Piše: Rade BERAK
Zamislite period od 46 godina. To je brat-bratu, za mnoge, dve trećine života ili, u najboljem slučaju, polovina istog. E, to je period nakon kojeg sam na odmoru u starom kraju, sreo dvojicu školskih drugova. Sreo sam još jednog posle devet godina, budući da smo se videli pre devet što je bilo nakon 37 godina, a i to je takođe priča za sebe.
Rade Berak i Vasko Sipkoski u bašti hotela Milenium u Bitolju 2023.
Bogat doručak u Milenuim hotelu
VASKO VEĆ DVE DECENIJE „KRCKA“ PENZIJU
Priču o susretu sa trojicom ponajboljih drugara iz srednje vojne škole iz Sarajeva iz 70-tih prošlog veka, počeću upravo sa mojim drugim viđenjem sa Vasilom Sipkoskim zvanim Vasko iz Bitolja.
Sreli smo se u restoranu hotela Milenium na Širokom sokaku što je neka vrsta bitoljske Skadarlije. Ujutro, uz doručak koji je obavezno sadržavao teleću čorbu koju obožavam a koju makedonci vrhunski prave, susret je najsrdačniji mogući.
- Kaj si bre Rale? (tako su me drugovi oduvek zvali) – obrati mi se Vasko na makedonskom, znajući da razumem, jer sam tamo živeo maltene 9 godina, a plus sam zet makedonski.
Vasko u Sarajevu 70-tih
Izljubismo se i izgrlismo kao pravi prijatelji, te zalismo naš susret šljivkom i pretresosmo uspomene u ta dva sata druženja. Vasko je zauvek zadržao svoj poznati šarm, te gustu kosu koja je samo imala nešto napadanog inja, a koja mu je u vreme našeg drugovanja bila zaštitni znak. On je oduvek stogo vodio računa o modnim detaljima, tako da je i ovog puta bio firmirano obučen, a pravi ukras su mu bili brčići koji mu pomalo daju komitski izgled.
Ispriča mi Vasko kako već uveliko krcka penziju, na osnovu beneficiranog radnog staža, u koju je otišao u činu zastavnika I klase. Otkupio je vojni stan koji je dobio te ga velikodušno poklonio sinu a on sam izgradio porodičnu zgradu u predgrađu Bitolja po imenu Drugovo, odakle nam s vremena na vreme, pošalje pokoju fotku kvalitetnog paradajza i ostalog pšovrća koje sam uzgaja i pravi nam zazubicu.
Mirno! Vasko u završnoj godini vojne škole u Sarajevu
Reče mi Vasko da ima bolove u ruci te da sumnja da je to nakon vakcinacije za Kovid. Ja ga tešim da to nije ništa. Na kraju-krajeva, u godinama smo kada i reuma i artritis polako ali sigurno kucaju na vrata.
Posle par sati kvalitetnog druženja, rastadosmo se uz obećanje da će do novog susreta sigurno opet doći. Samo da nas posluži zdravlje.
- E, tada mi nećeš pobeći! Moraš bar jedan čitav dan biti moj gost – reče ovaj dobri čovek kome zaiskriše i suze u očima, dok sam ja svoje onako, rukom obrisao.
Rade Berak i Dragoljub Stevović u Banja Luci 2023.
Rade, Dragoljub i njegova supruga Jordana u motelu Paša u Banja Luci
PLANINARENJE OMILJENI HOBI DRAGOLJUBA STEVOVIĆA
Po povratku sa crnogorskog primorja, početkom avgusta, put nas je vodio ka Banja Luci, odnosno motelu “Paša”. Tu ću se sresti sa Dragoljubom Stevovićem danas potpukovnikom u penziji, jednim od mojih najboljih drugara iz Sarajeva. Iako je u Sloveniji harala poplava, Stevka, kako smo ga iz milošte zvali, krenuo je iz mesta Kozina na samoj granici sa Italijom, gde živi. Sa svojom ljupkom suprugom Jordanom, seo je u auto i stigao u Banja Luku da se vidimo.
