DOGODOVŠTINE IVANINE “PREDSEDNICE” UOČI, NA INAUGURACIJI I POSLE TOGA…

43

VERIDBA

Let za Južno Afričku Republiku na gej veridbu poslednje je što je moglo Stevki da skrene pažnju sa kampanje u kojoj se osećala da njen život politika razvlači kao žvaku u nedogled.

Kad nije bila na infuziji, bila je na beskonačnim sastancima u stranci, i pomalo se već osećala kao sportista kog spremaju za neki inostrani tim, a njegovo je samo da vežba i bude miran. Da ne pravi incidente i po mogućstvu ne ide na gej svadbu. Iako je već prošlo dovoljno vremena da zaboravi šta joj je Krsmanac savetovao, Stevani su njegove reči odzvanjale u glavi svaki put kada bi pomišljala kako će to odjeknuti u medijima. A onda se mudro setila, da Srbija i bez njene gej svadbe ima realno više problema, da bi se bavila njome. Političke protivnike je imala, ali nisu mogli mnogo da joj naude. Hipotetički gledano. A i statistički gledano.

Na let za Južno Afričku Republiku, krenula je sa Srđanom i Cicom. Cica je u tome videla svoj idealan PR, Srđan je ionako bio kum, a ona Stevana je bila ono što se zove – ortak. Milan je dosta toga pregurao da bi svoje modno opredeljenje mogao da izgura kao profesiju, Dominik je bio pravo svetsko osveženje u njegovom životu, budući da Balkan bez obzira na sve, a istopolne zajednice gleda kao na svetsko čudo. A kako stoje stvari dugo će i gledati. Jer i ako voliš drugačije, uvek ćeš biti sumnjiv i gledan popreko. Tako da drugačija ljubav, traži i drugačiju sredinu.

Na letu je pomnije posmatrala Cicu koja je bila puna života, ali i životne filozofije. Od naizgled obične estradne umetnice, Cica je u očima Stevke postajala veća učiteljica života, jer Cica bi znala kako bi se dočekala na noge. Stevka je učila u hodu.

• Ministarka, mnogoo se radujem što ćeš da postaneš predsednik. Ja da ti kažem. To će da pošalje lepu sliku u Evropu. Ja evo kako pamtim a pamtim zadnjih 35 godina mi nikada nismo imali ženu predsednicu!
• Hvala ti Cico, na podršci!
• Pozvacu ja sve moje obožavaoce da glasaju za tebe, ali uz jedan uslov…
• Da platimo promociju? I kako ćeš ih pozvati na koji način?
• Ma jok! Neću tebi da naplatim ništa. Ali da me zoveš da ti pevam onu inaguraciju, kao što ima američki predsednik…
• Rešeno, Cico, pevaćeš kao moja muzička želja, ali moraćemo da dogovorimo repertoar.
• Ništa ti ne brini, zna Cica da peva i himnu, skoro sam Srđane kod onog sećaš se biznismena što je osveštavao teretanu pevala himnu, i sve sam se za srce držala. Posle u novinama se smejali kako narodna pevačica peva himnu? Pa peva za pare! – nasmeja se grohotom Cica da se stjuardesa okrete da vidi jel sve ok. – Prođi, sestro, prođi sve je u redu – objasni joj Cica i namignu.
• Nego ne reče mi kako ćeš da pozoveš obožavaoce da me podrže, zanima me tvoj biznis plan – poče Stevka.
• Tako što će ih preko Instagrama pozvati kroz post – reče joj Srđan sanjivo. Pokušavao je da odspava, ali od ove dve nije moglo da se spava.
• I kako to misliš da ih samo pozoveš da glasaju za mene i oni će glasati?
• Predsednice moja, mene prate i muškarci i žene i dečaci i devojke svi oni koji su tebi potrebni, a to su svi oni koji meni dolaze na nastupe. Čim imaju 18, mogu da piju i izlaze, i mogu da glasaju. Prosto ko pasulj. Kad im Cica napiše evo sad da se slikamo u avionu i da kažem – „Ona je moja predsednica“ svi će da krenu da kopaju o tebi i zašto nas dve zajedno. I kad posle napišem – Jedini pravi izbor za Srbiju, i opet ti na slici. Znaš li ti kako će to da odjekne? Pa takav marketing ne može da ti plati niko ni država ni stranka, veruj kad ti Cica kaže.
• Hvala, Cico, lepo od tebe. – zahvali se Stevka zamišljeno.
• Ništa hvala, nego dogovorile smo se, ja da ti pevam himnu na inaugurigaciji!
• Sve smo se dogovorile. Još samo da ja dobijem na izborima i stvar je gotova.
• Što se mene tiče, predsednikovice, ti si već dobila, ali ne znaš. MI realno, ali realno nemamo koga ni da stavimo na to mesto! Bolje ti nego neka budala da se uči, ti bar ionako sve njih znaš i te funkcije i šta predsednik radi, učila si od Krsmanca – znalački reče Cica, a Stevana uzdahnu znajući šta je čeka narednih nedelja.

Kejptaun ih je sačekao sa nekim lepim vremenom, Cica je po sletanju stavila kačket i naočare, isto kao i Srdjan, dok je Stevka stavila beli panama šešir i uklapala se sa svojim lanenim odelom kako je znala i umela. Da se ona pitala, putovala bi u šortsu, ali diplomatija ne pita da li može, nego naređuje. Uzdahnula je par puta teško i Srđanu je to bio vrlo jasan znak da Stevka vodi unutrašnju borbu, ali nije hteo da je čačka, jer je znao kroz šta prolazi. S jedne strane je razumeo i njenu potrebu da bude uz Srbiju, a s druge strane razumeo je i da je Stevka uprkos tome što je jaka kao stena, u svemu tome i dalje ipak samo žena.

Nikada je nije pitao da li ima neke izlete van braka i lako je pretpostavljao da je bilo važno da bi mu ona svakako nešto o tome ispričala.

Na aerodromu ih je čekao taksi koji su poslali Milan i Dominik i koji ih je vodio u Šeraton gde su bili smešteni.

• Šta si rešila, hoćeš li da kriješ da si ovde i kojim povodom? – upita je Srđan u kolima.
• Iskreno nisam pametna, ali kriti neću sigurno, ali neću se ni razmetati tim podatkom. Deluje mi do sada da je sve vrlo zatvorenog tipa. Ovde su istopolni brakovi dozvoljeni koliko ja znam…
• …jesu, s tim što će ovo biti žurka povodom veridbe i neće preterano upadati u oči. Ovo jeste najrazvijenija zemlja u Africi, ali opet, znaš.
• Ma znam sve i sve mi je jasno. Meni je realno samo stalo da nam svima bude lepo ako mi veruješ i ovo što sam promenila kontinent možda mi pomogne da sagledam svoj život uzduž i popreko. Konačno da nađem vremena da ga sagledam u celosti ali iz druge perspektive. I da u drugoj vremenskoj zoni ne budem dostupna svima i za sve. – više za sebe reče.
• Draga moja, ima da se provedemo kao nikad, videćeš – oglasi se Cica – A ja kad im zapevam „Show must go on“ ima da pršti!

Nasmejaše se svo troje, jer kod Cice i pršti i puca i sve se lomi. I kad priča i kad peva.

Smestiše se u Šeraton i Srđan pozva Stevku da dođe u njegovu sobu da popiju kafu. Seli su na terasu, sipali kafu i neko vino iz mini bara i Srđan je između dva dima cigarete priupita:

• Na šta si mislila kad si rekla danas da će ti Afrika pomoći da sagledaš svoj život? Jel s tobom i sa Miletom sve ok? Delovala si poprilično demoralisano danas…
• Traži mi pare da stane pored mene na inauguraciji. Da se pojavi. Da mu se konačno isplati što je tolike godine žrtvovao sebe i svoju karijeru zarad mog uspeha.
• Ma to se bre, Mile zeza! Znaš njega, a i ti shvatila ozbiljno. Pusti tu melodramu majke ti, to je bre za amatere. Jedino ako…Pitaću te nešto jako intimno.
• Pitaj – Stevka podiže pogled umorno.
• Imate li seks?
• Već neko vreme ne.
• ON ima neku?
• Ja imam nekog.
• Pa to mi kaži! Već sam pomislio da si upala u depresiju i da si odustala od života!
• Nisam ja odustala ni od čega. Ni od života, ni od Mileta. Uprkos tome što se ponaša kao kreten, ja nisam odustala. Ja volim svoju porodicu, svoju decu, svoj dom. Ali Mile me izluđuje! Konstantno. A sve ovo sa kampanjom i kandidaturom me ubija u mozak. Zato mi ova Afrika prija, ako ništa drugo – da zaboravim.
• A taj naš novi zet, jel ga znam?
• Znaš ga, sigurno, ali ne znam koliko imam snage da počinjem ispočetka. I Srbija i porodica, i roditelji i on…Znaš, nekad se osećam jako umorno i bez imalo volje. Novi zet je sladak, drag, nekako je pun života i energije. Ali ja ne znam da li sam više ta žena koja može da zida sklad ispočetka. Iskreno.
• Sreća pa to glasači ima da procene kao skromnost, a ne kao tvoju ličnu muku.
• Kad ću Srđane, jednom da dignem sve četiri u vis i da gledam u okean, evo kao sad s tobom i da blejim, da ne radim ništa, da me niko ne zove, niko ne traži, niko ne očekuje ništa od mene…
• Kasno je za to Stevka, sad od toga nema ništa. To je moglo dok su nam roditelji plaćali letovanja. Samo tad. Sad kad imamo svoju decu, a ti imaš i celu Srbiju na leđima od sad…teško.
• E bukvalno se tako i osećam – da nosim celu zemlju na ledjima, a još nisam ni dobila izbore.
• Oboje znamo da je to pitanje vremena i prebrojanih listića. Jasno je kao dan da ti dobijaš izbore, to valjda i sama znaš.
• Deluje jednostavnije nego što jeste, znaš.
• Pričaj mi o tom novom zetu, kakav je! – znatiželjno je pogleda Srđan.
• Suviše dobar da bi bio istinit, najiskrenije. Nisam ti pričala jer nisam imala šta da ti kažem. Počelo je slučajno i traje namerno. Nekoliko meseci već.
• Njemu ne smeta što si ti zauzeta?
• Pa vidi, verovatno da mu i smeta, ali za sad mudro ćuti. On nema nikoga, i za sada ne diže paniku, ali to se nikada ne zna realno. Nekad je vrlo tajanstven ali to mi je čak i simpatično.
• Šta se ne zna?
• Pa kad će i od čega ko da poludi. To je individualno. – nasmeja se Stevka i nazdravi mu sa vinom.
• Zbog čega ti se sviđa? – iznenadi je Srđan pitanjem.
• Neopterećen je i nasmejan. Sjajan ljubavnik. Vraća mi veru u život. Osećam se mlađe uz njega, poletnije, sjajnije. Kliše, jel da?
• Kad si ti u pitanju slabo šta može da bude kliše, veruj mi. Hajde nek si živa i zdrava!
• Jel se vraćamo zajedno za Beograd? Ti meni ne veruješ šta mene sve čeka kad se vratim. Ne veruješ da bih samo napisala na vratima one stihove Marine Tucaković „Probudite me kad bude gotovo sve“.
• Vraćamo se zajedno svo troje kao što smo i došli, samo što ti letiš dalje za Beograd, a mi idemo za Pariz. Cica i ja, ima tezgu tamo pa smo uklopili da tamo produžimo.
• Vas dvoje…i dalje?
• Da, da, standardno. I mogu ti reći, davno me nijedna žena nije manje smarala. A pritom je stalno nasmejana, što je ravno čudu!

