Postoje priče koje nas zaustave, razdrmaju i duboko podsete šta znači biti čovek. Priče koje ne služe samo da budu pročitane, već da nas vrate veri u dobrotu, u porodicu, u istrajnost. Jedna takva priča je priča Suzane Mijatović, slikarke iz Budve, rođene u Kučevu, žene koja je još od detinjstva nosila dar slikanja, i žene koja je taj dar pretvorila u najčistiji oblik humanosti. Njena sestra bliznakinja Slađana pre jedanaest godina rodila je sina Alena, dečaka sa dijagnozom cerebralne paralize. Tada počinje njihovo novo poglavlje. Poglavlje hrabrosti. Poglavlje borbe. Poglavlje koje je umetnost pretvorilo u oružje nade.
Danas su njihove slike viđene na mnogim izložbama, njihove priče ispričane na promocijama, njihove akcije pomogle ne samo Alenu, već i drugoj deci u potrebi. Ovo je priča o borbi, ljubavi i umetnosti koja leči.
Umetnost je oduvek deo Vas. Kako su izgledali Vaši prvi koraci u svet slikarstva?
Umetnost je oduvek deo mene. Još u osnovnoj školi primetila sam svoj dar i ljubav prema slikanju. To je bio urođeni talenat koji se razvijao kroz vreme. Slikarstvo je moja prirodna potreba.
Život Vas je odveo iz Kučeva u Budvu. Kada se dogodio povratak umetnosti?
Nakon preseljenja u Budvu, zbog prilagođavanja i novog posla slikanje je nakratko palo u drugi plan. Ali kada se rodio Alen, sin moje sestre, i kada je dobio dijagnozu cerebralne paralize, naš život se promenio. Tada sam ponovo počela da slikam, verujući da prodajom slika možemo finansirati njegovo lečenje. Sestra se pridružila i zajedno smo pripremile našu prvu izložbu u hotelu “Mogren”. To je bio početak naše zajedničke priče.
Alen je postao centar Vašeg humanitarnog i umetničkog puta. Kako je on uticao na Vas?
Alen je dete koje se samo voli. Naš moto je uvek bio: Mogu, želim, hoću. On je neizostavni deo svega što radimo. Uvek je prisutan: na izložbama, na promocijama knjiga koje piše njegova baka. Jako je društven, voli poeziju i upoznavanje ljudi. On nas stalno uči neodustajanju.
Vaše humanitarne licitacije i izložbe pomogle su mnogima. Šta Vas pokreće?
Pokreće me ljubav. Sve radim iz srca. Humanitarni bazari pomogli su da prikupimo sredstva za Alenova lečenja van države, a često smo slike poklanjali i za drugu decu. Ko jednom prođe kroz takvu borbu, želi da pomogne drugima.
Često ističete da ne verujete u rad mnogih udruženja. Zašto?
Verujem u dobra dela učinjena u tišini. Danas svako može osnovati udruženje, ali retko ko radi pošteno i pravedno. Najbolji model bio bi veći angažman države, jedino bi to bilo zaista transparentno.
Prošli ste kroz mnogo teških trenutaka. Šta je bilo najteže?
Kada se Alen rodio, doktor nam je rekao šta sve možda neće moći da uradi. To slomi čoveka. Ali tada se kaže: Idemo napred. Mojoj sestri je bilo najteže, ali mama i ja bile smo tu. Na Balkanu se deca leče putem SMS poruka, što je tužno. Roditelji dece sa smetnjama moraju biti glasniji. Moja sestra je već pokrenula peticiju za penzije roditelja takve dece.
Koja je Vaša poruka roditeljima dece sa smetnjama u razvoju?
Ne dozvolite da vas obeshrabre doktori. Bog daje bolest, ali daje i lek. Ljubav je najveća snaga. Mi smo dokaz: – rekli su da Alen možda nikada neće pričati danas priča – rekli su da neće moći sam da jede danas jede – rekli su da neće moći sam da se oblači, danas može – rekli su da možda neće preživeti a on je danas naš ponos. Ne odustajte. Nikada.
ZAVRŠNA PORUKA UREDNICE
Kao neko čiji je profesionalni život duboko vezan za rad sa osobama ometenim u razvoju, dobro znam koliko je put roditelja, tetki, baka i cele porodice težak, zahtevan, dug i pun nevidljivih borbi. Zato me je priča Suzane i Slađane duboko dotakla. Njihova posvećenost, njihovo zajedništvo i njihova upornost nisu samo primer oni su svetionik. Ovaj intervju nije samo priča o umetnosti o bolesti. Ovo je priča o veri. O ljubavi. O umetnosti koja leči. O dečaku koji svojim osmehom pobeđuje statistiku. O porodici koja je pokazala svetu da čuda postoje, kada se ne odustaje. I zato upućujem apel svima: i državi, i društvu, i svakom pojedincu , deca sa posebnim potrebama i njihove porodice zaslužuju podršku, sistemsku, stalnu i ljudsku. Ne smeju zavisiti samo od humanosti pojedinaca. Suzana, Slađana i Alene hvala vam što nas podsećate na prave vrednosti.
Slađana BOJOVIĆ