Dragoljub u Sarajevu kao pitomac Vojne škole 70-tih godina
Dragoljub koji je inače rođen u okolini Kragujevca, po svemu je bio i ostao ljudska gromada. I on je poput Vaska, nabacio muški zaštitini znak u vidu brkova, ali ga je u isto vreme kosa dosta napustila. Kad se setim da je u Sarajevu imao kosu gustu poput ježa!?
Danas u penziji, Dragoljub je odan svojoj velikoj ljubavi – planinarenju. Gotovo svake nedelje osvoji poneki vrh a u Sloveniji ih, hvala Bogu, ima koliko ti duša želi.
Dragoljub odgovara na času sociologije
U prelepom restoranu motela ručasmo i prelistasmo uspomene koje su se protegle skoro pola veka. Za to vreme naše lepše polovine, Dragoljubova Jordana I moja Cveta, pažljivo sun as posmatrale I slušale mnogo čega o čemu nisu znale. Zaista, prelepo druženje, ali kako sve sšto je lepo, kratko traje, tako je došao i trenutak rastanka. Dragoljub je uvek važio za velikog emotivca što ni ovoga puta nije krio. Zaiskriše suze I opet ono iskonsko – hoćemo li se opet videte?
- Hoćemo – obećavam kategorički.
Rade Berak i Hazim Tahirović na Vlašiću 2023. susret posle 46 godina
HAZIM ODUVEK BIO I OSTAO ATEISTA
Sutradan smo vozili ka planini Vlašić i mestu Babanovac. Tu, u Central hotelu, sretoh i trećeg školskog druga iz Sarajeva koji je od svih nas bio najsportskiji. Toliko je bio moćan na vratilu da smo ga iz milošte poredili sa legendarnim Miroslavom Cerarom.
Bio je to Hazim Tahirović na kojeg skoro pola decenije gotovo da nije ostavilo traga. Onaj isti, iskreni osmeh i samouverenost, te poznata bosanska samouverenost ostali su njegov zaštitni znak zauvek.
Hazim Tahirović izvodi vratolomije na vratilu dok mi ostali posmatramo. S leva na desno: Branko Milićević, Zdenko Gašić, Dušan Davidović, Ljubomir Bekić, Milenko Vranješ, Vukašin Ilić, Jovan Mizdrak, Nazif Šahinbegović, Dobrisav Bogdanović, Branislav Nikolić, Dragoljub Stevović, Rade Berak i Milenko Šipka
I on je poput Stevovića, svojim mercedesom iz Slovenije i mesta Postojna gde živi i još uvek radi. I njega je zadesila pšoplava ali, kako reče, “ništa me nije moglo zaustaviti da vidim druga”!
Ispriča nam kako mu je supruga Dolores kad je polazio rekla: “Zar ćeš da voziš toliko dug put samo da bi se video?!”
- Dolores, ti to ne možeš razumeti – rekao joj je Hazim I krenuo put Vlašića.
Uz ukusnu večeru, Hazim nam ispriča svoj život koji je bio zaista dinamičan te kako je prošao mnogo iskušenja i opasnih situacija. Reče nam kako je oduvek bio i ostao ateista, te da je po nekoliko puta pročitao I Bibliju i Kuran I da je tu shvatio zašto je izabrao put na kojem stoji I čvrsto korača.
Hazim (levo) i Vasko su bili majstori borilačkih veština
- Znaš šta, Cveto – obrati se Hazim mojoj supruzi Cveti – Rale je od svih nas ispao najpametniji. Na vreme se sklonio od ovdašnjih budalaštinja.
I Hazimu sam sa posvetom poklonio moj roman “Na mestu voljno”, a on radostan prokomentarisa: “Zbilja, bio si nadaren za sve”.
Ostadosmo na večeri i razgovoru par sati i onda se rastadosmo umorni od puta i dogovorismo da se vidimo I sutradan. Tako je i bilo. Stiže Hazim po mene i onda me odveze do Eko-FIS Vlašić. Tu smo uživali gledajući razne divlje životinje od kojih nam se posebno dopao medved po imenu Teddy.
