Ko proba kajaće se, ko ne proba, kajaće se. Univerzalna teorija za brak.
Posle svog bračnog iskustva, mogu da se potpisujem sa dr, jer sam doktorirala bračne odnose. Mada, nikada ja nisam bila taj tip. To, udavača. Ono da maštam da budem u venčanici, pa da po mene dolaze svatovi, pa pucanje u jabuku, pa bacanje sita, ma jok! Dugo sam krila od svih, prijatelja i familije, da me to uopšte ne zanima, jer je bilo in, da sve moje vršnjakinje pričaju o tome.
U nekim godinama primetila sam da kod žena dolazi do opsesije svadbom, venčanjem, itd. Lako je meni sad da kažem nije mi važno i kako je moguće, kad ja to iskustvo imam. Uostalom, sit gladnom ne veruje.
Kod muškaraca taj biološko sat osetljiv na reč „porodica“ kuca nešto sporije ili na tom satu odavno stoji jastuk pa ga ne čuju. Zato oni nikud ne žure i ništa ih ne žulja. A žene bi bar jednom da se udaju. Ono makar za pelcer, pa ako im se dopadne – još koji put… Ono kao kad se čekirate u hotelu. Bile, videle, sad znaju, a imaju i dokaz da ne lažu.
Ima i onih mazohista koji održavaju bračnu zajednicu po cenu života. Jer su tamo negde u opštini potpisali parče papira. To što nešto ostane puki papir, a nešto se pretvori u toaletni papir, već ide u domen filozofije. A to je neka druga tema. Poenta je ne biti usamljen. Bez obzira da li si u vezi ili tvoj trenutni status kaže da si sam. Da imaš nekoga sa kim ti je lepo i ko ti vraća osmeh na lice. Da li će od toga nešto biti, gde mu je perspektiva, ne zna se čak ni kada sve okolnosti idu na ruku. Znam toliko lepih priča koje su počele kao bajka a završile se kao melodrama. Kao što znam i brojne priče koje su počele slučajno, bez mnogo očekivanja i gde su – živeli srećno i zadovoljno do kraja života. Nije poenta u braku, zapravo. Poenta je u zajedništvu. Onom zajedništvu koje i muškarcu i ženi daje sjaj u očima, jer naposletku sve što imaš ili stvoriš, neznači ti mnogo ako u dubini duše nisi srećan kraj onoga ko je pored tebe.
I posle svega, kako ti da nekom ko brak nije konzumirao uopšte, da dočaraš da ne propušta ništa? Nikako! Pustiš gada sam padne i sam se ubije. Drugačije ti ne bi poverovao.
O tome zašto muškarci pored jedne, nađu i drugu, napisano je hiljade knjiga i sve počinju – kako ga zavesti i zadržati muškarca, šta je to što oni žele, na šta padaju, kako da vam bude kao prvog dana, a primetiću da se nijedna knjiga u obrnutom smeru ne bavi istom tematikom. Šta žena želi od muškarca? Koje su njene želje, ima li ona potrebu da se neko njome bavi kao na početku zabavljanja? I sme li ona da ima želje?
Žena treba da bude raspoložena za muškarca, nasmejana i nežna. A kakav moliću lepo, treba da bude on? Da bi muškarac imao takvu (zamišljenu) ženu kraj sebe, mora i sam da bude taj zbog koga će ona da ima sjaj u očima.
Pre svega da pruži konkretna rešenja kada ona ne zna šta će sa sobom. Da je mazi i pazi. I da je muški voli. Da ne štedi ni reči ni osećanja. Žena može da preživi bez mnogo čega, ali bez ljubavi teško. To kad ode, otišlo je sve.
Čak i kad se ljubav potroši, žena se uglavnom bori kao lavica do samog kraja. Čak i kada krvari, pravi se da joj nije ništa. Da može da se bori i dalje. Prestaje da se bori samo onda kada vidi da je uzalud. Ako u njoj ima radosti i života i dalje, dopusti sebi da voli ponovo. I da joj neko drugi, postane prvi. Tada je obično osuđuju i porodica i društvo, jer valjda žena nema pravo da se za svoj sjaj u očima bori. Žena po difoltu treba da bude žrtva, jer kakva je to žena ako ima snage da svoj život drži u svojim rukama?
I vraćamo se na to da je žena – slabiji pol. Nije slabija kada treba da joj se natovari krivica, tradicija, bespogovornost, ali inače je – nežniji pol. Jer ko ženu pita šta bi ona. Društvo se već pobrine da joj bude dovoljno teško da i najbližima saopšti svoje radikalne odluke.
I ne znam ko je postavio tezu da ravnopravnost podrazumeva nadmetanje. To takmičenje obično ubije sve ostalo što je vredelo. Da on bude bolji od nje, ili da ona njemu dokaže da sve može sama. Realno i on i ona mogu jedno bez drugog. Ali ne treba.
Jer ako ćemo realno ravnopravni možemo da budemo tek kada muškarac bude mogao da rodi. Tako da… neka svako bude ono za šta ga je bog dao i biće sasvim dovoljno.
Danas kada žene imaju pravo glasa, postalo je bitnije da li mogu/smeju/umeju da izbor da naprave u svom životu. A o tome knjige tek treba da se napišu.
Jer samosvesne žene, koje imaju petlju da menjaju svet oko sebe, okolina, čak i najbliža, gleda sa trunkom podozrenja. Jer šta ima ona da želi kog đavola, kad naizgled ima sve? A poenta je da i najjača žena voli da ima kraj sebe muškarca pored koga će biti nežna i pitoma kao mače.
Pored kog će biti samo obična žena. Kome može da nasloni glavu na rame i sakrije se u naručje. To je osećaj koji daje sigurnost i snagu. I to je ono što žene žele.
NASTAVLJA SE
