Piše: Rade BERAK
Ovoga puta, pri povratku za Beograd, nisam zalutao kao mesec i nešto pre toga. Stigosmo parvo do Zelenog venca gde živi snaja Vesna, a koja nas je dočekala sa ukusno spremljenom večerom po njenom receptu. Ja, međutim, nisam hteo mnogo jesti, budući da me je čekao susret sa dragom prijateljicom, modnom kreatorkom, vlasnicom “Marija Handmade” kompanije, Marijom Ivanković Jurišić i njenim mužem Milovanom. O tom susretu u Tošinom bunaru (Džakarti) sam već pisao pa se ne bih ponavljao.
Sa Marijom Ivanković u Tošinom bunaru na Novom Beogradu
POSETA MANASTIRU TUMANE
Dva dana pre kraja boravka u starom kraju, odlučismo da posetimo čuveni manastir Tumane. Rekoše nam da odemo što ranije jer su tamo gužve ogromne i hiljade hodočasnika hrle ka toj svetinji svakodnevno, pogotovo u letnjim danima.
Tako smo i mi, već u 6 ujutro bili na putu ka istotijskom gradu Golupcu u čijoj blizini se i nalazi Manastir. Udaljenost, je svega 135 kilometara I trebao nam je oko dva sata vožnje da stignemo. Usput smo prolazili kroz ili pored živopisnih i prelepih predela Srbije i gradova kao što su: Kaluđerica, Vrčin, Mali Požarevac, Kolari, MIhajlovac, Mala Krsna, Požarevac, Salakovac, Velika Bresnica, Rabrovo, Mišljenovac, Sena, Turija, Rakova bara, Golobac… Sve je to jako bogat kraj. Kuće pored puta su grandiozne, prave vile na nekoliko spratova. Mnoge sa zatvorenim prozorima što će reći da su to sagradili gastarbajteri iz raznih krajeva Evrope, te će im to biti raj za uživanciju kad odu u penziju. Osim toga to su pretežno vlaška mesta a oni su poznati kao štedljivi.
Iako je slikanje u hramu zabranjeno, uspeo sam krišom sa vrata da škljocnem dve fotke, ovu iznad i ispod na kojoj je Cveta sa svećom
U Golupcu na lepom plavom Dunavu sa istorijskom tvrđavom, skrenusmo udesno ka manastiru, tesnim ali dobro očuvanim asfaltnim putem. Kroz živopisnu šumu I dolinom Tumanske rečice, stigosmo do ogromnog parkinga koji je skoro tri četvrtine bio popunjen. Nađosmo mesto i u koloni se uputismo ka hramu Sv arhanđena Gavrila.
U samom hramu nalazi se deo moštiju svetog Nektarija Eginskog, za koje se veruje da imaju lekovitu moć. On je jedan je od najpoštovanijih svetitelja i čudotvoraca u pravoslavlju. Taj deo moštiju manastir je dobio na dar od vladike Georgija iz Slovačke.
Cveta pali sveće u porti manastira
Po izlasku iz crkve, Cveta je bila toliko uporna da uđe u još jednu gužvu kako bi kupila razne relikvije i suvenire. Uzelo joj je punih 45 minuta iako se prodavnica nalazi tik pored crkve.
Na kraju, sa svećama u rukama, odslušasmo svetu molitvu na otvorenom koja je bila baš nekako umirujuća i duši umilna.
Za uspomenu iz manastira Tumane
Zbogom Tumane, za sada
REČ-DVE O MANASTIRU
Manastir Tuman je pravoslavni objelat iz 14. Veka, smešten u istočnoj Srbiji, u opštini Golubac, u selu Snegotin. Pripada Srpskoj pravoslavnoj eparhiji braničevskoj. Crkva je posvećena Svetom Arhangelu Gavrilu.
Od 2018. godine manastir ima šest monaha i jednu monahinju, što ga čini najvećim u Braničevskom okrugu. Zbog nekoliko istorijskih iscelitelja koji su obitavali u manastiru, Tuman je nazvan „Ostrog Đerdapski“.
Gradnja manastira počela je u drugoj polovini 14. veka i završena je neposredno pred Kosovsku bitku 1389. godine. Zadužbina je jednog od vojvoda srpskog kneza Lazara, ali se ne zna tačno kojeg. Lokalna predanja za ktitora manastira navode viteza Miloša Obilića, koji je imao dvor u susednom selu Dvorištu. Dok je Obilić lovio u šumi, slučajno je ranio Zosimu Sinaita, koji je živeo u susednoj pećini. Obilić je odveo Zosima iscelitelju koji je živeo na njegovom dvoru, ali mu je Zosima rekao da ga ostavi da umre. Na mestu gde je umro, kao čin pokajanja, Obilić je počeo da gradi crkvu. Kada je stigao na krov, dobio je pismo od kneza Lazara koji ga je pozvao za Kosovski boj. Pošto je Obilić poginuo u bici, lokalno vlaško stanovništvo je dovršilo crkvu, oko koje se razvio manastir.