Po povratku u Babanovac došao je i čas rastanka. To je ono što je uvek najteže i najbolnije. Ali, život piše romane i uvek se mora dalje. Uz uzdahe i neskrivene suze rastadoh se sa dragim prijateljem I školskim drugom uz obećanje da ćemo se pre nego kasnije opet videte.
- Tada ćemo se okupiti sva četvorica, baš kao i u Sarajevu davno – reče Hazim i u punoj brzini odjuri sa svojom “mečkom”. Čekao ga je povratak za Sloveniju.
Jedan od izlazaka u grad 70-tih: Vasko Sipkoski, Dragoljub Stevović, Branislav Nikolić i Rade Berak
DA SE NE ZABORAVI
Zašto je moj susret sa tri drugara bio toliko emocionalan? Rečima je to teško opisati. Ipak, treba reći da smo četiri godina, u periodu kada se osobe razvijaju i pripremaju da postanu punoletne, proveli kao svi za jednog – jedan za sve. Delili i dobro i zlo. Zajedno učili, igrali, kupali se, izlazili, ponekad i svađali… Hazimove reči supruzi da ona to “ne može razumeti”, najbolji su masterpiece cele ove priče.
Svi smo mi, osim redovne nastave i vežbi, imali i sklonosti Kojima smo popunjavali slobodno vreme i pokazivali određene talente.
Tako je Hazim Tahirović bio najbolji u gimnastici i borilačkim veštinama. Vasil Sipkoski u karate nije zaostajao za njim, kao ni Jovo Mizdrak koji je voleo nun-čaki, plus je svirao gitaru, baš kao i Zdenko Gašić koji je osim muzike bio i odličan košarkaš. Ljubo Bekić je za fudbal bio tata-mata, a Brane Milićević i Dušan Davidović odlični košarkaši i odbojkaši. Vukašin Ilić je bio pesnik i to kakav. Ja sam više bio umetnički nadaren pa sam se bavio novinarstvom, slikarstvom ali sam bio među boljima i u atletici, posebno na srednjim stazama… itd. Svako je imao neke sklonosti. Teško se sada setiti nakon skoro pola veka.
Neka ove fotografije u prilogu budu deo nezaboravne price, jednog vremena koje se ne može vratiti ali se sećanja mogu i trebaju obnavljati.
Kasarna u kojoj smo proveli predivne četiri godine
Pogled iz ptičije perspektive na kasarnu danas
MALO ISTORIJE NIJE NA ODMET
“Ukrašću” deo mnogo većeg članka koji sam svojevremeno napisao i objavio kao “Omaž mom Sarajevu”:
“… Kažem „mom Sarajevu“, zato što sam u njemu proveo svega četiri godine, što je na neki način urezano u moj život, na kraju-krajeva što mi je taj period ostao u najlepšem sećanju i uspomenama. Ono što je za nas, došljake i privremene stanovnike bilo Sarajevo, za njegove stanovnike, one koji su u njemu rođeni, ono je bilo – Rajvosa, šatrovački žargon koji se i dan-danas koristi u području Vrhbosna, kako se u etimologiji naziva sarajevski kraj.
Veličanstveni: Rade, Dragoljub, Hazim, nazif i Vukašin u šetnji Sarajevom
Pivce vikendom: Ljubomir, Nazif, Dragoljub i kolega iz suprotnog voda čijeg imena se ne sećam
Mali fudbal u slobodno vreme: Rade Berak
Rade Berak u prvoj godini Vojne škole u Sarajevu
Na bazenu u Brezi kod Sarajeva. Mene nema zato što sam ja slikao
Na stažiranju u Vrhniki kod Ljubljane 1977. Stoje: Rade Berak, Stjepan Medved, Vasko DSipkoski i Dobrisav Bogdanović. Sede: Vukašin Ilić i zastavnik koji nam je bio pretpostavljeni
… Intendantska vojna škola koju smo pohađali, bila je u kasarni pored železničke i autobuske stanice, preuređena od nekadašnje konjušnice Marije Terezije. Ali, smeštaj i uslovi koji su nam pruženi, bili su u to vreme u klasi A ketegorije.
