Putopis iz Čikaga: Maja Cvetković Sotirov – master filolog i pisac za decu
Svakog dana zahvalim životu, jer mi je kao književnici za decu podario mogućnost da ponesem svet na dlanu i sačuvam ga u srcu. Od prve knjige „Francuska avantura” (Priča o naučniku Blezu Paskalu) koja je nastala dok sam sa porodicom živela u Francuskoj, do objavljivanja knjige “Čarobni jedrenjak – Priča o Nikoli Tesli” u Njujorku, moj duhovni svet je postao raznovrsniji i bogatiji. Pričajući priču o svom književnom stvaralaštvu, naučnicima, dobru, zlu, nailazila sam na neverovatne ljude – umetnike, stručnjake i naučnike iz najrazličitijih oblasti širom sveta, upoznajući ih lično, ali i putem interneta.
Septembra, ove šarenolike 2024. godine, život me je odveo put književnih promocija moje knjige “Magical Sails: A Nikola Tesla Story” i na Konferenciju posvećenu Nikoli Tesli, na kojoj sam govorila o čuvenom EXPO-u, održanom 1893. u Čikagu, kada je Nikola Tesla zajedno sa Vestinghausom osvetlio celokupni sajam pomoću naizmenične struje i zvanično odneo pobedu nad Edisonovim principom primene jednosmerne struje. Govorila sam i o Teslinom kutku u Muzeju nauke i industije u Čikagu, koji sam posetila nekoliko dana pre Konferencije.
Tih dana sam srela mnogo neverovatnih ljudi, bilo je i prijatelja i saradnika. Neprestano se radi na promociji lika i dela Nikole Tesle u okviru Tesline naučne fondacije, pa su susreti sa ljudima koji su na istom putu neizostavni: osnivač Fondacije gospodin Nikola Lončar, dr Milena Tatić Bajić, dr Nada Martinović, sjajna umetnica-slikarka Gordana Nenadović, a onda i potajno očekivani susret sa gospođom Slavicom Momaković koja me intervjuisala više puta onlajn za portal „Svet Australija“.
DUHOVNI PROSTORI UPIJAJU KULTURU OD TRADICIONALNIH NOTA DO NAUKE
Kao master filolog srpskog jezika i književnosti moja radoznalost u vezi sa nacionalnom tradicijom, kulturom i stilom života van granica Srbije ne jenjava, pa je tako dobila snagu i ovog puta. U Konferencijskoj sali u Čikagu, blizu ulaza, stajala je crvenokosa dama. Posmatrala me je i imala sam osećaj da je očekivala da priđem, kada sam shvatila da je to gospođa Slavica Momaković, moja internet-sagovornica sa portala „Svet Australija“ – požurila sam ka njoj. Imala sam želju da saznam nešto više o osobi kojoj su intervjui posve neobični, puni radoznalosti, a čiji je prvi posao i ljubav muzika, posebno starogradska tradicionalna i ona koja poseduje vrednosti.
Za nekoliko trenutaka nas dve smo se našle za najbližim stolom, energija razumevanja je potekla, a ja sam tokom razgovora o gospođi Slavici saznala mnoštvo zanimljivosti vrednih poštovanja. I tako je taj neobični susret pretočen u jedan zanimljiv razgovor, koji je izgledao ovako…
* * *
Draga Slavice, kažu da nas detinjstvo obeleži i da sa prvim koracima pokažemo okolini ko smo i ko ćemo postati. S obzirom na to da sam čitajući časopise i novinske članke o Vama saznala koliko je Vaša ljubav ka starogradskoj muzici velika, jeste li Vi u najranijem detinjstvu pokazali svoj talenat? Kada ste spoznali radost ka notama?
Muzika je za mene, lek, spas, vazduh, prijatelj, moj život i najveća ljubav koja teče mojim venama još od detinjstva. Zahvalna sam i srećna što se bavim poslom koji najviše volim.
Kažu da sam kao dete pevala lepo i milozvučno uz muzičku pratnju moga oca Božidara i brata Predraga na harmonikama. Kraj njih sam naučila mnogo pesama, a moj put je već tada bio zacrtan. Rano sam ušla u profesionalni muzički svet, sa 15 god. i to zahvaljujući pobedi (prvoj nagradi) na opštinskom takmičenju amatera pevača u Vrbasu (Vojvodina).
Pročitala sam u jednom od članaka da se niste zaustavili u sferi obrazovanja i usavršavanja. Vaš glas je zabeležen i sačuvan kao deo radio-televizijske arhive. Volela bih da pričate o tome, važno je čuti.
Snimila sam dve pesme za Radio Televiziju Novi Sad sa velikim tamburaškim orkestrom legendarnog Janike Balaža. Snimke tih pesama RTVNS je zadržao kao trajne, za njihovu arhivu. To se dešavalo poralelno sa muzičkom školom kasnije i akademijom u Novom Sadu. Od tada pa do danas sam solista Radio Televizije Vojvodina (sadašnje ime) za koji sam snimila preko 80 trajnih snimaka, najlepših pesama starogradskih, romansi: naših, ruskih, mađarskih, izvorne narodne muzike, takođe sa taburaškim orkestrom Janike Balaža. Te pesme su bile iz Šumadije, sa Kosova, iz Vojvodine, Crne Gore, Makedonije i takođe se čuvaju u arhivi radija kao naše kulturno muzičko nasleđe. Tada nije postojao YouTube, ali neke pesme su se kasnije i tamo našle što je dobro, jer su svedok tog vremena: „Hoću da te zaboravim“, „Gde si dušo gde si rano“, „O jesenjske duge noći“.
