PIŠE: SLAĐANA BOJOVIĆ
Nakon Italije i svih onih planinskih izazova, uz putovanje koje nas je već ispunilo do vrha, nastavili smo prema Francuskoj. Iako nas je umor polako sustizao, priroda je bila neumorna u svojoj lepoti. Put od jezera Como preko Milana, pa sve do Monaka, vodio nas je kroz zapanjujuće pejzaže, a Švajcarska nas je iznenadila svojom veličanstvenom tišinom, zelenim dolinama, i… verovali ili ne, čak 96 tunela kroz koje smo prošli. Svaki novi izlazak iz tunela bio je kao otvaranje razglednice, planine, jezera, vinogradi… prava bajka.
Naš plan je bio jasan, nakon svih avantura i fizičkog napora, vreme je bilo za pasivniji odmor, malo drugačiji tempo, više tišine, pogleda, uživanja. Monako i Azurna obala bili su savršen izbor za taj deo puta.
Kada smo stigli, vila u kojoj smo boravili dočekala nas je kao da nas poznaje, vino na stolu, srdačna dobrodošlica i pogled koji ostavlja bez daha. Pogled koji ne možete kupiti. Pogled koji vas smiri, resetuje, podseti na ono zbog čega volimo putovanja.
Umorni, ali nasmejani, brzo smo se vratili u svoj ritam, dovoljan je bio jedan sat tišine, tuširanja i pogleda sa terase, da se ponovo probudi ona iskra uzbuđenja. Ubrzo je već bio spreman novi mali plan, popodnevno uživanje na plaži, a zatim i večernji obilazak Monaka.
Te večeri, kao da je sreća želela da nas dodatno iznenadi, stigao je moj sin, koji nam se pridružio, avionom iz Kopenhagena. Bio je to neočekivano emotivan trenutak. Njegov dolazak zaokružio je sve, sada nas je bilo više, priče su se preplitale, a energija koju je doneo unela je dodatni sjaj u naše putovanje.
Francuska rivijera,
od Monaka do Nice
Danima koji su usledili, prepustili smo se pravom južnjačkom ritmu. Monako nas je opčinio svojom elegancijom, sjaj luka u kojem se ljuljaju jahte, uske ulice sa dušom, i impresivna palata, koju smo posetili uz tiho divljenje. Monte Karlo, sa svojim kazinom i arhitekturom, delovao je kao scena iz filma, ali ništa prenaglašeno, već baš onako kako treba, s merom i stilom.
Nakon što smo osetili duh kneževine, uputili smo se ka Nici, srce Azurne obale. Vožnja duž obale bila je iskustvo samo po sebi, kao da se svaki kilometar trudi da bude lepši od prethodnog. Plavetnilo mora, cvetni vrtovi, i razigrana svetlost koja se lomi na kamenitim obalama.
U Nici smo obišli gotovo sve što je važno Stari grad sa svojim šarenim fasadama, čuvenu Promenade des Anglais, koja kao da nikad ne spava, i naravno, uživali smo u lokalnim ukusima. Mirisi lavande, ribe, sveže pečenog peciva, sve to ostaje zabeleženo ne samo na fotografijama, već i u duši.
Naša baza, vila s početka priče, bila je pravi dom. Ujutro nas je budila tišina, a uveče smo delili utiske dana uz čašu vina i smeh. Bilo je to ono vreme kada se ne trči, ne juri za atrakcijama, već se putovanje dešava u pogledu, zagrljaju, miru.
Veče za pamćenje, rođendan ispod zvezda Monaka
Jedno veče na Azurnoj obali posebno se urezalo u srce, rođendan mog mlađeg unuka, dečaka koji za mene ima duboko značenje. Njegovo ime nosi duh mog pokojnog oca, i upravo ta veza među generacijama činila je sve još posebnijim.
Njegova želja je bila jasna, izrečena s iskrom u očima: da svoj rođendan proslavi ni manje ni više nego u prestižnom restoranu “Amazonico”, tačno preko puta čuvenog Cassina i hotela Paris, mestu koje zrači elegancijom, ali i toplinom. I tako, pod svetlima Monaka, okruženi ljudima koje volimo, proslavili smo život.
Ambijent restorana bio je čaroban pogled koji u večernjim satima opija, mirisi mediteranske kuhinje koji se nežno mešaju sa notama parfema prolaznika i cvetnih terasa. Sve je bilo kao iz snova, a onda je stigla torta sa svećicom i rođendanska pesma, poklon osoblja, ali i trenutak koji je probudio emocije u svima nama. Dečak je sijao, a u tom osmehu sam videla i oca, i budućnost, i ljubav koja se prenosi kroz vreme.
Nakon slavlja, dečaci su se, pomalo umorni, uputili nazad ka našoj vili, u pratnji ujaka i njihovog oca. Tiho i veselo, kako i dolikuje kraju jednog lepog dana.
Ali večernja čarolija Monaka nije se tu završila. Moja ćerka i ja odlučile smo da još malo upijemo atmosferu, šetnja pod svetlima grada, uz hiljade turista, muzika iz kafića, smeh iz prolaznih grupa i pogled koji luta od osvetljenih terasa do luksuznih automobila. To mondensko mesto nudi sve i stil, i slobodu, i onu tišinu između koraka koja zna da kaže više od reči.