… Prvih mesec dana škole nismo imali pravo izlaska u grad, a tek posle šest meseci nam je dozvoljeno da možemo izaći u civilnom. Prve godine smo mogli izlaziti samo subotom ili nedeljom u zavisnosti koji nam je dan više odgovarao. Kasnijih godina smo mogli izlaziti oba dana, ponekad i radnim danima, ali jedno je bilo nepromenjivo – u 22 časa smo morali biti u krevetu. Period od ponedeljka do petka bio je isključivo namenjen obuci i nastavi, subota pre podne čišćenju a posle podne za sport i izlaske. Nedelja je bila namenjena za lenčarenje nazvano odmaranjem i opet izlaženju kome se izlazilo.
Izlazilo se i u prirodu: Branislav Nikolić i Vasko Sipkoski
Letnje valjanje po travi: Vasko Sipkoski i Milenko Vranješ
Prvi izlazak u grad Sarajevo je nešto što se rečima ne može opisati. Neka blaga jeza u svima nama… I, naravno prva destinacija – Baščaršija! Iako smo kao pitomci imali pravo na besplatan gradski prevoz (treba reći da je Sarajevo koje je u literaturi, kroz istotiju, nazivano i „Evropskim Jerusalimom“ ili „Balkanskim Jerusalimom“, valjda zbog pomešanosti mnogih religija i kultura, a svakako da mu za ponos služi činjenica da je bio drugi grad u svetu, odmah posle San Franciska, koji je uveo tramvaje na struju), moja grupa je odlučila ipak da prošeta peške, čisto da vidi grad. Uputismo se preko Marindvora, te pored Gazi-Husretbegove džamije, pravo na taj mali raj na zemlji. Miris ćevapa je mamio neodoljivo koji smo uz kefir baš tamanili. Šaljivi konobar u jednoj aščinici nam dobaci da uz ćevape ide i pivo ali, obzirom na naše godine a i strah da se ne primeti po povratku u kasarnu, radije smo se odlučili za „koktu“.
Sledeća destinacija naše radoznalosti je bila Vijećnica pored Miljacke za koju smo znali iz „Sarajevskog atentata“, pa onda i Principov most nazvan po tom hrabrom momku koji je početkom 20-tog veka promenio tok istorije i označio kraj jedne brutalne dinastije kakva je bila Habzburška.
Naravno u tom našem blic obilasku divili smo se i samoj reci Miljacki koja je tiho žuborila, skrivajući i odnoseći mnoge tajne koje nikada nećemo saznati.
Uglavnom taj naš prvi izlazak je bio ograničen na navedene destinacije i objekte i mi smo se toliko zaneli da nismo ni primetili kako časovnik nemilosrdno otkucava. Skoro trkom smo se vratili u kasarnu, prešavši vrata portirnice bukvalno nekoliko sekundi pre 22 časa.
Kako je vreme odmicalo tako smo i mi, a u mom razredu nas je bilo 23, na kraju školovanja bilo nas je svega 18 jer su neki u međuvremenu napustili školovanje, a neki su zbog ponavljanja zaostali godinu dana, tek mi smo postajali sve bliskiji ali i radoznaliji u vezi Sarajeva. Kroz četiri godine ćemo ga istražiti poput arheologa i komotno se osećati kao da smo u njemu rođeni.
Sarajevo je u to vreme bilo mešavina orijentalnog i zapadnog. U njemu su živeli mnogi narodi, mnoge vere ali je to bila harmonija u kojoj nikoga nije bilo briga šta si i ko si, jedino i isključivo – kakav si?
Tokom školovanja, najviše sam se družio sa šestoricom školskih drugova i to su bili: Vasko Sipkoski, Dragoljub Stevović, Vukašin Ilić, Branislav Nikolić, Nazif Šahinbegović koga smo zvani Sin i Hazim Tahirović.