Reč tuman, danas nestala iz srpskog jezika, znači „magla“, kao što je to i danas u istočnoslovenskim jezicima, dok u savremenom poljskom jeziku znači „oblak“.
Prvi sačuvani spomeni manastira su iz 16. veka. U drugoj polovini 16. veka u manastiru je napisan Tumanski apokrifni zakonik. Manastir se pominje u osmanskom popisu 1572-1573. Pominje se i kao selo Tuman koje danas ne postoji, za vreme osmanskog sultana Murata III (1574–1595), u kontekstu danka koje je manastir morao da plaća sultanu. Ostalo je zabeleženo da je tada imala dva monaha. Čini se da je tokom osmanskog perioda Tuman bio mali manastir, sa samo nekoliko monaha.
1690. godine, uoči prve Velike seobe Srba, srpski patrijarh Arsenije III Crnojević (Čarnojević) sastao se u manastiru sa grofom Đorđem Brankovićem. Pokušali su da se dogovore o podizanju antiosmanske pobune među Srbima u Podunavskom kraju. Godine 1735. pominje se vršilac dužnosti igumena Isaija koji je prisustvovao Srpskom narodno-crkvenom saboru u Sremskim Karlovcima. Beogradski mitropolit je u prvoj polovini 18. veka poslao egzarha Maksima Ratkovića da pregleda manastire u Braničevu. Maksim je Tuman opisao kao jedan od retkih manastira koji je imao pravi crep. Ovaj manastir su Osmanlije spalile tokom Kočine pogranične pobune 1788. godine, ali je obnovljen 1797. godine, da bi ponovo bio oštećen i u Prvom (1804–13) i u Drugom srpskom ustanku (1815).
Manastir je obnovljen zahvaljujući lokalnom obor-knezu Pavlu Bogdanoviću za vreme kneza Miloša Obrenovića, kada su rekonstruisani i susedni manastiri Nimnik, Rukumija i Zaova. Kada je Joakim Vujić posetio lokalitet, primetio je da je crkva mala, pravilno uređena po hrišćanskim pravilima, sa delimično oslikanim enterijerom. 1879. je oštećen u zemljotresu, a popravljen je 1883. godine.
Međutim, crkva je nastavila da propada, a vlada je 1910. godine naložila rušenje stare crkve jer je trebalo da se gradi nova. Međutim, Balkanski ratovi i Prvi svetski rat odložili su radove, pa je nova crkva završena i osvećena 1924. godine. Ipak, manastir je ostao aktivan I u periodu kada nije imao crkvu.
Godine 1936. uselila se grupa od 30 ruskih monaha iz manastira Milikovo, donevši staru rusku ikonu Bogorodice Kurske, koja je preživela dva požara, uključujući i jedan u manastiru kod Kurska, u Rusiji, nakon Oktobarske revolucije. Iste godine otkriveni su ostaci Svetog Zosima.
Priliv monaha oživeo je manastir, dok su ponovo otkriveni ostaci Svetog Zosima rezultirali velikom popularnošću i sve većim brojem posetilaca. Privreda manastira se razvijala, a kompleksu su dograđene nove zgrade, uključujući veliki konak i nekoliko pomoćnih objekata. Brzi razvoj ubrzo je prekinut Drugim svetskim ratom. Pre oslobođenja i ulaska sovjetske Crvene armije, ruski monasi su napustili Tuman. Posle rata manastir je stagnirao, ali su se konak, neke druge zgrade i Zosimova pećina polako popravljali. Kako se broj monaha smanjivao, Tuman je 1966. godine postao ženski manastir, na preporuku Hrizostoma Vojinovića, episkopa braničevskog.