To veče nije bilo samo proslava rođendana. Bilo je to veče zahvalnosti. Za trenutke. Za porodicu. Za život.
Monte Karlo, sunce, luksuz i sitna iznenađenja
Prvih dana, vreme smo posvetili uživanju na plaži Monte Karla, mestu koje s pravom nosi auru prestiža, ali i topline. Ta plaža je toliko lepa, prijatna i sređena da vam se prosto ne ide s nje. Iako sam dugo verovala da Bahami i Nassau, gde sam često boravila, nemaju premca kad je reč o plažama i moru Azurna obala, a posebno ovaj deo Sredozemlja, uspeva da se približi toj magiji bar 90% sličnosti. Voda, atmosfera, mirisi , sve je bilo kao stvoreno za hedoniste.
Osoblje je svuda bilo izuzetno ljubazno. Usluga besprekorna, a gostoprimstvo iskreno, iako je gužva bila očigledno stalna pojava u ovom mondenskom kutku Evrope.
Kan nismo posetili, i to s razlogom, svi smo želeli da mu se jednom vratimo kao posebnom odredištu, da mu posvetimo čitavo putovanje, u miru, bez žurbe. Zaslužio je da bude domaćin, a ne usputna stanica.
Jedno veče odlučili smo da posetimo čuveni Casino Monte Carlo. Ne da bismo se okušali u kocki, već da doživimo deo te zlatne istorije. Malo smo se igrali, neko je ponešto dobio, neko izgubio, ali smo svi izašli nasmejani. Budžet nije stradao, jer niko od nas nema sklonosti ka kockanju, došli smo radi doživljaja, a to smo i dobili.
U GALERIJI ISPOD POGLEDAJTE FOTOGRAFIJE I VIDEO KLIPOVE OVOG NEZABORAVNOG PUTEŠESTVIJA
(Kliknite na sliku da uveličate)
Posetili smo i muzej, zatim luku sa stravičnim jahtama koje su ležerno plutale, kao da se odmaraju posle svoje sopstvene avanture. Obišli smo čitavu rutu Formule 1, što je bilo posebno uzbudljivo, znati da voziš trasom kojom jure šampioni je divan osećaj. U Pristaništu smo zatekli pripreme za predstojeće takmičenje jahti, prizor gotovo nestvaran, kao da je filmska scena, a ne stvarnost.
Ako bismo rekli i koju reč o cenama, one su, kako i priliči Monaku, visoke. Postoji raznolikost, pa za svakoga može da se pronađe ponešto, ali je razlika u odnosu na druga mesta i te kako primetna. Najveći šok bile su cene cigareta! 13 evra za kutiju! Pomislila sam da su u Švedskoj skupe, ali Monte Karlo ih je nadmašio. Moja prijateljica mi je kroz smeh rekla: “Ti fino idi u Monako dva meseca i ostavićeš cigarete!”
Moram priznati, to je možda i najduhovitiji i najskuplji savet za odvikavanje od pušenja koji sam ikada čula!
Dani su prolazili u uživanju na plažama, svaka lepša od prethodne. Hrana je bila posebna priča, mediteranski specijaliteti, sveži, mirisni i savršeno servirani. A naravno, nismo mogli da odolimo ni malom šopingu, sitnice koje će nas kod kuće podsećati na ovu bajku.
Monte Karlo između prestiža i tišine
Dok mnogi povezuju Monte Karlo s bogatstvom, jahtama i luksuzom koji pršti na svakom koraku, mene je očaralo nešto sasvim drugo. Umesto da me osvoje blještave fasade kazina i mondenska svakodnevica, zadržala sam dah pred Operom u Monte Karlu zgradom koja odiše elegancijom i tišinom kulture, zaklonjena od turističke vreve.
Još više me dirnuo pogled s Japanskog parka, vrha, mesta koje nudi perspektivu iznad svega poznatog, gde Monte Karlo izgleda tiho i daleko, gotovo nestvarno. Tamo, među bonsaijima i spokojem, pronašla sam mnogo više od prestiža, trenutak unutrašnjeg mira.
Završna reč čitaocima – putovanja kao dar duši
Dragi čitaoci,
Ako imate želju ili plan da obiđete mesta kroz koja sam i sama prošla, od skandinavskih predela tišine do alpskih visina, od kulturnih bisera srednje Evrope do mediteranske elegancije Monaka, želim vam da na tom putu pronađete više od razglednica. Neka vam svaka destinacija otkrije po jednu nijansu vas samih.
Za mene je ovo putovanje bilo mnogo više od kilometrima ispisane mape. Bilo je to unutrašnje otkrivanje, obnavljanje osećaja divljenja i tiha lekcija o jednostavnim stvarima koje nas ispunjavaju.
A kada sam se vratila kući, u svoju tišinu i poznati ritam svakodnevice, shvatila sam koliko mi je ta tišina nedostajala. Nema ničeg lepšeg nego kad te putevi odvedu daleko, samo da bi ti srce tiho šapnulo: “Svuda pođi, svojoj kući dođi… i planiraj dalje.”
Mene lično putovanja oplemenjuju. Svako mi je donelo novu širinu, novu nežnost i zahvalnost.
Neizmerno hvala svima koji su me podržavali i pomogli u stvaranju ove priče. Nadam se da će vam biti vetar u leđa na vašem sledećem putovanju, spoljašnjem ili unutrašnjem.
S ljubavlju, Slađana