Vasko i Hazim uvek u klinču
Vasko je bio najzanimljivija figura. Makedonac iz okoline Bitolja, zbog svog specifičnog akcenta, svima nam je bio drag. Nije voleo knjigu ali je bio snalažljiv. On je bio takav šeret i šaljivčina, da je znao da ide sa devojkom na koju je trzao i naš školski drug Hazim Tahirović. Ona se zvala Hasnija i bila je kost u grlu njima dvojici ali je sve to bilo deo mladalačkog hira. U svakom slučaju obojica su na kraju izvisila kod Hasnije, a Vasko mi je kasnije priznao da mu je ona bila velika ljubav i zauvek i ostala.
… Mi smo često međusobno menjali i pozamjivali garderobu pri izlascima u grad, tako da nikada nismo bili isto obučeni. U to vreme su u modi bile zvonarice pantalone, a košulje sa ogromnim kragnama kao krila od aviona. Uz to su obavezno išle cipele sa visokim petama tako da smo se često puta sami sebi smejali imitirajući muškarce iz grupe Abba.
Naše interesovanje za Sarajevo je bivalo sve veće i sve obuhvatnije. Redovno smo počeli obilaziti i posećivati mesta kao što su Vrelo Bosne koje je raj na zemlji. Tramvajem smo dolazili do Ilidže a onda, u zavisnosti od finansijske situacije, od hotela „Srbija“, čezama ili peške, odlazili do izvora – vrela Bosne i divili se njenoj lepoti na samom rađanju i blagom polasku na put prema Savi.
Rade Berak 1977. završne godine u Vojnoj školi Sarajevo
… Okolne planine su bile istinska atrakcija. Ne postoji na svetu grad koji okružuje toliki broj planina, kao što je slučaj sa Sarajevom. Na Jahorinu, Igman i Romaniju nismo mogli ići privatno jer su bile udaljene a vremena bilo malo. Srećom, one su se uklapale u naš školski program pa smo ih „službeno“ posetili. Na Jahorini, koju smatram najlepšom planinom na svetu, boravili smo dve nedelje u okviru učenja skijanja. Bili smo smešteni u hotelu i svakodnevno odlazili do Rajske doline da učimo skijanje. Bilo je komičnih situacija, ali je na kraju bilo veselo i kobojagi smo naučili skijati. Ja sam tada pobedio i u krosu na snegu. Ne zato što sam bio najbrži već sam bio lukav. Uzbrdo sam forsirao i ostavio sve ostale skoro kilometar iza. Na moju sreću, kada mi je duša skoro na nos počela izlaziti već sam bio na vrhu brda i strmo je bilo mnogo lakše. Osim toga počeo je da pada sneg što mi je još više olakšalo jer je protivnicima bilo još teže stići do vrha. Bilo kako bilo, stigao sam na cilj prvi. Nije bilo nagrade osim tapšanja po ramenu i duple šolje čaja.
Posle čuvenog krosa u Rajlovcu
Igman sam sa kolegama prošao peške. Po snegu i zimi u februaru mesecu. Bilo je to u znak sećanja na Igmanski marš uz NOB i oficiri su nas zaustavljali pored svakog spomenika gde su nam držali kraće predavanje o tom i tom narodnom heroju koji je tu poginuo. Taj marš mi je podario gripu koja me držala više od nedelju dana. Inače sama planina je prelepa zimi.
