U Malmeu, tiho i posvećeno, stvara se nešto što bi moglo ponovo da poveže svet umetnosti. Glavni akteri? Dva majstora koja ne znaju za površnost, Lelo Nika, virtouz na harmonici i dvostruki svetski šampion i njegov muzički otac i bliski prijatelj, kompozitor Zoran Sibinović.
Ova priča nije započela planirano. Nastala je spontano uz kaficu kod Zorana, gde je umetnost disala opušteno, bez pompe. Tokom razgovora, Lelo je podelio tihe naznake o novom projektu koji se priprema, nešto što bi moglo da spoji žanrove,
premosti granice i vrati muzici ono što često zaboravljamo: dušu.
Studio u Malmeu, u kojem Lelo stvara dok je Zoran trenutno na odmoru, postao je utočište za zvuke koji tek treba da ugledaju svetlost dana. Saznala smo da se iz ovog studija očekuju i nove predznaci za pesme, a možda i nešto sasvim novo zajednički rad ova dva umetnika čija je harmonija u izrazu jednaka, tišini pred aplauz.
Lelo Nika, rođen u Nikolinci kod Beograda, odavno je poznat kao jedan od najvećih virtuoza savremenog doba. Njegov muzički jezik spaja romsku tradiciju, balkanske motive, klasične forme i jazz improvizaciju. Slavni Joe Zawinul opisao ga je kao „najvećeg virtuoza i harmonikaša koji je ikada živeo“ i teško je ne složiti se s tim.
Njegov rad u Švedskoj i širom Evrope ne prestaje da inspiriše. A sada, uz Zokijev povratak, svet može da očekuje još jedan umetnički trenutak koji ostaje.
Jer kada se sretnu dva umetnika koji dišu zajedno, rezultat ne može biti ništa drugo do muzika koja ostaje.
Moja lična impresija: Trenutak koji ostaje
Ova priča ne dolazi iz novinarske kancelarije, već iz jednog iskrenog i srdačnog susreta. Imala sam čast da se, uz kaficu i muziku, zateknem u društvu dva izuzetna čoveka, Lela Nike i Zorana Sibinovića. U njihovom prisustvu umetnost nije nešto što se objašnjava već što se oseća.
Razgovarali smo spontano, smejali se jednostavnim stvarima, delili priče koje se ne zapisuju, ali ostaju. Ono što me najviše dirnulo jeste način na koji Lelo govori o muzici, ne kao o karijeri, već kao o životnoj potrebi. I Zoran, uvek tih, pažljiv i duhovno prisutan, svojim tonom i pogledom daje muzici dimenziju više onu tišinu u kojoj sve počinje.
To druženje mi je pokazalo da pravi umetnici ne traže pažnju, oni je privuku upravo svojom skromnošću i istinom.
Zato ova reportaža nije samo beleška o njihovim projektima. Ona je moje svedočanstvo o ljudima koji stvaraju iz srca. I zato je i pišem, kao poklon, kao znak zahvalnosti, i kao mali doprinos njihovoj velikoj priči.
Slađana BOJOVIĆ
Foto: Privatna arhiva
