Suzana Tesla je sa samo dve godine, tokom izbegličke kolone nakon hrvatske Oluje (1995), stigla u Srbiju, a kasnije se preselila u Čikago. Iako nije zapamtila kolonu, jasno se seća NATO bombardovanja 1999. u Smederevu.
Suzana Tesla, mlada i uspešna žena iz srpske dijaspore, nosi prezime po velikom naučniku i svojim radom inspiriše mnoge. Sa samo dve godine, tokom izbegličke kolone i Oluje, stigla je u Srbiju, a kasnije se preselila u Čikago. Po dolasku u SAD preskočila je razred i počela da ide u treći bez poznavanja engleskog jezika. Jedina komponenta koju je razumevala bila je matematika, ubrzo je bila najbolja u razredu. Uzela je tri diplome na prestižnim univerzitetima, dva mastera na University of Illinois i treći na Georgetown University. Radila je paralelno tokom studija, volontirala u humanitarnim misijama i ostala duboko povezana sa srpskom tradicijom kroz folklor i očuvanje jezika. Ponosna na svoje korene sa Korduna, često posećuje Vojnić i slavi Đurđevdan sa porodicom i prijateljima. Iako još ne zna da li je u srodstvu sa Nikolom Teslom, prezime nosi sa velikim poštovanjem i planira da nastavi istraživanje svog porekla.
U nastavku donosimo pitanja koja otvaraju prostor za inspirativan i dublji razgovor sa Suzanom Teslom, ženom koja svojim primerom ruši barijere i inspiriše nove generacije.
Draga Suzana, da krenemo sa pitanjima i da te svet upozna sto bolje jer to zaslužuješ. Rođena si u vreme velikih nemira, a sada si uzor mladima. Kako se sećaš svog ranog detinjstva i tih prvih godina u Srbiji?
Period mog života u Srbiji nosi sa sobom uglavnom lepe uspomene. Tamo sam završila prvi razred, i sećam se druženja u školi, raznih igara kojih smo se igrali tokom odmora i posle nastave, kao i dragih ljudi-društva i porodica s kojima smo se često i rado viđali. Kao dete, nisam mogla da pojmim sve što se tada dešavalo politika, bombardovanje. Jedno od sećanja koje mi je posebno urezano u pamćenje jeste trenutak kada smo baba i ja bile u bašti. Odjednom su iznad nas počeli da lete avioni, a ona me je zgrabila za ruku da potrčimo unutra. U toj žurbi, jedna moja crvena klompa je ostala u bašti.
Koliko ti je bilo teško da se prilagodiš novom životu u Americi jeziku, školi, kulturi?
Početak je bio veoma težak. Što se kulture tiče, kao dete nisam primećivala velike razlike, više sam obraćala pažnju na društvo, školu, igru. Ali jezik i škola u Americi bili su pravi izazov. Znala sam samo da brojim do 101, zahvaljujući crtanom filmu 101 dalmatinac, i da kažem nekoliko osnovnih fraza poput “Kako si?” i “Zovem se Suzana”. Srećom, baka me je naučila da čitam latinicu pa sam bar slova prepoznavala. Bilo je mnogo situacija u kojima nisam znala šta učiteljica traži od mene, šta je domaći zadatak, šta se dešava u školi. Ni moji roditelji mi nisu mogli pomoći jer ni oni tada nisu znali engleski.
Koliko te tvoji korene sa Korduna i Vojnića oblikuju danas?
Ne sećam se mnogo Korduna jer sam imala samo dve godine kada smo otišli ali me nešto tamo uvek vuče. Vraćala sam se više puta i osećaj je poseban. U Čikagu sam deo odbora organizacije Udruženje krajiških Srba “Prelo”, kroz koji i dalje negujem svoje poreklo i trudim se da zajedno s drugima učinimo nešto dobro za naše ljude iz Krajine i zajednicu kojoj pripadamo.
Završila si čak tri master studija. Šta te motivisalo da ideš toliko daleko u obrazovanju?
Zapravo sam završila četiri master studije, a poslednji je bio na Duke univerzitetu. Odmalena su me roditelji učili da je obrazovanje važno, nešto što ti niko me može oduzeti. Kada samo došli u Ameriku, to sam zaista i shvatila. Želela sam da iskoristim svaku priliku koja mi je data, da opravdam žrtvu koju su moji roditelji podneli ostavljajući sve iza sebe i da im pokažem da je njihov rizik imao smisla.
Koji trenutak tokom studija pamtiš kao prelomni ili posebno emotivan?