Na Romaniju smo otišli prilikom terenske vežbe, odnosno kampovanja u okviru školske obuke. Divio sam se tim nepreglednim šumama i čistoći vazduha koji je došao kao melem posle sarajevskog smoga. Miris poljskog cveća i livada je prosto opijao. U Sokolcu smo se osvežavali a starešine opet palamudile o podvizima narodnih heroja. „Ovde je Slaviša Vajner Čiča, sam, držao Nemce u okruženju“ sa ponosom je propovedao potporučnik Musić, a mi smo se zgledali i ne verujem da je iko poverovao u tu bajku koju siroti potporučnik nije izmislio nego je bila zapisana u predmet istorije. Rasim Musić je bio dobar čovek iz Novog Pazara koji je baš bio odan Titu i idealima, ali kako rekoh, dobričina…
Na Bjelašnici smo imali ishranu u prirodi. Opet falim ja pošto sam bio slikar
Planinu Bjelašnicu smo posetili kad smo boravili na obuci u Pazariću. Jednog dana imali smo obuku „Ishrana u prirodi“ i trebalo je snaći se u toj divljini. Do Šavnika smo stigli autobusom a onda peške ka vrhu te prelepe i netaknute planine. Tu u šumi smo i prenoćili u šatorima a po prvi put sam jeo zmijsko meso koje je po ukusu isto kao riblje. Za salatu smo koristili lukovicu, odnosno sremuš od kojeg je ako se pretera boleo stomak pa je bivalo trčanja po šumi.
Žičara između Sarajeva i Trebevića
Kad smo se vraćali peške sa Trebevića, morali smo pregaziti Miljacku. Ovde posle prelaza se obuvamo: Hazim Tahirović, Rade Berak, Milenko Šipka i Sveto Serafimovski (on je napustio školu na trećoj godini i svima nam je teško palo budući da je bio vrhunski čovek. Posetio sam ga posle završetka škole u mestu Staro Nagoričane kod Kumanova gde je živeo i bavio se uzgojem lubenica).
Ipak, namerno izdvajam nama najdražu i najčešće posećenu planinu, a to je Trebević koji se izdiže jugoistočno, odmah iznad Sarajeva. Takoreći u podnožju Jahorine. Na Trebević smo zaista odlazili često i to žičarom. Ako je vreme bilo lepo najčešće smo se sa Trebevića vraćali peške niz šikaru gde smo usput brali lešnike, maline, gloginje…
Čuvena Skenderija
Robna kuća Sarajka
… Kad je kupovina u pitanju najčešće smo odlazili u Robnu kuću „Sarajka“ koja je tada bila nova I izgledom i sadržajem bila po svetskim standardima, ali smo znali da satima sedimo i „divanimo“ preko puta nje u Velikom parku.
Želim da ga takvog i zapamtim. Jer, bila su to sretna i lepa vremena kad niko nikoga nije pitao za veru i naciju, važno je bilo da si čovek, naoružan dobrom dušom i toplinom srca… Nije ovo ni hiljaditi, možda ni milioniti deo onoga šta o Rajvosa znaju njegovi ljudi, prave Sarajlije…
Ono što ja znam, a posetio sam Sarajevo 2023. I posle toliko godina mogu reći da to nije isti grad. Umesto radosti osećao sam neku prazninu i tugu, ali o tome u nekoj drugoj prilici.
Živeli!
18 VELIČANSTVENIH
Bilo kako bilo, tek jula 1977. nas 18 je sa diplomama u džepu, krenulo putem novog života. Rastanak je bio teškog srca ali smo znali da sećanja ne mogu tek tako nestati a još manje izbledeti. Voleo bih one koji su živi i pročitaju ovo ilia ko neko od njihovih prijatelja i familije vidi da im prenese, te da mi se jave na Facebook platformu.
Nabrajam nas 18, nebitan je redosled koji smo četiri godine delili dobro i zlo u Sarajevu, u Vojnoj školi:
Hazim Tahirović, Jovan Mizdrak, Bajro Fako, Janoš Pakai, Milenko Vranješ, Branislav Nikolić, Nazif Šahinbegović, Dobrisav Bogdanović, Rade Berak, Branko Milićević, Dušan Davidović, Dragoljub Stevović, Vasil Sipkoski, Stjepan Medved, Ljubomir Bekić, Zdenko Gašić i Milenko Šipka i Vukašin Ilić.
Janoš Pakai danas živi u Novom Bečeju
Stjepan Medved sa unukom
Bajro Fako danas
Milenko Šipka sa suprugom živi u Bileći