Znanje i iskustvo koje sam stekla u radiju uz Janiku Balaža i tamburaše je bio veliki kapital, pomoglо mi je za ceo život. Posebno u vokalno instrumentalnoj grupi Đerdan sa umetničkim rukovodiocem – čuvenom pevačicom Mirom Vasiljević. Tu sam provela 4 godine, radeći timski, a uz stručnjake sam nadogradila znanje o stilovima vezanim za područje stare Jugoslavije. To iskustvo je zlata vredno i neprocenljivo.
Kako je Vaš umetnički put tekao nakon Radio televizije Vojvodine i Đerdana?
Posle Đerdana stvorila sam solističku karijeru u Beogradu radeći koncerte sa velikim estradnim kućama (Beogradskom estradom) i najuglednijim orkestrima, eminentnim umetnicima u našoj zemlji i inostranstvu. Snimila sam devet albuma (CD) i nekoliko singlova u renomiranim diskografskim kućama (RTS, Diskoton, Diskos, Grand-podukcija). Izdvojiću samo nekoliko pesama: Šošana, Kao violina, Sanjam te, Subota bez nedelje, Svi te znaju, svi ti se nadaju…
Takav profesionalni životni put obično donosi i nagrade. Koje biste nagrade izdvojili?
Dobitnica sam nagrade za „Životno delo“, kao i „Estradne nagrade Srbije”, dodala bih i status Istaknutog umetnika od “SEMUS-a” – “Saveza estradno muzičkih umetnika Srbije”.
Danas živite u Čikagu. Na koji način sada negujete Vaš talenat, karijeru?
Preseljenjem u Ameriku, tačnije u Čikago moja se karijera uspešno nastavila, ali moram reći da je sada mirnija. Ne pevam po svaku cenu, samo gde zaista volim i kada mi prija. To mi pomaže da me se publika i prijatelji zažele kao i ja njih. Živim mirno sa suprigom i sinom i to mi potpuno odgovara.
Šta za Vas znači uspešna i ostvarena žena u Americi (tačnije SAD-u)?
Imam privilegiju da kao žena i umetnica mogu da ostvarim svoje snove i da pozitivno utičem na svoje okruženje. Tina Tarner je jednom prilikom izjavila da je tajna njene lepote u zadovoljstvu, dakle lepa žena je zadovoljna žena. A da bi žena uspeh napravila u Americi i u svetu, mora biti stučna, obrazovana, mora biti jaka ličnost, da drži konce u svojim rukama, da ni od koga ne zavisi, da poštuje saradnike i da je u najboljem timu – ovde se osrednjost slabo primećuje. Ne oprašta se neuspeh. Ukoliko želite da ostvarite uspeh, morate držati nivo kvaliteta. Kvalitet je ulaznica za dalju saradnju!
Bavite se i novinarstvom. Kako ste ušli u taj svet?
Pre šest godina u Čikagu sam počela da se bavim novinarstvom zahvaljujući glavnom i odgovornom uredniku portala “Svet Australia”, poštovanom Radetu Beraku, prijatelju koji je u mene verovao i ubrzo me imenovao za urednicu za Srbiju, Ameriku i Kanadu. U početku je to bio za mene veliki izazov, sada je novinarstvo moja velika ljubav.
Mnogo se radujem što smo sarađivale tokom prethodnih intervjua, upoznale smo se zbog moje knjige o Nikoli Tesli, a trenutno smo zamenile uloge – dečji pisac je Vaš novinar. U društvu smo sjajnih ljudi Tesline naučne fondacije na Konferenciji. Kakvo je Vaše iskustvo sa Teslinom fondacijom?
Neizmerna mi je čast i zadovoljstvo što već dve godine imam izuzetnu saradnju sa Teslinom naučnom fondacijom iz Filadelfije, takodje, i sa predsednikom i osnivačem gospodinom Nikolom Lončarem, koji je godinama posvećen misiji očuvanja lika i naučnog nasleđa Nikole Tesle. Dani Nikole Tesle u Čikagu bili su dokaz velikog rada ponosa, istrajnosti, ljubavi i poštovanja TNF-a i svih učesnika, posvećeni genijalnom naučniku. Veoma sam počastvovana medaljom Teslin narod i Zahvalnicom koje su mi uručene tokom Konferencije. Još jednom veliko hvala!
I tako, konačno sam u septembru ove 2024, upoznala gospođu Slavicu Momaković, novinarku i čuvara naše muzičke tradicije preko okeana. Prepuna utisaka i sa radošću pišem svoj putopis, mislim o Slavici i spremam joj ovaj neobični novogodišnji poklon koji će i sama čitati na portalu “Sveta Australija”.
Kao što sam napomenula, naši duhovni prostori upijaju kulturu od tradicionalnih nota do nauke!
Pozdravljam Vas, dragi čitaoci.
Vaš pisac za decu, poštovalac lika i dela Nikole Tesle,
Maja C. S.