Prelomni i posebno emotivan trenutak za mene bila je treća godina srednje škole, kada sam ušla u International Baccalaureate (IB) program, jedan od najzahtevnijih obrazovanih programa u svetu. U mojoj školi, koja je imala preko 4000 učenika, primljeno je samo 50 učenika a samo ⅗ od ukupnog broja je uspelo i da završi program. Treća godina je bila najizazovnija jer su se istovremeno pojačale akademske obaveze i počele pripreme za fakultet. Upravo tada sam shvatila koliko mogu, koliko vredim i da sam spremna za svaki sledeći korak.
Na koji način danas koristiš svoje znanje u profesionalnom životu, ali i van posla?
Znanje koje sam stekla koristim svakodnevno u profesionalnom životu kroz analitičko razmišljanje, lakše razumevanje i rešavanje problema i da budem što efikasnija i organizovanija, a van posla mi pomaže da bolje razumem ljude, donosim bolje odluke i ostanem radoznala i otvorena za učenje. Obrazovanje mi nije samo pomoglo da gradim karijeru već i da razvijem širi pogled na svet.
Šta bi rekla da je tvoj najveći lični izazov koji si savladala?
Rekla bih da je moj najveći izazov bio da pronađem ravnotezu između dva načina života i dve kulture – one iz koje potičem i one u koju sam se preselila. Uspešno sam se integrisala u novu sredinu, prihvatila način života i s poštovanjem usvojila lokalne vrednosti a istovremeno sačuvala svoj identitet i povezanost s korenima. Smatram da sam postigla sklad izmedju ta dva sveta i to smatram svojim najvećim ličnim uspehom.
Koja vrednost te vodi kroz život i da li ti pomaže da ostaneš prizemna uprkos uspesima?
Vrednosti koje me najviše vode kroz život su iskrenost i posvećenost. Iskrenost prema sebi i drugima. Verujem da je iskren odnos temelj svakog poverenja. Ona me podseća da stvari gledam realno, da prihvatim greške i uspehe a da se ne izgubim u pohvalama ili kritkama. Posvećenost jer verujem da pravi rezultati ne stižu preko noći već stalnim trudom, radom, verom u ono što radiš. Uče me disciplini i istrainosti i upravo zbog toga mi pomaže da ostanem prizemna jer znam koliko je truda uloženo iza svakog postignuća ali da uvek ima prostora za učenje i napredak.
Kakav savet bi dala mladima iz dijaspore koji se bore da pronađu svoje mesto u novoj sredini?
Znam iz ličnog iskustva koliko može da bude teško kada se nadjes u novoj sredini. Moj savet mladima je da ne gube veru u sebe i da shvate da je u redu da im treba vremena da se uklope. Ne moraju da biraju izmedju svog porekla i nove sredine mogu da imaju i jedno i drugo i baš to ih čini jedinstvenima. Da uče jezik i kulturu domaćina jer će im to lakše otvoriti pojedina vrata. A da ne zaborave svoje poreklo i da ga se nikada ne stide.
Putovala si svetom u humanitarnim misijama. Šta ti je najviše ostalo u sećanju iz tih iskustava?
Najveći utisak na mene ostavili su ljudi koje sam srela tokom humanitsrnih misija-njihova skromnost, toplina, neverovatna gostoljubivost. Uprkos teškim usovima u kojima žive, zrače dobrotom i zahvalnošću što me je duboko dirnulo i podsetilo na prave vrednosti u životu.
Aktivna si i u folkloru. Kako gledaš na očuvanje srpske kulture u dijaspori?
Očuvanje srpske kulture u dijaspori mi je izuzetno važno, jer verujem da se identitet lako izgubi ako se svesno ne neguje. U Čikagu je to donekle lakše jer imamo crkve, folklor i razne ogranizacije, ali i dalje mnogo mladih nisu uključeni pa se jezik, običaji, kultura i tradicija na taj način polako gube. Za mene je bitno da to održim jer je deo mog identiteta i duboke povezanosti sa Srbijom i krajinom, gde i dalje imam puno porodice. Želim da i sutra moja deca odrastaju s tim vrednostima a to ih mogu naučiti samo ako im od malena to prenesem i pokažem ličnim primerom.
Kako tvoja generacija u Americi doživljava srpske običaje, poput slave, narodnih nošnji, pesama?
Doživljaj srpskih običaja među mojom generacijom u Americi u velikoj meri zavisi od toga kakve su vrednosti negovane unutar porodice. Neki roditelji, u želji da svojoj deci olakšaju uklapanje u američko društvo, biraju da ih ne “opterete” tradicijom i dopuštaju da se potpuno asimiluju. Veliku ulogu igra i okruženje, prijatelji i zajednica. Za mnoge iz moje generacije ti običaji nisu samo tradicija, oni su most koji nas povezuje sa korenima, sa porodicom, sa pričama naših baka i deka.
