beogradu bio je upamćen kao “kafanski boem”.
Njegovi najpoznatiji hitovi su: “Maruška”, “Ti si slatki otrov”, “Ja radosti nemam”, “Ciganka me jedna voli”, “Čudna ženo”, “Što sudbino oči nemaš”…

Najznačajnija pesma po broju pregleda na YouTube je “Himna Novaka Đokovića” koja je nastala 2011. godine u saradnji sa Srđanom Ivkovićem i Dušanom Delićem.
Snimao je pesme za velike produkcijske kuće: PGP RTB, Jugoton i Diskos, pratili su ga čuveni umetnici na harmonici Ljubiša Pavković, Miroljub Aranđelović Kemiš, Dragan Aleksandrić itd.

Sa kolegama iz Srbije

Član je “Beogradske estrade” od 1972. god. takođe, član je Udruženja profesionalnih muzičara Srbije “Melos”, i “Udruženja estradnih umetnika i izvođača Srbije” od 2016.
Alija živi sa porodicom u Čikagu od 1980. godine, miljenik je publike gde se god nastupa. Zbog divnog glasa, prelepe boje, odlične i nadahnute intepretacije, sposobnosti da podigne publiku na noge, dobio je nadimak “GYPSY KING” koji on mirno i dostojanstveno nosi. Privatno je veoma skroman, voli da pomogne ljudima, jako je druželjubiv nasmejan i uvek spreman u kafani da časti, zato ga je teško videti samog.
Intervju smo uradili relativno brzo jer je Alija prijatan i srdačan sagovornik, pritom i vrlo odgovoran.

Sa legendarnim Cunetom

Pripadaš vremenu kada se svirala i pevala dobra muzika, često akustična, sa lepim i odabranim tekstovima, kada su se iznad svega cenile vokalne sposobnosti, lepi maniri i poštovanje kolega. U današnjoj muzici postoje kvalitetne pesme ali i one koje ne reprezentuju našu profesiju. Da li ti nedostaje taj period muzike za dušu, sviranje živh instrumenata i velikog kolegijalnog uvažavanja?

Sa nostalgijom se sećam tog vremena i muzičke lepote velikih orkestara, nedostaje mi naravno, druženja je bilo više sa kolegama, cenili smo se i podržavali, nije bilo ove današnje trke. Tada smo pevali i svirali uz sasvim drugačiju muziku, uz pravu harmoniku, violinu, tamburu iz kojih je izvirao čist prirodan ton, od savršenog zvuka i miline da se sav naježiš. Sadašnja savremenost i tehnologija učinile su svoje, sve se više koriste sintisajzeri, pevanje na playback, jedan čovek zamenjuje ceo orkestar. Koliko god tehnika da napreduje nikada neće moći da zameni zvuk prirodnih instrumenta niti “živu svirku”. Kod nas u Čikagu je još dobro, postoje odlični muzičari u dobrim smo odnosima, ja se uklapam sa svima.

Sa Džejom i Sinanom Sakićem

Osim tvojih pesama koji repertoar najčešće pevaš na nastupima?

Prilagodio sam se muzičkom tržištu, pevam sve što publika zahteva; stare i nove hitove, starogradske pesme, balade, romske, makedonske, sevdalinke… Najviše volim pesme koje imaju dobru melodiju, kao makedonske i romske jer zvuče čarobno, uvuku se u dušu i uzdrmaju svaki kapilar. Privatno, volim da slušam rumunsku muziku, grčku, arapsku iako ne razumem ni reč. Često slušam i etno. Za muziku kao i za ljubav potrebne su emocije, druga je priča što muzika zna da “ubija” kao i ljubav.

Sa Muharemom Serbezovskim

Sedamdesetih godina pevao si paralelno u beogradskim kafanama sa legendarnim Tomom Zdravkovićem. Koje uspomene nosiš iz tog vremena?

Nije da se hvalim, ali u to vreme Toma Zdravković i ja punili smo kafane. Toma je pevao bolje od svakog i od mene priznajem, samo sam ja, kako su devojke govorile, bio mnogo lepši (Smeh). Moj drug Toma, moj uzor, veliki boem, pevao je u “Gradskom podrumu” koji je bio uvek krcat, ja sam takođe pevao u prepunom “Lionu” koji je uglavnom posećivao ženski svet. Toma me je kroz šalu opominjao: “Mali pazi šta radiš, zna se ko je kralj kafana”.

Veliki umetnik Alija Dalipović

Šta te je motivisalo da se u jeku popularnosti preseliš se za Čikago?