Renesansa manastira počela je pod upravom igumanije Matrone. Godine 1991. izgrađen je kameni ikonostas i freske su oslikane na zidovima. Zbog sve manjeg broja monahinja, episkop braničevski Ignatije Midić 2014. godine, kada su stigla tri monaha, manastir ponovo pretvara u muški. Masovna obnova je usledila od 2016. do 2018. godine, uključujući rekonstrukciju same crkve, starog i novog konaka, porte, pustinije Svetog Zosima (800 m (2.600 stopa) južno od manastira) i trpezarije. Preko puta crkve, na levoj obali Tumanske reke, nalazi se gostionica (gostoprimnica), odnosno adaptirana vodenica koja je zatvorena šezdesetih godina prošlog veka. Pored stare, izgrađena je nova vodenica, sa tradicionalnim vodeničnim kamenom, koja se koristi uglavnom za mlevenje kukuruza. Takođe, formiran je i mini zoološki vrt.
Manastir ima svoju privredu, uglavnom skoncentrisanu na stočarstvo, kao sto su goveda, ovce, koze, živina i magarci, ali i neke divlje životinje, u i van mini-zoološkog vrta: emui, nojevi, labudovi, guske, patke, rumene patke, lame, magarci, poniji, crnoglave ovce, male koze, kornjače, zečevi, ježevi i jazavci. Neke životinje su donirali Beogradski i jagodinski zoološki vrt. Tu je i bašta, kućica za obruč, ribnjak za pastrmke i 150 košnica.
Manastir je nastavio da raste i početkom 2020-ih imao je 12 monaha i nekoliko monahinja, sa u proseku najmlađom bratijom u Srbiji. 2022. godine počela je izgradnja pomoćne, dvospratnice. U njemu će biti smeštena šumarska i ugostiteljska zona za 120 gostiju, biblioteka sa 50.000 knjiga i konferencijska sala…
Cveta ispred pituresknog restorana “Kod Džimija”
Ribnjak restorana
Vlaška pljeskavica je bila neverovatno ukusna
Odmor za oko i dušu “Kod Džimija”
Cveta u Golupcu a iza nje čuvena tvrđava na lepom plavom Dunavu
Napismo se vode sa manastirske česme, napunismo nekoliko flaša i krenusmo natrag ka prestonom gradu. Srasvratismo na ručak u pitureskni restoran “Kod Džimija”, a u Golupcu, gde je Dunav najširi, popismo kafu u restoranu “Perast”. Zaista lepa uspomena.
ŠETNJA PO BEOGRADU
Dan pre povratka za Australiju, po običaju, ne mareći na temperature koja je bila bliža 40. nego 30. stepenu, krenuh u malu “šetnju”. Knez Mihajlovom do Kalemegdana, pa onda do meni najdraže Skadarlije i restorana “Mali vrabac”. Šetnju ili skitnju, kako se kom. Šetnju ili skitnju, kako se kome dopada, nastavio sam u ulici Despota Stefana, u prodavnici Košarkaškog kluba Partizan gde sam kupio nekoliko delova opreme i suvenira. Završetak te moje “mini turneje” bio je na kafi i dunjevači u Monumentu (bivši Ruski car). Pređoh, brat-bratu, u kratkom vremenskom period celih 13.5 kilometara peške.
Sa Milanom na Beogradskom aerodromu gde nas je ispratio
Par slika na putu ka aerodromu
SUSRER SA BRATANCEM
Nedugo po mom povratku, u stan stiže i Vesnin sin a moj bratanac Milan sa suprugom i ćerkom. On inače živi u Parizu. Susret je srdačan i pun prelistavanja uspomena. Ostadosmo do duboko posle ponoći.
Milan nas je svojim autom sutradan ujutro odvezao do aerodrome u Surčinu gde nam je poželeo “bon woyage”, a mi smo srećno i pored viška kilograma, prošli sve kontrole.
U avionu za Dohu
Cveta je malo kupovala i na aerodromu Hamad u Dohi
U Dohi smo neplanirano čekali 8 umesto tri sata jer je let bio promenjen ali budući da nas je Qatar Airline izigao za specijalno plaćena sedišta do vrata gde možete ispružiti noge, Cveta je otišla do servisne službe i vratila se sa dve karte za Business Lounge gde smo se osećali komotno pre leta za Melburn.
Zbogom Beograde, Srbijo, Republiko Srpska… zbogom sve ostale bivše republike, sva mesta koja smo obišli širom Balkana. Zbogom divni ljudi, prijatelji, familijo. Hvala vam svima i vidimo se sledećom prilikom.
Na kraju ovog mog putešestvija u pisanoj reči koje je trajalo 20 nastavaka, hvala svima koji su imali strpljenja da čitaju jer, trudio sam se da pored ličnih doživljaja, ubacim i istoriografije tamo gde je to trebalo. Iskreno, nisam zadovoljan brojem onih koji su sve ili delimično pročitali ali se uvek rukovodim onom da su ukusi različiti i da o njima ne treba raspravljati.