Veridba je upriličena u jednoj privatnoj vili iznajmljenoj specijalno za tu priliku. Sve je bilo u belom, sa ljubičastim motivima. Belo perje, belo cveće i ljubičasti cirkoni i perle posuti po stolovima. Na svakom barskom stolu stajao je monogram „MD“  simbolišući početna slova njihovih imena – Milan i Dominik.

Gosti su lagano pristizali, a na tepisima zelene trave specijalno postavljenoj za ovu priliku na podu su stajale lampe ukrašene u tonovima ljubičasto bele. Sve je nekako izgledalo kao u bajci – izuzev što smo ovde imali dva princa i nijednog konja.

Milanovi i Dominikovi roditelji bili su u posebnom delu smešteni i koliko god se činilo da su se Dominikovi Evropejci bolje snalazili od Milanovih Balkanaca u novonastaloj situaciji, delovalo je da su se oba roditleljska para pomirila sa činjenicom da će im sinovi biti u braku. Koliko god da je možda u startu bilo teško, ljubav na kraju uvek pobedi. Ovako ili onako.

Za oba roditeljska para bilo je evidentno da su sjajno stilizovani, da su se obe majke potrudile da ispoštuju ljubičasto beli dres kod, a oba oca da barem leptir mašnama isprate ono što su boje na veridbi nalagale. Jedini ko nije bio na svadbi, bila je pokojna Milanova baba Bosa. Ona bi se ovome najiskrenije radovala. Ona se jedina u porodici borila da unuk postane modni dizajner i da ga niko zbog toga ne dira. Nažalost nije doživela ni prvu Milanovu kolekciju koja je nosila upravo njeno ime – Bossa, koja ga je proslavila u svetskim okvirima, i zahvaljujući kojoj je ušao u svet visoke mode.

Zanimljivo kako neki ljudi odigraju ogromnu ulogu u našem životu i ostave nas sa uspomenom na njih. Život nam ih nekako otme. Pre nego što im dojavimo da smo zaista uspeli.

Cica, Stevka i Srđan bili su tik uz cvetni beli luk gde je trebalo da se pojave i obrate mladenci sa svojim zavetima, a Srđan kome je ovo bilo sefte držao je vereničko prstenje u džepu. Bivao je kum, viđao je mladence, ali nikad do sad nije imao dvojicu mladenaca.

Laticama je posut put kojim je trebalo da se prošetaju dvojica momaka ludo zaljubljenih. Muzika se utišala i počela da svira „Marry me“ od Bruna Marsa i ispred okupljene zvanice izašli su Milan i Dominik. Obojica u belom.

Prelepa tamnoputa devojka je stala pred njih dvojicu i obratila se prisutnima putem mikrofona.

• Okupili smo se ovde danas da proslavimo ljubav. Milan, Dominik pridjite mi…

Obojica joj priđoše, ona im pruži zavete sa kojih je prethodno skinula mašnice i nečujno se sklonila sa specijalno postavljene bele bine u okviru luka pod kojim su stajala dvojica mladića.

Na čistom engleskom Dominik poče prvi da čita.

„Dragi Milane, onog dana kada sam te sreo promenio si moj život zauvek, ti si ona druga polovina, moje drugo ja, moj beli ljiljan i moj život…

Milan ga je gledao netremice, zaljubljeno i u očima mu se videlo da je tog trenutka prisutan baš tu, da uživa u svakoj reči koja mu je upućena, da je srećan što je ljubav na kraju ipak pobedila. Kroz glavu su mu kao kaleidoskop prolazile reči baba Bose, sve situacije koje je prolazio u Srbiji, zbog svog opredeljenja, zbog nemogućnosti da nađe adekvantnog partnera. A bilo je potrebno samo da ode u svet i da se njegov život posloži na način koji je oduvek želeo.

Na kraju zaveta, Dominik je na srpskom izgovorio „Volim te Milane“ što je izazvalo gromoglasan aplauz.

Milan otvori svoj zavet i poče na engleskom:

„Dragi moj Dominik, nisam slutio da neko može da te učini ovoliko srećnim kao što si ti učinio mene. Ove tri godine najlepše su u mom čitavom životu. Došao si kada sam već pomislio da je prava ljubav nemoguća…

Čitao je zavet i povremeno gledao u Dominikove plave oči koje su nežnošću upijale svaku Milanovu reč. Stevana pogleda u Srđana u neverici da ovakva ljubav zaista postoji, nevezano za polno seksualnu orjentaciju. Srđan joj namignu i izvadi iz džepa burme da bude spreman kada od malene crnkinje dobije znak da istupi na scenu.

Na kraju zaveta, Milan se na francuskom obrati Dominku sa „J’taime Dominik“, Srđan dobi znak da izađe na binu i pruži im burme. Milan i Dominik razmeniše burme, crnkinja priđe i odvede Srđana kraj sebe, a celom salom se prolomi aplauz i muzika nastavi u bržem ritmu. Roditelji priđoše da čestitaju obojici sinova, Stevana i Srđan stadoše u red odmah za njima.

Zanimljivo što je čitava veridba zamišljena kao jedna malo otmenija žurka. Dominik je bio slikar, Milan kreator, a zvanice su bile iz čitavog sveta. Stevani i Srđanu nije promaklo kako je Milanov otac čestitao veridbu sinu i budućem zetu, jer je čika Milen bio čovek vrlo strogog kova. Činjenica da se pomirio sa sinovim izborom u životu i to dva puta – dalo se objasniti samo jednim. U nekim godinama sve u životu postane relativno. Ako ne budete dovoljno mudri da prihvatite tuđe odluke, dobijete pritisak, infarkt ili još gore neku paralizu čega god, pa vam ostane ceo život bez zdravlja da razmišljate da li je moglo drugačije, onda kada više nema ni svrhe.

Točila su se samo francuska vina, muzika je bila lagana, gosti su uživali u voćnom kutku, podjednako kao i u švedskom stolu, a u nekom trenutku na sceni se pojavi Cica. Vođa programa obrati se na engleskom najavivši veliku zvezdu iz Srbije, a Cica izađe sva u ciklama perju, sa ogromnom ogrlicom od cirkona koja joj je upadala u dekolte i poče da peva.

Srđan je pogleda, pa se okrenu ka Stevani.

• Pa ona stvarno nije normalna! Reako sam joj ljubičasto, a ne pink. Još će mi reći da je našla samo ovo, a lepo smo gledali onaj dan u Cirihu sve ljubičasto i obećala je da će sama naći i vidi je sad! Ko kanarinac!
• Ma pusti bre, šta ti je. Vidi kako je najavio voditelj. To je Cica, ionako je njoj važnije što je super star u Kejptaunu nego šta je obukla. A ako joj šta kažeš reći će ti da je sve to šou biznis i šta joj možeš?
• Vala, ako je šta tačno to je tačno. Hajde predsednice, da igramo!
• Sviđa mi se što si me već proglasio predsednicom.

Plesala je sa Srđanom i kroz glavu joj prolaziše scene svega što je proživela u poslednjih par meseci. Krsmanac, Brisel, njegov atentat, Cica, avion, Mile, deca, roditelji…pa ukrug kampanja i naposletku Ivan. Nije znala šta može da se dešava u narednom periodu sa svim tim što je čeka, znala je jedino da sve zahteva njeno veliko angažovanje. Trudila se da uživa u afričkom vazduhu, muzici, Cicinom pevanju i naposletku se nasmeja kad je pogleda u svom onom perju kako peva na engleskom „Show must go on“. Cici se morala skinuti kapa – da se trudi i bez obzira na resurse, uspeva u svakom svom naumu. A realno život i jeste šou koji mora da se nastavi šta god da nam se dogodi.

44

PREDIZBORNA KAMPANJA

Posle epizode kad se rasplakala pred Ivanom, Stevana shvati da će joj život biti dodatno komplikovan i sa suzama i bez suza. Da realno može da se pouzda samo i isključivo u Srbiju i njene glasače. Da joj je to jedino izvesno i jedino što je čeka. Sedela je sa partijskim drugovima češće nego inače, i brižljivo su pravili plan kako da izadju na vanredne predsedničke izbore.

Ivana je viđala jako retko i uglavnom u malenom apatmanu  od kog su oboje imali ključ. Postalo je preopasno da se viđaju kod njega u stanu, a nisu smeli da rizikuju da se kompromituju posle nekoliko meseci viđanja. Sve je delovalo kao ljubavno gnezdo u kom je stanovala strast.

• Kako je bilo u Kejptaunu, predsednice… poče Ivan skidajući joj sako i otkopčavajući košulju.
• Jako lepo i vrlo dirljivo – odgovarala mu je između poljubaca. Znala je da mu ni ovu priču neće ispričati do kraja, jer su kao i svaki put imali preča posla. Strast je bila takva da je lomila krevet, ona se pretvarala u šiparicu koja jedva čeka svog momka, a Ivan je želeo da ga upamti. Živ ne bi priznao da joj ne veruje do kraja da joj je jedini, ali se taktički pretvarao da mu je zapravo svejedno. Iako mu nije bilo svejedno. Odavno.

Posle seksa uvek su dugo ležali i razgovarali o poslu i onome što im se dešava. Stevana je volela te njihove razgovore, a i duhovitost kojom ju je zasmejavao i povremeno čačkao po grudima, u njoj je budila devojčicu koja je oduvek želela da bude mažena i pažena. Život je udesio da tu njenu crtu retko koji muškarac može da dotakne. Ivanu je to nesvesno polazilo za rukom.

• Znaš meni je ta gej veridba potpuni …ne znam kako bih to nazvao, iskreno, ali potpuno nešto neverovatno. Nek se bre vole, ali šta ima da prave cirkus od toga.
• E, vidiš u tome i jeste caka. Ljudi vole da slave ljubav i ljudi treba da slave ljubav. Bez obzira da li je ljubav dva muškarca ili dve žene. Ili muškarca i žene. Ako nešto ne razumemo ne treba da osuđujemo.
• Ma ko ih osuđuje, Stev, niko ih ne osuđuje samo kažem…
• Nemoj mi o tome molim te vrlo sam osetljiva na tu temu. Sa pokojnim Krsmancem sam imala epizodu baš na ovu temu. Ne mogu majke mi, mnogo mi je to objašnjavanja na kvartalnom nivou. Meni je Milan drug, prijatelj, brat zovi to kako hoćeš i da je rešio da se oženi sa dva muškarca ili tri žene, ja bih podržala. Kada voliš – podržavaš. Ljubav kad je ljubav, to nikoga ne ugrožava…
• Kud te pitah…au, vidi šta bi! – našali se Ivan sa Stevkom i prevrnu očima sa smeškom – Do kraja ćeš me ubediti kako je to bolje nego hetero brakovi.
• Nemam ja šta da da te ubeđujem, sve je stvar poverenja. I kod gej i kod hetero veza. Odlučiš se za jednog partnera sa kojim ćeš da budeš i to je to. Nema tu filozofije.
• Dobro, predsednice, kako ste se vi odlučili ..za ovog jednog sa kojim ćete da budete?
• Ivane, bezobrazan si! – ustade sa kreveta i gađnu ga jastukom – Kao što rekoh, odlučiš se. Ja sam se odlučila za tebe i vidim da si se ti odlučio za mene. TO radi na nivou instinkta. Ja recimo za tebe nikad ne sumnjam da si sa nekom cupi negde kada mi se ne javljaš. Znam da ćeš biti tu i verujem ti u potpunosti. To je priča svake ljubavi.
• Ne sumnjaš u mene? Vidiš zanimljivo. To mi nijedna žena nikad nije rekla – više za sebe reče Ivan.
• Ne znam za te druge žene, znam za sebe. Sad se diži moramo da idemo i ne zezaj me više ko Boga te molim.

Ivan ustade sa velikog francuskog ležaja i Stevki po ko zna koji put kroz glavu prodje „kako je ovaj čovek zgodan“. Jedan od retkih kojima nije mogla da odoli, svaki put bi mu poletela u zagrljaj kad bi ga videla bez majice. Isto kao sad.

Njen dug zagrljaj završi se strasnim poljupcem, a strast se razli po čitavom apartmanu, jer ovo ne da nije bio kraj…ovo je bio početak još jedne nežnosti koja je vrištala, stenjala i tražila još.

45

KAMPANJA

Predizborna kampanja sastojala se od svih onih običnom čoveku besmilenih stvari kao što su beskrajna gostovanja po okruglim stolovima, TV dueli, slikanja za plakate i naravno intervjui na udarnim portalima i u svim štampanim medijima.

Nije bilo nimalo jednostavno, iako je sekretarica pravila plan za cele nedelje. Sama Stevka osećala je katkad da odrađuje poslove kao kakav robot potpuno nesvesna da se sve to njoj dešava.

Bližila se predizborna ćutnja koja joj je došla kao kec na deset. Bila je malo kući, malo u štabu, malo sa Ivanom, malo kraj kompjutera. Imala je utisak da joj je potreban karantin i da bi najlogičnije bilo da je probude kad se sve završi. Samo što to nije moglo. Glavni lik ovog predizbornog filma bila je upravo ona. A glavne glumce u svakom filmu snimaju do iznemoglosti.  Dok reditlelj ne kaže da je bilo dosta. Ovaj film režirala je čitava zemlja. I imala je bezbroj statista. A scenario je pisao njen štab. Mnogo ljudi na nju jednu.

Sve je ukazivalo da su ovi izbori samo njeni, a Srbija je po prvi put bila neuobičajeno složna da je jedan kandidat poput Stevane Mandić rešenje. Bilo je tu i tamo ponekih pokušaja da se diskredituje kao žena, ali zanimljivo je što se ova žena zaista nije petljala  gde joj nije bilo mesto i što je zadužila brojne ljude. Sada je bio trenutak da se stvari poravnaju.

46

DAN PROGLAŠENJA REZULTATA IZBORA

Stevani se činilo da nije spavala dobrih 20 dana. Više nije delovala ni floriterapija, jer je imala san kao zec, a deca su je bila željna i svako malo su joj uskakala u krevet. Naposletku je otkrila melatonin od 1mg. To je jedino što je pomagalo da utone u san i zadrži se tamo čvrsto. Međutim, noć pred dolazak na posao tog dana imala je čudan san. Sanjala je Ivana i neku devojku na aerodromu koji se ruši usled zemljotresa. Dok sve puca i ruši se, nju Stevanu u snu, strani izveštač sa lica mesta vuče za rukav da beži, a ona mirno i spokojno gleda kada je njen let i uporno mu govori: Nemam ja ništa sa tim što se dešava na aerodromu, pustite me da nađem svoj let!

Zna samo da se prekrstila kad je ustala i da je sve vreme bila u nedoumici šta bi to moglo da znači i koliko to ima veze sa rezultatima izbora.

Tog jutra kada je otišla u kancelariju gde je bio dogovor da se okupe svi i da krenu odatle u sedište stranke, nazvala je sekretaricu, pa Ivana. Nekim čudnim čudom, bio je po prvi put nedostupan. Stevka pomisli da je van dometa i sačeka da uđe u svoj kabinet. Kada je i drugi put nazvala i videla da joj se ne javlja, pomisli da ipak nešto nije u redu. Setila se sna, ali nije mogla da vidi vezu.

Uđe u kancelariju gde su je već čekali partijski drugovi i na ulazu joj sekretarica pruži dnevnu štampu. Uzimajući novine Stevki mahinalno pade pogled na naslovnu stranu dnevnog tabloida jer joj se učini da je momak na njoj – Ivan!

• Donesi mi kafu u kancelariju i pitaj šta će ostali da piju.

Sekretarica uđe u kabinet gde su Stevanu čekali, a Stevana bolje pogleda novine. Imala je šta i da vidi.

Naslov preko cele strane „Ministar Andrejević sa devojkom slupao se na novosadskom putu“

„Ministar unutrašnjih poslova Ivan Andrejević i njegova dugogodišnja devojka Sandra Jovanović doživeli su saobraćajnu nesreću na ulazu u Beograd, kojom prilikom….“

Stevka se lako zatetura i pridrža se za kancelarijski sto. Devojka, kakva devojka, odakle devojka…I samo joj je sinulo. Zato joj se ne javlja.

Otvori opet novine i pogleda da su posle saobraćajke oboje živi i zdravi, da je devojka doduše više povređena, ali da im realno nije ništa. Njima očito nije ništa, ali njoj Stevani se od ove vesti zavrtelo celo predvorje. Što je najgore, nije imala suza. Nije realno imala kad ni da plače. Imala je samo jednu beskrajnu teskobu u grudima koja se širila ka grlu i prerastala u knedlu.

Baci novine i uđe u kabinet. Svi ustadoše kada je ušla.

• Ima li neko lek za smirenje? Nije mi dobro...- reče tiho i sede za svoj sto.
• Šta se dešava ministarka? Hoćete da zovem kliniku Đoković? Da vam pošalju doktora i infuziju?
• Može, i donesi mi šećer i vodu.
• Jel sve u redu – priđe Manojlović iz ekonomskih odnosa sa inostranstvom, a ostala trojica se zgledaše u čudu.
• Nisam doručkovala i samo me preseče slabost sad uz stepenice, ali momci, biću dobro. Ne brinite. Gde sada da manjkam i kako će Srbija bez mene?
• Evo ministarka šećer i voda i nemojte da mi zamerite ali možda nije loše da podignete noge na sto da se malo povratite. Samo ste pobeleli u jednom sekundu.

Scena je bila sledeća. Sekretarica Nevena je na dva jastuka na stolu, podigla Stevani noge. Četiri ministra su se pomerila u stranu da joj ne vire pod suknju dok čitaju rezultate izbora u Srbiji, a ona buduća predsednica je bila bleda kao krpa dok je slušala kako pobeđuje u svim većim gradovima.

A onda je stigla i krpa. Prava krpa. Koju joj je sekretarica stavila na čelo. Da nije bio kabinet minstarke informisanja i predsedničkog kandidata, neko ko je gledao sa strane mogao je da posvedoči da je u pitanju – predstava u cirkusu. Falio je samo slon.

Umesto slona, u kabinet ušli su tehničar i doktorka iz klinike Đoković. Doktorka je odmah prišla da izmeri pritisak, a tehničar je već skidao sliku sa zida da okači infuziju.

• Ovako ministarka, prema rezultatima koji su izbrojani sinoć imaš većinu i za par sati ćemo znati konačnu brojku. Ipak vrlo je izvesno već sada prva predsednica Srbije u istoriji zemlje.

Stevana se konačno nasmeja. Prvo tiho, a potom grohotom.

Situacija u kojoj dočekuje vest da postaje deo svetske diplomatske scene izgleda tako što je ona, Stevana Mandić na infuziji sa nogama na stolu ispod kojih je jastuk. Sa mokrom krpom na čelu i razdrljenom košuljom jer u trenutku nije imala vazduha. Ako ovo nije komedija apsurda, ja ne znam šta je, pomisli sama za sebe.

• Momci, zamoliću vas da se okrenete dok ministarku pregledam i dok dobije infuziju. Bićemo gotovi za pola sata – reče doktorka i miistri izađoše iz kabineta.
• Hvala doktorka – reče tiho Stevana.
• Kakav ste šok doživeli, ministarka? Jako vam je ubrzan puls, a deluje i da je rad srca na ivici aritmije. Osećate li da vas guši nešto?
• Osećam da ne mogu da dišem, kao da nemam vazduha…– reče Stevana.
• Jovane, stavićeš u infuziju lek protiv aritmije i lagano dodaj 2 mg za umirenje… jeste. A vi gospodo ministri rastvorite ove zavese i malo zamašite tim novinama napravite promaju, al baš ne morate da otvarate kabinet… – okrenuvši se prema tehničaru reče doktorka. Momak priđe i očisti alkoholom nadlanicu, gde ubaci iglu i podiže Stevki ruku u položaj najzgodniji za brzo uzimanje infuzije – Bićete ministarka kao novi, budite bez brige. Malo ćete biti ošamućeni vrlo malo posle, ali opustiće vas. Nezgodno je što je jutro ali bićete ok, verujte mi.

Ministri su otvorili prozore i mahali starim novinama ne bi li im buduća predsednica države i partijska drugarica preživela jutarnje vesti. Sva sreća pa je delovalo da je zaista u šoku, ali niko nije ni slutio od čega.

• Evo novina ministarka, da čitate dok primate infuziju – uđe u jednom trenutku sekretarica Nevena sa svom štampom koja je izašla tog jutra.

Stevana uzdahnu i otvori nekoliko novina svesna šta je vest dana. Poče da kopa po glavi kako nije mogla da primeti nikakve znakove pored puta, kako nije naslutila nijednog trenutka da se išta valja iza brda. Kako nije osetila prisustvo druge žene i kako je moguće da je to isti Ivan sa kojim je bila pre par dana u apartmanu, da je to onaj isti muškarac kom je ležala na ramenu i koji je maštao da ona, Stevana bude slobodna.

Činjenica da su izašli u novinama svedoči da se nije nadao i da je vest otišla mimo njegove volje. Znajući ga, tako nešto izašlo bi jedino u slučaju da se nije nadao i da ga je zateklo. Činjenica da joj niko nije javio znači da je on dobro. I da devojka nije važna. Državi. To što je morala da doživi saobraćajku da bi javnost saznlaa da prelepi ministar Ivan Andrejević ipak ima devojku je druga stvar.

Oboje su ležali u Urgentnom centru. I Ivan i dugogodišnja devojka. Da li zbog dejstva infuzije ili zbog nečeg drugog tek Stevana uhvati sebe kako je hvata lak san i kako je među javom i med snom.

Bog je izgleda imao opet na umu. U trenutku kada je doživela takav poraz, stigla je infuzija sa lekom za smirenje i o svemu je mogla da razmišlja razvodnjeno, bez emocija. Nije mogla da reaguje, setila se da u diplomatiji nema ljubavi, setila se svih razgovora sa Krsmancem i odjednom čovek koji je bio sinonim hladnoće u njenim očima, postade proviđenje. On je nije lagao. Nikada. On nije krio da je oženjen i da ga status obavezuje. To što nije mogao da sakrije je jedno, a to što je nije lagao nikada je nešto potpuno drugo. Nije obećavao i  nije je navodio na pogrešne zaključke.

Nije krio ništa i bio je verovatno jedini iskren čovek kog je srela u politici. Ikada. S druge strane, Ivan je sve vreme lagao. Ono što on ne zna, jeste da je ona, Stevka, bila i žena i čovek. I da bi razumela. Da bi sve razumela. Da mu ne bi sudila i ne bi se čak ni ljutila. Pa i ona je bila zauzeta! Oseti da joj se oči pune suzama. Da je nemoćna.

Žena koja je postajala uskoro najmoćnija žena u zemlji, bila je nemoćna. Nemoćna pred činjenicom da je verovala.

Infuzija se lagano završavala, a Stevana lako pospana, buduća predsednica države, pozva sekretaricu:

• Saznaj šta se desilo ministru Andrejeviću, nazovi šeficu njegovog kabineta i vidi da li treba šta. I javi mi kada se vratim iz stranke.

Stevka je ustala, zakopčala se, zahvalila doktorki i tehničaru i krenula put stranke. U kancelariji sekretarice čekali su je ministri.

Rezultati su bili jasni. Stevana Mandić postaje predsednica države. Sa većinom glasova glasača u Srbiji. Oduvek je razmišljala da se ovakve vesti primaju u vrlo glamuroznom okruženju. Jeidno glamurozno na njoj trenutno je bio njen nakit koji je obožavala, par naušnica i isti takav privezak nazvan od milošte „majčin venac“ zbog specifičnog blinkanja. Diskretan, a lep.

Sve ostalo nije bilo glamurozno. Nimalo. Ni Stevkino raspoloženje, ni izgled posle infuzije ni bledo lice koje je izazvala vest dana.

• Šta se to desilo momci, Ivanu Andrejeviću? – smogla je snage da priupita ne bi li iz prve ruke čula šta se zapravo desilo.
• Desilo se da se skucao u čoveka, bio je sa onom njegovom devojkom u Novom Sadu i u povratku se skucao sa likom.

„Onom njegovom devojkom“ zvučalo je objašnjenje svega što ona Stevana nije znala. Znali su svi ostali. Ta definicija je od njenog ljubavnika pravila je ništa drugo do lažova, a od nje, Stevane – izigranu ženu. S tom razlikom što Stevana nije imala kad da plače, nije imala kad da misli o tome. Osećala je samo ogromnu knedlu razočarenja koja je povremeno gušila kada bi udahnula.

Paradoks je što je doživljavala da najveći uspeh u karijeri prati razočarenje u muškarca koji je bio ozbiljan pretendent da bude više od ljubavnika.

Nije stizala da misli kako joj promakao tako bitan trenutak. Kako nije videla, kako nije osetila. Setila se kako mu je poslednji put rekla „da u njega nijednog trenutka ne sumnja“. Luda i naivna. Ili samo obična žena kao i sve druge, koje zavole.

Kada zavoliš nekog, kad ti priraste srcu, ostane jako malo onoga što kod te osobe ne voliš. Čak i kada napravi karambol epskih razmera.

• Evo upravo mi javljaju da su oboje u šok sobi – reče jedan od ministara – i da im je stanje stabilno. On je povredio koleno, a devojka je povredila vrat. Ugruvani su ali idu na bolje.
• Dobro je – reče drugi ministar – da se mi vratimo na razlog našeg sastanka ovde. Svakako da ćemo pratiti šta je sa Andrejevićem, ali trenutno je najvažnije da je u redu i da će biti dobro. Stevana Mandić, večeras u 19.30h na Državnoj televiziji objavićemo rezultate izbora i proglasićemo tvoju pobedu. Doći će uskoro da te snime u obraćanju naciji, možeš se i odavde obratiti.

Stevana se samo nasmeja razmišljajući kako nas sve velike vesti dočekaju u stanju da imamo osećaj da se dešavaju nekom drugom.

• Neka mi pošalju šefa šminkera Olju Beočanin sa Državne televizije, kaži Srđanu da sam je ja zamolila – reče Stevana svesna kako izgleda i svesna da samo ta žena može da je opravi.
• Dolaze oko 17h ovde ako se slažeš da budu ovde, da bi to moglo da se spakuje i emituje u 19.30h.
• Može biću spremna, nikakav problem.

Nije bila ni svesna kako će to izgledati u budućnosti, iako je u bezbroj situacija u sećanje prizivala kako se Krsmanac nosio sa svim tim na leđima tolike godine. KO bi rekao da su se rastali onako tužno i onako naglo, toliko ga je puta psovala u sebi, da bi sada sećanje na njega bio retko blistav trenutak u toku dana.

Zanimljivo je kako se život okrene u nekoliko dana i promeni čoveku percepciju na realnost. Dovoljno je samo nekoliko događaja da sve ode u tri lepe.

Setila se sna. I rečenice „ja nemam ništa sa tim, to nije moj problem“. I realno, Ivan Andrejević nije bio više njen problem. Koliko god da je gušio u grudima, sam će živeti sa svojim izborom.

Setila se kako bi Krsmanac reagovao. Bio bi hladne glave i uradio bi ono što je najbolje za njega lično. Tako će i ona uraditi. Pomislila je šta bi Cica uradila i nasmejala se. Bolje da to ne uradi, iako je Ivan Andrejević zaslužio da dobro zapamti dan kad ju je slagao, a ona ga sa obe ruke pustila u svoj život.  Cica je bila ozbiljno zlopamtilo i ne bi mu prešla preko ovoga. Realno, ne bi mu prešla ni jedna žena, ali ova koju je tako vešto izigrao – prosto nije imala vremena. Imala je preča posla. Zvanično je  postajala deo istorije svoje zemlje. Sve ostalo moralo da pričeka. Uostalom, u politici nemaš kada da budeš žena, ako si političar.

 

47

OBRAĆANJE NACIJI

Na snimanje je došlo nekoliko Stevani poznatih lica i njena omiljena Olja Beočanin koja je veštim potezima iz Stevkinih očiju izvlačila sjaj, brisala bore, umor i stres. Šminkeri su definitivno ženini najbolji prijatelji. Ne dijamanti, nego šminkeri.

Srđan je došao da kao prijatelj i urednik na Državnoj televiziji podrži svoju pirjateljicu iz detinjstva i predsednicu države.

• Stevka, čestita ti tvoj brat – prišao je i čvrsto je zagrlio čim je ušao na snimanje.
• Hvala, Srki moj. Ko bi rekao jel da? Pre samo godinu dana, bili smo na naslovnoj strani tabloida, sećaš se? – namignu mu šeretski i nastavi – Koliko treba da pričam, jel dosta minut i po?
• Sasvim ok. Ne treba više, zahvališ se glasačima, celoj naciji, poverenju, budućnosti…Momci bitno je da što više svetla ide predsednici na lice, da iza lepo stoji zastava i brzo ćemo završiti.

Stevana je ustala i sledila instrukcije celog tima sa rasvetom i kamerama i naposletku kad su je namestili ispred kamera, obratila se mirno i staloženo, prethodno namignuvši šminkeri Olji, koja joj uzvrati osmeh. U Stevani je postojalo nešto što se dalo objasniti kao lakoća postojanja. Životna lakoća postojanja i zbog čega su je ljudi, a kako stoje stvari i glasači – voleli. Nije to bilo do političkog kursa, to je danas ionako stvar koja se prilagođava vremenu, sve što se dešavalo – bilo je isključivo do nje, Stevane.

• Ovo je veliki dan za mene i ovo je veliki dan za Srbiju. Hvala na podršci, poverenju svim glasačima i građanima Srbije koji su podržali ideju da u budućnost idemo zajedno. Na meni je da vaše poverenje opravdam, a ono što sigurno znam da ćemo u vremenima koja dolaze raditi, graditi i stvarati zajedno za sve nas bolju budućnost! Hvala vam na poverenju!
• To je to! Rez! – izrežira Srđan u sekundi – Ovo spakujte i pregledajte i neka ide kao prvo obraćanje posle najave glavnih Vesti. Ja dolazim brzo u televiziju. Što se tiče proslave, Stev, ja ne bih snimao mnogo večeras samo kako ispijate šampanjac i više bih se bazirao na inauguraciju, tu bih poslao više ekipa i eventualno uradio direktan prenos.
• Dogovorićemo se. Inauguracija neće ići odmah sutra imamo za to vremena. Večeras od 20h, ovde, u sedištu stranke biće proslava, uz šampanjac i okupljanje partije, tako da budi ovde u 20.15h da bismo mogli da snimimo sve brzo i da ti nešto možeš da popiješ, a tvojima daj da rade i nose materijal.

48

PREDSEDNICA DOLAZI KUĆI

U kolima do kuće, vozač mahinalno upali radio kada su ušli u službeni auto. Stevka se pogleda u retrovizor i shvati da je lepša nego jutros i da na svemu može da se zahvali zdravom razumu i šminkerki Olji. Jer ovo jeste bila čarolija. Sa radija se začu umilan glas Nede Ukraden „Nisi ti bio za mene, ni ja za tebe, nisu sve ljubavi sretne, ne krivi sebe…“

Ne da nisu, nego nisu uopšte. Imala je utisak da Neda peva baš njoj i da joj kosmos šalje poruku kroz ove stihove da prihvati, oprosti i otpusti iz sebe sve što je tišti. A nije išlo. Iz prostog razloga što nije imala kad da o tome misli. Suviše događaja na dnevnom nivou nizalo se na njenu nisku emocija.

Možda teže od svega što je trebalo pregurati danas bilo je doći kući posle čitavog dana. Zagrliti decu i obratiti se mužu. Kući je tek bila fešta, jer su se okupili Stevkini najbliži – svekar, svekrva, otac, majka, brat…

Sa vrata joj u zagrljaj poleteše deca i ona kleknu da ih oboje zagrli.

• Mama jesi ti postala predsednik, jel to stvarno? – upita je ćerka.
• Naravno da jeste, jesi videla vesti? – odgovori sin sav važan.
• Ja sam mala, ja ne gledam vesti, rekao mi je tata. Ja sam gledala crtani kad mi je tata rekao.

Stevki po prvi put toga dana pođoše suze. I samo jako zagrli oboje. Stisnu zube da niko ne vidi i pokuša da uguši emociju koja je pretila da je preplavi. Mile primeti da se dugo nešto grle na ulazu i da dugo čuči sa decom u hodniku, i dođe do njih.

• E pa ženo, nek je sa srećom! Sad i zvanično vodiš državu! – priđe i zagrli je, a potom za njim ustadoše svi i krenuše ka Stevki. Svekrva i majka su se bogougodno rasplakale, kako i dolikuje kod jakih emocija, svekar i Stevkin otac su samo čestitali i vratili se za trpezarijski sto na kom je stajala torta sa krunom.
• Pa šta je ovo? Torta sa krunom! – nasmeja se Stevka – Pa vi ste show!
• Nismo mi, ćerka je tražila da njena majka bude i zvanično kraljica, jer to znači da je ona princeza – objasni Mile, a cela skupina se zakikota.

Malecka izađe pred majku svečano u haljinici od tila u kojoj je i zaista izgledala kao princeza i poče:

• Mamice, jel da da je lepa torta, htela sam da ti torta bude lepa kao što si ti! – reče malecka i polete majci u zagrljaj. Stevka je uze u naručje i sede za sto sa svojima, pa poče:
• Praviće se inauguracija. Bilo bi lepo da dođete svi, to znate, ne moram da vam kažem, da ste pozvani. Još ne znam tačan datum.
• Gledali smo te sine na Vestima, lepo si pričala… – poče Stevkina majka, a svekrva se nadoveza:
• I lepo si izgledala, baš si lepo izgledala!

Stevka se nasmeja blago i nastavi:

• U nekom narednom periodu dobićemo obezbeđenje svi. Decu će voziti u školu i vrtić, a svi ćemo se preseliti u rezidenciju. Malo će se izmeniti okolnosti, ali sve što ne znate pitajte, tu smo da zajedno rešimo sve što vas bude zanimalo ili vam ne bude bilo jasno.
• Ti si sad umorna, samo ti mi falimo, a i deci se spava, mi ćemo polako da krenemo – poče svekrva, a nadovezaše se i Stevkini roditelji:
• Da pojedemo tortu i idemo lagano kući, nek ti je sa srećom!

Kad se  familija raziđe, Stevka ostade nasamo sa Miletom. Ne znajući ni odakle da počne niti šta da očekuje. Iskusno ga pusti da počne prvi.

• E pa ženo, nikad se ne bih kladio na tebe. Kad si bila klinka, delovala si da si dovoljno uporna da uradiš nešto veliko, ali ni sanjao nisam da ćeš uraditi nešto ovoliko veliko.
• Eto vidiš. Ja bih se na sebe kladila uvek. – nasmeja se skidajući sako – Čak i onda kada sam bila mala i kad niko nije verovao u mene, ja sam znala da ću uraditi nešto veliko. Nego, ti znaš da je sve ovo što sam ja rekla matorcima…istina? Rezidencija, vozač, obezbeđenje, to ti je jasno kako će izgledati naredne 4 godine, jel tako?
• Jasno mi je. Ne znam šta ja imam s tim, ali mi je jasno.
• Za početak imaš s tim i sa tom ženom – decu. Ta žena ima funkciju, a ti imaš obavezu da me podržiš. Ako ne kao muž, onda kao čovek. Isplatilo se što si čuvao decu dok sam ja osvajala pedalj po pedalj vlasti…Ipak se isplatilo.
• Tebi se isplatilo. Za mene je sve ovo potpuno novo. Ne kapiram što bi se ja potresao oko tvog novog nobles načina života.
• Mile, da skratimo priču, ovo je dug dan bio zaista sa jako dobrim i pozitivnim ishodom. Pitaću te ono što sam pitala glasače Srbije – jesi li uz mene? Vrlo jasno i konkretno. Nemam mnogo živaca noćas, a sutra neću imati ni naročito mnogo vremena. Vrlo je jasno. Imam li tvoju podršku ili ne? Bilo je govora da ću podršku kupiti pa da vidim da li si ostao pri tome…
• Ovo su neke prozivke noćas, koliko mogu da primetim, a ja sutra radim znaš…Bilo bi lepo, Stevka da svhatiš da ovde nisi predsednica.
• Vidi ovako, ja nikad u kući nisam ni bila zvezda, ja sam ovde oduvek bila žena i majka. Nekad jako srećna, nekad samo srećna, ali moram da znam na čemu sam. I bilo bi lepo…da se izjasniš.
• Imaćeš moju podršku pod jednim uslovom.
• Znala sam. Kakav sad uslov?
• Da kupimo kuću van grada gde možemo da pobegnemo kada hoćemo da budemo sami s decom, sa prijateljima ili bilo kim ko nije deo tvog poslovnog života. Hoću mir.
• E moj Mile, mir je bio do sad. Od sad očekuj slobodno da se sve ubuduće dešava sa vrlo malo mira. Sa više komfora, ali sa vrlo malo mira. Ti ćeš mir imati, ali za mene nisam sigurna. Da li je to jedini uslov?
• Bojim se da sve ostale uslove moraš da ispuniš državi kojoj služiš. Ovo je moj uslov. Hoću da mi deca rastu kao normalni ljudi, neću da budu žrtve ni države ni tvoje funkcije.
• To se podrazumeva.

Legli su ćutke jedno do drugog. Kao dva ilegalca. Svako sa svojim mislima. Stevka koja je tek negde pred san shvatila šta joj se zapravo dešava i Mile, koji je u mislima smislio kuću van grada u koju će moći da izbegne kad god se umori od funkcije muža predsednice. Poenta te kuće, znala je Stevka vrlo dobro bila je da on, Mile Mandić ima svoj mir. Ne ona, i ne deca. ON sam. Kada ga sve smori.

Shvati da je Bog definitivno ima sve vreme na umu, čim joj toliko okupira mozak da ne stiže da misli na Ivana.

Realno nije strašno kad vas neko prevari, ni kad vas razočara, strašno je kada vas izda kao čoveka. To se ne oprašta.

49

POSETNICA

Sutradan u kabinetu, dobila je nekoliko buketa cveća među kojima se isticao jedan vrlo i veoma neobičan jer je bilo u pitanju saksijsko cveće. Brojne čestitke različitih ambasada, uticajnih ljudi iz čitavog sveta, telegrami i bezbroj čestitanja stizalo je sa svih strana sveta, ali bukvalno.

• Predsednice, pitao me je v.d. ministra unutrašnjih poslova da se vidi sa vama. Gospodin Andrejević je u bolnici zbog saobraćajke, ali njegov zamenik je tražio sastanak sa vama da bi dobio impute šta i kao u Andrejevićevom odsustvu da radi.
• Zakaži svim ministrima, predsedniku Vlade i predsedniku Skupštine danas sastanak u 14h u zgradi Predsedništva. Pozovi i tog v.d. ministra unutrašnjih poslova. Svi moraju da budu na sastanku. I kaži mi jel ovo cveće i ovi aranžmani…jel to prošlo bezbedonosnu proveru?
• Naravno, predsednice, sve što je ušlo ovde danas imalo je ljude koji su pre vašeg dolaska prečekirali. Bila su dvojica ovde i još nekoliko ljudi na ulazu. I rekli su mi da će tako biti svakog dana za sve ulaske i izlaske dok se ne preselite u svoj kabinet u Predsedništvu.
• To me zanimalo, zovi nekog da ti pomogne da mi unesu ovo cveće u kabinet.

Čim je sekretarica zatvorila vrata, Stevka poče da čita posetnicu po posetnicu i kod saksijskog cveća naiđe na znak sa vizitke koji je videla onog dana kada joj je u crkvi na Banovom brdu prišao čovek sa šeširom i mantilom. Na posetnici je pisalo „S verom u Boga do krajnjeg cilja! Čestitke predsednici Mandić i uspešan mandat“ Na potpisu nije stajalo ime već logo ispisan rukom. I mala značka zakačena za posetnicu sa istim tim logoom.

Da nije bila u lakom stanju šoka i pod adrenalinom od prethodnog dana, verovatno bi se više zaintrigirala. Ovako je imala dovoljno novosti na dnevnom nivou da ovakve situacije nije ni mogla da uzima u razmatranje. Možda je trebalo, ali sada je imala preča posla.

50

KEJPTAUN

Na terasi vile u Kejptaunu, Mile i Dominik su čitali najnovije vesti na svojim ajpedima i planirali šta će da obuku za Stevkinu inauguraciju.

• Vidiš kako je to zanimljivo. Pre samo šest meseci bilo je pitanje hoćemo li uspeti da napravimo veridbu, a sada već kao par idemo na Stevkinu inauguraciju i to kao bliski prijatelji predsednice.
• To je zaista veličanstveno. Nisam se nadao da ću ikada imati prilike da budem deo neke tako velike diplomatske večeri, a kamoli da ću moći da se hvalim da mi je presednica države u Evropi bliska prijateljica.
• Stevka je moja bliska prijateljica, ti si je dobio po naslednom pravu – nasmeja se Mile i nazdravi prosekom Dominiku.
• Jako mi se dopala mogu ti reći, zaista jako, tako odmerena, a tako snažna i draga žena. I ona pevačica je ozbiljna carica, sa sve onim perjem, znaš koliko me ljudi i dan danas pita za njen Instagram..
• Cica carica! To bi mogao da joj bude i slogan za neku buduću kampanju, vidiš. Živo me zanima šta će obući za Stevkinu inauguraciju…- reče Mile više za sebe.
• Ona peva na inauguraciji? – razrogači oči Dominik.
• Daaaa, ali ne brini, neće doći u pink perju. Zna ta gde i kako može i gde kako treba. – namignu mu šeretski.

Devojka koja ih je služila u vili posluži im voće, a Dominik skide bade mantil i uskoči u bazen. Kada izroni iz vode, pozva Mileta:

• Hoćeš sa mnom?

Mile mu se nasmeja i pridruži.

51

REPERTOAR

Cica je za potrebe inauguracije od jedne sobe u stanu napravila pravi mali studio sa sve gluvom sobom gde su se smenjivali muzičari koji su donosili nove predloge repertoara a ona do iznemoglosti vežbala. Angažovala je čak i vokal kouča Jelenu, ženu koja je došla čak iz Beča na dve nedelje i sa njom vežbala svaki dan.

• To mora, mače da bude kao da sam se rodila na dvoru, razumeš. Ne mogu ja kao tamo neke što pevaju pod šatrom, to je bilo nekad, ja sam sad napredovala, i moja karijera je nešto drugo.

Jelena klimnu glavom i nadoveza se:

• Reč šatra, svadba nećemo upotrebljavati. Reći ćemo privatni partiji i slično, važi? Ali da se vratimo…ti kada izađeš na scenu, moraš da e ponašaš kao da pevaš u Karnegi Holu. Jel znaš šta je Karnegi Hol?
• Čula sam za neku salu u Americi…
• E nije sala nego dvorana, vrlo impresivna, kad uđeš kao da je dodela Oskara. To moraš da zamisliš. Jel me pratiš?
• Pratim mače, kako da ne. I znaš šta mi treba? Treba mi da kad ja nastupim da svi zaneme, da proizvedem taj efekat. Ja ću tamo pevati sat vremena, to mora da pršti od emocija, a da budem kulturna. I da obučem brate nešto udobno ne mogu u sakou da pevam.
• Treba ti neka duga polubalska haljina sa pokrivenim rukama nečim mekanim da bi mogla da se krećeš po sceni.
• Repertoar? Jesi li smislila koje pesme?
• Jesam kako da ne. Idemo od narodnih izvornih, jako poznatih pesama koje čine naš melos. Sve mora da bude u maniru patriotske priče.
• Jel ima mesta da otpevam neku svoju pred kraj ili neku na stranom jeziku? Ša misliš da bude neka romansa, neka šansona?
• To ćemo videti sa šefom protokola.
• Koji mi je taj sad i šta on ima da se meša u moje pevanje?
• Ne meša se on u pevanje, nego u repertoar – objasni joj Jelena Simić – Kad pevaš na ovakvim skupovima, ti često dobiješ repertoar samo, niko te ništa i ne pita. Tako da ovo je visok nivo izvođačke autonomije, ako mene pitaš.
• Ma Jelo, da tebi Cica kaže, kad bih ja njima otpevala moj hit „Urnebes“ pa to bi se orila cela bašta i ceo taj garden party da ja tebi kažem!

Jelena zamisli tu scenu i nasmeja se u trenutku.

• Biće prilike za urnebes, ništa se ti Cile, ne sekiraj, samo ne sad i ne ovde, dogovoreno?

52

INAUGURACIJA

Dan inauguracije svi su dočekivali sa popriličnom pompom. Od ministara, mnogo uzbuđenije su bile njihove žene, iz prostog razloga što je ženama to bio modni hepening, a ministrima obaveza. Zvanice iz šou biznisa su bile polaskane činjenicom da su na listi pozvanih, a zvanice iz redova simpatizera stranke i kontraverznih biznismena takođe su se mogle prepoznati po – suprugama. Sve silikonske usne i sve haljine sa kupljenim dekolteima su jasno upućivali, bez obzira na evidentnu količinu novca koja je prisutna, da je tu status došao zaobilaznim putem. Ali avaj, prisustvo izobilja brisalo je sve granice i činilo ovaj događaj mnogo lepšim i glamuroznijim za sve.

Okupljeni su prilazili i u neobaveznom ćaskanju očekivali da se predsednica obrati, a ona predsednica, pre toga ubeđivala je Mileta u kancelariji Predsedništva da stane do nje kada se bude obraćala prisutnima. Pristao je da stane pored obezbeđenja uz objašnjenje da neće da joj kvari dan i da njemu tu nije mesto.

Izašla je ljutito do ispred kancelarije, izbrojala do 10 i pomislila „za ovakvu ženu nema čovek“. Citat njene babe koja je celog života muku mučila sa muškim članovima porodice koji nisu mogli da joj pariraju. Izgleda da se to prenosilo s kolena na koleno, ali uvek i isključivo – na ženske potomke.

Kada se pojavila ispred zvanica u crnoj diskretnoj haljini zatvorenog kroja i sa lakim svilenim karnerom ispod kolena, Stevana Mandić po prvi put je shvatila da je ovo ipak njen dan. Diskretna šminka i neupadjiva frizura, činili su od nje pravu lejdi.

Kada je stupila na improvizovanu binu ukrašenu cvećem i tilom sa nekoliko diskretnih sveća u ćošku, pomisli da je ovo ipak scenografija za Cicu, a ne za nju, te je scena iz Kejptauna sa Cicom u pink perju nasmeja i Stevka poče:

• Večeras zajedno pišemo neke nove stranice istorije naše zemlje. Zahvalna sam svima koji ste večeras došli da podržite moj veliki početak. Znam da neće biti lako, znam da mnogi nisu svesni koliko je svesti i odgovornosti potrebno, ali ja jesam. Tako mi Boga, jesam. Za sve što u budućnosti budemo radili, bićete mi potrebni svi vi, svaki lekar, svaki električar, svaki pekar i svaki nastavnik. Državu ne čine državnici, državu čine svi njeni građani. Večeras smo ovde svi koji volimo Srbiju, svi koji glasamo za budućnost naše, vaše i Srbije koja pripada našoj deci! Dobro došli!

Prolomi se gromoglasan aplauz, a bend poče da svira laganu muziku. Na scenu izađe Cica, a Stevana po dogovoru iz aviona za Kejptaun najavi svoju saputnicu.

• Za početak ove divne večeri, najaviću jednu damu koja je meni u više navrata učinila zadovoljstvo svojom muzikom. Dame i gospodo, Olivera Jeftić, vi je znate kao Cicu! Izvoli, draga!

Cica je stupila na scenu u balskoj haljini, koračajući sporo i smešeći se okupljenima koji su malo i bili u čudu da će jedna narodna pevačica otvoriti jedno ovakvo veče. Neki su je gledali s podozrenjem, nevericom, iznenađeni zašto ne peva neki nebitni lik nego baš narodna pevačica. Za dogovor iz aviona ka Kejptaunu, znali su samo Cica, Srđan i Stevana. U pratnji hora Vojske Srbije, Cica je najpre pobožno otpevala himnu, držeći se za srce, a onda je prešla na repertoar koji je sa svojim vokal koučem Jelenom iz Beča, dovela do perfekcije u izvođenju i performansu. Srđan je bio zadovoljan, jer je posle dugo vremena ipak ispoštovala dres kod i došla poput svetske zvezde kako i dolikuje skupu kakav je inauguracija.

U trenutku kad je silazila sa bine do Srđana, Stevani se učini da je videla Ivana, doduše samo krajičkom oka i odbaci tu svoju misao kao nemoguću, jer sudeći po činjenici da je svega nekoliko dana pre imao saobraćajku, nemoguće je da bi došao na skup.

• Znaš, čuo sam iz pouzdanih izvora da se jako dobro kotiraš među stranom diplomatijom. – namignu joj Srđan šeretski – Kažu odavno neka dobra riba nije bila na ovako visokoj poziciji, a bogami ni mlađa.

Stevana se nasmeja i nazdravi mu čašom šampanjca. U tom trenutku na pola metra  od nje i Srđana, pojavi se Ivan Andrejević.

• Predsednice, čestitam na ovakvom uspehu. Za mene je ovo bilo krajnje očekivano i radujem se zbog tebe.
• Vidiš, Ivane, za mene je sve ovo, kao i mnogo stvari ovih dana koje sam doživela – nešto potpuno novo. Takoreći ni u snu nisam mogla da sanjam šta ću doživeti! – reče hladnim tonom i pogleda Srđana – Otprati me do toaleta, Srđane.

Ivan shvati da pokušava da mu utekne i ponudi se da on pođe, jer su Srđana baš u tom trenutku prišli da pozdrave predsednici opština iz zlatiborskog okruga.

Stevana nemaše kud osim da pristane. Ta prokleta pozicija, večito je terala da taktizira. Sve u njoj je sevalo kad ga je videla, a onda se spustila na zemlju i shvatila da je divljanje za amatere. Da može samo smireno da mu objasni šta ima. Stigli su do toaleta iako je ona pokušavala sve vreme da ide ispred njega da ga ne gleda, Ivan je u jednom trenutku prestiže i stade ispred toaleta.

• Hoćemo li da se jurimo ovako kroz ceo foaje, ne kapiram?
• Ja sam shvatila da je tebi povređeno koleno i da se nećemo juriti više. Mislim ako sam dobro pročitala. Ti mi nisi javio ništa koliko se sećam. A da, nisi mi javio, sve sam saznala sama. Iz novina.
• Ironična si.
• Ivane, ja zaista ne znam šta da ti kažem. Prvo sam mislila da sam ja luda, onda da si lud ti, a na kraju sam shvatila da samo imaš devojku.
• To što se desilo je iza nas. I voleo bih s tobom da pričam o tome.
• Nije to Ivane, iza nas, to će uvek biti između nas. Ne znam da li ti je to jasno. Ja nikada nisam krila da sam udata, niti da sam zauzeta, nisam te lagala, iskreno sam ušla u sve ovo. Nije trenutak zaista…dolaze mi ljudi iz obezbeđenja.
• Stevana, oboje znamo da ti ja nisam jedina avantura u braku… – polušapatom poče Ivan.

Stevana poče grohotom da se smeje.

• Jesi li ti normalan, čoveče!? To što razgovaram s tobom uopšte znak je da sam normalna i lepo vaspitana osoba. Šta hoćeš više? – shvativši da joj obezbeđenje prilazi sve bliže podiže ruku ka njima u znak da ne prilaze više od tih 20 koraka koliko su trenutno bili od nje – Na dan moje pobede, usrao si mi se u radost sa svojom saobraćajkom i svojom dugogodišnjom devojkom! Na dan moje inauguracije pričaš mi neke gluposti, jesi li ti normalan, čoveče?! Dokle više? Ima li tvojim sranjima kraja? Trebalo je da mi kažeš! Samo je to trebalo. Zahvali se Bogu, narodu i činjenici da smo u Predsedništvu, što te nisam oterala u tri lepe pizde materine! Jer veruj mi tamo ti je mesto!
• Stevana, ne možeš tako sa mnom da pričaš…
• Ne mogu, to je tačno. Zato što je meni stalo do ljudi, stvari i onoga što predstavljam u životu. Tebi nije stalo ni do koga. I ti sa mnom možeš da obrišeš patos iz jednog poteza, kao što si i uradio. Ali više ne. Odlučila sam da više ne. Ivane, samo da si rekao, ja bih razumela, sve bih razumela…Ovako si uradio sve da mi izađeš iz volje. Meni je do tebe bilo stalo, kako ti to nije jasno…Molim te idi sada, negde daleko. Molim te…i ubuduće mi se ne obraćaj isključivo službeno.
• ..
• Molim te, sve zaboravi…i ja ću. Ne želim i ne mogu…više da te gledam.

Okrenula se kao furija i uletela u toalet. Stajala je dugo ispred ogledala i zahvaljivala Bogu na samokontroli. Da je bila malo veća seljanka, verovatno bi ga ispljuvala najstrašnije i napravila incident, ali opet čekale su je zvanice i jedino što je mogla jeste da ipak uđe u toalet i sačeka da je bes prođe. Paradoks svega je što je ona svoj predjašnji život prevazišla.

Sa podignutom haljinom u kabini pored wc šolje pogledala je ka nebu i polušapatom izgovorila:

„Bože, ako je ovo tvoja volja, ja prihvatam tvoju volju, ne pitam ni zašto ni kako, prihvatam, samo da prestane da me boli.“

U tom trenutku shvati da je uprkos ličnim nedomicama, čeka pola diplomatskog kora, dok ona sa spuštenim vešom moli Boga da joj se nađe u emotivnim nedoumicama, podiže veš i izađe iz kabine.

Dok je prala ruke i dolazila sebi, shvati da je život zaista krajnje nepredvidiva pojava, puna preokreta. Nekad komedija, nekad tragedija, nekad komedija apsurda. Scena sa Ivanom ispred toaleta u toku inauguracije, bila je upravo to – komedija apsurda i komedija karaktera.

Idealan zaplet za kakvu romantičnu komediju, ali za ovu realnost više ne.

Na izlazu iz Predsedništva i na ulazu u baštu u susret joj priđe čovek sa šeširom i nakloni joj se. Iz čiste kurtoazije, Stevana pruži ruku i nasmeja se.

• Ja sam Vićetintijević, moj kolega vas je kontaktirao kada vam je pre izbora uručio svoju posetnicu i rekao da je naš red uz vas. Pre nekoliko dana dobili ste cveće na kabinet od nas, sa vrlo jasnom porukom…
• O, to ste bili vi…hvala za cveće, mislim da je neki hibiskus u pitanju bio. Hvala najlepše.
• Hibiskus je vrlo zanimljiva biljka znate, ima svoju simboliku, cvet ove biljke je delotvoran. Jako liči na vas. Magičan, lep i učinkovit.
• Hvala, Vićentijeviću – shvatala je lagano da je ovaj dan inauguracije žurka za sve izuzev za nju – Kako ja mogu da pomognem vašem redu?
• Vrlo jednostavno. Večeras ovde ima ljudi iz svih sfera društva i oko vas se okupljaju i oni koji treba da budu tu i oni koji ne treba. Ono što ne treba da bude ovde, treba da ode.
• Na koga tačno mislite?
• Radojica Okean. On jeste vaš simpatizer, ali on uporedo radi i za i protiv. Može da napravi probleme. Valjalo bi da se ipak javite da ovome prodiskutujemo malo konkretnije.
• Šta vi očekujete od mene, Vićentijeviću?
• Ja? Ništa. Ali Srbija očekuje puno. Imajte to na umu. I javite se ovaj put. Prošli put ste nas iskulirali. – to reče, nakloni se i ode.

Setila se pogleda svog oca koji joj je rekao da biti u službi nije nimalo jednostavno i da će to tek shvatiti. Okrete se ka obezbeđenju i dade im znak da joj priđu.

• Nađite Jovicu iz DB-a i dovedite ga ovde kod fontane. Odmah i samog. Nikakve supruge niti ostali članovi svite.

Stari trik sa fontanom i šuštanjem vode koji je služio kada ne želite da vas iko čuje o čemu pričate.

Jovica je bio omaleni čovečuljak koji je u glavi imao tajne svih koji su trenutno bili na inauguraciji. Dobro, dobar deo onih koji su bili prisutni.

• Kako je Jovice?
• Čestitam, Stevana.
• Hvala, Jovice. Ko je Juga Vićentijević? Upravo mi je prišao sa nekom pričom o Okeanu.
• Juga je bio naš čovek u službi koji se odmetnuo u …pa malo drugačije vode. Prestao je da radi za nas, na isti način kao do tada, ali konkretno, da znam Jugu. I znam čime se bavi sada.
• Dođi u ponedeljak kod mene u kancelariju, znači mi svaka informacija i u kakvoj je sprezi sa Okeanom. Zašto bi mu Okean smetao. To me zanima.

Dok je pričala sa Jovicom spazi pored Ivana neuglednu devojku sa čudnim nakitom oko vrata. Bez želje da im prilazi bliže u deliću sekunde po njegovom  govoru tela svhati da je to devojka sa naslovnice. U sekundi shvati da je oko vrata nakit da bi sakrio povrede koje je zadobila u saobraćajnoj nesreći.

– Jovice, ko nam je zvanica pored Ivana? Ne razaznajem bez naočara..Šefica kabineta čini mi se.

– Predsednice, to mu je devojka. Bili su u štampi pre nekoliko dana. Saobraćajna nesreća…

Ladno je doveo NJU na njenu inaguruaciju! I imao obraza da joj priđe i bilo šta kaže. Čovek dakle, nema meru! I kako da mu ona sada priđe i otera ih oboje, kako da uopšte reaguje

• A da. Sećam se. Nisam upoznata sa detaljima jer sam u međuvremenu postala predsednica, pa nisam ispratila priču – nasmeja se sama za sebe.
• Dugo je sa ovom devojkom, mada njegova lična evidencija beleži i jednu voditeljku i jednu pevačicu i jednu hostesu…Sve za mandata ove zvanične devojke. Dobar je Ivan. Čini mi se da povremeno izvuče poneku crtu belog ali zato se aktivno bavi sportom pa se tu troši. Ima definitivno višak energije…Priča se da je ta voditeljka bila fatalna, ali da je produžio dalje, slobodnim stilom.
• Nisam znala te detalje, ali sjajno ako sve postiže – reče sama sebi i pomisli kako je za sve što je ikada želela, trebalo da pita šefa Državne bezbednosti. On čovek zna. Ali se zajebala što se nije ranije aktivirala. Jovica je bio čovek koji je znao sve i koji bi joj oči otvorio da ga je kojim slučajem pitala pre par meseci bilo šta o ministru unutrašnjih poslova. Ipak njen najveći problem bio je što je Ivanu verovala.

U Stevaninoj glavi je bilo kao u bubnju. Svaka reč zakivala je sve dublje. Belo, voditeljka, pevačica…Ko je uopšte taj čovek, s kojim je ona bila. Falilo je samo da Jovici kaže – upiši i jednu predsednicu. Ona je ispala najgluplja. Ali je prećutala. Ipak je ovo bio njen dan. Dan njene moći i njenog budućeg života.

Prišla joj je sekretarica Nevena i odvela je do Srđana koji je čekao.

• Gde si Srki, druže moj?
• Predsednikovice, što kaže Cica nek je na zdravlje i dugi vek! Ljubi drug.
• Znaš, Srki možda nije trenutak, ali moram da ti kažem da sam ispala jako glupa.
• Gde bre Stev..? Kako…sad, negde?
• Vidiš li Andrejevića sa onom izuzetno ružnom devojkom pored njega?
• Dobro, ministar Andrejević, da…šta sa njim.
• Sa njim sam bila polednjih 6 meseci. To je čovek o kom sam ti pričala u Kejptaunu.
• Ček ček ček…jel mi pričamo?
• Upravo sam saznala da je pored zvanične devojke prećutao i jednu voditeljku, jednu pevačicu i jednu hostesu…
• Ja znam za voditeljku. Jedna plava, sisata, jurili su je svi ali on je stigao. Čekaj kako je moguće da nisi znala?
• Nisam sumnjala, Srđane moj. Nijednog trenutka nisam sumnjala da imam posla sa šljamom. Dopao mi se taj dečački šarm i tu sam se saplela. A i nikad nisam proveravala ko je on ustvari. Verovala sam.
• Dobro, ti hoćeš da kažeš da nisi imala pojma uopšte?
• Saznala sam onog jutra iz dnevne štampe kad sam imala u kabinetu njih četvoricu sa vestima o rezultatima izbora. Postala sam predsednica tog jutra. Primila infuziju, sećaš se?
• O, Stev..pa što mi nisi rekla? O, čoveče, bre. Jel realno ovo što mi pričaš?
• Između voditeljke, glumice i pevačice, najveća ovca ispala sam – ja. Učena žena, takoreći dama – reče Stevana sarkastično i podiže čašu uvis – Ali znaš šta, ja sam saznala ko je on. Ona što sada stoji pored njega, imaće ceo život da saznaje.
• Stevana moja, dođi da te zagrli drug.

Stevana se od sve muke zakikota.

• Srki moj, šta ti je ironija života! Ja sam samo tražila nežnost i očekivala da ima minimum poštovanja prema meni. Nisam se nadala ovakvoj izdaji. Ovo nije prevara, ovo je Srki, izdaja.

U tom trenutku priđoše im Milan i Dominik i Stevana im raširi ruke, iskreno se osmehnuvši!

• Gde su moji dragi gosti? Welcome dear friends – obrati se i Dominiku! Neka ste mi došli! Kako ste putovali?
• Juče smo se kupali u bazenu u Kejptaunu, a sada smo ovde među svetskom diplomatijom.
• O, my dear Dominik! I am very glad to see you here tonight!
• I mačko, izgledaš jako lepo večeras. Hvala ti što nosiš moju kreaciju. Ti znaš koliko mi to znači.
• Dragi moj, znam. I hvala ti što si tu za mene. – obrati se Milanu.
• Mile je ovde, jel?
• Tu je – reče Stevana nevoljno – Koštao me je k’o arapski šeik. Kupila sam kuću nedaleko od grada, tražio je da imamo naš mir u danima ludnice koji mi tek sledi.
• Gde su ti deca?
• Doći će kratko, dovešće ih Nevena, sekretarica da se slikaju sa mnom i Miletom.
• Hoće li Mile pristati?
• Vidi, Milane, pristao ili ne, na ivici sam da oteram sve u kurac ili da pošaljem obezbeđenje po njega.
• Da ga sprovedu na slikanje stražarno?
• O, da!
• Ja sam mislio da sam sve video, ali ti si carica univerzuma – zakikota se Mile, a Dominik ga nežno pogleda.

U tom trenutku joj priđođe iz obezbedjenja i objasniše da je trenutak za slikanje i da su deca stigla.

• Jesam ti rekla? Evo stigli su klinci. Sad još ako uhvatim i muža imaćemo porodičnu sliku.
• Hoćeš da pođemo svi sa tobom? – uključi se Srđan u razgovor.
• Ako biste pošli da zabavljate Mileta, značilo bi mi.

Odsečnim korakom krenu ispred svite koja ju je pratila. Stevana Mandić. Predsednica države. Prva žena u istoriji svoje zemlje koja je stala na tu funkciju.

Mile je čekao sa druge strane hola. Stali su jedno spram drugog kao učesnici dvoboja. Stevana je prva progovorila.

• Gde su nam deca?
• Stižu.
• Jel nam ovo baš neophodno, Stevana – upita Mile Mandić, muž predsednice.
• Ukoliko je bilo bitno da kao tvoja žena nosim tvoje prezime,bitno je da se kao moj muž slikaš i staneš uz mene i našu decu. – šapnu mu na obraz Stevana i odalji se.

U tom trenutku, njena sekretarica Nevena priđe i dovede decu koja joj poleteše u zagrljaj. Marija je imala neizbežnu krunu na glavi. Sin je bio odeven prema prilici.

• Srce mamino, kako ćemo sa tom krunom? Hoćeš da daš Neveni da je ona malo nosi?
• Može ali samo 5 minuta.
• Eto Nevena će je čuvati dok se ti slikaš. Pozovite medije i kažite da ću sada dati grupnu izjavu i fotoreportere koji žele da budu tu da nas slikaju porodično.

Milan, Srđan i Dominik stajali su sa strane čekajući rasplet. Srđan je već video da se kuva nešto vrlo nedefinisano, ali da Stevana kao i uvek drži sve konce u rukama. Dominik je bio fasciniran činjenicom da je jedna ovakva žena bila gost njegove i Milanove veridbe.

U trenutku kada je Stevana davala grupnu izjavu i pozirala sa svojom porodicom, fotograf doviknu:

• Predsednice Mandić mogu li da vas zamolim da uhvatite muža za ruku?

Mile i Stevana se pogledaše, Stevana se iskusno nasmeja i uhvati Mileta za ruku. Dečica se nasmejaše grohotom na ovu situaciju.

Ova scena nije promakla ni Ivanu Andrejeviću koji je baš u trenutku pogledao šta se dešava u holu Predsedništva. Scena koju će pamtiti dok je živ. I koja će mu služiti kao opravdanje za sve ikada.

NASTAVLJA SE