Mnogi se pitaju, da li si u rodu sa Nikolom Teslom? Da li istražuješ tu mogućnost?
Još uvek nisam uspela da potvrdim da li sam u srodstvu sa Nikolom Teslom, ali ta mogućnost me zaista intrigira. Pre nekoliko godina, tokom putovanja sa ocem po Srbiji i Hrvatskoj počela sam da istražujem porodično stablo. Tu sam otkrila puno rodbine i upoznala dosta njih, ali još uvek nisam uspela da odem dovoljno daleko na stablu da bih pronašla jasnu vezu sa našim najvećim naučnikom. Ipak, nikad se ne zna možda jednog dana otkrijem i tu kariku.
Imaš li želju da jednog dana nešto stvoriš ili pokreneš pod imenom Tesla nešto što bi povezalo tvoje ime sa tvojom misijom?
Ideja hvala Bogu imam mnogo, samo treba vremena da se sve to ostvari. Već sam osnovala kompaniju za nekretnine koja nosi ime Tesla, ali volela bih da to prezime povežem i sa humanitarnim radom jer bi time dobilo još dublje značenje. Verujem da prezime Tesla ljudi danas sve više i više prepoznaju i reaguju na njega, i zato smatram da bi trebalo postojati više uticajnih kompanija koje s ponosom nose to ime ali i promovišu Nikolu Teslu, njegovo poreklo sa naših prostora i vrednosti koje je predstavljao. To je prilika da svetu pokažemo ko smo, odakle dolazimo i koliko toga imamo da ponudimo.
Gde vidiš sebe za deset godina, kao profesionalca, ali i kao ženu i čuvara identiteta?
Za deset godina vidim sebe kao ženu koja s ponosom stoji iza svega što je izgradila i u poslovnom i ličnom smislu. Kao profesionalca, nadam se da ću voditi stabilnu i uspešnu kompaniju koja ostavlja pozitivan trag u društvu. Kao žena želim da budem jaka, ostvarena i ispunjena a kao čuvar identiteta ostajem duboko povezana sa svojim korenima poštajući i negujući kulturu, jezik, običaje i tradiciju i da prenesem to na svoju decu. To je moj način da ostavim trag kao žena i kao majka i kao čovek.
Koja je tvoja poruka mladima iz izbegličkih porodica, koje možda danas prolaze ono što si ti prošla?
Da iako stvari ne izgledaju sada tako i teško je sagledavati stvari na taj način, izazovi kroz koje prolaze će ih ojačati i upravo će ih ta borba učiniti sposobnijim i spremnijim na sve životne izazove. Da nikada ne odustaju. I da ne zaborave odakle su došle.
Kada bi mogla da razgovaraš sa Nikom Teslom šta bi ga pitala ili mu rekla?
Rekla bih mu da su njegove ideje i dela promenila svet i da i dan danas inspiriše milione ljudi medju njima i mene. Pitala bih ga odakle je crpeo toliki snagu i istrajnost uprkos nerazumevanju i usamljenosti koju je osećao i kako je nosio toliku viziju u sebi i odakle i kako je ona nastajala. Volela bih da čujem kako je gledao na svoj narod i poreklo jer verujem da je u toj dubokoj povezanosti sa korenima nalazio deo svoje genijalnosti.
Šta znači za tebe uspeh i kako meriš sreću u svom životu?
Za mene je uspeh imati svoju uspešnu kompaniji koja ne samo da ostvaruje dobre rezultate već stvara pozitivne promene-kroz zapošljavanje, društveno odgovorno poslovanje. Sreću u životu merim mogućnošću da pomažem drugima na smislen način, da doprinesem nečemu većem od sebe ali i da imam dovoljno vremena za ono što je zaista dragoceno-moju porodicu i ljude koje volim. Ravnoteža izmedju profesijonalnog ostvarenja i lične ispunjenosti je ono što za mene predstavlja istinsku sreću i uspeh.
Kroz lični primer, Suzana svedoči o snazi upornosti i važnosti očuvanja kulturne pripadnosti, čak i daleko od domovine. Za portal „Svet Australia“, ovakve priče nisu samo sadržaj, one su most između generacija, kontinenata i vrednosti koje opstaju. Draga Suzana, “Svet Australia“ ti se zahvaljuje i želi ti još ovoliko uspeha i na profesionalnom a i na privatnom planu i uvek će nam biti čast i zadovoljstvo da te ugostimo i pokazemo svetu svu lepotu i vrednosti koju nosi tvoj mladi život.
Slađana BOJOVIĆ