Bas tada u “Lion” restoran došao je jedan gospodin Stanko Niketić iz Amerike da traži dobrog pevača za njegov restoran “Skadarlija” u New Yorku. On sada živi u Čikagu, poznati je biznismen i moj veliki prijatelj. Kada me je čuo kako pevam rekao je bez mnogo razmišljanja: “Što pre se spremaj i polazi samnom za Ameriku, tamo nam treba baš takav kao što si ti. Osim pasoša ništa ti ne treba”. Zahvaljujuci Stanku koji mi je uradio radnu vizu na 3 meseca, pa produžio na još toliko, ostao sam u Americi do dana današnjeg a to je više od pola veka.
Bio sam tada u velikom muzičkom usponu i verovatno bih mnogo više postigao da sam ostao tamo, ali bi mi bilo uskraćeno što danas imam, divnu porodicu koja mi pruža podršku i razumevanje. Uspeh, slava, noćni život i sve što prati jednog umetnika, nije dobar recept za uspešan brak, ali ja ga imam kao i puno dece i unučića koje sve neopisivo volim. Kako uspevam u svemu tome, to je moja mala tajna, koju ću otkriti u mjoj knjizi koju privodim kraju.

Sa Slavicom Momaković i slikarkom Gordanom Nenadović

Sa kojim kolegama nastanjenim u Americi si najčešće nastupao?

Nastupao sam sa pokojnom Zlatom Niketić, Majom Danilović,Banetom i Aleksandrom Đorđevićem, Đulom Milosavljević, Mićom Radovanovićem, Slavicom Momaković, Mirjanom i Draganom Negovanovićem, Nedom Gorančić, Simić Đorđem, Nenadom Perićem, Danilom Milosavjević Dačom i mnogim drugima, neka mi ne zamere, ne mogu sve da ih nabrojim…
Od kolega koji su dolazili izdvojio bih Lelo Nika, Novicu Negovanovića, Zehru Dejović, Safeta Isovića, Azeminu Grbić, Bobana Markovića itd…

U Radijskom Studiju

Vec duže vremena poseduješ radio “Romski Dukat”, kada si ga osnovao i na kojoj je frekvenciji?

Osnivač sam i vlasnik radio stanice “Romski Dukat” u Čikagu od 1992. godine, koji se na prostorima severnozapadne Amerike prvi oglasio na romskom jeziku iz studija WCEV 1450am, a od 1996 god. je na WNDZ750am.
Vlasnik sam “Radio Nostalgije” od 1998. god. sa licencom za rad, koji se svakodnevno emitovao u jutarnjem programu na WNDZ750am. U istom periodu se emitovao tri puta sedmično i na stanici KXEL 1540am, čiji domet obuhvata 28 saveznih država Amerike i 5 u Kanadi. U jeku ratnih zbivanja 90-tih putem radija se uspostavio most između matice i dijaspore čime je slušaocima omogućeno bilo da uživo posavljaju pitanja izvestačima, što čikaška emigracija nije imala priliku pre da čuje.

Sa Goranom Bregovićem

Organizovao si kulturno umetničke manifestacije u Americi od 1992. godine na kojima su nastupale naše velike zvezde, sa kim si sve saradjivao?

Doveo sam za programe u Americi Šabana Bajramovića, Vesnu Zmijanac, Marinu Živković, Dragana Kojića Kebu, Usniju Redžepovu, Miroslava Ilića, Merimu Njegomir, Zoricu Brunclik, Miroljuba Arandjelovića Kemiša, Radišu Uroševića, Šabana Šaulića, Acu Lukasa, Zoricu Maković, Draganu Mirković, Zdravka Čolića, Snežanu Đurišić, Snežanu Babić Sneki, Đorđa Balaševića, Mirka Kodića, Gordanu Lazarević, Džeja Ramadanovskog, Predraga Gojkovića Cuneta, Nadu Topdžagić, Izvorinku Milošević, Minimaksa, Zanu, Nedeljka Bilkića, Ljubu Aličića, Boru Spužića Kvaku, Beki Bekića, Ljubišu Stefanovića Luisa, Zoricu Paravinić Stelu, Marka Gačica itd…

Kopilot Alija u kabini Boeinga

Za kraj šta bi poručio našim čitaocima?

Uz veliko poštovanje šaljem vam dragi čitaoci portala “Svet Autralia”, lepe pozdrave iz Amerike i želim vam svima dobro zdravlje, da volite i budete voljeni. Pozdravljam drage kolege u Australiji Zorana Živkovića, Igora Dimovskog i Kristinu Bella sa kojm sam kad je bila u Čikagu snimio duetsku pesmu “Kalino Mome”. Zahvaljujem se uz mnogo pozdrava vašoj redakciji na prostoru, glavnom I odgovornom uredniku Radetu Beraku, našoj urednici Slavici Momaković jer putem ovog veoma čitanog portala, sve nas širom sveta povezuju i zbližavaju. Voli vas, vaš Alija Dalipović!

“Kalino mome” Sa Kristinom Bella

Slavica MOMAKOVIĆ


1 KOMENTAR

  1. Alija je divan covek i pevac. Ima siroku dusu. I njegova supruga, Milica, se bavila muzkom. Svirala je harmoniku u legendarnom Djerdanu legendarne Mire Vasiljevic. Bila je divna osoba i clan te grupe i Mira je mnogo volela, kao u sve clancie. Sa Milicom je ostala u kontaktu.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here
Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila